Покајање је величанствено осећање

[Наташа81]

 Mi ćemo, u svakom slučaju, učiniti što je do nas. I ako otvori - dobro je i lepo! Ako ne - neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavićemo da kucamo i dalje, do kraja života svog. Možda će nam otvoriti zbog velike naše drskosti".

Давно нисам прочитала нешто овако снажно, али тако је, чинимо што је до нас и уздајмо се у Божју милост.

 

Šta je prema tome stradanje besomučenih, šta patnja onih koji nad mrtvima plaču, šta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih što su osuđeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mučenje i kazna svih tih ljudi nije ništa prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika.

Напрасно сам заборавила све своје "муке и проблеме"

 

 Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blaženih ljudi, i njihovu skrušenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih građana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se bliži kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu (tj. oca) da ga ne udostoji ljudskoga groba, već da ga kao mrcinu baci u reku ili u polje, zverima. Svetilnik rasuđivanja bi to često i uslišio, zapovedivši da ih iznesu bez ikakvog opela ili počasti.

Ово ми је скоро невероватно, да је покајање тих људи било толико велико да им ни опело нису служили....

[Џуманџи]

Царе, ово је баш бомбастична тема!

Нису ли све такве?

[Џуманџи]

Царе, ово је баш бомбастична тема!

Све су такве...

[-Владимир-]

Неко је на форуму причао да тај манастир није стварно постојао .

[Натан]

Видим да је ово један део из ''Лествице'' св. Јована Лествичника. Ово место и догађај су вероватно виђење (визија) светитеља.

Не, не морамо данима да стојимо на једној нози, да се посипамо пепелом, а кад једемо да проклињемо себе што смо гладни.

Ако је неко прочитао целу ''Лествицу'', могао би да објасни.

Имам књигу, ал' још није дошла на ред.   

[snebivljivi maslacak]

Баш сам се недавно вратила овој теми код Лествичника. Тај манастир је заиста постојао, у супротном Св.Јован Лествичник би лагао.

Елем, не би требало да вам промакне да се и сам Јован пред њима осјећао каменог срца. Упозорио је да би била дрскост очекивати такав подвиг и такву врлину код некога ко је почео свој подвиг, и себе је сматрао пред њима никаквим... Не могу сад опет да читам па да вам то цитирам али знам да има у тексту.

[snebivljivi maslacak]

Да не бисмо давали своје коментаре сад сам се сјетила да има у самој књизи, негдје у фусноти објашњено кад и гдје се налазио овај манастир, нису ни оно знали да наведу тачно мјесто јер је манастир нестао али се претпоставља гдје је могао да буде... Прегледај мало књигу па ћеш наћи.

А што се тиче спашавања разни су путеви, не постоји један одговор... А овакав степен покајања се мислим односи првенствено на монахе, а за мирјане је Лествичник савјетовао да се редовно причешћују и иду на Свету Литургију, па ће доћи и спасење и вазнесење

Све препоруке за ову књигу, врло је трезвена.

[Жедни]

Из текста, мада је можда не схватам најбоље, схватам  да су монаси схватили своју грешност. Што је одлично. Најгрешнији сам од свих на земљи! Ја то знам. Али овде видим само очај. Нико од њих није покушао да се поправи или опрости себи. Јер теже је после такве спознаје опростити себи него гладовати до краја живота. Ако ја не опростим себи као ће ми опростити Христос? На мени је да се трудим да будем бољи, да ВЕРУЈЕМ да ће све бити уреду, је ја сам ништа, мали сам, пало биће препуно страсти, гордости, злодела. Али кајем се. Хрисе боже опрости мени не по труду мојему, јер ништа је, већ по милости твојој. Можда ми је неки део изостао па причу нисам лепо схватио...

[snebivljivi maslacak]

Баш би било душекорисно кад би се сад неко духовно лице јавило

Не бих рекла да се овдје види очај, покајање доноси радост, тако каже Јован Златоусти "радост покајања". Има то описано у књизи кад један монах хрли код игумана и оптужује себе да би га послао у Тамницу... Једном сам од духовника чула "добро је сјећати се својих грјехова због покајања", мислим да је то одговор, није да они нису опростили себи већ се једноставно сјећају својих грјехова, а сјећање на грјехове доноси и смирење, тако некако се мени чини...

[Дуња]

Ако је тако, ко ће се онда спасити?

 

Вечна тема.

 

Каже Свети Јован Златоусти да ће се милосрдни спасити. Он чак каже да ће се на Страшном Суду испитати (само) једно - јесмо ли били милосрдни (не само милостиви, већ милосрдни!).

 

Бог се много брине о указивању милосрђа не само са Његове стране нама него и са наше стране сличним нама. Он и у Старом и у Новом завету даје мноштво закона о томе, заповедајући да људи у свему буду милосрдни – и речима, и новцем, и делима. Мојсеј о томе веома често говори  у својим уредбама; пророци у име Божје вапију: "Милости хоћу, а не жртве (Осија 6,6), и сви апостоли, сагласно са њима, и чине и говоре. Да не будемо лењи у овом делу, зато што њиме ми доприносимо највећу корист не сиромасима већ себи, више примамо него што дајемо (Свети Јован Златоуст).

 

Милосрђе и саосећање уподобљавају Богу

Милосрђе и саосећање – то је оно чиме ми можемо да се уподобимо Богу; а кад ово немамо, овда ништа немамо. Господ није рекао: ако будете постили, бићете подобни Оцу вашему; није рекао: ако будете сачували девичанство, или: ако се будете молили, бићете слични Оцу вашему. Све ово не односи се на Бога, и Бог ништа од овога не чини. Него шта? "Будите милосрдни, као што је милосрдан Отац ваш небесима". Ово је дело Божје. Ако ти немаш овога, то шта имаш?... (Свети Јован Златоуст).

 

Милосрђе – највећа добродетељ

Никаква добродетељ не цени се као милосрђе... У причи о Страшном Суду Господ не говори ни о каквој другој добродетељи (на пример: целомудрију или непорочности, девичанству и тако даље) него о милостињи, зато што су оне добродетељи ниже од милосрђа... Велике су добродетељи девичанство и пост, али су мање од милосрђа. Пет лудих девојака из Спаситељеве приче сачувале су девичанство, али пошто нису имале милосрђа, остале су ван брачног дворца (Свети Јован Златоуст).

 

Прича о митарствима је за моје поимање превише шаблонска, математичка, рачунска, хладна.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Moguće je da se taj manastir dešava svima nama ali tek ako počneš da se moliš za čitav svet i preko pale prirode svih, realno sagledaš,šta je opšte greh i grehovno stanje.

[Дијана.]

A zasto bismo se mi opterecivali Lestvicom i slicnom "teskom" monaskom literaturom? Za nas obicne mirjane sasvim je dovoljan Vl.Nikolaj, Jovan Kronstatski, S.Saharov, Pouke ruskih staraca mirjanima, mitr.Antonije Blum, Karelin i drugi moderniji duhovni autori, kao i druga pitkija duhovna literatura i multimedijalni prikazi koji duhovnici prave za nas. Sta treba da citamo mogao bi da nam preporuci i neki svestenik koji dobro poznaje nase duhovno stanje. Lestvica, Dobrotoljublje i slicne knjige nisu za nas; taj dio Tamnica je pouka za monahe, a i kod njih postoje razliciti stepeni podviga. Nisu ni medju njima svi molitvenici recimo Isusovom molitvom, neki dostignu spoljasnju molitvu kao i mi, neki unutrasnju, pa vise duhovnih darova i vise sposobnosti za podvig i tjelesni i duhovni (molitvu). U tom smislu samo su monasi molitvenici za svijet, i to i od njih samo velikoshimnici. Molitvene podvige nije uputno preuzimati na sebe bez blagoslova duhovnika koji poznaje nase duhovno stanje i mogucnosti. Za nas je sasvim dovoljno da se molimo za sebe i svoje bliznje, svoju porodicu, prijatelje, i ljude pojedince koje upoznajemo i cije nevolje znamo. Mi treba da u tom svom krugu svjedocimo Hrista i ljubav, da ne bi mi umisljali kako smo veliki pravednici a drugi svi gresnici, da ne bi nasi bliznji hriscanstvo shvatili kao skup rigidnih zahtjeva koje je tesko dostici, nas kao stroge osudjivace i skroz se odbili od spasonosne Rijeci... Nismo mi ni za kakve podvige, nego da ponesemo krst bez roptanja u svijetu punom zla i patnje i da pokazemo ljubav i trpljenje ljudima, a sta li je teze od t oga..

[Petar Lozanic]

Далеко од тога да сам се погордио да се подвизавам без благослова. Велика је то прелест и многи су монаси тако погинули. Брине ме ипак моја гордост да не видим своје грехе. Далеко сам грешнији од ових монаха у Тамници, а немам ни близу свест о својим гресима какву они имају.

[Oglo]

Браћо у Христу, пажљиво читам текст о овом манастиру који су назвали Тамница и питам се да ли је такво место заиста постојало и да ли је то заправо подвиг који треба поднети ради спасења. Ако је тако, ко ће се онда спасити?

 

Prije nego se krene grlom u jagode, valjalo bi znat` što znači spasiti se?

[Petar Lozanic]

Спасити се значи очистити се од греха, уподобити се Христу и узрасти духовно до мере Христове и преко Христа успоставити заједницу са Оцем која је нарушена грехопадом.