Покајање је величанствено осећање

[Саша од Москве]

  On 14. 6. 2012. at 1:47, Младен М рече

Pa pre bih rekao "ne energichna, smirujuca radost" suprotna od one "uzbudljive radosti" nego "radosna tuga".

Procitaj ovo iznad reko bih da kapiram samo da mislim da ste upotrebili pogresan izraz

Jer ipak tuga je tuga a radost je radost

Па сад се ја не слажем

Сети се кад си био дете, па урадиш нешто што ниси смео и знаш да је лоше, рецимо потучеш се са другарима, и још их и убијеш од батина зато што су дирали тебе или твоју сестру/брата. Онда та иста деца дођу на врата твом тати и мами да се жале на тебе како си ти лош дечко. Мени се тако нешто десило, е сад иако сам ја имала добре намере (да заштитим моју секу), опет није требало да изигравам вандала и није лепо да се тучем. Било ме је стид, срам, плакала сам, стрепела итд. Тата ипак није био љут и све се лепо завршило, само драги Бог није овде поред мене онако као што је био тата (тако ће бити после другог Његовог доласка), него некако само Њему знано теши оне који се кају, сад то што се ти покајеш није пуј пике не важи. И те како је живо у сећању и боли то што сам лоша (у неком смислу), па нек се тако нешто и не понови више никад. Погађа те и чињеница да је Он савршен, а ти изнова и изнова грешиш, па опет те гледа и пази на тебе. Сама чињеница да је прошао страдања, а Он није ни морао да страда, нит је био крив, и све то за тебе, да би тебе спасао. Као што умирање може бити за живот, тако и туга може бити радосна. То иако је растанак у неку руку, много је више повезивање. Мени је некако увек болно погледати у правцу оног лошег дела себе, па још таква стати пред Бога, али кад ти тако храбро и нелицемерно кажеш дргугима ето таква сам сва фалична, али хоћу да се мењам, то ваљда скида оклоп и са очију па друге видиш какви су, па и самог Бога који је и Живот и Љубав, па како онда да то не буде и радост и туга...

[Милан Меденица :)]

покајање је истинска и бистра свест и схватање сопствене грешности и грешака са не само жељом већ и трудом да се промени начин живота према коме (већ прошлом животу у том тренутку) је створена одређена одбојност и одсуство жеље за враћањем.

због тога се човек у исто време радује са надом у нову и бољу будућност али и жали за старим и претходним животом што је губио времен и грешио, лутајући много.

[malina :)]

Покајање=преумљење.

Покајање и вера су уско повезани, јер је покајање почетак вере.

Међутим, питање је како човек схвата грех и шта у том контексту покајање заиста значи?

Ако грех схватамо као пуки прекршај моралних начела, а покајање исповедање таквог греха, онда оно (покајање) не значи још увек ништа, јер и безбожници знају да се кају на такав начин и да и даље без Бога остају.

Ако грех схватамо као промашај циља (постојати овако како сада постојимо, обитавати у овом лажепостојању, бити смртан), онда покајање води ка истинском обожењу, ка оном стању због кога је творевина и створена. Тада покајање буди веру у човеку, којом човек жели да се ослободи огреховљеног ''ја''. Човек бирајући самодовољно постојање, препуштен је сам себи, својој природи, која када је одвојена од Бога- смртна! Покајање је покрет против греха и ка спасењу, али не и само спасење.. Покајањем се смртно човеково биће отвара за бесмртне силе Вечнога Живота (Ј. Поповић).

[Guest]

Из историје покајне дисциплине

Јавно – канонско покајање

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1085, Рубрика Богословље

Канонско покајање: представљало је важну институцију у животу древне Цркве. Назива се канонским јер се заснива на саборским канонима. Саставни елементи канонског покајања били су: улазак у статус јавног покајања, вршење покајне дисциплине и измирење са Црквом.

Нови Завет је једном речју завет покајања: И од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се јер се приближује Царство Божије (Мт 4, 17) Појам покајање, помиње се 58 пута у Новом Завету. Христос је опраштао грехове (Лк 5, 20) и сам за себе рекао да има власт да то чини (Лк 5, 24) Та је власт пренета на Цркву као колективно тело Његово. Постоји неколико основних библијских одломака који на то указују: „И ово рекавши дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22–23); „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве од Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима“ (Мт 16, 18–19); „Ако ли ти згреши брат твој иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркве, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Мт 18, 16–18).

Мисли се да ови Матејеви текстови осликавају покајну праксу апостолског периода и оног времена у коме је апостолска пракса настајала. Појмови везивање и разрешавање имају више значења: јуридичко – да Црква има власт да то чини. Та власт је овде схваћена двоструко, како нам филолошке анализе рабинских текстова показују: као доктринарна (разликује допуштено од забрањеног) и дисциплинарна (може да неког искључи и укључи у заједницу). У другом Матејевом наводу видимо такву власт као саставни део једног процеса: привремено искључење из заједнице у коју човек након испуњених покајних обавеза поново бива враћен.

Овде можемо да имплицитно видимо основне фазе покајничке праксе овога доба за коју иначе немамо експлицитних споменика. Немамо описа конкретног облика покајничког процеса овога доба. Иако у ово време није постајао сам обред постоје теолошке претпоставке на основу којих ће он бити формиран. Дидахи – помиње исповедање грехова – неку врсту покајања – у Цркви у Дан Господњи – дакле имамо евхаристијски контекст покајања. Варнавина посланица (почетак другог века) – има изразито учење о јавном аспекту покајања, о заједничкој димензији.

У списима постапостолског доба налазимо спомена покајане дисциплине ране Цркве али још увек немамо описаног обреда покајања. Постоји екскомуникација и постоји поновно примање али како је вршена не знамо у појединостима. За остале врсте грехова, који нису били подложни јавном покајању, немамо доказа да је постојао посебан светотајински начин измирења. Јеванђеље нам говори о више метода покајања личне природе: престајање грешења, молитва, дела милосрђа, испитивање савести, казивање својих грехова ближњима. Јермин пастир – крај првог и средина другог века – говори о могућности само једног покајања. У овом тексту се по први пут овакво учење експлицитно помиње. Овде се покајање доживљавало као израз Божијег човекољубља јер је након великог праштања и измирења у крштењу омогућено поновно измирење онима који су опет пали.

Канонско покајање: представљало је важну институцију у животу древне Цркве. Назива се канонским јер се заснива на саборским канонима. Саставни елементи канонског покајања били су: Улазак у статус јавног покајања – на захтев покајника или позив Цркве. Епископ одређује степен греха и начин покајања. Епископ га и уводи у степен покајања полагањем руку, облачењем посебног одела или изгнањем из Цркве. Вршење покајне дисциплине – приватне и јавне. (Време Великог Поста идеално). Измирење са Црквом након завршеног процеса покајања полагањем руку и молитвом епископа (У време Великог Поста обавезно).

Овде видимо да је покајник прво саопштавао епископу или одређеном свештенику своје грехе па је онда тек, уколико је било потребно, започињало јавно (заједничко пред Црквом) покајање. Јавно покајање (учествовање у покајним степенима) није подразумевало и јавно исповедање грехова. Учење о присуству јавног вербалног исповедања грехова било је, како ствари стоје, пре изузетак – нека харизматичка, спорадична, појава него правило. Покајање је било јавно у смислу речи да се убрајањем у ред покајника и свим јавним манифестацијама које је то подразумевало (напуштањем сабрања, непричешћивањем и сл.) човек отворено показивао да јесте сагрешио али да при томе није свима говорио како и шта је сагрешио. Ту видимо да је покајање било инкорпорирано у Свету Литургију, било заједнички и општи чин, и самим тим јавно. Резимирајмо то: Јавно покајање – вршило се само једном у животу, није се могло понављати; јавност овога чина огледао се у томе да је у јавном процесу покајања учествовао покајник али и цела црквена заједница која је имала одређени однос према њему – то је главна одлика и смисао јавности покајања а не начина који су греси исповедани.

Овде видимо да је поред јавног невербалног покајања постојало и тајно вербално (које му је претходило) али, у то време и у том контексту, то нису биле две различите ствари него два аспекта једне исте стварности. Један догађај у две фазе: јавне и тајне.

На основу Светих канона можемо сагледати постојање више категорија покајника на Истоку. Тако нам 11. правило Светог Григорија Чудотворца (240–270. год.) говори о местима кајања: „Плакање је ван врата молитвеног Дома, где стојећи онај који је сагрешио треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива са унутрашње стране врата у притвору Храма где онај који је сагрешио треба да стоји до молитава оглашених и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо Света Писма и поуку тада нека се истера, и не удостоји молитве. Припадање, пак, бива када онај који стоји са унутрашње стране врата Храма излази заједно са оглашенима. А заједно стајање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама.“ Двадесето правило Анкирског сабора из 314. године, говори о постојању степена покајања: „Ако нечија жена учини прељубу или сам човек учини прељубу треба да седам година издржи док добије Савршено (Причешће) прелазећи све степене покајања који томе воде.“ Њих поименично наводи 77. правило Светог Василија Великог, (370–379) које говори о ономе који остави своју жену: „Јер канонски одредише Оци наши да такви једну годину плачу, две године слушају, три године припадају и седме године стоје са вернима и тако се удостоје Приноса ако се са сузама покају“ као и 87. Правило Петошестог Васељенског Сабора, из 691. године, о ненапуштању свога супруга или супруге: „Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају, три године припадају, и тек седме године стоје са вернима и тако се удостојавају Приношења ако се са сузама покају.“

Дакле, постојали су следећи степени: 1 – Плачући су били најнижи, претпокајнички степен. Они су стајали ван Цркве и молили оне који улазе да молитвено посредују за њих. Пошто су стајали на отвореном, називани су и зимовњаци. Њихово покајање није у пуном смислу речи почело – они су молили да буду припуштени покајању. 2 – Слушајући су могли да уђу у припрату Цркве и да ту одслушају Литургију оглашених. Они су примљени на покајање, њихова имена су бивала записивана и покајничко стање и делање праћено. 3 Падајући – или клечећи – били су први прави покајнички степен. Заузимали су простор између вратију и амвона. По завршетку омилије, падали би на колена, епископ би их благословио и помолио се за њих. Ово се полагање руку називало „долажење под руку епископа“. 19 канон Лаодикијског сабора о овоме бележи: „После проповеди епископа, морају се најпре засебно читати молитве за оглашене; када оглашени изиђу, нека се читају молитва за оне који се кају; кад и ови, пошто се руке на њих положе изиђу, тада нека се читају за верне три молитве...“ 4 – Стајући су били присутни на целој литургији али се нису смели причешћивати. Канони њихову казну означавају техничким термином „осим приноса“ (5. правило Анкирског сабора). На крају овога покајничког степена следило је последње полагање руку и припуштање заједници верних. На Истоку се ово одвијало на Велики Петак. На Западу оваква класификација покајника није постојала, у ствари, нису постојале овакве прецизне разлике међу класама покајника. Они су у главном третирани као и катихумени (обавезно напуштали сабрање верних након омилије и сл.).

Заједничке црте овога стања су и на Истоку и на Западу биле следеће: покајници су били одлучени од причешћа и приноса, клечали су и недељом. Нису се бријали, шишали нити купали. Били су обучени у јарећу кожу. Држали су најстрожи пост, појачане молитве, бдења. Они су били гробари заједнице. Из њих се нису постављали свештеници, и имали су сужени друштвени живот: нису имали грађанске функције, нису били официри, нити се бавили трговином. Брачници су се уздржавали од брачних односа, а они који нису били у браку – нису у исти ступали. То је била својеврсна социјална смрт за човека. Скоро религијски завет. Зато је и дошло до праксе да се они који би ступили у монаштво ослобађају обавезе канонског покајања јер се монаштво сматрало најсавршенијом формом покајања. Дужина покајног периода је варирала од доживотног покајања, преко неколико година, до пар недеља у Сирији у 3. веку.

Убрзо се овај период везује за период Великога Поста и у одређеној мери почиње да утиче на његово формирање, а посебно на теолошко доживљавање овога периода. Покајници су појачано постили и интензивније се молили Богу, чинећи бројне велике поклоне. Бивали су својеврсна аналогна појава институцији катихумена са којом су заједно настали пре завршног формирања Великога Поста. Али се пост овде није сводио само на покајнике. Као што је постила заједно са кандидатима за крштење, црквена заједница је овде постила и молила се заједно са покајницима.

Покајнички период се завршавао измирењем, свечаним догађајем у коме је учествовала цела заједница. Епископ је председавао сабрањем окружен презвитерима и ђаконима. Епископ је у кратком слову подсећао покајнике да од сада треба да наставе са исправним животом и да се не враћају на своја претходна сагрешења. Покајници су улазили у храм са упаљеним свећама у рукама, молитве су им читане, псалми појани и на крају давано им је јавно разрешење. Ово је разрешење давао епископ а само у ретким случајевима презвитер (пр. гоњење или слична невоља) или чак и ђакон.

На овај начин се током Великог Поста црквена заједница увећавала: како новокрштеним хришћанима тако и онима који су због грехова иступили из Цркве и сада се у њу вратили. Битно је истаћи да се и покајање вршило у односу на заједницу.

Јавно канонско покајање било је јединствено – вршено је само једном из пастирских разлога. Ориген је говорио: „За теже прекршаје постоји само једна могућност за покајање“, а Свети Амвросије „Као што постоји само једно крштење тако је и покајање једно, које се, међутим, изводи јавно.“ Овде разликује јавну природу покајања (сви су га гледали па и катихумени) од тајне крштења (само верни учествовали и гледали) Августин као разлог за ову строгост наводи да: „... лек поставши обичан (свакидашњи, познат...) не би био мање ефикасан у лечењу болесника...“

Постоји више узрока који су довели до опадање праксе јавног покајања. На првом месту то је христијанизација Империје и опадање верске ревности које је красило Цркву до тада. Са друге стране људи су, бивајући нестални као и увек, често напуштали стање покајања или га по својој вољи скраћивали и модификовали. Ако би неко поново сагрешио тада не би био поново пуштан у стање канонског покајања него би доживотно остајао у стању полуодлучења да би тек пред саму смрт могао да се причести узимајући причешће. То је утицало на опадање евхаристијског живота и проређивање ритма причешћивања. Због тога је покајницима и наметана тако строга дисциплина да би се спречило њихово поновно упадање у грехе и довођење у стање добровољног доживотног одлучења.

Као што се из раније реченог јасно да видети, и организована припрема кандидата за крштење и чин крштења којим се она крунише, као и пракса поновног примања хришћана који су након крштења згрешили (= покајника) суштински су повезане са учествовањем у Светој Литургији. Као што се крштавамо да би у овој светињи новог живота могли да учествујемо (Молитва Миропомазања) тако је пуно праштање грехова скопчано са учествовањем у трпези очинског праштања (као што видимо у параболи о Блудном сину). Не треба заборавити ни то да је и Крштење у ствари Света Тајна (и) праштања грехова а да је Покајање њен продужетак.

Веза између исповести и причешћа је до сада посматрана углавном једнострано. О односу исповести и причешћа дискутовало се искључиво на нивоу тога да ли је – или није – исповест обавезни предуслов литургијског причешћа. А ствари се могу гледати и на другачији начин. Да ли је исповест довољна сама себи или је учествовање у Литургији које врхуни причешћем обавезни завршетак и испуњење исповести и покајања. Круна покајања, примирења и присаједињења са Црквом нису речи молитава Свете Тајне исповести него причешћивање са стола живота Небескога Оца. О томе је тако упечатљиво говорио Свети Никола Кавасила: „Уосталом једна од свештених тајни је та да се од суда који је Судија Бог одредио ослободе они који се покају за своја сагрешења и исповеде их пред свештеницима; али чак ни то нема дејства уколико не вечерају Свету Вечеру.“

[Ведран]

покајание=одрекување од себе=длабоко преумување=промена во ново

„кој е во Христа, нова твар е, старото помина, гледај се ново постана“

[19горан80]

*хришћански живот није ништа друго него ли свагдашње,до краја живота,покајање

*покајање је даска после бродолома 301

[Sophrosyne]

Покајање у равни библијске психологије и онтологије

(Учење о покајању Преподобнога Аве Софронија Новог из Есекса)

http://www.scribd.com/doc/46970142/o-david-1

[Лазар Нешић]

Одличан текст!

[ksenos]

Покајање није рефлексно набрајање дела, која доказују моју кривицу.

Покајање не може бити потискивајуће самоокривљивање, које кружи око моје личности, идентификујући личност с њеним понашањем. (поведењем).

Покајање не може бити решење да поново не сагрешим, што би значило да више не живим.

Покајање не може бити губљење слободе и њено предавање неком другом, који би надаље узимао решења за мене.

Покајање не може бити клонирање једног духовног (о)пустошења.

Покајање не може бити западно чистилиште или индулгенције..

Покајање не може бити потписивање документа за раскајавање што осигурава (превенира) надолазећу јуридичку продукцију.

Покајање не може бити брисање пређашњег живота онога који се каје, у којем очигледно не суштествује ништа што би могло да буде од користи у новој етапи.

Покајање може бити највиша радост земаљског ућешћа у небеском рају.

Покајање може бити печ која топи зарђалост и даје нови квалитет челика.

Покајање може бити одбацивање ненужног бремена које спречава слободу..

Покајање може да буде усвојавање граница моје људске димензије.

Покајање може да буде тражење услова при којим моје суштаствовање иде својим испуњењем.

Покајање може да буде увереност да мој сусрет са другим људима може бити креативан.

Покајање може бити утврђење слободе кроз добровољно остављање мноштва мојих слобода.

Покајање. Јединство растављених ствари. Покајник жуди о целом. Он не подноси остатке живота и иде ка Оним, Који даје хармонију. Он тражи онај поглед који ће пасти на њега и направити га личношћу: онај поглед који ће докоснути оне око њега и од безизлазног ада направи ће (саздаће) отворене хоризонте, отворена мора, која ће га наканити да крене на пут да би их срео.

Извор: Δημήτρης Κaρaγιάννης, Ρωγμές κaι Aγγίγμaτa(Пукотине и додири),εκδ. Aρμός, 2005, σ. 31-46, Аутор је специјалист дечје и породичне психологије.

[Ведран]

поздрав странче!

и добредојде кај живите зборови на утехата

[Лазар Нешић]

Сјајан текст, али трезни до бола!

Посебно ово:

  On 6. 8. 2012. at 10:10, ksenos рече

Покајање не може бити губљење слободе и њено предавање неком другом, који би надаље узимао решења за мене.

У једном другом контексту, али слично овом, Лакан је једном рекао:

хришћански атеизам (= неверовање пар екселанс) је када Великог Другог стављамо да верује уместо нас.

А ја бих додао да то важи и за покајање, и да овај Велики Други може бити не само Бог, већ и духовник, браћа и сестре у Цркви, наши родитељи, пријатељи, итд, итд.

[ksenos]

  On 6. 8. 2012. at 11:32, Ведран рече

поздрав странче!

и добредојде кај живите зборови на утехата

добронајдов Ведри

[JESSY]

мени се ово допада:

Покајање не може бити решење да поново не сагрешим, што би значило да више не живим.

[ksenos]

  On 6. 8. 2012. at 11:43, Лазар Нешић рече

Сјајан текст, али трезни до бола!

Посебно ово:

У једном другом контексту, али слично овом, Лакан је једном рекао:

хришћански атеизам (= неверовање пар екселанс) је када Великог Другог стављамо да верује уместо нас.

А ја бих додао да то важи и за покајање, и да овај Велики Други може бити не само Бог, већ и духовник, браћа и сестре у Цркви, наши родитељи, пријатељи, итд, итд.

Текстот вистина е сјајен и уште кога го читав мене ми отвори нови хоризонти за покајанието. Затоа решив да го преведам и да го споделам со вас.

Мислам дека ти Лазар, го издвои најубавиот дел од текстот, т.е. најважниот. Со твоето толкување, на мислата на авторот и даде вистински тек:

дека не може д/Другиот да верува за нас и дека не може д/Другиот да живее во покајание за мене.

Заради вашиот покажан интерес, ветувам дека ќе следат продолженија, нови преводи на оваа иста тема.

[ksenos]

  On 6. 8. 2012. at 16:30, JESSY рече

мени се ово допада:

Покајање не може бити решење да поново не сагрешим, што би значило да више не живим.

И мене, тоа ми звучи динамично, витално и жизнорадосно!

Во духот на зборовите на митрополитот Јован Зизиулас кој вели дека, трагична привилегија да згреши има само човечката личност.