Нешто што ми је важно...

[JESSY]

                                    

 

Није једноставно помирити се са смрћу вољених и олако рећи "збогом". Или "видимо се касније".
Негде дубоко ипак кљуца сумња, уједа ретко али дубоко као сâм пакао. 
Шта ако нису никуд отишли? – јави се мисао, али само као смрад трулежи који, мимо наше воље или кривице, наноси ветар. А ветар не можеш спречити да дува. Филип је, наравно, бежао од задаха смрти и кретао се ка чистим пределима. У којим може несметано и пуним плућима да дише.
Али то није лако. Не може одмах продисати. Не може одмах наставити са својим животом. Још су му пред очима oни којих више нема. Још сабира прошлост проживљену с њима. Још се пита колико су на њега утицали, колико су му радости и воље даривали, а да тога није ни био свестан. 
Нису умрли само вољени људи, умрло је и све оно што су они тек могли у њему изазвати. Умро је читав један свет надања.
Нестали су будући разговори у којима би их упознавао и износио на видело себе самог. Никад ти не можеш до краја упознати вољену особу. Она је несагледива лепота. Увек занимљива и никад до краја испричана прича. 
Филип је знао да се, у ствари, никад и не можеш без жаљења опростити са драгим људима. Али пуно страшнија празнина остаје кад је тај растанак груб и неочекиван. Већа је тишина због које се кајеш. Ниси им рекао колико ти значе. Дубље си разочаран собом. Ниси им показао колико су ти потребни. Ниси их довољно грлио, ниси им довољно помогао, ниси им се довољно осмехивао.
Љутиш се на ту неименовану силу која ти је одузела шансе. Љут на живот. Или смрт? Околности? Убице? Бога?
Није љут на Бога јер Он му је и даривао те људе. 
Није љут ни на смрт јер она нас све чека.
Највише се љути на себе самог. 
Није стигао, а требао је да стигне. Морао је да стигне.
Не стигнеш да научиш да цениш сваки моменат са човеком. Да цениш јединствен и драг израз лица, стисак при руковању, боју гласа, начин како особа утиче на твоје мишљење, делање, расположење, живот.
У смрти нестају све оне пројаве радости сусрета. Онај тако топао и мио осећај кад се развеселиш нечијој подигнутој обрви док испољава изненађење. Нико други на целом свету нема ту и такву обрву, нити она баш тако поскакује на необичне вести! 
Како се треба радовати човековој јединствености! 
Ма колико некад деловало да се сви на свету можемо поделити у пет табора, људи се не дају олако угурати у живот. Људска необичност, лудост, особеност, хаотичност – то је оно што нам је потребно да бисмо сложили мозаик живота. Не постоје два сасвим једнака делића камена, али то је управо оно што наш мозаик чини тако величанственим, прелепим и јединственим.
Кад се неки делић изгуби, страхујемо да је наш живот, који смо годинама градили, на који смо навикли, и који толико волимо – оштећен, уружен, умањен; страхујемо да ми више нисмо сасвим ми.
Али лепота другог се не губи након његове смрти.
Његово светло наставља да сија својом непоновљивом бојом и његов траг у нама никада не бледи.
Људи који су отишли никада не одлазе из нас.
А Христос је рекао да је Царство небеско унутра, у нама.
Људи за живота зидају место на које ће да оду после смрти.
И ми јесмо и бићемо значајан камен у нечијем мозаику.

 

avdenagom.blogspot.com

***

 

[Дуња]

''Stradaj sa obolelima, tuguj sa grešnicima, raduje se sa onima koji se kaju, budi prijatelj svima, ali u duši svojoj ostaj sam.''

Sveti Isak Sirin

[Биљана, два]

Истина је да се у току дана могу видети звездем али из дубине. Дубина мора бити уска и окомита, недоступна за сунчеву светлост. Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо. (Св. Филарет Московски)
 

[Биљана, два]

Љубав не гледа на неприлике и не види их. (Св. Теофан Затворник)
 

[JESSY]

                                      

[JESSY]

Гробље

 

Некад се опијем временом, мислим да га има толико да један план вежем за други и десети. Па се изнервирам ако погрешим кораке или ритам тог кола које се изнова и изнова окреће, често уз музику коју свирају други. На гробљу је тишина. Нико ту нема власт да свира. То је поље где часовници мирују. Ту је сваки твој план мањи од биљчице коју ишчупаш из гроба драгих људи. То је место где љубав пружа руке изван времена и простора ка онима до којих, чини се, не може. Ако је то место туге, благословена је та туга. Туговати јер је неко отишао и радовати се свему што је за нас био, то је као да сведочимо потребу његовог васкрсења. Као да смо живи сведоци у његову корист, на Суду. Као да „позајмљујемо“ свој глас Богу и већ овде говоримо: „Гладан сам био, нахранио си ме...“ Или, можда још лепше: „Волим те, макар и да ниси ништа за мене учинио“. Можда тако Бог позајмљује Свој глас нама? Скоро сви глаголи се могу изговорити у прошлом времену али не и „волети“. Не можеш рећи „волео сам“ тог и ту. Ако је прошло, онда то и није љубав. „Љубав никад не престаје“ (1.Кор.13,8) Настављамо да волимо преминуле и верујемо да и они и даље воле нас. Одлазимо на гробља да освежимо успомену, да будемо сведоци великанима. А некад, некад је то и најлепше место да се из перспективе смрти сагледа сопствени живот. Гробље је збирка испричаних прича, а наша прича још тече. Ми је још исписујемо, стварамо, и некад заборавимо да ће јој доћи крај, да нико осим Бога нема на располагању све странице овог света. Само с Њим можемо мирно затворити задњу корицу наше књиге. Само ако храбро живимо и волимо можемо се надати да ће сва туга и загонетка смрти бити разјашњена, и да ћемо се сви заиста „срести лицем у лице“. (1.Кор.13,12). (Уочи Побусаног понедељка, 2020.)

[JESSY]

Ta ljubav tako silna,

tako drhtava, tako ocajna, tako nezna

ta ljubav

lepa kao dan

i ruzna kao vreme

ta ljubav tako stvarna

ta ljubav tako divna

tako srecna

tako vesela

i tako jadno

drhteci od straha kao dete u mraku

a tako sigurna u sebe

kao neki spokojni covek u sred noci

ta ljubav koja je izazivala

strah kod drugih,

gonila ih da govore

i primoravala da blede

ta ljubav tako vrebana

jer te druge mi smo vrebali

ganjani, ranjavani, gazeni, dotucavani,

poricani, zaboravljani

zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali,

ranjavali, gazili, dotucavali,

poricali, zaboravljali

ta ljubav cela celcata

jos toliko ziva a sva ozarena

to je tvoja ljubav, to je moja ljubav

ona koja je bila

to osecanje je uvek novo

i nije se izmenilo,

toliko stvarno kao neka biljka,

toliko drhtavo kao neka ptica

toliko toplo i zivo kao leto

mozemo oboje otici i vratiti se

mozemo oboje otici i vratiti se

mozemo zaboraviti

a zatim ponovo zaspati

pa probuditi se patiti bditi

pa ponovo zaspati

sanjati i smrt

zatim probuditi se, osmehnuti se,

smejati se i podmladiti se

nasa ljubav zastaje tu

tvrdoglava ko magare

ziva kao zelja

svirepa kao secanje hladna kao kajanje

nezna kao uspomena

hladna kao mermer

lepa kao dan

nezna kao dete

gleda nas smeseci se

i kazuje mnogo ne govoreci nista

a ja je slusam drhteci i vicem

vicem za tebe

vicem za sebe

i preklinjem te

za tebe za sebe i za sve one koji se vole

i koji su se voleli

da, ja im vicem

za tebe za sebe i za sve druge

da ne znam

ostani tu, tu gde si

gde si bila tu ostani

ne pomici se, ne idi

mi koji smo voleli

mi smo te zaboravili

ali ti nas ne zaboravi

jer nemamo drugog do tebe na zemlji

ne dopusti nam da postanemo hladni

da se udaljavamo sve vise

odemo bilo gde

daj nam znak da si ziva

a mnogo kasnije

na ivici nekog siprazja

u sumi uspomena

iskrsni odjednom

pruzi nam ruku

i spasi nas.

                                        

[JESSY]

Kad ti je neko oduzet, u tebi ostaje delić njega. Delić koji nikada neće biti zamenjen nečim drugim. Tuga i gubitak su tu zauvek. I bole. Krvari i boli. Postaje krasta i svrbi, a onda i otpadne. I opet počne da krvari. Jednog dana postane ožiljak. Rana zaceli, ali ožiljak ostaje. Posle nekoliko godina, tuga i gubitak te promene. Postaju deo tvoje unutrašnjosti. Pomažu da se formira ostatak tvog života. Ne prodje ni jedan dan da taj bol ne bude prisutan. Nikad ne zaboravljaš. On je deo tebe i onoga što jesi.

 

 

[JESSY]

Сваки губитак, губитак некога бића нас формира....сурово на тај физички начин али нас формира. Сурово у смислу да ћемо свакако тјелесно осјетити празнину нечијег неприсуства. У том неприсуству ми изграђујемо дубљу везу са тим бићем, духовну везу....и вријеме може да учини само да тјелесна бол нестане али уз правилно постављање нас као на првом мјесту бића створених за вјечност ми ту вјечност, то зашта смо и створени, градимо са тим бићем које смо изгубили.

Градимо је тамо гдје очекујемо поновни сусрет а то је наручије Христово, то је Царство Небеско.

отац Марко

                                       

[JESSY]

                      

Вечно сећање   Некад је и поред снажне вере у вечни живот тешко опростити се од вољених људи који су преминули. Сам Христос је заплакао због одласка Његовог пријатеља Лазара. Богомати је и поред анђела који је потврдио Божији Промисао везан за живот Њеног Сина – плакала и ридала док је гледала како умире. А тек хиљаде и хиљаде хришћана који су оплакали одлазак својих најближих! Ретко ћемо наћи у житијама светих мученика колико је велик био бол оних који су се морали опростити од својих најближих. Сигурно је да су свети отишли у сусрет Васкрсломе и да с Њим бораве у блаженству, али је ближњима било потребно много времена да прихвате њихов одлазак.     И поред вере у живот који за њом следује, смрт неизоставно доноси бол онима који настављају да корачају са ове стране живота. Зашто? Зато што особа коју волимо одлази. Губитак је ту, опипљив. Постоји извесна истина у изреци да са вољеном особом умире и део нас. Та особа није нестала, она се преселила, али онај однос који смо ми имали према њој, све оно што је у том односу из нас испливавало, све оно што смо ми у том односу били – то се може лако изгубити. Вољене особе у великом делу чине оно што ми јесмо као личности. Без њих не бисмо постали, ни били оно што јесмо.   Зато нам је потребно сећање, жива успомена на њих и онда када оду. Са друге стране, потребно је да их пустимо да оду. Ма колико било тешко опростити се од некога због кога је наш живот попримио одређени облик и боје, не смемо свој живот обезличити и обавити тамом јер онда одричемо и побијамо сав труд и љубав који су нам наши вољени пружили. Они су нас волели, а и даље нас воле, управо због те тајанствене светлости која у нама сја, а коју је добри Бог у нама запалио. Сигурно не би желели да та светлост у нама згасне заједно са њиховим овоземаљским животима.             Потребно је времена да се навикнемо да су вољени људи преминули. Оно што остаје јесте живо сећање, успомене на њихове осмехе, речи и дела и остаје њихов траг у нама самима, у ономе што ми јесмо. А то ни сама смрт не може да збрише. Зато се на данашњи дан молимо Господу за покој душа наших најмилијих. Заједништво са њима остаје, у Христу ни смрт не може да направи понор између оних који се воле. У Њему нема живих и мртвих, већ само две стране једнога живота.  Зато палимо свеће – молитве за наше вољене. Јер су они својом добротом и примером били светлост нашем животу, да бисмо боље видели путеве који су пред нама. Њихова светлост и даље сја. Пут који су нам осветлили простире се пред нама. Наше је да и ми другима будемо светло. Као што се на васкршње јутрење светлост свеће предана из олтара шири даље, тако је Господ Светлост предао нама и пут ширења Светлости не сме стати. Не заборављајмо наше преминуле, никада, али и наше телесно живе, све који су велика светила нашег живота. И не заборављајмо ону исконску Светлост Која ће и помоћи да бол губитка ближњих постане радост што смо их познавали и називали се њиховим пријатељима и кћерима, очевима, мајкама, браћом. Такво сећање није тек присећање прошлих догађаја, то је својеврсно оприсутњавање, животно сведочење доброте и племенитости нама указане. Сачувај, Господе, душе свих слугу Твојих, свих оних који су ширили Твоју Светлост и били живи сведоци Твоје љубави! Сохрани, Боже, све оне који су у нама оставили неизбрисав и свет траг који ћемо пратити и којим ћемо стићи ка вечности! „Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести ни уздисања, већ живот бесконачни!“  А ми? Кретаћемо се даље и светлети. Будимо другима светлост као што су наши ближњи нама. „ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца који је на небесима“. ( Мт. 5, 16 ) Марко Р.

[JESSY]

Гутати књиге, као што сам то чинила још од најранијег детињства, својеврстан је облик лењости. Другима остављам да се изразе у моје име. Свуда тражим потврду онога што у мени куља и дела, но требало би да властитим речима покушам да изразим све то. Толико лењости коју морам одбацити, као и повучености и несигурности, не бих ли се сусрела сама са собом и не бих ли се других собом дотакла. Потребно је да видим јасније и потребно је да саму себе прихватим. Све је у мени толико тешко, а тако бих волела да будем лагана. Већ годинама накупљам, таложим све у великом резервоару, но то би све морало једном да се испољи, у противном ћу имати осећај да сам живела узалуд, да сам покрала човечанство, а да му ништа нисам дала заузврат. Понекад имам утисак да сам паразит, што у мени изазива толике налете депресије и сумње у смисао властитог постојања. Можда се моја мисија и састоји управо у томе да се самој себи објасним, заиста објасним, са свим оним што ме мучи, онеспокојава и очајнички призива решење и израз. Ти проблеми нису само моји, већ су својствени и другима. 

 

[JESSY]

Кад се пробудим на време, као и сваки други грађанин, ја осетим толики понос као да сам начинила нешто чудесно. Па ипак, ништа ми није потребно толико колико ова спољашња дисциплина, све док не задобијем ону унутрашњу. Уколико изјутра себи дозволим још који додатни час сна, то није стога да бих прикупила снагу, то значи само да сам неспособна да се суочим са животом и да почињем са штрајком.

*

Живот и друштвени односи су бесконачно изнијансирани. Не постоји ништа апсолутно нити објективно истинито - то знам, али ипак потребно је да ми то знање уђе у крв, под кожу, а не само да остане у глави. Потребно га је живети. Увек се томе враћам, а један живот је сасвим довољан да бисмо се томе научили: живот таквим каквим га прихватимо својом личном философијом морамо усвојити и својим осећањима. То је без сумње једини начин да се постигне осећај хармоније.

*

Ах, све то поседујемо у нама: Бога, небо, пакао, земљу, живот, смрт и векове, толико векова. Спољашње околности су само декор и променљиви услови, но ми све носимо у себи, а околности никада не играју одлучујућу улогу. Увек ће постојати добре и лоше прилике које ће бити потребно усвојити као свршену ствар, али то не спречава никога да властити живот посвети побољшању оних лоших прилика. Но, за то је потребно познавати мотив борбе, и почети са променом себе и њу отпочињати сваког дана. 

                    

 

[JESSY]

Бол би да у свему себе нађе, свему да се саопшти,
до заборава свог извора, до расплинућа твари у сан.
Идеализатор је Магновено скрене у радост стварања.
Целим сном би онда да се потврди,
да се кроз њега оствари: од сна прави надстварност.

 

[JESSY]

                                                                         

[JESSY]

Страдање невине деце чува тајну. Њен је покров непрозиран. Ни љубопитљиво око, ни потресено срце неће пронићи ту баријеру. То може једино онај који смирено корача ка Тајни Крста Невинога, онај који ту тајну достиже чистим, скрушеним срцем.

Испоставља се да се са својим телом нису први растали Адам и Ева, нити њихов старији син, злобни Каин, већ невини Авељ, кротког и чистог срца. Убиство невиног човека – ето како је смрт ушла у свет људи ван капије Едема!

Али и усред тог ада, Ти нас Господе ниси оставио.

Ни Авељ, ни витлејемска чеда – нико из невино убијених није постао плен смрти. Зато што су са Тобом, једином нашом Утехом и Радошћу. Ми се овде бринемо и мучимо, а они су у Твојој власти, Ти си их одабрао јер су слични Теби у свом невином страдању.

Судбине оних који стрпљиво носе свој крст узвишене су јер ти људи иду путем Самога Христа.

Ако сакупимо богатство читаве Васељене, лепоту удаљених звезда и сва налазишта злата, они неће моћи да надокнаде један изгубљени осмех детета. Али ниједан осмех, нити једна суза нису заборављене код Бога.

Кажу да је највиши степен љубави – узети на себе судбину вољене особе, стати уз онога који страда и поделити његов бол. Зарад свих који страдају дошао је Онај Који Сам по Својој Божанској природи не треба да страда. И да би за нас пострадао, Он је постао онакав какви смо ми – човек. Мукама и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају смрт и страдање свих невиних. Он није само поделио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности.  Он је искусио муку богоостављености како би нас једном за свагда спасио од ње.

Ко може разумети тугу мајке која је изгубила дете? Онај који је и сам доживео тај губитак. Тим пре ће разумети Божија Матер, која је стајала уз Крст Свог Сина, умирућег у мукама. Неправедни губитак невине деце зближава страдале са Богородицом, али се и Она Сама приближава људима који су то претрпели.

 Нико од нас неће моћи да осети и разуме јаде Богоматери, а понајмање да схвати смисао Њеног кротког плача и истих таквих речи на Голготи: «Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој. (Лк. 1, 38)». Верност Богу, скрушеност и љубав чак и тада када наступа врхунац неправде и страдања невиних – то је духовна тајна која преображава и из корена мења, која одваја човека од грешног света и приближава га Самоме Богу.

И сваку ће сузу обрисати Бог. У наручје вечне Љубави свој пут налази свака невина жртва.