Пастирски однос Православне Цркве према особама са хомосексуалним склоностима

[Панарет]

Покушаћу да направим критички осврт након свега

 

Ово би ми такође много значило. Надам се да хоћеш, јако ми је потребна та рефлексија у другоме. 

 

А поновићу овде оно што сам оставио као коментар испод текста на твом блогу :

 

Невоља је хомосексуалаца што су суочени са невољним грехом о којем Црква не жели да говори, осим на горе приказан начин…Многи кажу да је “живот у Христу” излаз, али нико да јасно укаже којим путем се ослободити урођене хомосексуалности или како са њом живети у Цркви…

[Milan Nikolic]

Тешко је јер се мора говорити о суштини Божијој и небићу. А људи немају представу о томе.

[Никола Поповић]

Драги брате Панарету, 

 

Да ли би био љубазан да нам нешто напишеш о својој борби са овим проблемом? Како си одлучио да се бориш и зашто си одлучио да се бориш? (Јер, ти си могао себе да прихватиш и живиш једним другачијим животом, а изабрао си онај тежи, зашто?)

 

Имам много питања за тебе и ценим заиста твоју храброст јер си одлучио да проговориш, сигуран сам, у име многих који никада не би смели јавно да овако нешто изнесу. 

[Панарет]

Брате Никола, хвала ти, увек је лепо чути људе Цркве како се не згражавају над мојим проблемом.

 

Истина је, пак, да ја нисам неки велики подвижник како то може изгледати на прво читање, већ сам милошћу Божјом успео да пребродим неке ствари које стварно знају разорити живот једног хришћанина. Ето и мој исповедник, један времешни прота, рекао је да није мала ствар што сам сам раскрстио с таквим негдашњим животом.

 

Разне околности ме, пре свега оне унутрашње, примораваху да приступим покајању, да се преумим како се то лепо и често каже и да се снажно потрудим да свој проблем осветлим као поље благодати а не као поље проклетства. Јер када схватиш да је она срж тебе, дакле твој емотивни живот и потреба да се спојиш са другом особом извор твоје деструкције којој већина других није изложена и нема баш много разумевања за тебе, то стварно зна да развали и створи једну ледену празнину у теби. Да не остане камен на камену твог бића. Али онда дође милост Божја која својом љубављу све то попуни и узнесе те у неку луду радост, радост неког "квалитета" какву никада раније ниси кушао и никакав 'срећан догађај' није био кадар да те одведе тамо. И онда је постанеш гладан.

 

Наравно тело вуче на другу страну, али се бориш јер је "Дух оно што оживљава, а тело ништа не помаже" и стога схватиш да по Духу треба да ходиш, а жеље телесне да не извршујеш, ако желиш вечнога живота. А благодат осећаш исто тако стварном као и ова телесна хтења.

 

Наравно то је борба непрестана. Ето, јутрос ми је у црквеној порти око привукао наш млади ђакон, али онда сам одлучио да гледам у цистерну с богојављенском водом, док чекам у реду. А сигурно се то и вама дешава (наравно са супротним полом) па претпостављам да се не растапате у тим осећајима него промените "тему".

 

Упркос свему, ја сам стварно радосна особа, искључиво због Христа. Једино ми тешко падају неразумевања овог крста у самој Цркви, што је случај и са неким и од наших највећих  духовних ауторитета. Да тог разумевања и подршке има све би било другачије са многима који су у мојој ситуацији, то вам тврдим. Здраво препознавање сопственог проблема ме је увек приводило Христу и Цркви, али ме је јако притискало, мрачило и болело када су хомосексуалне особе означаване нечим најгорим, демонским слугама, болесницима, опасним ликовима, понекад чак недобродошлим у Цркву...То је ипак страшно и каква смелост треба такве ствари научавати. То стварно зна охрабрити репресију према хомосексуалним особама у друштву и самој Цркви, иако се са непосредном хомофобијом у смислу одбацивања мене као верника и човека у Цркви лично нисам сусрео, осим повремених коментара браће и сестара да, примерице, никада не би желели хомосексуалца за комшију и слично.... Али они нису знали да сам и ја то и схватам да су многи изиритирани антихришћанском пропагандом геј активиста...

 

Но идем  даље

[Јанко]

Брате Никола, хвала ти, увек је лепо чути људе Цркве како се не згражавају над мојим проблемом.

Истина је, пак, да ја нисам неки велики подвижник како то може изгледати на прво читање, већ сам милошћу Божјом успео да пребродим неке ствари које стварно знају разорити живот једног хришћанина. Ето и мој исповедник, један времешни прота, рекао је да није мала ствар што сам сам раскрстио с таквим негдашњим животом.

Разне околности ме, пре свега оне унутрашње, примораваху да приступим покајању, да се преумим како се то лепо и често каже и да се снажно потрудим да свој проблем осветлим као поље благодати а не као поље проклетства. Јер када схватиш да је она срж тебе, дакле твој емотивни живот и потреба да се спојиш са другом особом извор твоје деструкције којој већина других није изложена и нема баш много разумевања за тебе, то стварно зна да развали и створи једну ледену празнину у теби. Да не остане камен на камену твог бића. Али онда дође милост Божја која својом љубављу све то попуни и узнесе те у неку луду радост, радост неког "квалитета" какву никада раније ниси кушао и никакав 'срећан догађај' није био кадар да те одведе тамо. И онда је постанеш гладан.

Наравно тело вуче на другу страну, али се бориш јер је "Дух оно што оживљава, а тело ништа не помаже" и стога схватиш да по Духу треба да ходиш, а жеље телесне да не извршујеш, ако желиш вечнога живота. А благодат осећаш исто тако стварном као и ова телесна хтења.

Наравно то је борба непрестана. Ето, јутрос ми је у црквеној порти око привукао наш млади ђакон, али онда сам одлучио да гледам у цистерну с богојављенском водом, док чекам у реду. А сигурно се то и вама дешава (наравно са супротним полом) па претпостављам да се не растапате у тим осећајима него промените "тему".

Упркос свему, ја сам стварно радосна особа, искључиво због Христа. Једино ми тешко падају неразумевања овог крста у самој Цркви, што је случај и са неким и од наших највећих духовних ауторитета. Да тог разумевања и подршке има све би било другачије са многима који су у мојој ситуацији, то вам тврдим. Здраво препознавање сопственог проблема ме је увек приводило Христу и Цркви, али ме је јако притискало, мрачило и болело када су хомосексуалне особе означаване нечим најгорим, демонским слугама, болесницима, опасним ликовима, понекад чак недобродошлим у Цркву...То је ипак страшно и каква смелост треба такве ствари научавати. То стварно зна охрабрити репресију према хомосексуалним особама у друштву и самој Цркви, иако се са непосредном хомофобијом у смислу одбацивања мене као верника и човека у Цркви лично нисам сусрео, осим повремених коментара браће и сестара да, примерице, никада не би желели хомосексуалца за комшију и слично.... Али они нису знали да сам и ја то и схватам да су многи изиритирани антихришћанском пропагандом геј активиста...

Но идем даље

Само да се пријавим и заблагодарим Богу и теби за отварање ове теме... Потпуна подршка од мене у свему што си написао. Кад би сви са наведеним гресима осим овога тако чинили...(а апостол Павле наводи и блуднике, прељубочинце, опадаче...). Али, ови остали су изгледа "нормални", неки се чак тиме диче, а овамо су велики верници...

Ето где смо, да су подвижници на тапету, а грешни најгласнији у својој "праведности". Одувек је било тако, кад боље промислим...

[Панарет]

Потпуна подршка од мене

 

Хвала ти.

[Панарет]

шта ћемо са хомосексуалцима који то доживљавају као грех, а нису ради да се препусте монашкој аскези? Ако нема у шта да сублимира свој нагон, он ће га пре или касније испољити.

 

За кога ће се он то везати?

 

Нажалост, немам одговор. Не верујем да га ико има.

[lab_man]

Mislim da bi za osobe homoseksualnog opredeljenja, koji odluče da prekinu sa predhodnim načinom života i okrenu se Bogu vrlo bitan onaj prvi korak pri povratku (stupanju) u Crkvu, tačnije sveštenik/duhovnik na koga naiđu. Ukoliko nalete na duhovnika koji problem posmatra crno/belo i odmah ih daruje raznim epotimijama, problem se usložnjava i unutašnja borba se komplikuje odbacivanjem i stigmatizacijom od strane Crkve kojoj se osobe obraćaju za pomoć.

Mislim da bi Crkva sa osobama koje se iskreno kaju mora biti malo fleksibilniji (uostalom zar svima nije poznata priča o mitaru i fariseju, koju ćemo za koju nedelju da proslavimo).

Ali, siguran sam da osobama koji iskreno žele da se promene, da Bog nekako pokaže pravi put ka svešteniku/duhovniku koji ima sluha

[Никола Поповић]

Брате Никола, хвала ти, увек је лепо чути људе Цркве како се не згражавају над мојим проблемом.

 

Истина је, пак, да ја нисам неки велики подвижник како то може изгледати на прво читање, већ сам милошћу Божјом успео да пребродим неке ствари које стварно знају разорити живот једног хришћанина. Ето и мој исповедник, један времешни прота, рекао је да није мала ствар што сам сам раскрстио с таквим негдашњим животом.

 

Разне околности ме, пре свега оне унутрашње, примораваху да приступим покајању, да се преумим како се то лепо и често каже и да се снажно потрудим да свој проблем осветлим као поље благодати а не као поље проклетства. Јер када схватиш да је она срж тебе, дакле твој емотивни живот и потреба да се спојиш са другом особом извор твоје деструкције којој већина других није изложена и нема баш много разумевања за тебе, то стварно зна да развали и створи једну ледену празнину у теби. Да не остане камен на камену твог бића. Али онда дође милост Божја која својом љубављу све то попуни и узнесе те у неку луду радост, радост неког "квалитета" какву никада раније ниси кушао и никакав 'срећан догађај' није био кадар да те одведе тамо. И онда је постанеш гладан.

 

Наравно тело вуче на другу страну, али се бориш јер је "Дух оно што оживљава, а тело ништа не помаже" и стога схватиш да по Духу треба да ходиш, а жеље телесне да не извршујеш, ако желиш вечнога живота. А благодат осећаш исто тако стварном као и ова телесна хтења.

 

Наравно то је борба непрестана. Ето, јутрос ми је у црквеној порти око привукао наш млади ђакон, али онда сам одлучио да гледам у цистерну с богојављенском водом, док чекам у реду. А сигурно се то и вама дешава (наравно са супротним полом) па претпостављам да се не растапате у тим осећајима него промените "тему".

 

Упркос свему, ја сам стварно радосна особа, искључиво због Христа. Једино ми тешко падају неразумевања овог крста у самој Цркви, што је случај и са неким и од наших највећих  духовних ауторитета. Да тог разумевања и подршке има све би било другачије са многима који су у мојој ситуацији, то вам тврдим. Здраво препознавање сопственог проблема ме је увек приводило Христу и Цркви, али ме је јако притискало, мрачило и болело када су хомосексуалне особе означаване нечим најгорим, демонским слугама, болесницима, опасним ликовима, понекад чак недобродошлим у Цркву...То је ипак страшно и каква смелост треба такве ствари научавати. То стварно зна охрабрити репресију према хомосексуалним особама у друштву и самој Цркви, иако се са непосредном хомофобијом у смислу одбацивања мене као верника и човека у Цркви лично нисам сусрео, осим повремених коментара браће и сестара да, примерице, никада не би желели хомосексуалца за комшију и слично.... Али они нису знали да сам и ја то и схватам да су многи изиритирани антихришћанском пропагандом геј активиста...

 

Но идем  даље

 

Драги брате Панарете, 

 

Нисам одмах писао јер сам желео да некако цела ствар преноћи и да мало боље размислим и онда покушам да наставим са питањима. Мислим да људи заиста разумеју борбу, и штавише, мислим да та борба није страшна. Ми смо радосни онда када се боримо, иако смо некада јако тужни јер не разумемо смисао целе приче, а ти из птичије перспективе тек си кренуо на животни пут, тако да не брини

 

Како се данас осећаш, после пар година борбе? Да ли ти се јављају неке емоције према девојкама, да ли машташ о браку, породици, или једноставно сматраш да је нешто друго твој пут? 

И да, да ли си некад разговарао са неким духовником на ову тему у смислу да си поставио питање - зашто баш ја? 

[Панарет]

Мој исповедник ми је рекао да се све може променити уз веру па тако и то...А професорка веронауке да је то највероватније усред демонских дејстава...Како пролази време схватам да то није могуће променити, бар не  у свим случајевима... Део сам Литургије, нисам ван Цркве па да говорим на основу неких заблуда...Нисам постављао питање свом исповеднику откуда то у мом животу , али о томе стално размишљам...Питаћу га то, првом приликом, за његово мишљење о томе "одакле то"...

 

Немам емоције те врсте према девојкама. Кад год би се нека заљубила у мене и покушала нешто нисам реаговао срцем , уопште не осећам ништа...А момке сам одбијао јер сам веру прихватио као најважнији део мене...

 

Стога је неки брачни пут за мене прилично нереалан...Иако препознајем ово моје стање као благодатни Крст , можда и није тако, можда тако тешим себе, не знам...Видећемо. У сваком случају да није монашког пута у Цркви вероватно бих био очајан па би се сва моја радост преобратила у жалост. Али чему размишљања те врсте, јер онда могу да се питам шта би било да немам овај проблем.

 

И тако...

[Данче*]

Пре него што ти пошаље Крст који ћеш да носиш,Господ га је погледао Својим премудрим очима,прегледао Својом божанском логиком,Својом безмерном праведношћу,загрејао га у својом љубављу испуњеном срцу,извагао га добро својим брижним рукама да није случајно тежи него што можеш да понесеш.У њега је урачунао твоју храброст,благословио га је и поставио га је на твоја рамена.Можеш да га подигнеш.Држиш га и успни се са Голготе у Васкресење!

СВАКО ДОБРО БРАТЕ ОД ГОСПОДА ТИ ЖЕЛИМ!

[lab_man]

Мој исповедник ми је рекао да се све може променити уз веру па тако и то...А професорка веронауке да је то највероватније усред демонских дејстава...Како пролази време схватам да то није могуће променити, бар не  у свим случајевима... Део сам Литургије, нисам ван Цркве па да говорим на основу неких заблуда...Нисам постављао питање свом исповеднику откуда то у мом животу , али о томе стално размишљам...Питаћу га то, првом приликом, за његово мишљење о томе "одакле то"...

 

Немам емоције те врсте према девојкама. Кад год би се нека заљубила у мене и покушала нешто нисам реаговао срцем , уопште не осећам ништа...А момке сам одбијао јер сам веру прихватио као најважнији део мене...

 

Стога је неки брачни пут за мене прилично нереалан...Иако препознајем ово моје стање као благодатни Крст , можда и није тако, можда тако тешим себе, не знам...Видећемо. У сваком случају да није монашког пута у Цркви вероватно бих био очајан па би се сва моја радост преобратила у жалост. Али чему размишљања те врсте, јер онда могу да се питам шта би било да немам овај проблем.

 

И тако...

Iskreno...na kraju krajeva, svi mi u životu nosimo neki svoj krst. Ti si svoj davno spoznao i boriš se (nadam se uspešno) sa tim problemom. Moj ti je iskreni savet, kao, zdravstveni radnik da ne kopaš previše po njemu, jer to samo može da stvori mesta novim iskušenjima jer đavo ne miruje (uvek imaj to na umu).

Što se braka tiče, potpuno se slažem sa tobom. Kada je situacija već takva, zašto upropaštavati svoj i život potencijalne supruge zarad neke lažne idile.

[lab_man]

не знам колико жена мора бити слепа, очајна или прорачуната да би се удала за педера.

 

na svojoj specijalizaciji vani upoznao sam predivnu ženu, prijateljicu i stručnjaka, koja se nekako uvek, za vreme našeg zajedničkog rada u laboratoriji zaljubljivala u homoseksualca i maštala o tome da ga "preobrati". 

[Панарет]

Црква, Библија, Предање... За верујућег човека није потребно нити постоји ништа више, када су у питању одговори на питања о животу.

 

@@Александар Милојков, Само када би теолози и Црква мало више говорили о овој проблематици на пастирски не на хладан морализаторски начин јер је хришћанин у овој ситуацији без икаквог конкретног савета о томе како се изборити са овим и преобразити свој живот...Христос би био мало заинтересованији и саосећајнији него неки наши духовни ауторитети...Схватам да је ово тешко за старију генерацију теолога, на пример не могу то очекивати од владике Атанасија Јевтића, иако је рецимо митрополит Зизјулас писао о томе...Могао би и ти да напишеш нешто о о овој проблематици...Мада, није то тако ни једноставно јер је за особу која то не проживљава ово ипак апстрактно као конкретно животно искуство, осим ако није "духовник" и таквим особама или барем пријатељ...

[lab_man]

и у коју групу спада-

1. слепа

2. очајна

3. прорачуната

niti je slepa, ni očajna ni proračunata...Jednostavno, nepogrešivo je naletala na takve momke...iz veze u vezu...Na kraju sam joj, nepromišljeno u trenutku njenog razočarenja u celi muški rod rekao da ona jednostavno nema sreću i da je pronašla sve gejeve u Ljubljani...