Нешто што ми је важно...

[JESSY]

Ако имаш некога кога више немаш

                                                 

 

Ако имаш неког драгог кога више немаш, ово је можда за тебе. Многи ми кажу да више не постоје они који су до скоро постојали и да их ништа не може вратити. Али лажу. Ноћ их увек врати. Крену да лутају по сећањима и смеју се са онога света, грле те кроз снове, причају ти с унутрашње стране уха.

Ако си имао оне чију смрт наново доживљаваш и оплакујеш их сваког јутра, имао си нешто и због тога треба да будеш срећан, иако може деловати да срећа с тим нема везе, па чак и помислиш да ако је икада и била ту, више није. Није срећа отишла са њима, него су они отишли са њом. За њих више нема патње. Они сада гледају како ми плачемо и срећни су што су постојали.

Ако си имао некога због кога сада избегаваш градове, заобилазиш тргове, не пијеш омиљено пиће, не певаш неку песму, не пролазиш поред појединих кућа, имао си много, а чим си имао много, много си и изгубио. Али неко никада није имао много и никада ништа вредно неће изгубити – благо њему и тешко њему.

Ако си имао некога због кога се смејеш и плачеш у исто време, ниси имао ништа мање од свега. Да ниси имао неког таквог, не би се та туга коју осећаш смела назвати животом. Шта је живот без смеха? Шта је туга без суза? Или шта је живот без суза и шта је туга без смеха? Живот без смеха је смрт. Туга без суза је терет који никада не скидаш са леђа. Живот без суза је живот без душе. Туга без смеха је облачан дан који се никада неће разведрити.

Ако си имао некога ко је исто тако имао тебе, ни тај неко није јефтино прошао и лако отишао. Изгубио је и више него ти. Неко сматра њега срећнијим, неко тебе. Нико ту није срећан, као што нико не би ни смео бити тужан.
Ако си имао некога ко ти је био нешто, некад и све, не можеш рећи да сада немаш ништа. Када се тврђава сруши, остају темељи и зидине. На њима ваља опет подићи нешто, какво год да је и колико год те штитило. Ако има ко, имаће и шта.
Ако си имао некога ко је изненада отишао, увек ће те плашити изненађења. Ако си имао некога ко је дуго одлазио, увек ће те плашити време.

Ако имаш некога кога не би волео да немаш, шта чекаш? Што читаш? Грли!

Ако немаш никога кога немаш, имаш све и не знаш ништа, Бог те добри наградио.

Ако имаш некога кога немаш, све си ово знао и без мог писања.

Милан Ружић

[JESSY]

                      

 

Кажу да Ти се вечерас треба обратити.
Ја, искрено, не бих могла да замислим вече без разговора са Тобом.
Кажу још да се Ти вечерас јављаш, да си нам ближи и да нас јасније чујеш. А ја знам да нас Ти непрестано слушаш, јер мој позив Теби никада није прошао без Твог одзива.
Знаш и сам да никада нисам била добра у замишљању жеља.
Најпре јер сам неодлучна, те не знам коју бих пре и којом бих лакше обухватила све људе до којих ми је стало.
А друго, знаш и од колико лоших жеља си ме сачувао.
Зато, не желим да тражим ништа од Тебе.
Ти знаш шта је сваком од нас потребно. Желим да Ти захвалим на Твојој близини када Те нисам желела уз себе.
На Твојој бризи када се ни о Теби ни о себи нисам ваљано старала.
Хвала Ти за сваки пут када си ме сачувао од невоље моје непромишљене воље.
Хвала Ти за сваку неузвраћену љубав коју си ми својом надоместио.
Хвала Ти за испружену руку која ме је увек чекала.
Хвала Ти за сваки пут када си био уз мене и када ја нисам била при себи.
И опрости.
За сваки грех којим сам те постидела и ранила.
Знам да ћеш ме и сутра чекати у свом дому - храму.
Доћи ћу. Да ти се јавим. Да ти покажем захвалност али и то колико Те волим.
Јер ти то мени безусловно и неуморно показујеш.

[JESSY]

 

Mi koji smo izgubili svoje najbliže držimo ljutnju, nemir i bol, kao poslednja mesta na svetu na kojima naši preminuli i dalje žive. Stalno slušamo priče o preboljevanju, o tome da oni žive u našim lepim sećanjima, u uspomenama, u prošlosti koju smo delili. I mi bismo voleli da je to tako, trudimo se da se sačuvamo od boli, da nastavimo život, da zamrznemo sećanja, ali ništa od toga nije živo. Sve je to interpretacija onoga što je bivše, što smo pustili da ne postoji. Možda bi to navikavanje bilo lakše kad u svakom od nas ne bi postojao onaj iracionalni mehanizam koji odbija takvo navikavanje. Na šta da se naviknem? Ja ne pristajem na takav svet. Kako da dozvolim svet u kome ona ne postoji? Zar to nije neka vrsta izdaje?

Ali zato bol koja tiho burgija u srcu, bes, odbijanje da se pomirimo sa sudbinom i nastavimo život u svetu bez onih kojih nema, to su sve male tanane žilave ruke koje niču iz naših potiljaka i zabadaju se direktno u njihove rake, probijaju glib i čupaju ih odande.

„Život retko ide dalje“. To vam je velika istina o životu. Ne ide on nigde. Pomakne se korak ili dva, ali ostaje zazidan u ono što nas je snašlo, što nas snalazi i što će nas snalaziti. Sve naše traume, radosti, povrede, greške, ostaju na nama kao nalepnice na nekom koferu svetskog putnika. Niti možemo da ih zaboravimo, niti možemo da ih promenimo, niti možemo da pobegnemo od njih. To smo sve mi. Naš rast i sazrevanje sastoji se iz beskonačnog upornog neprestanog sabiranja i prihvatanja svega što jesmo. Tako ja sada prihvatam ovu bol, od koje sam se toliko branila, kao deo sebe, jer ne znam bolje. Ne umem i ne mogu bolje.

(Frida)

[JESSY]

 

Када страда неко кога волиш

прво почнеш да лажеш себе

да то не постоји.

Онда гледаш кроз прозор.

Ништа не мислиш.

Чак ништа и не осећаш.

Гране се љуљају на ветру.

Када страда неко кога волиш

смогнеш снаге да се окренеш ка њему.

Да издржиш то што чујеш.

Дисање постаје тешко.

И још теже.

Све постане тесно.

Срце се стеже.

Скупе се сузе у углу ока.

Све ти се скупи.

Притисну сећања и надања.

И онда почињу страдања.

И пожелиш да све то на тебе пређе.

И пожелиш да понесеш оно што не можеш да носиш.

И пожелиш да си већи и јачи и мудрији и бољи.

И видиш заправо ко си.

И стојиш ту као ништа.

И плачеш као ништа.

И још дуго плачеш.

И помислиш више нема суза.

И ипак још увек плачеш…

Кад страда неко кога волиш

А ти немоћно стојиш.

Одједном

напокон

напокон

се сетиш

Има Неко Најмоћнији

Ко Највише Воли.

У Чијој бескрајној љубави,

твоја љубав је само кап.

А ти мислио много волиш…

Онда се постидиш.

Онда се осмехнеш.

И почнеш да се молиш.

 

[JESSY]

1. Када ти се сруши свет,
седиш у рушевинама.
Без речи и без осећања.
И као за инат самом себи
чепркаш по том згаришту.
Ископаш једну згужвану успомену
испрљану, подерану, никакву…
Намерно се сећаш колико је била лепа.
Гледаш је тако уништену
и мучиш себе из неког разлога…
Узимаш сломљене успомене,
полако, једну по једну.
Свака крхотина загребе срце.
Боли, а ти не престајеш.
Онда баш дохватиш неки
најоштрији комадић
и схватиш.
Та бол ти је требала
да те расплаче.
2. Када ти се сруши свет,
патиш.
Нигде ти се не иде.
Као дух тумараш
по заборављеним данима.
Покушаваш да се сетиш
како је некада било осунчано и цветно.
А сада ничега нема…
Оплакујеш сваку боју која је изгубљена.
И сваки звук који је замукао.
И луташ од успомене до успомене.
Покушаваш да узмеш за себе
неки стари осмех,
неки стари поглед,
неке старе речи,
било шта…
А у рукама само прах.
3. Када ти се сруши свет,
прође толико дана
да се више и не сећаш
чега је све ту некада било.
Али никако да пустиш,
никако да одеш из рушевина.
Предуго си ту.
Предуго.
Предуго си…
Зову те неки добри људи.
Једва им чујеш гласове.
Зову те добри људи.
Ти се не одазиваш.
Шта они знају како је теби.
И откуда им право
да те зову на смех!
Предуго си ту…
Предуго.
Можда би требало већ да преболиш…
Питаш се.
Али нико не зна да ти волиш
оно чега више нема
више од свега што је ту.
А добри људи зову,
не одустају.
Ти се не одазиваш.
Још више се повучеш.
Они не одустају…
Не поштују ни твоје жеље
ни твоје боли.
Почнеш да се љутиш.
И почнеш да вичеш.
И отмеш се контроли.
И бацаш и ломиш
остатке изгубљених дана.
Све у бесу полупаш, испретураш
и у том хаосу налетиш…
Налетиш
на мали, бели, чисти камен темељац
срушеног света.
Твог света.
И станеш.
Сетиш се како је с љубављу
настајало то мало царство.
Држиш свој бели камен
као нешто најдрагоценије.
И пољубиш га.
Учини ти се да је још бељи.
Да заслужује неко лепше место од овог згаришта.
И држиш свој камен у рукама
као мало воде на длану
и носиш га са тог места
на неко боље место
где се трава таласа,
где има потока,
где се чују птице,
где ноћ упали свице,
где срећа тебе чека…
И одеш.
Окренеш се тек издалека.
Са осмехом се наклониш својој прошлости.
И све боје које су избледеле, појаве се живописније него икада!
И све што је било лепо, заблиста,
са згаришта се у вечност узнесе.
А све што је било ружно, остане прах.
Ветар га разнесе.
4. Када ти се сруши свет,
време је да се крене даље.
Време је да се гради нови.
И да се у њему остваре
неки још лепши снови.
Ставиш камен темељац,
највредније од твог иметка,
на неко згодно место…
И почнеш испочетка!

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]