„Криза савремене породице“

[JESSY]

Љубав је веома крхко и деликатно осећање и она не може да постоји без наших напора, слично нежном цвету којем су потребни непрестано заливање и нега. Као што је говорила света царица Александра Фјодоровна, ''љубави је потребан њен насушни хлеб'' и зато је потребно да дар љубави свакодневно распламсавамо како у свом срцу, тако и у срцу вољене особе. Природно је, међутим, да љубав у одређеним периодима трпи успоне и падове. Овде би се осећање љубави могло упоредити са осећањем вере. Као што знамо, у духовном животу не може увек да постоји пламена ревност и истрајност у молитви. И ту постоје периоди хлађења, маловерја и духовне лењости, али то не значи да све треба да одбацимо и да престанемо да одлазимо у цркву! То значи да би требало да се присилимо на молитву, а Господ ће нам подарити још духовних плодова. У тим тешким временима за породицу морамо се потрудити да се сетимо онога доброга што је било, да би нам та сећања помогла да преживимо тешко време. Тада ћемо човека волети читавог свог живота. Узгред речено, кад је у питању љубав према родитељима, дата нам је пета Божија заповест, која каже да смо дужни да волимо и да поштујемо родитеље. Није, дакле, речено да би требало да волимо само неке, добре родитеље, родитеље који нас увек радују. Родитељи могу да буду веома различити – они могу да буду алкохоличари и могу се веома рђаво понашати према нама – свеједно нам је речено да их поштујемо. Човек је дужан да у темеље положи ову основну
поставку и да на томе гради своје односе и у супружничком животу и са родитељима. Љубав не подразумева тежњу ка својој сопственој удобности, угодном животу и ка томе да мени буде добро – тек у том случају постаје могуће да се изграде хармонични односи. Тада лакше можемо да носимо бремена једни другима и да једни другима опростимо слабости. Тек тада наша осећања љубави не само да се неће угасити, него ће се све више и више распламсавати, постајати све дубља и омогућити да једни у другима откријемо и неке нове стране.

[JESSY]

Догађа се да у породицама у којима је, како се чинило, све било добро и где су муж и жена волели једно друго, изненада дође до напетости, да чак и обичне ситнице постану узрок незадовољства, да се појави равнодушност једног према другоме. Када лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, морамо се молити Пресветој Богородици, морамо се молити светим заштитницима нашега брака. Зашто? Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15; 5), рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласност у породици, вредности које су, после вере у Бога, најважније за православног човека – треба тражити од Бога. Оне се, међутим, морају тражити са вером и надом, како би нам Он помогао да превазиђемо кризе и конфликте. Господ ће сигурно помоћи, будући да се молимо за најважније хришћанске врлине – за љубав и за мир, при чему ми сами не седимо скрштених руку, него се трудимо да и сами нешто учинимо у том правцу.

[Гром]

Када је Бог поделио Адама на мушко и женско, поделио је цело његово Биће. Па мушкарац више не може да осети стање своје душе а жена не може да види свој разум. Жене могу да осете своју душу и зато су оне много сензитивније од мушкараца. Зато када су двоје у браку муж у жени види огледало своје душе а жена у мужу може видети стање свога разума. Значи,није жена душа мужевљева већ он може у њој као у огледалу видети стање своје душе. Рецимо, увек када је жена незадовољна мужем, ако би се муж осврнуо на себе и извидео како се осећа поводом себе самога могао би да види да ни сам није задовољан собом. Када је мушкарац задовољан самим собом и његова жена ће бити задовољна њиме јер је она огледало његове душе. А кад је жена неразумна то ће у своме мужу видети своју неразумност, јер ће се овај понашати неразумно. Када се појави неслога онда двоје критикују једно друго уместо да у себи самима извиде шта није у реду.

Жато је неисправно да жена каже мужу душо моја јер је муж жени срце, разум. А такође муж жену не зове срце већ душо, јер му је она огледало душе.

[JESSY]

''Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима разговарају о озбиљним темама. У већини случајева, људи почињу да расправљају о озбиљним питањима и о неспоразумима тек онда, када већ дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна питања, да се то чини са спокојним тоном, без емоција и без увреда, уместо да се трпељиво ћути о томе, јер то може довести до губитка љубави. Морају се пронаћи потребне речи, јер ни у ком случају не смемо да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо разговарати без оптужби... Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају љубав. ''

[Гром]

''Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама

чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима

разговарају о озбиљним темама. У већини случајева, људи почињу да

расправљају о озбиљним питањима и о неспоразумима тек онда, када већ

дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком

раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више

не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна

питања, да се то чини са спокојним тоном, без емоција и без увреда,

уместо да се трпељиво ћути о томе, јер то може довести до губитка

љубави. Морају се пронаћи потребне речи, јер ни у ком случају не смемо

да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо

разговарати без оптужби... Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају

љубав. ''

Све ово је лепо речено, и тачно је, Али не даје одговор како? Наш ум ради по навици, у и сличним ситуацијана увек исто реагује. Ми можемодонети одлуку да нећемо више да се свађамо, да реагујемо бесом и гневом. Али кад се појави ситуације опет ћемо исто реаговати. Ту видимо да ум не поштује нашу вољу већ ради по навици, слободно можемо рећи да наш ум има своју вољу а нашу вољу поштује само кад мора, Кад ми чврсто решимо да му не дозволимо да ради по навици. И ту се отвара питање контроле ума и ту видимо да наш ум не представља нас, да нас има најмање двоје који би смо да управљамо телом. Чудно откриће Ја и мој ум нисмо једно, а требали би да будемо. Изгледа да мој ум није баш свестан да има господа над собом. И тек тада долазимо до праве енигме, како да наведемо наш ум да обраћа пажњу шта ја као његов господ желим. Јер 24 часа бдети над умом да он неби чинио по навици је превише заморно.Било би добро кад би он сам од своје воље пазио на то шта би ја желео да учиним. Имати послушан ум. то би било фантастично! Чини се лако је рећи треба ово треба оно, али како? Хришћанство нуди премудар одговор: послушмошћу!

Када смо ми послушни своме Господу тада у нашем  уму стварамо навику да буде послушан нама самима.

Занимљиво је да се духовни односи пресликавају и у материјалном свету. Па ако неко жели да има послушну децу, мора сам да буде послушан родитељима, иначе ће непослушношћу показати деци, која се угледају на нас, каква она треба да буду према родитељима. 

[JESSY]

Kada se sagledaju pozitivne strane konflikata i kada se shvati da je konflik neizbežan, ostaje na nama da se trudimo da iz svakog konflikta izvučemo ono najbolje. To se radi apsolutim odustajanjem od svađa i okretanjem mudrosti slušanja i razumevanja sebe i drugih. Opisano je mnogo tehnika za rešavanje konflikata, među njima ima i broj koje vode zajedničkim dobicima. Svađa uvek vodi obostranim gubicima.  Računica je prosta, a sve tehnike tu da bi se naučile i primenile. Pre promene pristupa, najbolje je promeniti stav. Svaki konflikt se može posmatrati kao šansa za razvoj i unapređenje. To nije optimizam, već realno stanje stvari.

[JESSY]

Komunikacija bez pitanje nije komunikacija. Kada samo pričate ili samo slušate, to predstavlja monolog, vaš ili tuđ.  Da biste vodili pravu komunikaciju, neophodna su i pitanja. Pitanja postavljate sebi i drugima i to na taj način da pitanja koja postavljate sebi odgovaraju pitanjima koje postavljate drugima.  Logično je da vas o vašem sagovorniku interesuju slične stvari koje vas interesuju o vama samima. Međutim, obazrivost po pitanju tuđe otvorenosti i želje za pričom mora da postoji. Ako želite iskren razgovor, morate biti iskreni. Ukoliko ste neiskreni, vaš sagovornik nema mnogo razloga da vam se otvori. Iskrenost ne podrazumeva funkcionisanje po principu «što na um, to na drum». Vi možete biti iskreni čak iako ne želite da odgovorite na neko pitanje, ukoliko saopštitite da to ne želite. Neiskrenost stupa na scenu u onom trenutku kada se lažno predstavljate, kada se lažno slažete sa sagovornikom, kada ste nezainteresovani za komunikaciju, a pravite se da slušate drugu osobu. Logično je zapitati se čemu vodi ovakva «komunikacija» i da li zaista želimo da trošimo vreme na nju. Poželjno je preispitati sebe u pogledu odnosa sa drugom osobom.

[JESSY]

''Разуме се да би неке ситнице требало и претрпети. Васцели брак се
састоји у томе да носимо бремена једни другима (Гал. 6; 2), како каже
апостол Павле. Морамо да проналазимо неке компромисе у односима, а нека
ситна незадовољства једноставно треба да одбацимо. То су проблеми с
којима се суочава готово свака породица. Догађа се да је сваки од
супружника сам по себи прекрасна особа, добар пријатељ, особа која
поседује изврсне особине али да, сједињени у браку, не налазе заједнички
језик и не могу да разумеју једно друго. Зашто се то догађа? Зато што
заборављају због чега су се сјединили у браку: да ли због тога да би се
свађали и разјашњавали ко је у праву а ко не, или због тога да би волели
и били вољени, да би се заједно спасавали и заједно ишли ка Богу? ''

[JESSY]

Сваки пут, када нам се јави жеља да оштро изнесемо своје мишљење морамо се зауставити, морамо направити паузу и одмерити шта добијамо као резултат такве свађе, а шта можемо да изгубимо. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир - свој душевни мир и мир са нашима ближњима, губимо поштовање које ближњи осећа према нама, губимо његову благонаклоност и добро опхођење према нама. Шта при том добијамо? Добијамо задовољење својих амбиција. Добијамо осећање да смо победили, али да смо при том много изгубили, а то што је изгубљено не може се лако васпоставити и у души ћемо дуго носити мучно осећање, празнину и стид. А било је довољно да само мало сачекамо и да пронађемо повољан тренутак!

[JESSY]

Када већ дође до конфликта и када се људи посвађају, најважније је да надвладамо своју раздражљивост и увређеност. Зашто? Зато што онда, када се осећамо увређенима, нисмо у стању да донесемо ниједну конструктивну одлуку. Стари Латини су говорили: ''Јупитеру, ти се срдиш, то значи да ниси у праву''. Свако испољавање увређености и повређеног самољубља подразумева стање помраченог ума и стање афекта. Да бисмо правилно проценили ситуацију, морамо се најпре ослободити тог осећања да смо увређени. Поред тога, морамо имати на уму да је пресаздавање, прекаљивање и преваспитавање другог човека – потпуно нереална ствар. Немогуће је да пресаздамо нечији начин размишљања. Зашто? Зато што је човеку од Бога дата слободна воља, коју чак ни Сам
Господ не може насилно да промени. Узалудно ћемо покушавати да се изборимо са нечијим манама. Ми, наравно, једном или два пута можемо приморати некога да нешто учини. У тамници, иза закључаних врата и окружен стражарима, човек је лишен права и све док тамо седи, човек мора да учини оно што му кажу. Ово се, међутим, ни у ком случају не може применити на породични живот, јер нас после таквог понашања друга особа више никада неће волети. Када једном разумемо да не можемо да преваспитамо другу особу, мораћемо да променимо свој однос према њој и да се прилагодимо новонасталој ситуацији. То ће нам бити лакше, уместо да се беспоштедно боримо са његовим или њеним недостацима, а ми ћемо разумети да човека морамо прихватити онаквог какав јесте, морамо се потрудити да се поставимо у његов положај. Често се догађа да нас друга особа ненамерно повреди, једноставно због тога што она на свој начин види одређену ситуацију. Реч је о томе да су муж и жена – веома различите особе, и сасвим је могуће да имају потпуно различита гледишта на један исти проблем.

[JESSY]

У хришћанству постоји једно златно правило: што хоћете да
чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7; 2). Ово правило се у
потпуности односи и на породични живот. У браку смо дужни да поступамо
онако, како бисмо желели да друга особа поступа са нама и при том морамо
настојати да разумемо другу особу. Желео бих још нешто да напоменем.
Спасавање утопљеника дело је самог утопљеника – то значи да ми сами
морамо да се мењамо, да морамо да разумемо да се ни у једној сфери
конфликт не појављује сам од себе и да никад кривицу не сноси само једна
особа – чак и ако нисмо непосредно криви (а што се ретко догађа),
сигурно је да нисмо учинили све да до конфликта не дође. Често се, пак,
догађа да и сами ненамерно испровоцирамо конфликт. Постоји још нешто:
људи, а посебно они млађи, одбацују савет да пођу у сусрет другоме, да
учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. У већини
случајева, међутим, то има веома позитивно дејство – наиме, човек
ишчекује другога, ишчекује његове заједљивости на које ће одговорити у
истом тону, али не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и
добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на
помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости
човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да
покажете отвореност и искреност према другоме – у томе могу да вас
спрече једино ваше амбиције.

[Walter]

Који су разлози зашто приближно трећина бракова склопљених у Србији живи без потомства...

 

 

 

 

Просечан мушкарац у Србији постаје отац у 33. години, док жене своје прво дете рађају са 27 и по година. Позне године за склапање брака један су од разлога што приближно трећина бракова живи без потомства.

 

Према последњим подацима Републичког завода за статистику, жене у Србији животну мисију рађања деце завршавају у просеку за нешто више од годину дана. Када заврши са проширењем породице, мајка има тек 28 година и седам месеци. Ово потврђују и резултати пописа становништва, који су показали да породица у Републици, за разлику од прошле деценије када је била четворочлана, данас просечно броји само три особе.

 

Подуже чекање на формирање ионако скромне породице стручњаци објашњавају многим разлозима - лошом социјалном политиком државе, дугим школовањем, борбом за радно место, али и избегавањем обавеза, чему је склон велики број младих.

 

- Млади су данас финансијски нејаки и брачни живот одлажу до крајњих граница - каже социолог Ана Живанчевић Марић. - Не тако давно, просечни младенци су имали око 25 година, док данас њихове вршњаке сматрамо децом. Правило је да већ седокоси родитељи, који у брак уђу у тридесетим, породицу ограниче на једно дете. Родитељи одрасле деце, због беспарице, често им не пружају довољан стимуланс за осамостаљивање и заснивање сопствене заједнице.

 

 

Статистика показује да је између 1980. и 2010. забележен константан пад броја закључених бракова, којих је почетком осамдесетих било чак за трећину више. Са бурмом на руци је, према подацима РЗС, 78 одсто мушкараца, а три одсто више жена живи у браку или другој заједници. Трећина њих живи без деце, док половина има готово одраслу децу - старију од 17 година.

 

За касно формирање брачне заједнице и дуго чекање на слетање рода држави рачун испоставља бела куга. Мање од пет бракова на 1.000 становника, од чега најмање један пропадне, лоша су клима за пораст броја деце и успешну смену генерација. Да је и демографска будућност Србије у мраку потврђује и егал однос репродуктивног и старог становништва. Од 7,2 милиона грађана, чак 2,9 милиона старије је од 50 година.

 

Да је тренутно стање такво да најтеже последице тек наступају каже и демограф Иван Маринковић. Јер, само по основу природног прираштаја, годишње губимо између 35.000 и 40.000 грађана.

 

- Однос умирања и рађања у Србији још од 1956. године је такав да не постоји ни проста репродукција - да деца замењују родитеље - објашњава демограф Иван Маринковић. - Велики проблем су и миграције у свет, јер одлазе млади људи који имају репродуктивни капацитет. Они који насељавају већину мањих места одавно су у трећем добу.

 

САМИХ 100.000 СТАРИХ

Касно родитељство, али и сиромаштво и потрага за срећом, чине да миграције из села у градове годинама бујају. То је за собом оставило чак 42.000 старачких домаћинстава у Србији, која чине по један старац или бака. Процењује се и да око 100.000 ветерана самује по беспућима, практично без додира са цивилизацијом.

 

ИЗВОР:

http://www.bebac.com/vesti/svaka-treca-porodica-bez-dece

[DankaM]

Mi smo, dakle, zadržali ono starinsko i zbog toga se malo teško snalazimo u savremenom svetu, najbolje partije, ali zakasnili.

 

Skromno, nema šta greengrin

[Walter]

  ma ufitiljili smo ...

 

Meni je najstrašniji podatak od svih to što smo samo kad je ova tema u pitanju, ''narod najstariji'' osim japanaca.. jer je prosečni srbin star je preko 42 godine.. nešto malo mladji od japanca...

A kad se izanalizira to pitanje, saznamo da je Japan zemlja sa najvećim brojem stogodišnjaka odnosno jedna od zemalja sa najdužim životnim vekom i pri tom ima preko 130 miliona stanovnika...      a mi...   za pod krušku

 

Prosečni srbin ..već sredovečni čikica, skoro polno zanemoćao, je novopečeni mladoženja i budući ''mladi tata'' ... koji u odnosu na prosečnog Albanca sa Kosova koji ima nešto malo manje od punih 28 godina, ..deluje potpuno indisponiran.. i to i vidimo na delu kako izgleda... 

[Sudija]

Finansije.

Pripremite se da izumremo,ali bez zezanja.