Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[Marjanovic]

Ево да се сложимо у нечему

[МилошБГ]

Razumem u kom kontekstu je profesor pravio uporedbu,ali ako mi ovde vernici na verskom forumu kazemo za to da je odlican odgovor pravljenje razlike na konto poredjenja izmedju npr Ivice Dacica i patrijarha Irineja ili pak izmedju vladinog audija od 50.000 e i crkvenog mercedesa od 20.000,onda je to skroz promaseno.

 

Politicari su sami po sebi dno dna,a crkva i njen hijerarhijski vrh ako je doslo do toga da se pravi poredjenje sa politicarima onda ne znam sta da kazem. 

 

Da ponovim posto ce se neko kako ume da bude napraviti lud pa da opet i opet ponovim razumem kontekst u kom je profesor govorio i to je jedno,a ovo sto sam ja pisao je nesto sasvim drugo apropo odlicnog odgovora.

[JESSY]

Шта очекујемо од својих пастира?

У Русији је отпочела велика борба за религијско очишћење и обнову. Треба предвидети да ће то бити борба велике напетости и дугог даха. Руски човек мора себи да поврати целосну веру, у којој ће се СРЦЕ И РАЗУМ, САГЛЕДАЊЕ И ВОЉА – слити у јединствени поток такве снаге да ће се на њега одазвати и ИНСТИНКТ; тада ће бити нађене нове стваралачке идеје и створиће се нова хришћанска култура. Од хришћанског пастирства треба да очекујемо савет и помоћ у том послу. И православно духовништво у себи ће наћи духовну силу, мудрост и искреност за тај подвиг.

 

Шта ми, православни Хришћани, желимо од својих пастира? Са каквим захтевима им приступамо? Чиме они могу заслужити нашу љубав и наше поверење?

Нећу говорити о богословском образовању и припреми за духовно пастирство, које треба да буде проникниво и пажљиво у личном општењу. Само по себи се разуме да духовна лица треба да познају Писмо, и Предање, и читаво учење Цркве – боље од нас, и да схватају дубље од нас, да би нам помогли у часовима сумње и у потрази за разумевањем. Они морају владати душевно-духовном уметношћу пастира, дубоким осећањем и јасним погледом духовника, који проникниво разуме људску душу и који је способан да јој покаже прави пут у тешком животном тренутку. Та познања су неопходна, такво искуство је драгоцено; овде не може бити двоумљења. Али, мени се чини да ми од њих очекујемо више; оно што је за нас важније од свега то је – истинити и живи еванђелски дух, онај дух, који нам сведочи о Христовој благодати. Под тим подразумевам: МОЛИТВЕНУ СИЛУ, ЉУБЕЋЕ СРЦЕ, ЖИВУ ХРИШЋАНСКУ САВЕСТ...

Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна "егзегеза" или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!

Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити од напора принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ ПРИХВАТАЊА БОГА, ОД МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, ОД ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И ПРОСВЕТЛЕЊА СРЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је о неспособан за то, и моли се тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се "Сами Дух" у њему моли "уздисањима неисказаним"  (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама предају на неизрециви начин.

Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека "неопалива купина" у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету. Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом свешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без речи.

А у темељу тога лежи извесни религијски закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ ДУШЕ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити живи извор и жива школа молитве.

Друго, што желимо да нађемо у њему, – то је ЖИВО ЉУБЕЋЕ СРЦЕ. Јер најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања. Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски-апстрактним теолошким конструкцијама док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у споровима и камени се мржњи, све дотле човеку остаје недоступно читаво откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка похлепа човека чини слепим и глувим. "Реке воде живе" (Јн. 7, 38) теку само за људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, – и за Христово откривење, и за живот и страдање других људи.

Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа, љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно, јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и срдачног сагледања.

Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, – то је СЛОБОДНА И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест. Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава – ни у потврдном ни у одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.

Ми смо сами дужни да му обезбедимо независан и достојанствен живот: једном заувек смо дужни да ТРЕБУ одвојимо од НАДОКНАДЕ да бисмо и у себи и у свом пастиру угасили идеју о томе да се молитва "купује" и благодат "продаје"; да не би било трговине светињом; да би пастир могао да се моли слободно, не помишљајући о "заради" и да би парохијанин могао да му се обраћа слободно, не рачунајући ништа што је у вези са сопственим средствима и расходима. Благодан и новац су супротне природе; Божје дело је недостојно мерити монетом. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања; и парохијани имају обавезу да са свог пастира скину бригу о земаљском, обезбеђујући му оно што му је неопходно и достојно.

Мислим да се све оно што сам овде рекао не односи само на православне заједнице и пастире, него и на свештенике СВИХ хришћанских а можда, у последњој, најдубљој димензији, и не само хришћанских конфесија. У сваком случају, свуда, где провејава истински Дух Христа, парохијани ће бити срећни ако у свом пастиру имају живи извор МОЛИТВЕ, ЉУБАВ И И ХРИШЋАНСКЕ САВЕСТИ, јер ово троје представља најдрагоценије и најснажније повезивање хришћанске цркве. Мени при том не изгледа да су очекивања која сам исказао превише висока и тешка за остварење, јер посао свештеника, пастира и духовника није обична професија, слична осталима, него захтева НАРОЧИТУ ПРИЗВАНОСТ И НАРОЧИТЕ ДАРОВЕ. Ти дарови нису дати сваком; али онај коме нису дати, не треба ни да претендује на такво звање. Овде није ствар толико у "знању" и "умећу", колико "надахнућу"; не толико у обредној усмености, колико у живој пуноти осећања; не у обављању "треба", него У ДУХУ КОЈИМ СЕ ВРШЕ. Пастир који не зна за те захтеве и који у њима није оснажио своје срце, – на чему ће учврстити своју веру и молитву, како ће своје парохијане повести Богу, чиме ће напунити свој храм, како ће ојачати своју парохију?... Питам и не налазим одговор...

То је оно главно. То је оно најсуштинскије када је реч о будућој религијској изградњи Русије.

 

Иван Иљин

 

[Ključ]

Meni nije jasna Crkva kao strategijska institucija...

 

Ako je pravoslavlje inspirisano uzdizanjem duha i komuniciranjem ljudskog u ljudima, onda je socioloski blizu samoupravnom socijalizmu, tj pojedinac ideju predstavlja kroz dijalog sa okolinom trazeci suglasje....to vec lici na hriscansko...

Za razliko od toga, kapitalizam zahteva od pojedinca da komunicira u svom okruzenju iskljucivo preko zelja ostalih u okruzenju...

On ne iznosi plan, on iznosi ponudu , trazi one sa zeljama koje ce biti zadovoljene.Ili interesima...

To je prilicno suprotno od hriscanskog a i duhovnog, jer naglasava dushevno i naglasava ostrascenje...

 

A opet Crkva kao ustanova je zbog negativnog stava vrha Vlasti , pronasla sebe uvredjenom i pogodjenom (kao da ima EGO) i srlja u ulizivacki status kapitalistickog drustva i Vlasti , pomazuci u degeneraciji pravih pravoslavnih vrednosti...

 

To meni lici bas na bipolarnost nepismenog seljaka....ili si za mene ili si protiv mene, a ne na elokventnost nekog duhovno izgradjenog subjekta, koji ce pognuti stav pred progonom i naletom i sacekati da se stvari sazive.....a sazive se sasvim sigurno , uvek...

 

Ovako se prave kvazi vrednosti....

[DYNABLASTER]

Treba se samo ugledati na rad svetog Jovana Kronstatskog i nista manje nista vise.

[Зосима]

Занимљиво да се у руској Цркви увек нешто дешава, да тако кажем,активни су,а ови наши се огласе само кад је геј парада...

[JESSY]

Преосвећени Епископ бачки др Иринеј, портпарол Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, по повратку из Цариграда са Сабрања поглавара Православних Цркава дао је интервју Информативној служби СПЦ и ТВ продукцији Епархије бачке, о традицији и историјском значају окупљања поглавара Православних Цркава, њиховој поруци и одлукама као потврдама јединства Цркве, припремама за Свети и Велики сабор, као и о дужности црквених пастира да позивају на мир и дијалог. Разговор је водио ђакон мр Ивица Чаировић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/03/19.03.14.intervju_ep.backi_irinej_posle_sabora_u_crigraduvodi_dj.ivica_cairovicza_sajt.mp3

 

[Морава]

У данашње дане борећи се против модернизма и римоцентричног екуменизма дефинитивно се удаљавамо од цркве...то каже статистика....  нападају се владике, иде се у раскол.... Ту треба бити мудар.... раскол је једнак  јереси. Остајмо браће и сестре у Цркви, будимо мудри  и међу вуковима.

[w.a.mozart]

ne bavim se modernizmom... generalno, uopšte se ne bavim - rano idem na spavanje

[Trifke]

Pa brate nisam znao da me smatras vukom ali eto hvala ti! :good2:

[Џуманџи]

Подстакнута једном од тема на форуму, питам ово...

Шта је за Вас лично Црква? Својим речима опишите, без цитирања Светог Писма или Отаца.

 

Је ли Црква некаква заједница (или институција) која: од Вас тражи превише (тера Вас на) некаквог одрицања/прети канонима, паклом/ускраћује Вам право на основне животне потребе/лицемерна је у проповедању истине/заједница у којој Вас нико не разуме/у којој нико не цени Вашу жртву, труд...? Ово су само примери, пишите по жељи...

 

Узгред, како доживљавате следећи цитат: "Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тијело твоје буде бачено у пакао"? Као опомену, претњу, савет...?

 

Унапред хвала на евентуалним одговорима...  8086.gif

[Guest]

Слажем се са овим

 

https://www.pouke.org/forum/topic/27606-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%E2%80%9E%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82/

 

https://www.pouke.org/forum/topic/3480-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5/

[Наташа81]

Цркву је нама оставио Бог, скоро смо прославили рођендан наше цркве, Духове, тако да шта год да Црква тражи од мене доживљавам као да то Бог од мене тражи, стално у свему томе имам Бога испред себе па се према томе управљам...

"Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тијело твоје буде бачено у пакао"? Као опомену, претњу, савет...?

Ниједно од ова три, већ просто као показатељ да ништа није важније од душе наше и спасења, па чак ни оно што ми највише на земљи ценимо а то су удови наши, здравље наше, без кога би тешко замислили наш живот, или наши ближњи на пример, па ипак спасење је изнад свега тога.

[Orthophill]

За мене, земна Црква је заједница саставена од људи који верују у Христа: народ, презвитере-попове и ѓаконе у једној епархији, окупљени око свога епископа-владика. Док цела Црква је сав Божји народ (без разлика дали су мирјане, монахе, попове, ѓаконе, владике; живе или упокојене) сабрани око Христа.

[Arsenija]

Za mene je Crkva gradjevina sazidana  u čast nekog svetitelja u koju dolaze razni ljudi sa svih strana iz najrazličitijih razloga.Tu možeš da sretneš komšinicu i da je ne prepoznaš,žene nose marame i duge suknje kao nikad u životu.

Crkva je mesto gde se deca dosadjuju. Mesto gde se ljudi mole,gde razmišljaju o životu,gde dolaze da upale sveću kada neko umre,gde ostavljaju svoje darove Bogu i gde se pričešćuju.Crkve su lepe i zimi i leti. One će ostati i kad mi odemo,zato se ponekad zapitam,koliko li je ljudi prošlo ovim putem za života ove Crkve koja je rodjena pre mene i koja će me nadživeti na zemlji,ako ne bude smak sveta umedjuvremenu .Crkve su podestnici,one nas neprekidno bude i pozivaju da pogledamo u pravcu krsta sa koga je vaskrsao Hristos.

Onda nam kroz glavu proleti celo Jevadjelje i pomislimo-Veliki je Bog što gleda na nas.