Брак - заједница мушкарца и жене

[И.стојковић]

Брате И.Стојковић ,стварно си лепо и са пуно труда ово написао.

Али ја имам једно питање за Тебе.

Ако "брак" двоје људи невечаних Светом Тајном Брака није блуд по учењу Цркве. Волео бих да ми дефинишеш,шта је блуд онда ?

За мене је блуд далеко опширнији појам греховности, неголи само заједница двоје људи супротног пола, који исту не склопише и венчањем у Цркви.Самим тим, назив блуд је подложан дубљим разматрањем, има ли га или не. Црква јесу пре свега и епископи. Обзиром да су скоро сигурно сагледали све недаће током прошлости, па на основу те дубље анализе исказали свој став о блуду а у смислу брака који није склопљен у Цркви, не мислиш ли да су тиме, они који најјаче представљају Цркву показали и милосрђе, и разумевање, и опроштење, а све заједно доказали да је Црква увек жива, и да их ка таквом ставу води Љубав-односно сам Бог?

Опет понављам, да ме не би којим случајем погрешно разумео, говорим о посебној групи људи, а не о савету како на даље..... 0409_feel 0110_hahaha

Ево, брате мој, да окренемо мало смер размишљања...

[Искушеник]

По Светим оцима брак је место, поред осталог, где сексуални односи не представљају онтолошки проблем.

Иако су по Светим Оцима сексуални односи грех, тј промашај, јер воде у природно рађање које је деоба и неизбежна смрт,  човек је са падом  дошао у такву ситацију где његов ерос представља покушај да се изађе из себе и отвори према другоме, дакле сексуални односи су у реду по Светим оцима уколико се могу контролисати, а то је најбоље у браку. Дакле сексуални односи иако јесу грех нису проблем да идемо у царство ако их контролишемо као страсти.

У том смислу се треба схватити и блуд, као сексуални односи које не контролишемо и које нас одводе на погрешан пут, а то је јако тешко изван брака.

Црква је одувек признавала грађански брак, рећи да људи који живе у грађанском браку пошто се из неког разлога нису венчали у Цркви,  а иду редовно у Цркву и причешћују се, да они живе у блуду је бесмислено и тешка глупост а и безобразно. То је уосталом и предмет овога што је рекао руски патријарх да не могу неки полуписмени духовници да малтретирају људе који су у грађанском браку и да траже од њих да га пониште и да се веначају у Цркви. То је сумануто.

Овде има доста тога тачног написаног,али на жалост,један део је скроз у погрешном смеру отишао.

Тачна је ова дефиниција сексуалних односа,али овај подебљани део се  противи учењу Православне Цркве. Као што сам већ рекао,ми можете изводити разноразне логичке перцепције и закључке по нашем мудровању,али је Црква од вајкада била јасна по овом питању. Ставимо по страни аквирију и икономију. Прво питање на овој теми  које је поставио брат Банана је ; "Da li je brak koji je sklopljen samo gradanskim putem smatra bludom? ".

Црква од својих почетка је јасна по питању Благословеног брака и неблагсловеног брака. Брак је Света Тајна. Божији благослов двоје људи различитог пола. Сам Апостол Павле (Кор. 7.11) говори о значењу Св. Тајне Брака :

А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене.

2. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа.

3. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.

4. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена.

5. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.

6. Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест.

7. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако.

8. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам.

9. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се.

10. А ожењеним и удатим заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја;

11. Ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену.

Сексуалани однос јесте грех сам по себи,јер је својство пале човекове природе. Али како се онда може повући граница између блуда и контролисаног сексуалног односа? Да ли су Свети Оци били луди када се у говорили да је блуд када се неко свеже са блудницом и кад секусално ? То јест када неко има однос ван Свете Тајне Брака у којој Човек и Жена добијају БЛАГОСЛОВ (читај освећење) од Бога за склапање заједнице. Једина зајдница двоје људи која се зове Брак је та заједница која се постиже кроз Свету Тајну Брака никако другачије. Света Тајна брака је Икона Љубави Христове према Цркви,а административни Брак двоје људи није ништа,није никаква икона,већ обред без вере и без Бога. Брак без Свете Тајнеза Цркву не постоји,као да га нема. Зашто би Црква да признала Бракове који се склапају код неверујућих? Не признаје,то за Њу није озакоњење и благослов заједнице двоје људи.

Како може да буде благодатна заједница и благодатан обред који се врши у Општини? Никако!

Зато је сваки члан Цркве ДУЖАН да склопи БРАК у Цркви,јер једино је ТАКАВ БРАК за Бога Брак.

Ако неко изједначи Свету Тајну са административним актом склапања брака - тај ништа друго не ради до ХУЛИ на Духа Светог који дејствује кроз Свету Тајну Брака.

Црквени Брак је Икона Љубави Христа и Цркве,а чега је икона грађански брак? Ничега!

Као што каже Св. Апостол Павле да је све што се чини без вере грех,а шта је склапање брака ван Цркве и занемаривање обављања тог чина него страшан грех. Па макар и супружници имали 90 година - такви људи НИСУ за БОГА Венчани и не чине ЈЕДНО ТЕЛО. А шта су људи који имају односе ван БЛАГОСЛОВА Божијег - по учењу Цркве - блудници!

Не могу се произвољно неке Тајне ( установљене Духом Светим) у Цркви признавати и сматрати насушним и потребним,а неке не. Ако је човеку потребно Свето Крштење да би ушао у Цркву и постао Њен Уд,тако му је и потребна Света Тајна Брака (ако се одлучио на браћни живот). Крајње апсурдно је рећи да је некога Бог "венчао" већ невидљиво и да је такав пар венчан већ од Бога и ако није извршена Света Тајна над њима?!? То је толико апсурдно да подрива саме темеље наше Цркве!

Са таквим филозофским размишљањем можемо одбацити онда и све остале Свете Тајне,па и само Крштење,Свештенство идт. Зашто би се онда некрштен Крстио,непричешћен Причестио,над Болесним извршила Тајна Јелеосвећења,покајник исповедио?

Ако је Црква од увек признавала грађански брак, зашто онда постоји Света Тајна Брака?

Стварно конфузно и нелогично. Црква се једноставно не меша у државне послове,али за Њу брак склопљен у Општини не значи НИШТА. Двоје људи венчаних у општини су за Цркву невенчани,људи који свој брак нису осветили Божијим освећењем - Благословом. Такви људи пред Бога не иду као супружници и брачници,већ као невенчани људи. Људи који нису имали Благослова Божијег над својом зајдницом. Њихов брак није био икона Христа и Цркве,над њима није почивао Благослов Божији који се једино добија преко Свете Тајне Брака (никако другачије) - једноставно нису били једно тело. Као што се преко Тајне над Тајнама добија само Тело и Крв Христова,тако се само преко Тајне Брака добија Освећење заједнице љубави.

Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу.  (Кор. 7.39)

Прво освећење  (Благослов) који су добили Прародитељи Адам и Ева је освећење њихове заједнице.

Односи пре Брака и ван Брака (Свете Тајне као Божијег освећења односа двоје људи) нису ништа друго до блуд - лутање,недостатак Освећења Божијег и Његове благодати и потврде. Ма колико се год неко друдио да то порекне,узалуд. Учење Цркве,тј. Светих Отаца је јасно по том питању. Сваки Телесни однос који је учињен бан Благослова Божијег је БЛУД,а Благослов и Освећење се не добија НИГДЕ сем у Тајни Цркве.

Ми када једемо освећујемо нашу храну молитвом. Колико тек заслужују освећење (Благослов) брачни односи? Заслужују и те како. Зато је Бог то Освећење дао Адаму и Еви,а после Христос потврдио на свадби у Кани Галилејској.

Цео духовни живот човека,у свим његовим сегметнима, захтева ОСВЕЋЕЊЕ. Тако и брачна саједница од самог почетка захтева Освећење,облагодаћење - Благосиљање. Не Благослов као неку дозволу од Бога (то је сасвим погрешно),већ Освећење тадо од Бога.

Узгред да поменем нешто важно у вези Св. Тајне Причешћа.

Могу да дам пример Свете Горе  - манастир Хиладнар или било који Светогорски Манастир ; тамо ниједан мушкарац (ако је у браку грађанском, а није у Црквеном) не може добити Свето Причешће. Ето,ту се огледа јасан став Цркве по том питању.

[Искушеник]

Брате И.Стојковић ,стварно си лепо и са пуно труда ово написао.

Али ја имам једно питање за Тебе.

Ако "брак" двоје људи невечаних Светом Тајном Брака није блуд по учењу Цркве. Волео бих да ми дефинишеш,шта је блуд онда ?

За мене је блуд далеко опширнији појам греховности, неголи само заједница двоје људи супротног пола, који исту не склопише и венчањем у Цркви.Самим тим, назив блуд је подложан дубљим разматрањем, има ли га или не. Црква јесу пре свега и епископи. Обзиром да су скоро сигурно сагледали све недаће током прошлости, па на основу те дубље анализе исказали свој став о блуду а у смислу брака који није склопљен у Цркви, не мислиш ли да су тиме, они који најјаче представљају Цркву показали и милосрђе, и разумевање, и опроштење, а све заједно доказали да је Црква увек жива, и да их ка таквом ставу води Љубав-односно сам Бог?

Опет понављам, да ме не би којим случајем погрешно разумео, говорим о посебној групи људи, а не о савету како на даље..... 1317_womens https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/drugarstvo.gif 0110_hahaha

Ево, брате мој, да окренемо мало смер размишљања...

Ми можемо брате да износимо разне слободне перцепције и виђења ствари онако како нама одговара.

Али, код оваквих ствари нема ; " За мене је,за тебе је..." . Нема по мени,по Теби,по овоме,по ономе.

Реч блуд значи лутање. Шта је лутање до недостатак идења правим Путем и заједнице са тим Правим Путем,Истином и Животом. Лутање је недостатак Благослова Божијег.

Блуд је јако широк појам и превазилази сферу Сексуалних Односа,али овде конкретно говоримо о Светој Тајни Брака - која није ништа друго до Освећење Зајднице Љубави супружника. Без тог освећења нема покровитељства Божијег и такав однос двоје људи није Освећен Богом.

Зато је блуд од вајкада у Цркви био сваки однос двоје људи учињен ван Св. Тајне.

Хришћанин и хришћанка који живи побожним животом и припада крштењем у Цркви,нема право да прилази Светој Чаши,ако сматра њој/њему није потребна Св. Тајна Брака. Макар и таква особа имала 80 година.

Оставимо по страни Икономију,не говоримо овде о томе. Постоје изузеци,где се Благослов од Цркве добија ван Брака. Када је,на пример, муж атеиста а жена верујућа,или слично. О томе не говорим.

Тако нешто је и сам Ап. Павле рекао (Кор. 7. 13-14) :

"13. И ако нека жена има мужа невјерујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља.

14. Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем; иначе дјеца ваша била би нечиста, а сада су света. "

Знам многе људе које су постали прави супружници тек у позним годинама и после много година свога брака. Они су изродили децу,створили породицу,али њихов брак пред Богом није био Освећен,нису били једно тело.

Зато је насушно потребно,да сви верујући удови Црква (ако себе сматрају верницима и послушнима Цркви Христовој) обаве Свету Тајну,признавајући тиме Духа Светог који је ту Тајну установио.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

ja nisam ni za Crkveni ni za gradjanski brak do nekih poznijih godina ako se dozive po Milosti BOZIJOJ naravno ali pozdravljam svakog ko se odluci na taj cin

[Искушеник]

`Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се.`

Тачно тако. Али када је то Апостол Павле рекао тада није ни било Свете тајне брака, према томе он је могао само да говори о грађанском браку.

Брате мој,грешиш од самог старта. Као да Св. Писмо ниси читао.

Света Тајна Брака је старија од Саме Евхарситије. Први Благослов Божији је био Брак Адама и Еве,па онда Христос који је прво чудо учинио на Свадби. Од самог од почетка Света,па у Старозаветној Цркви - Брак је постојао,не као нешто грађанско,већ као Благослов Божији. О томе све време причамо.

Какав је био обред и како се то чинило у Ст. Цркви ми не знамо,али знамо,на пример,да је Благослов био врло битна ставка. Адам је био као свештеник за своју децу,женило се по Благослову родитеља,а тај Благослов је био као свештенодејство. Касније,предпостављамо тадашњи свештеници Ст. Цркве су сигурно вршили обред венчања.

Сам Исус ту Тајну освештава својим присуством у Кани галилејској на венчању, а показује тада и чудо претварањем воде у вино. Значи,ако се вода претвори у вино ( обична вода постаје вино; вино је боље од воде) и та заједница која се склапа, када се двоје сједињују Благословом Божијим, треба да постане нешто много боље, као кад се вода претвори у вино. Апостол Павле у горе цитираном делу,мисли управо на Св. Тајну Брака,а не на грађански брак. Не знам ни да ли је уопште тада постојало грађански брак. Опште је познато како је уведено гр. брак. После Француске Револуције,одвајањем Цркве од државе.

Е сад погледај мало шта каже патријарх руски који каже да то није у реду и да то није тачно нити је то учење Цркве.  Једино што човек мора је да буде крштен да би се причестио.

Патријарх Руски није Папа римски,није непогрешиви ауторитет вере.

Нити је мишљење неколико људи,па макар и они били Патријарси,Епископи. Предање Цркве говори сасвим другачије,пракса је сасвим другачија. А и нешто врло битно,контекст свега овога што говори Патријарх је другачији и нема веза са овом нашом причом. Јер су контексти (и ако на први поглед исти) различити.

Услов је Крштење,наравно. Али то не значи аутомасти спасење.

Постоје канони Св. Василија Великог,по којима ми можемо видети јачину грехова и по којима се људи ОДЛУЧУЈУ од Св. Причешћа. Те каноне су прихватили Свети Сабори :

За рукоблуд се удаљује 40. дана од Причешћа, за блуд 7.година, за прељубу 15. година, за содомију исто,итд.

Оваква пракса се данас не примењује из икономије,али је јасно оно што ти канони говоре.

Крштење је потребно,али није довољно за спасење,ако се не живи сагласно учењем Цркве.

Може се и причестити непокајани убица,нико му не брани. Али такво Причешће неће бити на спасење.

Јер лепо каже Св. Златоусти да свештеник пази да не даје Причешће недостојнима.

И није тачно да се не можеш причестити нас Светој Гори ако ниси венчан у Цркви, ко ти је то рекао?

Зар бих се осмелио да олако пишем неистине? Не бих наравно.

Пре него што написах то горе,питао сам једног  теолога светогорца и добио одговор који сам написао у прошлој поруци.

[Искушеник]

Кратка омилија о браку

Дешавало се током времена да поједини органски делови живота у Богочовечанском Организму, Цркви, буду доведени у опасност посветовњачења и раскорењења у Телу Христовом, услед чињенице да се живот Цркве преплиће и судара са пипцима духа времена. Попут опасне халуцинације и фатаморгане дух времена повремено баца своју сенку на оно што јесте нама људима остављено као средство, пут или начин спасења од греха и смрти, а у чему је темељ Христос.

Посветовњачење1, представља чин обесвећења одређеног начина живота или употребе света и ствари у њему од стране човека, који их сада вреднује и схвата као нешто што може постојати у својој пуноћи и мимо Цркве. Уствари посветовњачење у себи скрива истовремено атеизам и идолатрију, јер људи уче да је Бог у најмању руку нешто релативно, што може да постоји али и не мора, и што од делића живота и света чини идоле којима се људи клањају и служе им. На тај начин дух времена им одузима могућност избављења од греха и смрти, сводећи их на своје контуре, зване време и простор, са илузијама безличне вечности у којој нема места за Христа, Који Једини победи смрт.

У нама савременом веку једна од многих појава у животу верних, која је доведена у опасност посветовњачења, обезбожења, јесте света тајна брака, која у Цркви поново задобија свој спасоносни Христолошки смисао. Оно што је грех прародитеља у Рају унаказио и укинуо, Христос Богочовек не само да је потврдио, већ је далеко више и шире облагодатио, откривајући на тај начин прави смисао тајне брака.

Намерно се у свом разматрању задржавамо на тајни брака, јер је иста у животу верних данас маргинализована, сведена на степен подређености (палој) природи човековој, без стварне свести о њеној улози о животу човека и света. Све што је дато од Творца човеку, дато је ради напредовања у боголикости, а не за повратак у царство бесловесних нагона, којих би се и животиња стидела. Погрешно схваћена полност доводи човека у стање духовног слепила и отупљености, у коме се губи свест о Богу човеку. Неусмерена ка Христу кроз Цркву у благодати Духа Светога, полна свеза између мушког и женског уместо благослова претвара се у проклетство, које деградира човека осакаћујући га за све што може надићи пролазност у њему и свету. Долази до претварања другог у објекат, до обезличења другог, а тиме и до највулгарнијег пировања егоизма, који у својој ђавоиманости све друге у друго види само као средство за задовољавање своје страсти којом уствари демон господари човеком.

Све то нам се нуди под фирмом синовске слободе пред Богом, али мимо тела Његовог Јединородног Сина - Цркве, ван које нема ни синовства ни богопознања!!! Та и таква слобода - без Бога - требало би да прерасте у замену Црквеном браку, који по многима, назобимо их "борцима" за слободу човека, исувише крут и конзервативан, застарео, без осећаја и разумевања за потребе "савременог човека" већ само вечни (бесмртни) човек у заједници са Христовим Богочовеком. Можемо рећи да главна разлика која дели Црквено разумевање и преживљавање човекове полности од ванцрквеног јесте управо перспектива вечности којом се све у Цркви мери и тумачи.

Ванцрквено пак поимање брака, и уопште човекове полности, јесте секундарни карактер у коме је полност нешто што треба искористити ради постизања личног задовољства, без обзира на начин или евентуалне последице (али последице само у времену и простору). Другим речима, за Цркву је полност нешто што има удела у вечном назначењу човека кроз своје брачно проживљавање, учествујучи тако у људском спасењу од греха и смрти. За свет је полност појава коју треба користити за доказивање своје супериорности над другим и изеђу других у овом свету, без икаквих осећаја за евентуалне последице изван времена и простора.

Своје учење о браку Црква оснива на богооткривеној истини да је Бог створио мушкарца и жену2, што потврђује и Свето Писмо у свом тексту, као у осталом и сво Свето Предање, како старозаветно тако и новозаветно, које је сачувано до данас непромењено у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

На првим страницама Библије, на самом врхунцу описа стварања света и човека, наилазимо на сведочанство које у себи већ садржи корен онога што смо ми касније назвали брак. То прво сведочанство гласи: "Потом рече Бог: Да начинимо човјека по своме обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цјеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме, и будите господари" (1 Мој. 1,26-28). Међутим, овај први опис као да није био довољан за библијског писца, па убрзо у тексту, већ у следећој глави, наилазимо један шири опис стварања човека и жене. Други опис је доста шири од наведеног и није толико оптерећен сажетошћу за разлику од провг описа, који нам је више указивао на висину човековог достојанства у односу на осталу творевину, истичући да као једног од Бога створеног и постављеног господара., господара који на известан начин заједничари и у самом Божанству (има божанског у себи)3, други опис је више окренут самом човеку.

У седмом стиху друге главе Писац нам појашњава сам акт стварања првог пара људи, откривајући нам при томе да стварање мушкарца и претходи стварању жене, што собом открива битне онтолошке карактеристике људског рода. Ево шта каже: "А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа живаЋ. Поред чињенице да је прво створен мушкарац, овај стих нам указује и на чињеницу да је човек једним делом сачињен и од већ створене природе, земље, и да као такав није туђ творевини, јер једним делом је од ње. Са друге пак стране видимо да човек, иако у себи има већ створено (преко телесне природе), прима од Бога у самом акту тог настанка и дух животни, душу, који се сјединио са телом иако није у односу на исто телесан. Те две различите природе, сједињене у човеку кроз личност, а не својом природом, тако да оне не губећи се једна у другој чине неразориво јединство = човека."

Свети оци о томе кажу следеће: "Бог је, из видиве и невидиве природе, властитим рукама саздао човека по своме образу и подобију, обликујући тело од земље и својим дувањем дајући му словесну и умну душу, кога човека, као што је познато називамо божанском иконом; јер израз"по образу (икони)" открива оно што је умно и самовласно (слободовољно), док израз " по подобију" открива могућност уподобљаваења врлини. Тело и душа су, пак саздани истовремено "Са неживом природом, наиме, заједничари по телу и његовом саставу" са биљкама - са животињама. Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидљиво духовним очима, словесно и умно, неизобразиво, које пребива у органском зелу и даје му живот, раст, чула, и способност рађања".4 Несупростављено јединство видљивог и невидљивог у човеку чини га непоновљивим бићем, отвореним за вечност. Овакво библијско схватање човека, као и начин његовог настанка, представља битну новину за тадашње време, у коме се порекло човеково обично изводило од неког демона или злог бога, те је човек у тим, библијском писцу савременим религијама, био доведен у положај конфортације са својим боговима.5 Тога у Библији нема јер човек је за њу активно, боголико биће, сарадник, а не непријатељ Божији.

Темељ те боголикости јесте слобода и отвореност за другог, а не спољашња маска или пак суштинска поситовећеност са Богом творцем. Пре но што нам је то показао, библијски писац нам, у одељку 1 Мој 2,8-15, објашњава где је Бог првоствореног човека - Адама настанио, описујући нам то место као Рај на земљи. Конкретно то је део створеног света који је у свему био прилагођен и потчињен Адаму. Шта је са светом ван тог простора писац ништа не каже и то не случајно, али о томе касније. Већ у 16. стиху наилазимо на један кључан моменат који први указује на Адамову слободу, боље речено то место сведочи да је Бог својом интервенцијом (објавом) открио Адаму да је он (Адам) слободно биће. Тај стих гласи овако: " И запрјети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту"- и даље стих 17. -"Али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи; јер који дан са њега окусиш умрећеш". Бог ово упозорење даје адаму као иницијативу или још боље речено као позив да он (Адам) покаже на делу свесну слободу. Другим речима Бог открива Адаму слободу којом је од њега обдарен, што је уједно и први показатељ огромне љубави којом је Бог заденуо своју творевину-Адама.

Пре овог момента ми видимо у Библији само оно што Бог ради са човеком и светом. У односу на те Божанске потезе Адам је пасиван, баш као дете према родитељу. Убрзо после ове иницирајуће забране видимо да Адам сам пројављује своју слободу у односу на своју датост, откривајући да је он пре свега личност која може не само да обједини (одреди начин постојања у заједници) душу и тело већ и да их надиђе, односно да сам изабере начин  свог постојања. То нам показује чињеницу да до стварања жене долази на иницијативу (по вољи) Адамову, макар и несвесну. Адам се такође тим чином показао и као активни сатрудик у развоју (усавршавању) творевине, која му је створена на располагање, што још више истиче његову боголикост. Како је дошло до стварања жене? Ево шта нам библија каже о томе: "И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звјери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надједе име сваком живинчету и свакој звјери пољској; али не нађе Адам друга према њему."(1Мој 2, 18-20) Као што видимо, писац је најпре констатовао да је Бог видео да није добро да је Адам сам и да му "мора" начинити друга према њему, да би нам одмах и објаснио како је до тога дошло. Уколико би стих 18. узели самостално у разматрање, ван контекста читавог излагања, могли би смо брзоплето доћи до закључка да Бог, иако Свезнајући приликом стварања, нешто превиђа, па се касније присећа и накнадно додаје човеку. Међутим то "присећање" Божије у 18-том стиху јесте један од начина како да човек пројави и постане свестан своје слободе. Једноставно, проблем "присећања" се намеће, али и брзо нестаје ако имамо на уму да Бог ствара човека као личност којој се са своје стране ништа не намеће иако јој све даје, и природу и слободу, не поистовећујући их притом са својом божанском природом и слободом већ јој омогућава да сама узрасте у слободи и богопознању.

Из стихова 19. и 20. видимо да је Бог Адаму доделио средишњу улогу у рају, тиме што њему приводи све створено да он, Адам, именује. Како благодатно сведочи Св. Јован Дамаскин. "...пре човековог преступања све му је било под руком, јер Бог га је учинио господарем свега што је на земљи и што је у води. Јер нема ни једне животиње ни биљке у коју створитељ није сместио некакву за човекове потеребе корисну енергију." Морамо напоменути да за савременике библијског писца дати неком име значи истовремено и одредити му сврху, односно именовати, дефинисати му суштину постојања. Можемо рећи да у овом случају именовање појава у творевини представља уствари Адамово упознавање са њом и почетак њеног постојања за адама. Такође, видимо да је Адам у овом процесу био слободан од било какве интервенције од стране Бога. Али шта се догодило? Како је читава творевина продефиловала испред Адама и он је познао дајући јој име. Адам је остао тужан, јер не нађе друга према себи. Другим речима, осим њега у рају није било никог другог са коме би он могао да подели од Бога му даровану радост постојања.

То је тренутак када Адам кроз своје слободно деловање долази до пројаве урођене нам отворености за другог, којом отклањамо уске оквире постојања6, односно Адам сведочи љубав према другом, за кога жели да постоји заједно са њим у тој рајској заједници са Богом. Тог другог Адам жели и хоће слично Богу који је и њега створио. Још један доказ Адамове боголикости! У таквој жељи нема егоизма, већ предукус пуноће неспутане љубави према другом у Богу.

Тек као последица тако изражене Адамове жељен за другом према себи. Бог допушта на Адама сан и он од његовог ребра ствара жену. Створивши жену Бог је приводи пробућеном Адаму баш као и претходну творевину, чувајући тако и даље достојанство првостепеног само за Адама.

Адам у очигледном одушевљењу али и познању, жену назива човечицом која се уствари показује као помоћница, јер Адам каже:"А Адам рече: Сад ето кост од мојих кости, и тјело од мојег тјела. Нека јој име буде човјечица јер је узета од човјека."(1Мој. 2,23) Да није стварање жене последица Адамове слободне воље, онда би Адам са пуним правом могао пребацити Богу да му је жена наметнута, ида према томе има оправдање за првородни грех, када је послушавши жену окусио од забрањеног плода. Другим речима, Адам као првстворени није био условљен постојањем другог, али је у себи имао могућност да саучествује у појави другом у роду људском, и то пре свега својом слободном вољом, способном да надиђе своје две природе.7

Треба нагласити чињеницу да иако је Адам вољом својом желео да добије друга према себи, стварање тог другог остаје сакривено од Њега, како онда сном, тако и сада у тајни телесног зачећа детета, јер само је Богу у власти да ствара човека, даје живот. Адам је познао жену као косто од својих костију и тело од свог тела, показавши тиме да су он и жена исте природе, створене од Бога. Поучен примером настанка жене, богомудри оци утврђују да "треба још знати да само тело, а не и душа, може да се комада, да тече и да се претвара из једног облика у други", док "душа је живо суштаство...које пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања".8 Јасније речено обе природе човекове учествују у стварању жене свака по својој могућностима, не губећи притом ништа од своје Богом дане пуноће постојања, покоравајући се Адамовој вољи, која опет следи Божанску вољу.

Стварајући жену, Бог не понавља оно што је претходило Адаму, већ од Адама ствара жену, показујући тиме на природну нераскидивост заједнице мушкарца и жене пред Богом, која још увек није довољна за њихово пуно јединство у Богу, за које је неопходна и лична заједница мушког и женског (читај слободовољна сагласност у следовању Божијој вољи која нас је привела из непостојања у постојање). У том личном, неусловљеном природном начину заједничарења двоје у Богу они постају поново једно тело (сагласност, сједињење природа), јер душа се сједињује са душом и тело са телом, док се обе личности по својој вољи окрећу Богу тако да не живе више они већ Христос живи у њима.

Овакав начин надилажења природе условљености човека (јер код човека природа претходи личности) ни у ком случају не негира саму природу али јасно показује да ништа друго осим заједнице личности у Богу не може и не сме бити темељ брачног јединства мужа и жене. Ово наглашавамо што добар део људи када каже "брак" мисли на полно заједничарење мужа и жене и неку врсту договора ради лакшег преживљавања у овом свету. Уосталом да полно заједничарење није само по себи циљ брака, иако чини једну од његових главних карактеристика сведочи нам и то да Адам жену именује човечицом (помоћницом, допуном), а не родилицом или некако другачије. Јасно је да полност ипак игра другоразредну улогу у односима мушкарца и жене. Њеном остварењу као што смо видели претходи лично познање другог које опет са полношћу слободно располаже као саставним делом своје природе.

Библијско излагање током стварања света и човека оставља нам довољно простора да можемо са сигурношћу тврдити да је лично познање Жене од Адама претходило добијеном благослову "рађајте се и множите се и нашпуните земљу и владајте њоме" и да ово друго последује првом, а не обртно. Оваква интерпретација полности у браку, који је створен и пре датог благослова који за многе представља установу брака, што није тачно, одудара од раширеног мишљења са циљем брака рађање деце. За такво мишљење нема неких чврстих доказа у библијском тексту који описује рајско стање пра родитеља. Из текста би смо пре могли закључити да се пол код Адама и Жене пре пада појављује као средство (могућност) које њиховој боголикости омогућава директно, заједничко слободовољно саучествовање делу Духа Светога Господа Животворног, али не као нешто што само по себи условљава њихов начин живљења и напредовања у боголикости. Мишљење по коме су деца главни циљ брака, а не напредовање у боголикости и богопознању, јер пре формирано на стању после пада када поуздање у човека услед слабљења вере у Бога доводи до извесног идолопоклоничког става према деци од које забога "једино зависи" наша будућност у старости. То је донекле тачно, али је тачније да све то много више зависи од воље Божије?

Шта то конкретно значи. Пре свега то значи да деца јесу дар Божији родитељима, али не и императив брачне заједнице. Жена се појављује као дар Божији Адаму, плод Адамове слободне воље, која не бунтује и не противи се Богу, али јасно на делу показује шта жели.

Дело Адамово јесте послушност, баш као и Аврамова праведност, а не слепа жеља за иживљавањем својих страсти. Црква признаје заједницу мушкарца и жене као брачну једино ако је са њеним благословом, јер она (Црква) гарантује да се двоје познају и сједињују због јединства у Богу, без обзира што услед неког (често невидљивог) разлога не може доћи до зачећа детета. Истовремено са третирањем деце као јединог циља брака долази и до њиховог претварања у предмет личног (егоистичног) самозадовољења родитеља. Наравно и у оваквим случајевима се заборавља да су деца дар који примамо од Господа и које му требамо вратити као уздарје. Врло често се показало тачним да се деца, која се рађају само ради славе и "сигурности" родитеља, претварају у њихово проклетство и обрнуто.

Морамо напоменути да циљ брака јесте да супружници једно друго стално приносе као уздарје  Христу Богочовеку у Којему једино постати једно тело, што ниуком случају не негира полност која је била и остала нешто подређено човековој вољи од које зависи њена употреба или злоупотреба. Истовремено свака брачна заједница у којој супружници постану циљ једно другом сами по себи без спасењске (христолошке) усмерености јесте положај и понављање првородог греха. Наиме првородни грех јесте у томе што је Адам са Женом, уместо да свет као уздарје приводи Богу и тако у ствари постане бог по благодати, тај исти свет, по наговору ђавола, а по својој слободној вољи приноси себи. Тиме је себе затворио у творевину одрекавши се бесмртности, односно отворености за вечност.

У стиховима 24 и 25 друге главе Књиге Постања управо наилазимо на сведочанство да је брачно живљење надилажење, ослобађање од природе и њено приншење Богу. У споменутим стиховима се каже: " Зато ће оставити човек оца својег и матер своју и прилепиће се к жени својој и биће двоје једно тјело. А бејаху обоје голи. Адам и Жена му, и не бјеше их срамота". Очигледно је да нам се указује на чињеницу која нам потврђује да стварна брачна заједница као предуслов свог пуног остварења подразумева надилажење природног живљења и оживљавање познавања себе и другог као слободних, боголиких личности. Личности које своју пре свега природну везаност за родитеље (од којих добијамо телесну природу), од којих смо по благовољењу Божијем и њиховој жељи појавили на овом свету, обогаћује пројављивањем и своје личне слободе у избору свог начина постојања. Брачна заједница и јесте стварно нови начин постојања у односу на период детета који је сличан Адамовом положају пре појаве другог тј. жене. То не значи заузимање непријатељског става према родитељима, већ почетак живљења у коме се све схвата и посматра као уздарје Богу, тако да сами себе и једни друге Христосу Богу предајемо, а не оцу и матери. Најјасније речено, живот у браку представља непрестану борбу за спасење другог са којим човек постаје једно тело у Христу ка коме је све и окренуто, и Који је једини циљ живота у Цркви. Брачна заједница у много чему подсећа на монашко општежиће у коме је жртва за спасење другог у ствари најбољи пут за лично спасење. Између та два вида живота верних у Цркви нема разлике,9 нормално уколико брак схватимо онако како смо то покушали да покажемо. Нажалост, скоро да је постала редовна појава да се приликом критике упућене браку исти поистовећује са злоупотребљеним браком, "легалним" и безбожним блудним саживљењима у која се живот мужа и жене у наше дане претворио, утврђеним договором о заједничком животу ради лакшег подношења терета истог. Такве неодмерене критике стижу и из монашких кругова, што само показује да на жалост да постоји свест о томе да брак и монаштво имају исту суштину: сведочење Христа и непрекидно идење ка Њему, све мимо тога не може бити хришћански брак или монаштво.

Тачно је да брачне постеље многих од нас пре подсећају и јесу жртвеници оргијастичких демонослужења и полигони за сваковрсна сексуална експериментисања и перверзије, а не сведочење живота у Христу. Са друге пак стране, да полност није собом представљала никакав проблем у Рају и да није била Адаму и Жени недостојна, показује нам 25 стих, који каже да су Адам и Жена били наги у Рају. То им није сметало да разговарају са Богом и да поседују благослов да се рађају и множе. Пре првородног греха да је Бог 6 дана погледао на своју творевину и нашао да је добра, јер како каже текст Светог Писма: " Погледа Бог све што је створио, и гле добро беше веома". Полност, створена пре те констатације (1. Мој. 1,26-28), оцењена је и прихваћена као "добра веома". После пада, ни на једном месту не налазимо да су Адаму и Жени (Еви) накнадно придодати родни органи, придодата им је само смрт, мука и бол приликом порођаја, али не и само рађање. На овом месту треба рећи ради оних који говоре да рођење детета представља умирање за мајку, односно умањење њене природе, да се рађањем множе личности, али не и природа човекова, јер свако од нас има једну и исту природу људску, али не и исти начин постојања (личности). Отуда, рађање ниуком случају не представља деградацију за природу мајке или оца, и оно није ни богоборно ни човекоборно, већ благослов и дар од Бога. Свака полност једино у стварној заједници мужа и жене у Богу може бити једино добра. Свака њена употреба ван Тела Христовог јесте злоупотреба. Овде пре свега мислимо на оно специфично стање прелести у коме се налазе поједини верни, који, заведени од ђавола, своје прекривене страсти и сластољубље10 оправдавају некаквом љубаљу која благосиља злоупотребу полости, тј. њено употребљавање мимо благослова Цркве пре брака. За такво нешто не постоји снисхођење, нити дозвола од стране Цркве, и сваки слободовољни полни сношај пре брака јесте грех блуда11. Онај који то оправдава очигледно да није у стању да контролише своју природу и да сагледа сву ширину слободе у Богу. То је пут прелести који води до самог дна пакла. Колико је то тежак грех доводи и чињеница да у језику Црквене литературе за сваки грех се једноставно каже грех, али за блуд се каже пад. Не заборавимо, Ада мје погрешио, али је сатана пао и управо колико има разлике у Адамовом греху и сатанином паду, толико има разлике и између других грехова и блуда. По много чему блуд је врхунац гордости и човекоборности12, јер он собом убија личност човекову у ономе ко га упражњава. Роб блуда не може никога видети као боголико биће, већ само као покретно средство за задовољење страсти. У томе је суштина и споменуте прелести која није ретка ни између кандидата за свештенство.

Једно је сасвим сигурно, брак није дозвола за легалан блуд и страстоживље и отуда му је страна свака врста контрацепције. Па опет, циљ браканије рађање деце, јер она су дар Божији. Својом полношћу, супружници могу бити саучесници у делу Духа Светога, Господа Животоворног, Којим и живе као једно тело у Христовом Телу - Цркви, или пак могу постати саучесници човекоубици од искона тј ђаволу. "Сексуални однос, али и сексуално уздржање се односе на биолошке индивидуе. Брак пак и девичанство односе се на личности"13. За Цркву " брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови будући у телу, када у Кани на свадби воду у вино претвори, и показа тако прво чудо, да се ти, о душо, измениш"14

На крају да резимирамо да брак сам по себи не спасава, нити своди у пакао, баш као и монаштво, већ све зависи од тога због чега је и ка чему тежи, односно коме се човек покорава у браку или девствености.

Покорни вољи Господњој су увек велики и свети, па били они брачни или не, јер оба пута правилно схваћена и усмерена имају за последицу једно те исто: Христа Богочовека. Ван Христа је све бесмислено и недостојно човека. Бити у браку значи исто што и бити у манастиру, сведочити Христа свуда, свагда, и без обзира на последице и време у коме се живи, јер вечност није у времену и лажном духу савремености, но у Царству Христовом.

Бобан Миленковић, свештеник.

1) А. Шмеман, "За живот света - Светотајинска философија живота", Београд, 1979,. стр 104-120.

3) М. Елијаде, "Историја веровања и религијских идеја" I, Београд 1997., стр. 141

4) "Луча" - Св. Јован Дамаскин "Тачно изложење православне вере". Никшић, 1994, стр. 81-84.

5) М. Елијаде, ibid 60.

6) Св. Јован Дамаскин, ibid 81-84.

7) Мисли се на тело и душу.

8 ) Св. Јован Дамаскин 80-84

9) Св. Јован Златоусти: " Сву васељену је изопачило управо мишљење да само монасима приличи велика строгост живота, док други могу да живе безбрижно" цитирано према ГФ. Флорофски, "Св. Оци IV века", Хиландар, 1997. стр 212.

10) Реч је у ствари о немању слободе у односу на побуњене нагоне у палој природи и немогућности да се њоме господари.

11) Довољно је видети шта о томе говоре Канони.

12) Интересантно је напоменути чињеницу да старозаветни пророци, кад хоће да осликају крањи отпад Старог Израиља од Бога, за то користе поређење са стањем блуда.

13) Христо Јанарес, "Криза пророштва", Атина 1988., стр 87

14) Велики канон св. Андрије Критског, превод јеромонаха Артемија Радосављевића, Београд, 1984. стр. 66

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=13443.0;wap2

[Искушеник]

6. Инсистирајући на неопходности црквеног брака, подсетити пастире на то да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанском браку, као и према онаквом браку у коме само један супружник припада православној вери, у складу са речима Светог апостола Павла: „Невјерујући муж посвети се женом, и жена невјерујућа посвети се мужем” (1. Кор. 7, 14).

Према томе то је учење Цркве да уважава грађански брак. Нарвано да се треба венчати у Цркви, али не може се рећи да је блуд живети у грађанском браку још мање условљавати причешће. То Црква никада није тврдила.

Уважава,нико не каже да уважава. Али га Не признаје као Брак Благословен од Бога. Црква се једноставно не меша у Државнотворне ствари тог типа. За Њу је сасвим свеједно да ли ће мушкарац и жена склопити брак у општини. За Њу такви људи нису венчани све док не добију Благослов од Бога кроз Тајинство. Све је то лепо објашњено у горњем тексту. 

Сасвим је јасно,немам више намеру да "доказујем" доказано. Свако може доносити своје закључке,али Црква је одувек била јасна по питању Брака.

Нећу да се петљам у сферу Причешћа,већ сам навео праксу на Светој Гори,а и могу да је допуним са Грчком Православном Црквом. Сазнао сам да је и тамо пракса да  људима који не живе у Црквеном браку није дозвољено причешће.

Блуд је сваки телесни однос без Освећења Божијег. То је сасвим довољно једном Православном Хришћанину,даље мудровање и филозофија му нису потребни. Остали који тако не сматрају,пате од прелести и желе себе да ушушкају оправдањем,а то их води у смрт. Да не пишем и да не паметујем,све је лепо изнето у прошлом тексту.

Свако Добро! Срећан Празник !

[И.стојковић]

6. Инсистирајући на неопходности црквеног брака, подсетити пастире на то да се Православна Црква са уважавањем односи према грађанском браку, као и према онаквом браку у коме само један супружник припада православној вери, у складу са речима Светог апостола Павла: „Невјерујући муж посвети се женом, и жена невјерујућа посвети се мужем” (1. Кор. 7, 14).

Према томе то је учење Цркве да уважава грађански брак. Нарвано да се треба венчати у Цркви, али не може се рећи да је блуд живети у грађанском браку још мање условљавати причешће. То Црква никада није тврдила.

Уважава,нико не каже да уважава. Али га Не признаје као Брак Благословен од Бога. Црква се једноставно не меша у Државнотворне ствари тог типа. За Њу је сасвим свеједно да ли ће мушкарац и жена склопити брак у општини. За Њу такви људи нису венчани све док не добију Благослов од Бога кроз Тајинство. Све је то лепо објашњено у горњем тексту. 

Сасвим је јасно,немам више намеру да "доказујем" доказано. Свако може доносити своје закључке,али Црква је одувек била јасна по питању Брака.

Нећу да се петљам у сферу Причешћа,већ сам навео праксу на Светој Гори,а и могу да је допуним са Грчком Православном Црквом. Сазнао сам да је и тамо пракса да  људима који не живе у Црквеном браку није дозвољено причешће.

Блуд је сваки телесни однос без Освећења Божијег. То је сасвим довољно једном Православном Хришћанину,даље мудровање и филозофија му нису потребни. Остали који тако не сматрају,пате од прелести и желе себе да ушушкају оправдањем,а то их води у смрт. Да не пишем и да не паметујем,све је лепо изнето у прошлом тексту.

Свако Добро! Срећан Празник !

0442_feel

Срећан и теби празник, брате мој у Христу,

и заиста ми је жао што си ме сврстао у прелешћене, а још ми је више жао што си тиме ту сврстао једног протојереја ставрофора, једног протојереја, једног ђакона магистра теологије, једног јеромонаха и два апсолвента Богословског факултета, са којима сам данас између Литургије а пре вечерњег провео дивне тренутке разговора, у којем се нашла и ова тема, а који су у потпуности сагласни са одлуком-саветом наших епископа о којој смо већ писали

Обзиром на Твој изузетно снажан и крут став по овој теми, а у жељи да никог ни не изнервирам, а камоли разљутим, повлачим се из даљег дијалога....

Свако добро од Господа желим свима који су писали по овој теми.

8084.gif

1405_love

0442_feel

[Искушеник]

Срећан и теби празник, брате мој у Христу,

и заиста ми је жао што си ме сврстао у прелешћене, а још ми је више жао што си тиме ту сврстао једног протојереја ставрофора, једног протојереја, једног ђакона магистра теологије, једног јеромонаха и два апсолвента Богословског факултета, са којима сам данас између Литургије а пре вечерњег провео дивне тренутке разговора, у којем се нашла и ова тема, а који су у потпуности сагласни са одлуком-саветом наших епископа о којој смо већ писали

Обзиром на Твој изузетно снажан и крут став по овој теми, а у жељи да никог ни не изнервирам, а камоли разљутим, повлачим се из даљег дијалога....

Свако добро од Господа желим свима који су писали по овој теми.

8084.gif

1405_love

0442_feel

Брате И. Стојковић требао си прво прочитати текст који сам поставио пре коментара да би схватио контекст мојих речи и да би их на прави начин разумео. То је врло битно. Уосталом,зар није прелест ако неко мисли да је полни однос ван Благословеног Брака  НИЈЕ блуд?

То је лепо објаснио аутор текста - свештеник. Зато ако га ниси прочитао,прочитај. Као и сви остали наравно.

Нисам баш сасвим разумео ово : " ...а који су у потпуности сагласни са одлуком-саветом наших епископа о којој смо већ писали.. ".

Ако можеш мало конкретнији да будеш.

Све у свему свако добро од Христа који је благоизволео да на магарету уђе у град Јерусалим!

0442_feel

[ЛазарД]

http://www.youtube.com/watch?v=kp2ytaGJF6A

[И.стојковић]

[quote author=Искушеник link=topic=4914.msg136254#msg136254  Брате И. Стојковић требао си прво прочитати текст који сам поставио пре коментара да би схватио контекст мојих речи и да би их на прави начин разумео. То је врло битно. Уосталом,зар није прелест ако неко мисли да је полни однос ван Благословеног Брака  НИЈЕ блуд?

То је лепо објаснио аутор текста - свештеник. Зато ако га ниси прочитао,прочитај. Као и сви остали наравно.

Нисам баш сасвим разумео ово : " ...а који су у потпуности сагласни са одлуком-саветом наших епископа о којој смо већ писали.. ".

Ако можеш мало конкретнији да будеш.

Све у свему свако добро од Христа који је благоизволео да на магарету уђе у град Јерусалим!

Текст сам прочитао као и коментаре осталих који су по овој теми писали, али некако и се чини да Ти ниси прочитао баш све што је писано, односно ако си и прочитао можда се ниси довољно кнцентрисао...

Полни однос је само један делић брака, али има времена, даће Бог сазнаћеш и сам....то и јесте она најбитније, оно где се Ти и ја не разумемо.... Свети Апостоли, Свети Оци као и данашњи свештеници, највише акценат постављају на полне односе пре брака, када говоре о блуду, са додатком ванбрачних полних односа са другом особом, односно када говоре о прељуби.

Да се не бих понављао, молим Те, да ако имаш жељу, пажљивије прочиташ све раније писане постове,не само моје , већ у целости, а из којих би ја као потпуно заједничко "извукао" следеће:

дословце нико није саветовао да се људи не венчавају у Цркви, далеко било!!!!

Ако будеш имао врмена за поновно читање, онда ће Ти бити и јаснији закључак текста који си ти поставио:

На крају да резимирамо да брак сам по себи не спасава, нити своди у пакао, баш као и монаштво, већ све зависи од тога због чега је и ка чему тежи, односно коме се човек покорава у браку или девствености.

Покорни вољи Господњој су увек велики и свети, па били они брачни или не, јер оба пута правилно схваћена и усмерена имају за последицу једно те исто: Христа Богочовека. Ван Христа је све бесмислено и недостојно човека. Бити у браку значи исто што и бити у манастиру, сведочити Христа свуда, свагда, и без обзира на последице и време у коме се живи, јер вечност није у времену и лажном духу савремености, но у Царству Христовом.

Људи, брачни парови о којима сам ја говорио, су описани у другом делу закључка..... 0110_hahaha  0110_hahaha  0110_hahaha

[Искушеник]

Текст сам прочитао као и коментаре осталих који су по овој теми писали, али некако и се чини да Ти ниси прочитао баш све што је писано, односно ако си и прочитао можда се ниси довољно кнцентрисао...

Да се не бих понављао, молим Те, да ако имаш жељу, пажљивије прочиташ све раније писане постове,не само моје , већ у целости, а из којих би ја као потпуно заједничко "извукао" следеће:

дословце нико није саветовао да се људи не венчавају у Цркви, далеко било!!!!

Ако будеш имао врмена за поновно читање, онда ће Ти бити и јаснији закључак текста који си ти поставио:

На крају да резимирамо да брак сам по себи не спасава, нити своди у пакао, баш као и монаштво, већ све зависи од тога због чега је и ка чему тежи, односно коме се човек покорава у браку или девствености.

Покорни вољи Господњој су увек велики и свети, па били они брачни или не, јер оба пута правилно схваћена и усмерена имају за последицу једно те исто: Христа Богочовека. Ван Христа је све бесмислено и недостојно човека. Бити у браку значи исто што и бити у манастиру, сведочити Христа свуда, свагда, и без обзира на последице и време у коме се живи, јер вечност није у времену и лажном духу савремености, но у Царству Христовом.

Људи, брачни парови о којима сам ја говорио, су описани у другом делу закључка..... confused  1405_love  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0442_feel.gif

Мало ме је збунило то што си спомињао епископе,тј наше епископе. Сад схватам да мислиш на оне одлуке Руске Цркве,ако се не варам. Ту нема ништа спорно,али је контекст тога сасвим другачији од онога што ми овде говоримо.

Полни однос је само један делић брака, али има времена, даће Бог сазнаћеш и сам....то и јесте она најбитније, оно где се Ти и ја не разумемо.... Свети Апостоли, Свети Оци као и данашњи свештеници, највише акценат постављају на полне односе пре брака, када говоре о блуду, са додатком ванбрачних полних односа са другом особом, односно када говоре о прељуби.

Управо тако,то је сасвим тачно.

Али, шта су односи пре брака и за време брака? Зар не видиш нелогичност онога што си написао?

Ако је нешто блуд пре брака ( овде Свети Оци и сама Црква мисли искључиво на Црквени Богом Благословени Брак,а не на парацрквени Грађански) како то може да не буде у браку који није Света Тајна,када грађански брак и Света Тајна Брака Нису исто? Тачније човек и жена су брачници за Цркву само онда када су свезани Светом Тајном Брака. Зар је толико тешко разумети тако просту ствар? Није,наравно.

У тексту који сам приложио,после детаљног објашења шта је Св. Тајна Брака и шта она значи за Цркву,аутор каже следеће :

Свака полност једино у стварној заједници мужа и жене у Богу може бити једино добра. Свака њена употреба ван Тела Христовог јесте злоупотреба. Овде пре свега мислимо на оно специфично стање прелести у коме се налазе поједини верни, који, заведени од ђавола, своје прекривене страсти и сластољубље10 оправдавају некаквом љубаљу која благосиља злоупотребу полости, тј. њено употребљавање мимо благослова Цркве пре брака. За такво нешто не постоји снисхођење, нити дозвола од стране Цркве, и сваки слободовољни полни сношај пре брака јесте грех блуда11. Онај који то оправдава очигледно да није у стању да контролише своју природу и да сагледа сву ширину слободе у Богу. То је пут прелести који води до самог дна пакла. Колико је то тежак грех доводи и чињеница да у језику Црквене литературе за сваки грех се једноставно каже грех, али за блуд се каже пад. Не заборавимо, Ада мје погрешио, али је сатана пао и управо колико има разлике у Адамовом греху и сатанином паду, толико има разлике и између других грехова и блуда. По много чему блуд је врхунац гордости и човекоборности12, јер он собом убија личност човекову у ономе ко га упражњава. Роб блуда не може никога видети као боголико биће, већ само као покретно средство за задовољење страсти. У томе је суштина и споменуте прелести која није ретка ни између кандидата за свештенство.

Једно је сасвим сигурно, брак није дозвола за легалан блуд и страстоживље и отуда му је страна свака врста контрацепције. Па опет, циљ браканије рађање деце, јер она су дар Божији. Својом полношћу, супружници могу бити саучесници у делу Духа Светога, Господа Животоворног, Којим и живе као једно тело у Христовом Телу - Цркви, или пак могу постати саучесници човекоубици од искона тј ђаволу. "Сексуални однос, али и сексуално уздржање се односе на биолошке индивидуе. Брак пак и девичанство односе се на личности"13. За Цркву " брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови будући у телу, када у Кани на свадби воду у вино претвори, и показа тако прво чудо, да се ти, о душо, измениш"14

Када сам спомињао прелест,мислио сам на прелест која се овда помиње.

И имам једно питањце за Тебе брате И.Стојковић.

Какво је Твоје мишљење са тим да се на Светој Гори (конкретно можемо се осврнути на св. ман. Хиладнар) не могу причестити мушке особе који нису у Црквеном Браку (наравно мислим на оне људе који су у грађанском браку или некој другој вези са особом супротног пола) ?

[Никола Ђоловић]

da li je apostol Pavle bio u Crkvenom braku?

Nije ali je opet imao zajednicu sa Hristom.

Nije sve crno-belo.

I gde je mesto braka u Carstvu Bozijem kada pred Bogom nece vise biti polne podele?

[И.стојковић]

[quote author=Искушеник link=topic=4914.msg136341#msg136341

.............

И имам једно питањце за Тебе брате И.Стојковић.

Какво је Твоје мишљење са тим да се на Светој Гори (конкретно можемо се осврнути на св. ман. Хиладнар) не могу причестити мушке особе који нису у Црквеном Браку (наравно мислим на оне људе који су у грађанском браку или некој другој вези са особом супротног пола) ?

"Човек види оно шта хоће", рече наш Блаженопочивши патријрах г.Павле, и вођен тиме нећу више писати, јер је иначе већ све и написано.

На ово питање које сам извукао, немам одговор, али ћу ако Бог да, знати одговор већ после сутрашње Литургије. Па , кажем, ако Бог Да да сазнам одговор "из прве руке", од Хиландарског монаха, написаћу...ако не, сачекаћемо....

Свако добро и надам се да си осетио да ништа овде не писах ради било каквог убеђивања већ из Љубави чисте и према људима о којима сам писао и према људима који су учествовали у разговору, а првенствено Теби....

Праштај брате...

Свако добро милосрдни и човекољубив Бог да Ти Да

confused

1405_love

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0442_feel.gif

[marija]

Koliko "vredi" crkveni brak ako je samo forme radi a u njemu nema ljubavi i poštovanja?

Koliko "vredi" građanski brak gde ima ljubavi i poštovanja?

neko napisa da se mnogi venčavaju forme radi jer je to u modi...dešava se

Danas čuh razgovor jednog mladog bračnog para kako odustaje od venčanja u crkvi jer je sveštenik rekao da košta 200EU confused

čudna vremena nam dolaze...