Нешто што ми је важно...

[Anika]

Како је ово лепо...

 

 

Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна...

 

                                  

[JESSY]

памти ово Ј., памти, памти.....

 

- Ништа се са човеком не дешава без Божијег допуштења,
и зато сваки хришћанин који жели да следује Господа,
пре свега, мора себи поставити за правило: трпети све
патње, телесна страдања,људске увреде и ђаволске клевете
иутолико се пре хришћанин мора наоружати трпељивошћу, јер
непријатељ људског рода управо у време патње користи сва
средства да би нас бацио у униније да, би нас лишио уздања
у Бога. Бог шаље човеку патње ради човековог добра и онај
ко их претрпи спасава се и добија мученички венац. Претрпи
и ти, закључује он, мање размишљај о патњи а више се уздај
у Бога и верују ми,Он ће ти, по Својој доброти, у свему помоћи.

 

                                 

[Драгана.]

Jessy, zasto si ti uvijek tako tuzna

[Sanja Т.]

Благо онима који плачу, јер ће се утјешити;  

https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=40&chap=5

[JESSY]

[JESSY]

Срце и вера

 

Може се веровати разумом, али је много веће веровати срцем. Веровати срцем
значи поверовати у оно што нам говори наше срце, у то да оно ка чему стремимо и што
желимо јесте несумњива истина.
Наше срце чезне за вечним животом, и ми у њега верујемо, верујемо да он
почиње овде, на земљи и да се наставља након смрти и васкрсења. Разум се испољава у
расуђивањима, аргументима, често у веома сложеним, дугачким контемплацијама ума.
А срце се изражава на другачији начин. Оно обично не изводи доказе, понекад
му чак ни речи нису потребне. Његове одлуке су брзе. Кад је апостол Јован ушао у
празан гроб Господњи “видео је и поверовао”.
Кад је дошла “п унота времена” Бог је код нас на земљу послао Свог Сина Који је
људима објавио речи љубави о подвигу, о савршенству, о милосрђу, о вечном животу.
Јеванђељске речи су блиске нашем срцу. Потребно је само да се срце на њих
одазове. И кад се одазове само ће постати судија свих наших поступака.
Апостол Јован, знајући ово својство нашег срца каже: “...ако нас осуђује срце,
Бог је већи од срца нашег... Ако нас срце наше не осуђује, смјелост имамо пред Богом”
(1 Јн. 3, 20-21).

[JESSY]

[JESSY]

“Dve najlepše na nebu zvezde, nekim poslom sprečene, zamolile su oči njene da umesto njih svetlucaju malo, u sferama njenim, dok se ne vrate.”

 

                                           

[Milena B.]

[JESSY]

[JESSY]

[Данче*]

Оставши сам, сам на целом свету, у јаком светлу свећа, у најцрњој тами, не олакшавши ништа у себи (људи су однели само моје речи, а жалост ми је остала сва, нетакнута, још црња због изневерене наде да ће се умањити), ударио сам челом у под, и знајући, авај, да је узалудно, у очајању изговорио речи:
Наш Боже, тражимо опроштење твоје.
Велики наш Боже, не казни нас ако заборавимо или погрешимо.
Велики наш Боже, не задужи нас теретом претешким за нас.
Велики наш Боже, не обавезуј нас оним што поднети и извршити не можемо.
Опрости нам, смилуј се и оснажи нас.
Можда је опростио, можда се смиловао, оснажио ме није.
У слабости какву никада нисам осетио, заплакао сам као беспомоћно дете. Све што сам знао и мислио, није имало никакава значаја, ноћ је црна и претећа изван ових зидова, свет страшан, а ја мален и слаб. Најбоље би било остати овако на коленима, источити се у сузама, не дићи се више. Знам, не смемо бити слаби и тужни ако смо прави верници, али то знам узалуд. Слаб сам, и тужан, и не мислим да ли сам прави верник или човек изгубљен у глувој самоћи света.
А онда је дошла празна тишина. Још је тутњало негде у мени, све даље, још су се чули крици, све слабији. Олуја се избеснила и смирила, сама од себе. Због суза, можда.

 

(Дервиш и смрт) -Меша Селимовић

 

[JESSY]

@@Дани, сјајно....

[JESSY]

Bol je privremen. Može trajati minut, ili sat, ili dan, ili godinu.
Ali na kraju će popustiti i nešto drugo će zauzeti njegovo mesto.
Međutim, ako odustanem, trajaće zauvek.

~ Ralf Valdo Emerson

 

[JESSY]

Sakriveni bol - Dobriša Cesarić

Neko sa svojim bolom ide

Ko s otkritom ranom; svi neka vide.

Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi

I ne da mu prijeći u suze i riječi.

 

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne

U jednu crtu na kraju usne.

Zadršće, zadršće u njoj kadikad,

Ali u rijeci se ne javi nikad.

 

Duša ga u se povuče i smjesti

Na svoje dno: ko more kamen

U njega bačen. More ga prima

Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.