Нешто што ми је важно...

[YOKA]

[JESSY]

[JESSY]

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

 

[YOKA]

http://skalaradio.com/wp-content/uploads/2012/02/Ruze.jpg

[JESSY]

Kada neko pogine u nesreći, iznenadno ili neočekivano, stravičnom slučajnošću, neopisivo nepravedno i okrutno, čini se da nema utjehe za one koji ostaju. U takvim slučajevima niste pripremljeni kao kad neko dugo boluje, nema epiloga, nema ljudskog oproštaja. Suviše toga ostaje nedovršeno i nedorečeno. Ono što povećava tragediju iznenadne neočekivane smrti jeste da ne možemo naći utjehu. Ali, ipak postoji nekoliko izvora iz kojih možemo crpiti utjehu.
Prvi je da mrtvi ne žele da oni što ostaju žive u patnji. Pomislite na one do kojih vam je stalo; zamislite da žale kada vi umrete; i zapitajte se koliko patnje želite da podnesu. Odgovor će svakako biti: ne previše i ne predugo. Poželjeli biste im da se pomire sa gubitkom, i da se kasnije sa radošću sjećaju najljepših dana iz prošlosti; i poželjeli biste da nastave život sa optimizmom, što je prirodno osjećanje čovjekovo. Ako to želimo onima koji ostaju za nama kada umremo, onda moramo da vjerujemo da bi i oni već mrtvi isto to željeli. I tako počinjemo ponovo da uspostavljamo ravnotežu narušenu ovim najtežim ljudskim bolom. Onome ko preživljava patnju, nada se čini predaleko… Ali ljudska priroda prepuna je iznenađujuće unutrašnje snage, posebno one koja nam vraća nadu i radost. Nijedan ljudski život nije lišen patnje; stvarati veze sa drugima bilo da su to porodične ili prijateljske ili ljubavne, znači otvoriti se za mogućnost gubitka, a time onda i za patnju.
Neki pronalaze utjehu u tome što će kada dođe do konačnog i vječnog pomirenja, ponovo se spojiti sa onima za kojima su žalili.
Drugi pronalaze utjehu u svjetovnim okvirima; iako patnja dolazi spolja, ipak je bar donekle u našoj vlasti kako ćemo je prihvatiti, dovoljno da omogućimo sebi najprije da je podnesemo, a potom i razumijemo i kroz nju steknemo dublji uvid u ljudski život, kao i više saosjećanja i ljubavi za druge nego što smo ga imali prije gubitka.

Ali ostaje istina da nikada u potpunosti ne prežalimo gubitak naših najdražih; samo naučimo da živimo s tim i da živimo uprokos tome.

 

                                          

[sanja84]

Samo da kažem da baš uživam čitajući ovu temu. Lepo pišeš. Samo napred.

[JESSY]

Samo da kažem da baš uživam čitajući ovu temu. Lepo pišeš. Samo napred.

нисам ја аутор одломака.....али хвала, у сваком случају.....

[JESSY]

Ја сам Божија! Не припадам себи, нити било коме другом, већ само Богу! и Он је мој! Мој Бог, мој Отац, мој Спаситељ, мој најбољи друг који никада неће престати да буде мој, докле год ја то желим, докле год, докле се год сама не одрекнем тог својства да будем Божија.

 

[YOKA]

https://www.youtube.com/watch?v=8Ym0JFoplVs

[JESSY]

Yoko....kako znas......

[Ayla]

[Trifke]

Hvala ti! Iako nisi znala pogodila si moju dilemu i resila! Puno ti hvala! :good2: 

[JESSY]

[JESSY]

[ines]