Нешто што ми је важно...

[JESSY]

„Srce moje:
nikad te neću osuđivati, kritikovati, niti se stideti tvojih reči. Znam da si
Božje dete - mezimče, i On te čuva usred jedne jarke i nežne svetlosti.
„Uzdam se u tebe, srce moje. Na tvojoj sam strani i uvek ću tražiti
blagoslov za tebe u svojim molitvama, uvek ću se moliti da naiđeš na
pomoć i podršku koje su ti potrebne.
„Uzdam se u tvoju ljubav, srce moje. Verujem da ćeš deliti tu ljubav
s onim ko je zaslužuje ili potrebuje. Neka moj put bude tvoj put i neka
koračamo zajedno u susret Svetome Duhu.
„A tebe molim: imaj poverenja u mene. Znaj da te volim, i da se
trudim da ti pružim neophodnu slobodu kako bi nastavilo da radosno
kucaš u mojim grudima. Učiniću sve što je u mojoj moći da ti moje
prisustvo nikad ne zasmeta.“

 

 

[JESSY]

Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i lepšem od mašte.

 

[JESSY]

[JESSY]

"Пред свештеником је лежала девојка. Врло симпатична девојка, боље рећи, девојчица од четрнаест година. Лежала је у ковчегу у цркви, свештеник се спремао за опело. Близу су стајали њени родитељи и причали да је то био несрећан случај. Оља је заједно са својом сестром близнакињом и мамом прелазила пругу и мало је заостала за њима. Носила је слушалице за музику, а машиновођа није успео да закочи на време… Свештеник је слушао речи њене мајке и осећао њен бол. Као да је имао кнедлу у грлу, а још је пред њим био утешни разговор са родитељима и присутнима, притом је и сам морао да је опева јер није било хора. Свештеник је мало застао, па кренуо да говори…

Нема дубље ране и већег бола од губитка детета. Још је јуче, пуно живота и енергије, стајало пред тобом. Било је у много чему одраз тебе самог, а његов живот је уплетен у твој, као траке уплетене у косу. Стога су његове радости и туге биле твоје. И сад оно лежи пред тобом, беживотно и хладно, као да са собом у гроб носи и твој живот. Пред човеком кога је стигла таква мука стоји тежак задатак – да све то преживи, а да притом не изгуби смисао живота, душевно и телесно здравље и да не постане очајник. А пред људима из њиховог окружења стоји важан хришћанси задатак – да утеше и подрже човека, скрханог од туге. Ох, како је то сложен задатак! На почетку је боље «блажено ћутати»: непромишљене, површне речи ризикују не само да буду пуштене низ ветар, већ могу и да повреде. Сећам се случаја, о коме је причао митрополит Антоније Сурошки, када је млади свештеник држао опело за једног младића. Пред опело, обратио се мајци дечака и омакло му се да прозбори: «Како вас само разумем!» Мајка дечака му је на то одбрусила: «Не лажите! Не можете разумети мајку која спушта своје дете у гроб! Никада вам се ништа слично није десило и желим да вам се никада тако нешто и не догоди.» Како је то истинита примедба! Заиста, човек који нема слично искуство, просто не може да се спусти у тај понор бола, који у том тренутку осећају родитељи и не може им из те дубине упутити дирљиве речи. Ми, налик на Христа, не можемо рећи мајци: «Не плачи», јер је Реч Божија истог трена исушила извор жалости, васкрснувши њеног сина. Речи «не плачи», којима се Христос обратио наинској удовици, су значиле: «Не плачи, јер ћу сада уклонити разлог твога јада.» Ми грешни, који не располажемо никаквим духовним даровима, можемо само да кажемо: «исплачи се», иако сузе немају велику моћ и не трају дуго, али свеједно смирују бол. Треба загрлити човека, поседети мало са њим и исплакати се. Ето шта је потребно на почетку. А кроз неко време, када рана више није жива и очи се осуше, тек тада можемо да почнемо да тражимо смисао те смрти, и то на хришћански начин."

 

[JESSY]

"Када, у склопу своје дужности, посећујем гробље, а то разуме се стално чиним, имам осећај да се у последњих неколико деценија променио однос смрти према младости. Смрти је постао драг млад живот и више уопште не обраћа пажњу на године. Или су јој занимљивији они који су тек започели живот, од оних који јој долазе природним путем. На савременом гробљу, скоро да има више младих и малених људи од одраслих, зар није тако? И за то постоје објективни и субјективни разлози. Болести су се подмладиле: наша животна средина нам је то подарила. Деградира наш однос према животу и здрављу.

Поред ових спољних разлога ране смрти, постоји и дубински духовни уплив Промисла Божијег, који чува све нас. Када Бог бира моменат нечије смрти, пре свега се брине да тај човек достигне блажени вечни живот. Само придавање смисла у контексту вечног живота, може помоћи људима да преживе и да прихвате смрт свог детета. «Моје дете је живо, није умрло! ‒ то је прва радосна мисао, коју родитељима доноси хришћанска вера. ‒ «Испоставља се да га нисам изгубио, само смо се привремено растали. То је тугобна раздвојеност, али ће баш због тога наш поновни састанак бити још радоснији. А то ће се сигурно десити!» То је полазна тачка од које крећу сва даља размишљања о раној смрти. Зашто се ране смрти дешавају и то, како нам изгледа, превише често? Зашто Бог узима живот у пуном цвату, или пак тек процветали живот? Зар се чупају пупољци пре него што процветају и усреће све људе својим миомирисом?"

[JESSY]

Одговоре на разна питања «зашто», ми хришћани можемо наћи само онда, када признамо да нам све није дато да разумемо, и када се обратимо разуму Цркве. А Црква нам у таквим случајевима указује на Божије Свезнање, као на светлост на крају тунела. Она нам указује на Бога, који зна када треба да узме човека, с тачке гледишта вечног живота. Сви оци и учитељи Цркве се слажу да Бог узима сваког човека у тренутку који је најбољи за њега самог. На питање «зашто Бог допушта да умире тако много млади људи», Преподобни Пајсије Светогорац одговара: «Нико још није потписао уговор са Богом у коме пише када ће умрети. Бог узима човека у најзгоднијем тренутку његовог живота, узима га на посебни, за њега, најподеснији начин, како би спасао његову душу.» Овде ћемо нешто појаснити. Наравно да Преподобни Пајсије не говори да ће се спасити сви људи, већ да Бог користи саму смрт на добробит човека, чије је спасење још увек могуће. То се дешава на разне начине: «Ако Бог види да ће се човек исправити, оставља га у животу. Уколико види да ће се човек искварити, узима га како би га спасао. А друге, који воде грешан живот, али имају тежњу да чине добро, Он узима пре него што успеју да учине то добро дело. Бог тако поступа јер зна да би ти људи учинили добро, ако би имали ту могућност. То јест, Бог као да им каже: ''Не трудите се, довољне су и ваше добре тежње.'' А још оне који су јако добри, Бог узима Себи зато што су и у Рају потребни цветни пупољци.»

[JESSY]

Дешава се да Бог прима дете Себи, јер жели да избави њега и његове ближње од неког тежег крста.

Све што Бог предузима у вези нас је на нашу корист. Чак и нашу смрт, Владика живота и смрти користи на нашу добробит. Усмерење воље човека, његово душевно стање – то су области које су прилично скривене, не само за наше ближње, већ су недовољно јасне и нама самима. Једино Бог може у целости прозрети и оценити наше стање и извући истинит закључак.

Не можемо да разумемо разлог ране смрти сваког појединачног човека, то је немогуће. То је тајна сакривена у дубинама Божанског Свезнања и није доступна нашем расуђивању, барем за овога живота. Није нам ни потребно да покушамо да разоткријемо ту тајну. Слични покушаји су остали бесплодни, а могу довести човека, који је изгубио блиску особу, до велике туге, па чак до очајања. Боље је да се кроз веру у Бога потрудимо да пронађемо смисао у том губитку, јер само срце верника може у једном тихом тренутку жалости чути утешни шапат: «Не плачи, твоји вољени су са Мном.»

[JESSY]

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. 

Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. 

Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. 

Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.

Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! 

Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја!

Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо.

 

                       

[JESSY]

                                                 

[JESSY]

[JESSY]

                                                                   

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

[JESSY]

Ne stoj nad mojim grobom u suzama
mene tu nema, ja ne spavam
Ja sam u vetru što duva po bregu
Ja sam iskričava svetlost na snegu
Ja sam na zrelom klasju sunca zrak
Ja sam blage jesenje kiše kap
U tišini jutra kada se budiš
Ja sam jato ptica što nebom kruži
U hitrom i tihom letu, znaj
Ja sam, u noći, nežni zvezda sjaj
Ne stoj nad mojim grobom u suzama
mene tu nema, ja nisam umrla.

[JESSY]

[JESSY]

Pogrebni bluz (Funeral Blues) – Vistan Hju Odn

 

Telefone isključite, nek’ svaki časovnik stane,
Dajte psu sočnu kost, jer ne sme ni da lane,
Utišajte sve klavire, i uz bubanj prigušeni
Sad iznesite kovčeg, neka uđu ožalošćeni.

Neka nad našim glavama žalobno kruži avion,
I neka po nebu ispisuje poruku „Mrtav je on“ ,
Vratove bele golubicâ crni flor neka ogrne,
Saobraćajac neka navuče rukavice pamučne crne.

On je bio moj sever, moj jug, istok i zapad,
Moja Nedelja kad se odmaram i moja nedelja radna,
Moje podne, moja ponoć, moj govor, moja pesma;
Moja zabluda beše da ljubav biće večna.

Više ne želim zvezde, njihov sjaj neka sad trne,
Najurite i Mesec, i rasparčajte Sunce.
Raskrčite sve šume, okean neka se izlije,
U onome što dolazi nikakvog dobra nije.

 

 

[JESSY]

"Jednom kad oluja prođe, nećeš se sećati kako si je preživeo. Nećeš biti siguran ni da li je oluja zaista prošla. Ali jedna će stvar biti sigurna. Kad preživiš oluju, nećeš biti ista osoba kao pre oluje. Upravo zbog toga oluje i postoje."