Нешто што ми је важно...

[JESSY]

[JESSY]

Преподобна Царице моја, Пресвета надо моја, уточиште сиротих, заштитнице путника, помоћнице онима који су у беди и заштито оних које злостављају. Види моју невољу, види моју муку. Са свих страна сам опкољен искушењем, а нема никог да ме брани, Ти ми сама помогни јер сам немоћан. Нахрани ме као странца, упути ме као заблуделог, излечи ме и спаси као безнадежног. Немам друге помоћи ни друге заштите, ни утехе осим Тебе, о, Мајко свих невољних и оптерећених. Стога, погледај на мене грешног и потиштеног, закрили ме Пресветим покровом својим да бих се избавио од зала која су ме опколила и ја ћу увек славити преславно име Твоје. Амин!

[Данче*]

Воли све око себе и не тражи разлог да би волео.
Нека твоје пријатељство не буде из потребе да се избегне усамљеност, већ из унутрашњег богатства. Иди пријатељу онда када је твоје срце у самоћи толико испуњено љубављу, да више ништа не може задржати за себе. Нека те твоја преобилна љубав, а не њен недостатак, одведе пријатељу.

 

Преподобни Антоније Велики

 

https://scontent-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/v/t1.0-9/11174992_963757993644192_2852049607638387499_n.jpg?oh=2cbc9ba1bc491fddc85aa1e7ad436f58&oe=55D55FB4

[JESSY]

@@Дани,

[Снежана]

“Sorrow prepares you for joy. It violently sweeps everything out of your house, so that new joy can find space to enter. It shakes the yellow leaves from the bough of your heart, so that fresh, green leaves can grow in their place. It pulls up the rotten roots, so that new roots hidden beneath have room to grow. Whatever sorrow shakes from your heart, far better things will take their place.”
― Rumi

[JESSY]

@@Снежана,

[Снежана]

@@Снежана,

како ја немам тог смајлија што се грли  :koka10:         ...нашла

[JESSY]

 

”Господе, усаврши моју децу у сваком добром делу.”

[JESSY]

 

 

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Na moru

1

Galeb i oblak,
Ponad jugova mora mutna sjaja;
Zelena im je voda krila orosila.

Dodjoše dani s vlažnim snom u skutu.
Nabreko lišaj na stijeni koju bije
Val bez prestanka; u njemu gasnu
Glasovi vrelih dalekih cesta
Koje me zovu.

Sjećanja, žene, vesele vatre!
Oktobar zatvara pute, prosipa jezu po kosi.

Na sivom nebu vrh beznadne vode brode
Galeb i oblak.

2

I rumen je oblak zgasno.
Večeras niko nije sa mnom pošo
na taman i dalek put.
Tek, u dnu neba putuje rub mora,
oštar i hladan
ko mač, i miso na kaznu.

 

I.A.

 

[JESSY]

When I am down and, oh my soul, so weary;

When troubles come and my heart burdened be;

Then, I am still and wait here in the silence,

Until you come and sit awhile with me.

You raise me up, so I can stand on mountains;

You raise me up, to walk on stormy seas;

I am strong, when I am on your shoulders;

You raise me up... To more than I can be.

You raise me up, so I can stand on mountains;

You raise me up, to walk on stormy seas;

I am strong, when I am on your shoulders;

You raise me up... To more than I can be.

There is no life - no life without its hunger;

Each restless heart beats so imperfectly;

But when you come and I am filled with wonder,

Sometimes, I think I glimpse eternity.

You raise me up, so I can stand on mountains;

You raise me up, to walk on stormy seas;

I am strong, when I am on your shoulders;

You raise me up... To more than I can be.

You raise me up, so I can stand on mountains;

You raise me up, to walk on stormy seas;

I am strong, when I am on your shoulders;

You raise me up... To more than I can be.

You raise me up... To more than I can be.

[JESSY]

 

O. Sava Janjic odgovorio je na ovo pitanje

 

Ово је јако озбиљна тема и тешко је рационално објаснити оно о чему немамо искуство из прве руке. Стање душе, односно душевне компоненте човековог постојања, након физичке смрти није нигде у Св. Писму детаљно описано, што отвара и простор за различите и неретко супротстављене ставове. 

Морамо увек да почнемо од оних основних учења наше Цркве који дефинишу у ком простору може да се креће наше расуђивање. Дакле, ми не верујемо у платонистичку душу која је сама по себи вечна и самопостојећа. Верујемо да је душа бесмртна по благодати Божијој, односно тачније створена је за бесмртност. Она није вечна по себи јер све осим Бога је створено ни из чега и хипотетички може да се врати у непостојање, када не би било Божијег благовољења да оно што је створио вечно постоји. Душа јесте другачијег састава од тела, али је ипак тварна, као што су и анђели тварне природе, али не на исти начин као и ми, тј. не подлежу пропадљивости, старењу и физичкој смрти. Човек је психофизичко биће, али ни тело ни душа без једно другог нису потпуни, како каже о. Георгије Флоровски, да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. С друге стране, у предању Цркве имамо сачувана бројна сведочанстава да након физичке смрти душевна компонента човековог бића (душа) наставља да постоји на један посебан и необјашњив начин и пролази најпре привремени суд који се често описује као суд савести и обитава у стању привремене радости и наде или у стању привременог очајања и муке. Након свеопштег васкрсења и поновног сједињења душе са преображеним телом наступа коначни суд. Наравно, суд у православној традицији нема јуридички карактер и већ је доста о томе говорено.

 

Дакле, наше размишљање може да се креће између с једне стране учења о смртности душе (тнитопсихизам), или тзв. спавања душе тј. њеног обитавања у својеврсном коматозном стању бесвесности до свеопштег васкрсења (хипнопсихизам) и с друге стране, (нео)платонизма тј. веровања да је човек заправо душа која је заточена у телу. Прве крајности, које је Црква више пута у својој историји одбацила, директно обесмишљују молитву светитељима и у конфликту су низом цитата из Св. Писма који указују да живот не престаје након физичке смрти. Православна Црква живо верује да су душе уснулих праведника живе у Господу и за њих се стално молимо и са њима евхаристијски заједничаримо. Друга крајност, платонистичка, обесмишљује Васкрсење, јер ако је душа потпуно аутономна, вечна по себи, тело је само терет кога се физичком смрћу ослобађамо. Хришћанство је врло јасно супротстављено платонистичким системима који су на разне начине покушавали да се угнезде у црквеној традицији.

 

Имамо такође и проблем времена. Време је такође створено и Бог као нестворен и Творац свега изнад је времена. Царство небеско након Свеопштег Васкрсења неће бити подложно временским оквирима које ми познајемо јер ће и време бити преображено као васцела творевина. Из ове перспективе имамо и размишљања покојног о. Томаса Хопка који није веровао у људске душе без тела и који је учио да су оне свесне зато што одмах након смрти улазе у реалност будућег века добијајући васкрсла тела. О. Хопко је овај став развио посебно у супротстављању платонизму у хришћанству и по његовој логици светитељи нам се јављају из есхатолошког царства, а не из света душа.

 

Издвојио бих пар његових цитата из његових беседа о животу после смрти:

"Они који су крштени и умрли, подигнути и запечаћени животворним духом. Они су буквално дигнути из мртвих и не могу умрети и смрт долази као преображење, као прелазак у вечни живот Христов јер је Христос васрксао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу, наша душа је мртва као и наше тело... ми не учиомо о бесмртности душе у Цркви као Сократ и Платон, већ следујемо Библији. Смрт је непријатељ тела и душе и Христос нас васкрсава у души и телу.... све то гледамо из перспективе краја, а не у смислу неких бесмртних душа које тамо негде плутају и питамо се куда".

"Мртви су једноставно потпуно мртви...и ја верујем када је Христос васрксрао из мртвих у свом васкрслом телу, он је одмах дао прослављено тело свима онима у гробовима и они улазе у вечни живот са њим. Зато када славимо светитеље прослављамо их као потпуно живе. Када се они јављају људима не јављају се као бестелесне душе, већ у својим прослављеним телима. Мошти њиховог физичког тела још могу бити у гробовима, и биће тамо до дана када ће гробови остати празни и више неће бити гробаља ни смрти. Али умрли у Христу већ улазе у ту вечну славу Царства које долази."

 

Овде видимо да о. Хопко покушава да нађе компромис између учења о смрти душе и платонистичког постојања "растеловљене душе" (disincarnate soul). Кључна ствар у његовом учењу јесте наше поимање времена. 

 

Његово учење подстиче одмах низ логичких питања.

На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима. Он врло јасно покушава да сачува целовитост човека који није само тело нити само душа, психофизичка целина, враћајући се горепоменутом ставу о. Георгија Флоровског. Наравно као добар познавалац светоотачког предања о. Томас Хопко никада није претендовао да ово своје богословско мишљење прогласи за нову догму. 

 

Можемо издвојити још једно богословско мишљење које се као ни мишљење о.Хопка не намеће као обавезно и апсолутно православно свхатање, иако долази од великог светитеља Цркве. Реч је о учењу Св. Григорија Ниског (о коме сам својевремено читао, али сам заборавио тачно место где то тврди) да душа након смрти тела не прекида сасвим своју везу са њим и да по тој логици тела светитеља настављају да буду извор благодатне енергије и након смрти. Лично бих рекао да је то можда један од лакше прихватљивијих начина како да нађемо средину између потпуне смрти или бесвесности душе с једне, и платонистичког схватања душе, са друге стране. Усудио бих се у том смислу рећи да је могуће да душа након смрти тела носи слику тела као својеврсни холограм, матрицу, на основу које ће тело на крају овог света и века бити васкрснуто у слави. Будући да тело још није васкрсло душа која носи његову слику још донекле ограничено доживљава радост и тугу у зависности од стања у коме је човек живео пре смрти. У том смислу душе покојних су и даље у сфери створеног времена које можда доживљавају на други начин него они који су још у животу. Наравно, остаје опет питање светитеља. Да ли и они постоје у том стању?

 

Наравно, остаје кључно питање свести.

 

Зашто се они који су за живота задобили благодат Духа Светога и које је Црква препознала као светитеље јављају, помажу нам и молимо им се тражећи њихову помоћ, а други, наши уснули, опет ћуте, као да спавају и чекају свеопште васкрсење. Могуће је говорећи крајње хипотетички да ниво свести душе након телесне смрти и њена могућност конкретнијег општења са нашим светом зависи од њеног духовног стања. Обично се каже да светитељи имају слободу од Бога да се јављају, а други немају иако живе у нади вечног живота. Светитељи нам се јављају благодаћу Божијом и Бог преко њих чудотвори као и док су били живи. Такође, свест код човека није само питање душе, већ и тела и биохемијских процеса. Притом душа и тело делују интерактивно. Душа без нормалних биохемијских процеса не може да се нормално изрази и комуницира као душа у здравом телу. То је посебно видљиво у случају тешких оболења као што је Алцхајмерова болест, разним другим облицима деменције или тешких психичких оболења. Психичке болести на известан начин суспендују човекову слободу која му је дата од Бога јер човек није у стању да слободно и нормално одлучује, већ може да постане потпуно неурачунљив и да деградира душевно чак на ниво животиње. 

 

То су све јако комплексна питања о којима никада нећемо имати експлицитне одговоре. Зато је веома важно да се држимо онога што Црква јасно и конкретно учи, да избегавамо крајности и да личне ставове и уверења не апсолутизујемо као да смо нашли коначно објашњење. Заправо наша вера мора да се креће између саборски потврђених учења Цркве који су као оријентири у магли и указују нам на пут којим треба да идемо. Свако скретање мимо тих оријентира може да нас уведе у опасне воде самомњења и прелести. Истински пут јесте да задобијемо ум Христов, а када заживимо у тој реалности све ће нам неисказано бити јасно и без потребе да рационално концептуализујемо ту стварност у нашем уму и изразимо је речима. То је вероватно и главни разлог зашто Православна Црква није отишла у мутне воде схоластицизма и овоземаљског мудровања.