„Криза савремене породице“

[Raymond Red Reddington]

Слажем се за молитве, али мислим да пре себи треба мајка и отац да читају него детету..

Убеђен сам да су деца много ближа Богу од искусних испосника...и да још увек чују Анђеле..

[миркан]

 

Nećemo pokušavati da govorimo o roditeljima i deci, jer verujemo našim bakama, koje su govorile da se ne gaje isto sinovi i kćeri i da je potrebna posebna pažnja da muško poraste kako treba. To je vekovima bilo jasno i nije bila potrebna neka posebna priča o tome. Najpre treba da se zna da je tada Srbija bila pravoslavna, porodica je bila svetinja, a muška snaga se projavljivala i proslavljala kroz viteštvo.


U dugoj istoriji ratova, na ovoj našoj vetrometini, muškarci su vešto baratali oružjem i družili se sa njim, ali ne da se njime bahate, nego kao garant očuvanja slobode. Svaka je kuća imala dosta oružja, a sva čeljad je umela da ga upotrebi. Postojala je sigurnost da će ono biti uporebljeno samo u krajnjoj nuždi. Istinska pobožnost je obuhvatala sve, njom su živeli svi - i seljaci i plemići. U viteštvu oni su svi bili plemići, jer su se istim, visoko moralnim zakonima pokoravali.


Vaspitavali su ih najčešće očevi i starci, a majke su se starale o telesnoj nezi i pružale im emotivnu podršku u savladavanju prepreka na koje bi nailazili. Muškarci su prolazili sve faze od deteta, dečaka, mladića do odraslog muškarca imajući stalno pred sobom jasan moralni uzor. Oni su sigurni, učeći od svojih uzora, mogli da preuzimaju odgovornost i da sami postaju oslonac svojim porodicama kada ih zasnuju. I nisu se bojali da ih zasnuju.


Nisu bili bogatiji, a ipak su čvršće stajali na zemlji, i porodica se cela osećala kao mala domaća crkva, kao brod koji plovi kroz vreme u kome ima svoje obaveze prema svojim putnicima i prema Bogu i rodu. To su bili i njihovi ciljevi za koje su se neprestano borili, radi kojih su mnogo trpeli, i katkad se i radovali. Emotivno su bili zdravi i normalni. Kroz ceo život nosili su svoje divne uzore iz mladosti, a svojih su se predaka sećali kroz vreme, sa osećanjem da su nerazdvojni, da u dve Srbije vojuju za iste ciljeve.


U najtežim vremenima narod je preživljavao strašne poraze i zverske odmazde, vapijući tada ka toj, drugoj, a ipak uvek prvoj i jedinoj Nebeskoj Srbiji i njenim svetima:




Velike vojvode Srbije Nebesne

O, bezbrojne srpske, vojske bestelesne,
Vi ste srpskog stabla najplodnija grana,
Vi ste naša snaga i naša odbrana:
Pomoz’te nam živet po Božijoj volji.

Da iz dana u dan svi bivamo bolji,
Iz duhovnog sveta i duhovnim mačem.
Pomozite, svetci, boljem, a ne jačem.


Sveti Vladika Nikolaj






Ta podrška je vaskrsavala kako pojedince tako i narod. Iz nezamislivih nevolja, iz potpunog uništenja, ponovo bi Srbi vaskrsavali, čak i kada su istorijski gotovo nestajali. Zato nije nimalo čudno da se ne možemo uspraviti, da se ne dozivamo razumu i da smo tako paralisani i ne činimo ništa da nam bude bolje. Ovde govorimo najpre o očevima i sinovima, jer od njihovog dobrog odnosa zavisi da li će naša nasukana narodna lađa krenuti ka luci spasenja. I da li ćemo uspeti da u zaglušujućoj halabuci, koju su naši neprijatelji podigli, čujemo tihi glas iz Nebeske Srbije, koji nam šapuće one iskonske savete dobroljublja, a taj smo glas mi učinili tihim u nama, prepuštajući se nepromišljenom površnom životu i zabavama.


Kada iz našeg života ode pobožnost, kada nema molitve, kojom struji kroz nas glas Božiji, glas Nebeske Srbije, kada ostanemo sami da organizujemo na zemlji sebi društvo, onda ne znamo ni gde su ovce, ni gde zveri. I svi žive u strahu, a sami ga gomilaju u svoje jasle, i umesto obećane paše - sve nove i nove gomile mraka u jaslama, u glavama, u srcima. Pa umesto da previjamo jedni drugima rane, mi oremo po njima, mi sebe uništavamo i zlo činimo sebi i bližnjima. To je neracionalna uništavajuća sila.


Sveti Jovan Zlatousti kada govori o važnosti sloge u porodici i kako se to prenosi na opšti plan, kaže da je uzrok svih ratova na zemlji - rat u porodici, a na pitanje kada će da se završe - kada se smirimo i prestanu da ratuju čovek i žena u braku, kada prestane sukob i rat u porodici. A mi mislimo da je to naše privatno pitanje.


Evo nekih primera.

Otac hoće da izrazi nepoverenje u sinovljevu umešnost u nečemu, u nekom sasvim običnom poslu u kući i umesto, ako već mora, da mu to mirno kaže, koristi ironiju i sarkazam, i obraća mu se sa gorde visine: – Ti ćeš da mi kažeš?! Šta ti znaš? Ovakvi dijalozi su svima poznati. Ima mnogo takvih rečenica, gotovo svakodnevno u svakoj kući. Taj otac koji ovako radi, on svakoga dana ubija po malo svoga sina, čini da on ne može da se uspravi, da postane siguran u životu, samim tim teško preuzima odgovornost i ne može da vodi porodicu. Takav sin nema sposobnost da samostalno odlučuje i kroz život sklon je da prima mnoge pogrešne uticaje.


Žene uskaču da brane sina od oca, pa oni buntujući postaju drski i govore nezamislive reči ocu. Onda sledi lažna sigurnost i gordost sina, koja je bez pokrića, inadžijska sigurnost, odnosno gluvoća za dijalog. Tako onaj kroz koga treba da siđe blagodat na sina, oproklećuje sina, a sin koji treba da dobija radost od oca, sebe i svoje potomstvo odvaja od Božanske energije, koja bi mogla da ga preporodi i usreći.



Majke vezuju sina za sebe (da bi vladale mužem, da bi na selu obezbedile svoj položaj u porodici koja je obezbožena), pa umesto da se uspostavi nebeska jerarhija, problem putuje kroz vreme. Tako odgajen sin gubi svoju čvrstinu, nema viteškog duha, u tako ćopavoj porodici, ako je uopšte i ima (danas se reklamira sebeljublje sa iživljavanjem svakojakih instikata, a ne potreba ljudskog bića); tako odgajan sin, ozlojeđen i isponižavan je ustvari pripremljen da sutra bude prema svome sinu još gori, čak i fizički nasilan, pa biva i obratno, a mi sa užasom čitamo crne hronike, šta su sve oni učinili.


Tome treba stati na put. Ako smo zemlja sa, po popisu, tolikim brojem pravoslavnog naroda, zašto nisu moralne norme naše vere ugrađene u sve institucije i zakone zemlje? Iako je demokratija kriva za sve to (u stvari raspuštenost i satanska anarhija, jer prvi demokrata koji je ustao na Boga je bio Satana). Dakle, zar nisu crne hronike dovoljni dokazi da smo u slepoj ulici, da je ovo ćorsokak u kome smo.


Dobro je da narod sve više oseća da mu jeste spas u Crkvi. Iako je demokratska tekovina sve ovo zlo što nas je snašlo, ona je samo bila lažna, mi se za nju ne zalažemo, ali kada bi čak i ona bila sprovedena, nemoguće da bi narod (preko 90% pravoslavnih) u svojoj zemlji mogao imati diktaturu ovako bolesnih ideja, sa ovako demonizovanim uzorima. To je pitanje trenutno malo u vlasti običnog malog čoveka. Već smo rekli da živi u diktaturi nakaznog, obezbožnog, odrođenog malog dela svoga naroda. Ali ono što može i treba, to je da se svi uzmemo u pamet i da počnemo da služimo Bogu, delima, mislima i rečima. Kada nešto želimo da drugima kažemo, da ih uverimo da greše, da koristimo jake dokaze, a da nam reči budu blage, kao što je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle.


Tihi glas Nebeske Srbije sve je čujniji, što više prilazimo veri i što više čistimo svoju dušu i svoj duhovni vid. Tako smo i videli da ima, i da stasavaju očevi iz prvog dela ovog teksta. Ima u Srbiji vitezova, ima divnih očeva i sinova, i čestitih pobožnih majki i kćeri koje su radost svojim roditeljima, ima porodica koje dišu jednim duhom; svega toga ima, ali mi bi da ih bude više i da oni nejaki brže porastu, pa da nam Srbija bude, kako Sveti Vladika Nikolaj kaže, kakva treba da bude.


Da Srbijom svete pesme bruje, jevanđelje Božje da se širi, srpska zemlja da tamjanom miri, da se svetli obraz u Srbina, pred ljudima i pred anđelima. Velikaši da pravedno sude, bogataši da milost dele; da sused suseda opravdava (a ne da se još kune i čini nepravdu), da nejakog jaki podržava, da poštuje mlađi starijega, da devojke drže devojaštvo (da se ne ponose grehom i raskošnim odevanjem), da popovi po svetinji žive, kaluđeri da za narod kleče, i da greju peštere suzama i za narod toplim molitvama. A narod da nedelju svetkuje, da praznikom crkve ispunjuje.


A o razlozima zašto su crkve prazne, Sveti Vladika Nikolaj veli:

“Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše, pa prazne i crkve.”


Da, treba da slavimo svoje krsne slave i da se ne odričemo srpskoga imena. Da se Pravoslavlje svuda širi, a ne potiskuje. Da se uzdigne sa zemlje molitva.

“Da sa zemlje grmi ka oluja
Da Srbija kliče-Aliluja!”




Monahinja Atanasija
 

 

 

 

 

http://www.zdravasrbija.com/lat/Porodica/734-O-OCEVIMA-I-SINOVIMA.php
 

 

 

[Guest]

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ

• 
• 

        

 

Свадба, брачно весеље одувек се сматрало врхунцем људске радости, среће. Није случајно Господ Исус Христос у јеванђељским причама, говорећи о радости и блаженству Царства Небеског, тако често упућивао на слику брачне гозбе, свадбене трпезе.

 

         И наше руске бајке обично се завршавају „пиром и свадбом". „И онда су живели у добру и срећно". Притом се није само мислило на материјална добра, већ и духовна, доброту, нежност и узајамну љубав.

         О свадби, удаји машта скоро свака девојка, а сваки младић, чак и најлакомисленији, почиње временом да размишља о томе да постане глава породице, да види продужетак свог рода у деци и унуцима.

 

         Замислимо свадбу. Сватови у аутомобилима свечано украшеним тракама и цвећем довозе младенце пред цркву. Свечано венчање почиње. У складу са важним и светим моментом „младожења је веома озбиљан, а невеста - заслепљујуће млада" и лепа у својој белој венчаници с велом. Њена мајка кришом плаче од радости због младенаца. Свештеник након венчања говори дирљиве речи о радости породичног живота и узајамној одговорности пред Богом и једно пред другим. Световни, званични део такође се одвија веома свечано; младожењини родитељи су световни људи, те се и њихова жеља испуњава „да све буде као код других људи". Традиционални Менделсонов марш код матичара, шампањац, пољупци, и младожења носи невесту на рукама до кола.

 

         Колико је песама само написано о свадбама, колико обичаја и обреда постоји у вези с тим догађајем! Шаљива крађа невесте, откуп младе и много тога другог.

 

         И, наравно, свадбено весеље. Повици: „Горко је!" , лепе речи, сузе радоснице. Истина, из сопственог искуства знам да младенци желе да се бучно весеље што пре заврши и да, најзад, остану сами.

 

        

 

Колико се сaмо здравица и жеља изговори на свадбама: И што више деце, и кућа пуна весеља, и слога и љубав, све оно што треба, уосталом. И свима се чини да ће ови млади заиста живети дуго и срећно и умрети у исти дан. И сами младенци су у то чврсто уверени да их се неће дотаћи обични проблеми: рутина и свакодневица неће уништити њихову љубав, нити ће се појавити неко ко би их раставио. Па они се толико воле! После свадбе по традицији долази медени месец. Он може протицати различито. Неко одлази на Света места, то је била стара, предреволуционарна традиција. На пример, И. С. Шмељов је са својом младом женом након венчања посетио Валаамски манастир, а касније је описао своје путовање. Неки више воле весело путовање у топле крајеве - Турску, Египат или на Крим.

 

         Понекад младенци једноставно проводе време сами у подмосковској викендици. Све то и није толико битно, већ да су заједно и да су срећни. Млади скоро да немају никакве проблеме, они се радују животу, све им одговара код оног другог, чини им се лепим и забавним, они заиста не виде никакве мане и мисле да ће тако бити заувек.

 

         Али медени месец пролази и започиње свакодневица. Посао, бриге, свакодневно припремање хране, сређивање, прање. И ту се појављују први проблеми. Млади обоје, по правилу, раде или студирају, а понекад и раде и студирају. И онда се, рецимо, муж враћа кући уморан с посла и размишља: „Ја радим од јутра до мрака, ја сам хранилац породице, требаo би одмор од брига, сад ћу доћи кући, жена ће ме дочекати с топлом укусном вечером, узећу да прочитам новинице, или ћу прилећи да мало дремнем, а онда ћу да гледам на телевизији веома занимљиву утакмицу, па данас је полуфинале светског шампионата у фудбалу!" И он тако долази кући и види да никога нема, а онда стиже жена и каже да се задржала на послу, да је морала да заврши годишњи извештај. У почетку муж то све трпи, узима из фрижидера куповну смрзнуту храну и почиње ћутке да је кува, али вече је већ покварено. Не само да нема топле вечере, већ ни жене која треба да га дочека, загрли и помази. А жена сагледава ситуацију на свој начин: „Ја не радим само на послу, већ и кад дођем кући, морам да радим: кувам, перем судове, чистим, другим речима, по цео дан не стајем од посла. И мени је потребан одмор. Хоћу да муж када дође кући цени све то. Ако ми не поклања сваки дан цвеће, онда барем чоколаду, а онда да седне крај мене да му испричам шта се дешавало током дана, а онда да ми исприча некакву занимљиву и смешну причу. Он место тога воли да прилегне и укључи телевизор, можда се и мени нешто гледа". У прво време супружници не улазе у конфикте, гомилају раздраженост и увреду у себи, али отуђење расте као пукотина у леду. И даље, све више, а након неког времена почне да их раздражује у другоме оно што им се раније чинило лепим и пријатним. Неке не сасвим правилне црте лица, навике. Нешто што раније нису уопште примећивали сада изазива нападе раздражености. На пример, када жена пере зубе, она истискује пасту из тубе с краја, уредно је замотавајући у трубицу, а муж притиска на средини. Па то је страшно! Муж сече хлеб држећи га у ваздуху, а жена га увек стави на даску за сечење. И тако даље. И почињу прве свађе, скандали у којима свако, наравно, покушава да свали кривицу на другога, да оправда себе: „Како то куваш боршч, па моја мама га никад није тако кувала", „Како то закуцаваш ексере, имаш две леве руке, шта ли?", „Зар ће једно женско да ме учи како да радим мушки посао?", „Па твоја мајка никада и није умела да кува!" ,,Читава ваша породица је скуп неспретњаковића и баксуза!"

 

         Жене и иначе воле све да уопштавају. После оваквих препирки муж се све чешће задржава на послу, а када дође кући, упадљиво мирише на алкохол. А жена мисли да је њихово венчање њена највећа грешка у животу, те зашто само није прихватила просидбу свог друга са факултета. Биће, он је толико волео, хтео је да се ожени њоме, а она га је одбила због овог безосећајног неспретњаковића.

 

        

 

И ето, супружници који су провели заједно неко време, свега неколико година, све чешће помишљају да оду тамо где су недавно, уз звуке Менделсоновог марша, разменили бурме, али сад из другог разлога...

 

         Оваква прича је веома типична за наше време. Према статистици у нашој земљи на 100 регистрованих бракова долази 80 развода.

 

         А све је могло бити другачије. Па наш пар је гајио извесна узајамна осећања, у почетку им је било лепо заједно, нико није ометао њихову срећу. Шта су урадили неправилно и зашто је њихов брак доживео бродолом? Зашто се након неколико година живота, у истом стану, уместо љубавног пара, нашло двоје људи које једино спаја заједничко место становања и деца (ако их има). Тако је говорила једна моја познаница: муж и ја имамо само заједничку децу.

 

         Покушаћемо да одговоримо на ова важна питања.

 

         Првобитни, радни назив књиге коју држите у рукама био је „И биће двоје једно тијело" (касније сам због различитих околности морао да променим назив). То су речи из Библије (1 Мојс. 2, 24). Господ још каже „А што је Бог саставио човјек да не раставља" (Марко 10, 9). Оно што је сједињено у брачном савезу не треба да уништава наш себичлук, учмалост, лењост и раздражљивост. Својој књизи сам хтео да дам тај назив јер се надам да може да помогне људима да се снађу у ономе што нас дели, по чему се међусобно разликујемо, да бисмо дошли до жељеног јединства у браку. Ове речи Светог Писма о јединству двоје у једном телу (плоти) брака изражавају смисао и циљ супружништва. Да двоје постану не два одвојена човека, већ јединствен организам. Јединствена душа и тело. Да досегну једнодушност и сједињење. Стога је брак увек тајна, чак и када супружници још увек нису спремни за венчање. Сваки законити брак је тајна, у њему постоји нешто свето, мистично. Два понекад сасвим различита бића са својим навикама, спољашњим физичким особинама, животним искуством, наслеђем, треба да постану једна целина, и тај савез је виши и јачи од крвног сродства. Родитељи и деца су у првом степену сродства, а супружници у нултом, они су ближи рођаци од родитеља и деце. Овако је донекле и у државном законодавству.

 

         Дакле, је ли могуће данас то јединство, та породична срећа, или она постоји само у бајкама? Живот у породици, у браку читава је уметност, томе се учи целог живота; мудри супружници увек извлаче корист из грешака да би побољшали своје односе, и те потешкоће не само да не уништавају њихов брак, већ га још чвршће утврђују. Треба, најзад, почети размишљати о најважнијим стварима у животу, не сме се живети по инерцији. Треба читати књиге, саветовати се са стручњацима за породичне проблеме, са свештеницима и сам размишљати о свом брачном животу. Многи, наравно, успевају да усвоје то знање још у детињству, користећи добар пример родитеља. А ако није било тако доброг примера, ако те нису научили у детињству, нису ти дали пример јаке и сложне породице? Значи да сам треба да освајаш ту сложену науку, да се позабавиш самообразовањем. Протојереј Максим Козлов, настојатељ храма св. мученице Татјане при Московском државном универзитету, много је радио с омладином, па је једном приликом изрекао занимљиву ствар о томе како људи, припремајући се за брак, размишљају о свачему: о кроју венчанице и одела, какве бурме да купе, где да организују свадбу, дакле, о стварима које, све у свему, немају никакав значај, а нимало не размишљају о томе шта желе од брака и једно од другог, како ће да граде односе и, најзад, како да учине срећним један другог. А о овим питањима треба да поразмисле како младенци пред венчање, тако и већ зрели супружници.

 

         Сада ћу навести низ именица које се могу објединити под једним општим називом: брод, огњиште, дом, посао, чајник, дрво, борба, тело, одлука, цвет, жртва, команда. Па шта је заједничко овим речима, упитаћете ви? Ајде добро, дрво и цвет су биљке, али све остало нема никакве директне везе. Ради се о томе да су све ове речи називи, слике, ако желите, алегорије породичног живота. На њиховом примеру ћемо покушати да схватимо шта је породични живот, како се правилно поставити у њему и избећи најзаступљеније грешке.

 

                                           Преузето из књиге: ''ОН И ОНА'' - Свештеник Павле Гумеров

 

 

 

Манастир Клисина

 

 

 

[Ленка*]

Нисам могла да одолим

 

[Данче*]

Углавно кад се спомене љубав или брак сви траже савршенство и срећу а то не постоји,савршени нисмо а срећу треба заслужити и радити на њој.Нама Господ није обећао у земаљском животу срећу и срећа се нигде не спомиње у Јеванђеље,већ блаженство и духовна радост.Све нам је дато али нам није све на корист.У данашње време љубав је изветоперена и људи је замењују са страстима,заљубљивање нема никакве везе са љубављу.Љубав је давати себе без остатка као што се Христос дао распети на Крст због нас грешника е то је Љубав... А данас то нема, у томе је проблем што неће нико да се за никог жртвује.Чак имам утисак да и поједини који се венчавају у Цркви да немају благе везе шта је Света Тајна Брак(ово сам се и уверила) већ улазе чисто из помодарства.

[Милан Ракић]

Љубав је давати себе без остатка као што се Христос дао распети на Крст због нас грешника е то је Љубав... А данас то нема, у томе је проблем што неће нико да се за никог жртвује.Чак имам утисак да и поједини који се венчавају у Цркви да немају благе везе шта је Света Тајна Брак(ово сам се и уверила) већ улазе чисто из помодарства.

 

Има! Трудимо се... 

[Данче*]

Има! Трудимо се...

Нису сви те среће..Има их али нажалост све мање и мање...

Кад видим моје родитеље завидим им понекад на дивном браку који траје пуних 37 година,испуњен љубављу,пожртвовање и разумевање..

[Данче*]

Просто морала сам ову слику да окачим..

[Помозбожница]

Шта је то Породица? А шта је то Божији план?

„Ми недостојни Твоји служитељи Господе, захвални за Твоја велика доброчинства нама учињена, славимо Те, хвалимо, благосиљамо, благодаримо и песмом величамо Твоје милосрђе, и служећи Ти са љубављу кличемо: Добротворе, Спаситељу наш, слава Ти. Амин.!“

 

Прочитај више на http://www.pravoslavnohriscanstvo.com/novosti.php#porodica

[JESSY]

О савременој хришћанској породици, изазовима и искушењима са којима се родитељи сурећу, о важности литургијског живота и васпитавању деце говори вероучитељ Вук Матијашевић, отац четворо деце.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/10/04.10.14_budimo_ljudi_vuk_matijasevic_64kbps.mp3

[Deja Vu]

Читам малопре на једном форуму нешто о породици и данашњем добу. Многи од форумаша пишу како је узрок за слабљење и пропаст породице либерализам, капитализам, потрошачко друштво, индивидуализам, медији који стално причају о сексу, приказују разне разврате, Секс и Град, Два и по мушкарца, Калифорникација и слично. Један каже како индивидуализам одговара владарима Новог светског поретка,јер је лакше управљати једним отуђеним појединцом него групом истих, а породица је прва група, па се зато они боре против ње, хоће да је растуре наводећи примере права геј популације, геј бракове и усвајања деце од истих итд. 

 

Када се овако погледа, па заиста све више имамо растурених породица, развода, разочаране и тужне деце због родитеља која опет постају оно што и њихови родитељи и тако у круг. Заиста, у тоталитарним системима је лакше управљати усамљеним појединцом него групом људи која је снажна. Још је Маркс говорио о отуђењу човека од човека и да је кривац за то капитализам, да се чак и сами капиталисти отуђују један од другог, па поред себе увек имају ''гориле'', возе блиндиране аутомобиле, плаше се да им неко не узме оно њихово и слично.

Могло би се рећи и да индивидуализам утиче на то, да таква култура налаже гледање самог себе, креирање сопствене каријере. Много пута сам чуо од родитеља, рођака, кад одем негде у госте па се развезе прича које школе сам завршио, шта студирам, па онда ее честитамо, само тако настави, изваде по који евро и пољубе три пута, реченицу:''Само ти гледај себе, пусти друге''. Старији људи, пре свега генерације које је упропастио рат 90-их и који су разочарани у живот, увек тако нешто кажу, кају се што нису учили школе, факултете, да сада буду господа, имају редовну плату и да буду мирни. Класична реченица коју ћете чути од њих. 

 

Но, за то је крив рат, али овде су оптужени на клупи капитализам, либерализам, индивидуализам, све што многи сматрају нападом на породицу и заједницу. 

 

Колико је то по вама тачно? Немам мишљење у вези тога, па питам. Док сам био конзервативан, нападао сам капитализам, па кад сам сазнао за Маркса, ложио се на њега. Сада се то променило, но ово ме бацило у размишљање, колико данашњица угрожава породицу па и самог појединца? Да ли су за несрећу људи криви оптужени на клупи или сами људи? Можда је до нас, што не можемо да се прилагодимо и променимо себе,па кривимо тамо неки капитализам, Америку и њихове вредности правдајући себе. Увек је лакше кривити другог, стара навика још од Адама и Еве, кад су ово двоје кривили другог за своју грешку.

Шта мислите? 

[Juanito]

Колико је то по вама тачно?

 

 

[JESSY]

[VaSa110]

Evo pre neki dan moji roditelji proslaviše 50 godinica braka.

[Млађони]

Pre bih rekao daj e u pitanju kriza tradicionalne porodice.. jednostavno vremena se menjau, stvari se menjaju, mora se promeniti i porodica i musko zenski odnosi.... danas i zene hoce karijere, i mora se sve to uklopiti, moraju se naci nacini za cuvanje i odgajanje dece van "tradicionalnih" metoda babe dede tetke...