Брак - заједница мушкарца и жене

[Александар Милојков]

Bice, sve dok neko ne iznese dokaze da dete zaista ima slobodnu volju sa 5-10 godina i da iole shvata u sta se upusta. 

 

Наћи ће они "доказе", не брини. Само када им се масно плати. Ако се деси да СЗО измени своје критеријуме поводом педофилије, хоћеш ли то прихватити као нормално?

[kordun]

Bice, sve dok neko ne iznese dokaze da dete zaista ima slobodnu volju sa 5-10 godina i da iole shvata u sta se upusta. 

brate ti si rekao da je pedofilija zlostavljanje ja se sa tobom ne bi složio,pošto pedofilija ne mora biti zlostavljanje u smislu da uopste ne mora doći do ikakvog seksualnog čina,već samo ima te sklonosti,želje,da li je pedofilstvo za tebe bolest ili  samo zlostavljanje?

[Sherlock H.]

Koje su beneficije gradjanskog braka?

O tome se govorilo milion puta. Ukljucujuci i na ovoj temi.  Vrati se par strana unazad. 

[Sherlock H.]

Наћи ће они "доказе", не брини. Само када им се масно плати. Ако се деси да СЗО измени своје критеријуме поводом педофилије, хоћеш ли то прихватити као нормално?

Naravno da ne.

 

Најбољи доказ. Шта би више волео између ове две могућности: да сви постанемо хомосексуалци или да сви постанемо хетеросексуалци?

Neka svako bude ono sto jeste. Dakle ni jedno ni drugo.

 

Друго, да ли је хомосексуалац способан да уђе и остане у хетеросексуалној вези и да на тај начин обезбеди природне услове за настанак и развој новог живота? Није? Па како онда то није поремећај?

Nije. I ne vidim kako to sto ne moze da obezbedi potomstvo kroz hetero vezu predstavlja merilo bolesti/zdravlja.

 

Знаш ли како је хомосексуалност скинута са листе менталних оболења? Тако што је пре тога ревидиран појам здравља/болести. Мисли мало о томе. Релативизам до бола.

Pitao sam te i ranije za to. Citao sam onaj text ali tamo nisi nigde rekao da je promenjena sama definicija nego da se promenio sistem vrednosti, pa je homoseksualnost skinuta sa liste poremecaja. Pa me zanima kako se to definicija promenila? Imas li primere? 

[Баба]

Bice, sve dok neko ne iznese dokaze da dete zaista ima slobodnu volju sa 5-10 godina i da iole shvata u sta se upusta. 

 

Чак и да се докаже да дете има слободну вољу са 5 или 10 година, како би теби било да ти се деси недао Бог да твоје дете буде увучено у ланац педофилије и да на суду докажу да је имало своју вољу?

[kordun]

@petar m da li je pedofilstvo za tebe bolest ili mu je mana samo u zlostavljanju djece ?

[Александар Милојков]

Naravno da ne.

 

 Онда пада сва твоја аргументација на овој теми.

 

Nije. I ne vidim kako to sto ne moze da obezbedi potomstvo kroz hetero vezu predstavlja merilo bolesti/zdravlja.

 

 

Па ако за меру здравог поставиш живот. Ако је здравље опстајање живота и одговорност према животу.

 

Pitao sam te i ranije za to. Citao sam onaj text ali tamo nisi nigde rekao da je promenjena sama definicija nego da se promenio sistem vrednosti, pa je homoseksualnost skinuta sa liste poremecaja. Pa me zanima kako se to definicija promenila? Imas li primere? 

 

 

Промењена је дефиниција (тј. систем вредновања здравља). Акценат је дат индивидуи - да се она добро осећа, да је задовољна, да може да ради, забавља се и ужива у животу. Одсуство фактора који ово ремете сматра се здрављем. 

[SHADOWS OF THE LIGHT]

.Kad budes izneo dokaze da je homoseksualnost bolest, mozemo da nastavimo pricu o tome.

 

Prva stvar sta je za tebe bolest?

Druga stvar da li bi voleo da su ti deca homoseksualci?

[Александар Милојков]

Промењена је дефиниција (тј. систем вредновања здравља). Акценат је дат индивидуи - да се она добро осећа, да је задовољна, да може да ради, забавља се и ужива у животу. Одсуство фактора који ово ремете сматра се здрављем. 

 

Само да ти још додам, Петре. Са православне тачке гледишта, индивидуализам је болест свих болести, вирус свих патњи и страдања. Рецепт за смрт. Зато би хришћани требало да буду критични према оваквој идеологији. А дефиниција здравља СЗО јесте једна идеологија.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

SZO je majka mudrosti.

Mislim ako oni kazu pa mislim sta ima mi tu razmisljamo o tome.Recheno nam je  nego smo mi glupi pravoslavci sa balkana koji nece da se modernizuju i prate trendove 21 stoleca.

Ne moz da budesh naprdan dok ne reknesh da je gej okej.

[Wlof]

Brak je i sada o seksualnosti (=heteroseksualnosti). Ako brak definises kao zivotnu zajednicu muskarca i zene, a to stoji u porodicnom zakonu, to je takodje zasnovano na seksualnosti. Tako da se uvodjenjem gej brakova to ne bi promenilo. Jedino sto u zakonu ne stoji "heteroseksualni brak" jer je jedan od zakonskih kriterijuma za sklapanje braka razlicitost polova, pa bi to bio pleonazam (dok god zakon brak definise na taj nacin), ali to ne menja cinjenicu da je brak u velikoj meri utemeljen na seksualnosti. 

 

 

 

Nepostojanje civilnih pratnerstava/brakova za gejeve njima ukida odredjene slobode, tako da se svodi na isto.  

 

 

 

Ja mislim da ne treba. I isto to mislim i za hetero veze. Samo sto zivimo u drzavi i svetu gde su stvari takve kakve jesu i da ce tesko promeniti u skorije vreme (=to da gradjanski brak regulise prava i obaveze u tim zivotnim zajednicama), pa je jedino pravedno da se i njima omoguci da svoje veze na neki nacin ozvanice pred drzavom.  

 

Ne, nije. Da je hteroseksualni, samo heteroseksualni ljudi bi mogli da se zene dok to nije slucaj.

Brak je izmedju muskarca i zene jer postoje samo ta dva pola koja su kompatibilni jedni sa drugim radi produzenja vrste.

Muskarac nije zena, zena nije muskarac.

Muz nije zena i zena nije muz.

Otac nije majka, niti je majka otac.

Spajanjem ta dva dobijas zapravo sve. To jeste najbolje od oba sveta.

Samim tim, brak nije heteroseksualni, brak je ljudski, ne predstavlja heteroseksualnost, brak predstavlja ljudsku vrstu i tu je radi produzenje iste.

 

Ovo druge je povezano sa trecim , pa cu odgovoritu o oba odjednom.

 

Pitao sam te pitanje jer me zanima zasto uporno se boris za nesto, jel to ima smisla i na cemu gradis to. Ovde si mi dao delimican odgovor ali opet nije potpun.

Zakonski veze ne postoje,ljubav ne postoji,emocije ne postoje. Samim tim pred zakonom ja sa svojom devojkom koju jako volim i sa kojom sa dugo u vezi apsolutno isti sa momkom i devojkom koji se ne vole i koji su se upoznali danas. Isto tako moja veza bi bila ista sa gej vezama i sa prijateljstvima....To su emocije i pred zakonom je sve isto...to jeste ne postojece.

 

Samim tim ono sto je u boldu nije racionalno. Gejevi imaju ista prava ko i ja i iste slobode ko i ja.

Jer ako moja veza u ocima zakona nije vazna, kako moze da bude gej veza vazna? Na osnovu emocija ne moze, a ako nije na emocijama na cemu jeste? Znamo da nije na uskracivanju prava.

[error]

Само да ти још додам, Петре. Са православне тачке гледишта, индивидуализам је болест свих болести, вирус свих патњи и страдања. Рецепт за смрт. Зато би хришћани требало да буду критични према оваквој идеологији. А дефиниција здравља СЗО јесте једна идеологија.

Зависи шта сматраш под идеологијом индивидуалнизма, ако под тиме сматраш постмодерни утилитаристички хедонизам, онда да, хришћани би требали да буду критични према томе. Уколико се под индивидуализмом сматра противљење сваком колективизму (а колективизам је било која идеологија која негира појединачне личности и сматра појединце само зупчаницима у машинерији зарад неког „вишег добра” нпр. комунизам и фашизам, што је најгоре и та идеологија људских права - посматрају и деле људе на групе, колективе с одређеним карактеристикама, па кроје која група треба да има каква права), онда би хришћани требало да буду највећи пропагатори индивидуализма, јер хришћанство постоји у заједници, а да би заједница била заједница, а не колектив, појединци у заједници морају бити посматрани као личности, а не као безлични зупчаници. Уосталом свако се крштава понаособ, не може нико да се крсти уместо неког другог, као што нико не би требало да може да врши агресију на неког другог, зарад „вишег добра”. Или да цитирам Светог Јована Лествичника: „Хришћанство није религија за масе. Само индивидуа може бити хришћанин.”; и управо је тај личносни приступ у хришћанству разликовао хришћанство од јелинизма (=грчко-римског паганизма), за јелине је религија била цивилна дужност, а не нека лична ствар, па су зато и терали хришћане да приносе жртве јелинским божанствима и нису схватали зашто то хришћани неће да чине, једноставно им није било јасно зашто би некоме био толики проблем.

[Sherlock H.]

brate ti si rekao da je pedofilija zlostavljanje ja se sa tobom ne bi složio,pošto pedofilija ne mora biti zlostavljanje u smislu da uopste ne mora doći do ikakvog seksualnog čina,već samo ima te sklonosti,želje,da li je pedofilstvo za tebe bolest ili  samo zlostavljanje?

Aha, ok, treba razlikovati pedofiliju kao svojstvo neke individue da je seksualno privlace deca pretpubertetskog perioda (ovo stalno napominjem jer se pod pedofilijom danas svasta podrazumeva) i samog delanja u skladu sa tim zeljama.

 

Sto se tice tvog pitanja, ako mene pitas, stvari su malo komplikovanije nego sto se obicno predstavlja.

 

Najpre, imas ljude koje privlace odrasle osobe, ali gaje u odredjenoj meri i privlacnost prema deci pretpubertetskog perioda. To nisu nikakvi silovatelji niti bilo sta slicno, kako se obicno zamislja jedna takva osoba. Jednostavno, ima tu vrstu fantazije i to je to. Isto kao sto muskarci (i zene) imaju svakakve seksualne fantazije i loze se na svasta (da se ne pretvaramo sad, svi smo gledali pornice i znamo sta tu sve ima ), pa ih zbog toga ne smatramo mentalno poremecenim. Drugim recima, ovi ljudi su nenormalni isto koliko i svi ostali koji imaju neke svoje fantazije.

 

Druga grupa jesu osobe koje privlace iskljucivo deca pretpubertetskog perioda, ali koji takodje nisu manijaci koji idu okolo i siluju. Ja ni ovde ne vidim problem u samom postojanju te privlacnosti koliko u tome sto ih ne privlace odrasli, pa samim tim ne mogu da zadovolje svoje emocionalne i seksualne potrebe jer nisu sociopate. Dakle, ove osobe su itekako svesne da je sex sa decom zlostavljanje.

 

Treca grupa ljudi jesu pedofili silovatelji, koji su cesto i samo zlostavljani u detinjstvu, koji su skloni agresiji, siluju i sposobni su da opravdaju svoja dela, cesto imaju i nizi IQ itd... drugim recima, tu postoji korelacija izmedju svih ovih negativnih osobina i same pedofilije.

 

Eto, ukratko, sta ja mislim o tome. Naravno, sigurno se moze navesti jos kategorija i podkategorija. 

[Александар Милојков]

@@error,

 

Несливено и нераздељиво

 

Ја сам Пут и Истина и Живот (Јн. 14, 16)

 

            Четврти васељеснки сабор у Халкидону, 451. године, није само био највећи по броју учесника на њему. Он је велики и због величине догмата вере који је појаснио. То је христолошки догмат, одговор на питање: ко је Исус Христос? Важност догмата није у некаквом теоријском исповедању. Догмати нису идеолошке пароле. Догмати се тичу живота и зато су важни.

Зашто је човеку важна Христологија, одговор на питање: ко је Исус Христос? Христологија је важна управо из разлога што представља Истину човека и света. Син Божији је Почетак и Свршетак света, Први и Последњи, Алфа и Омега (Отк. 22, 13). Он је разлог стварања и Он је коначни циљ човека и света. У његовој личности, у тајни Оваплћења, људска природа општи са божанском. Дешава се чудесна тајна обожења човека и света. Једном речју, у њему човек и свет превазилазе границе своје створености и досежу до живота самога Бога, до вечности и бесмртности. Зато је важно разумети халкидонску Христологију, јер се тиме разумева и сами живот човека и света. Шта каже халкидонска Христологија, ко је Исус Христос? Он је Син Божији, друга личност Свете Тројице. Он је Бог који је постао човек. Поставши човек, рођењем од Пресвете Богородице, Он је поред своје божанске природе кроз своју личност пројавио и нашу, људску природу. Он је Богочовек. Једна божанска личност која сједињује и пројављује две природе: божанску и људску. Како су те две природе сједињене у његовој личности? Оци халкидонског сабора су рекли: несливено, неизменљиво, нераздељиво и неразлучно. Ове четири речи могле би се свести на две: несливено и нераздељиво. „Неизменљиво“ и „неразлучно“ ближе објашњавају „несливено“ и „нераздељиво.“ Шта ово значи и зашто је важно за човека? Ове четири речи у Христологији воде нас до тајне живота – до љубави и слободе као суштине живота. Али, ове речи нас воде и до одговора на питање: шта су то љубав и слобода?

Син Божији који је од вечности Син Бога Оца, „Светлост од Светлости“, „Бог истинити од Бога истинитог“, ушао је у време, у историју – „оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.“ Не престајући да буде Бог, Син Божији је постао човек. Својој божанској природи присајединио је и људску. Он један јесте и Бог и човек – Богочовек. У његовој личности су сједињене божанска и људска природа. У њему је тајна јединства Бога и човека, у којем се човек и свет кроз човека обожују и обесмрћују. Христологија говори какав је тај однос Бога и човека. Али, говори и какав треба да буде однос човека према другом човеку, будући да јединства са Богом нема без јединства са својим ближњима.

Какво је сједињење две природе у личности Сина Божијег? То сједињење је „несливено“. Шта нам открива то „несливено“? Открива нам да људска природа у Христу не престаје да буде људска. Она се није слила у божанску, није умањена њеним присуством. Јединство две природе није поништило њихове разлике. То даље појашњава други израз, „неизменљиво.“ Христос је, тако, истинити Бог и истинити човек, потпуни Бог и потпуни човек. Једносуштан Оцу као Бог и једносуштан нама као човек – Богочовек. Шта нам говори оно „нераздељиво“? Оно се надовезује на оно прво, „несливено.“ Говори да иако природе нису смешане, иако је свака остала себи својствена, оне су нераздељиве једна од друге. Богочовек чини дела достојна Бога, али и дела достојна човека. Он васкрсава Лазара као Бог, али и плаче за њим као човек. Но, сва та дела су дело једнога Сина Божијег, једног Богочовека. Зато, четврта реч „неразлучно“ допуњује ову трећу, „нераздељиво“. Христос се не може делити на двоје, иако пројављује две природе. Дела људска и дела Божија која чини не могу се разлучивати на двоје, јер их чини један и исти – Син Божији. Тако, док „несливено“ говори о јединству које не укида разлике, ово „нераздељиво“ говори о разликама које не укидају јединство. Шта нам се, коначно, открива у том односу Бога и човека у Христу, кроз „несливено“ и „нераздељиво“? „Несливено“ нам открива слободу, а „нераздељиво“ нам открива љубав.

Кроз Христологију нам се открива живот који значи заједницу слободе и љубави – несливено и нераздељиво. Трагедија и заблуда људског битисања је управо у супротном: у сливању и раздељивању. Идеологија раздељивања је заблуда да је човек некакво самство, разумљиво само по себи. Човек је биће општења, личност. Нема човека без другог човека. „Није добро да је човек сам“, зато му Бог начини да има друга према себи (Пост. 2, 18). Наше време је време када је човек објашњив сам по себи, као нека осовина свести око које се врти његово сопство. Свест о себи самоме постала је идентификација бића. Зато, човеку није потребан ни Бог ни човек, није му потребан други, да би постојао. Отуда је и слобода схваћена као слобода од другога. Слобода је добила границе. Она се протеже само до границе властитог сопства, до границе слободе другога. Човек потврђује себе као постојећег тако што се ограђује, одељује од другога човека. Отуда све гласнији захтеви за парадама сопства, за парадама индивидуалности, парадама сопствених особина којима људи желе да себе покажу као постојеће. Не несливеност, већ раздељеност је постала потврда слободе. Зашто? Зато што је љубав захладнела, а она се, како смо у Христологији видели и огледа у оном „нераздељиво.“ Други ће наставити да буде пакао и угрозитељ слободе све док се слобода не поистовети са љубављу, док се „несливеном“ не придружи и „нераздељиво.“ Када се слобода поистовети са љубављу, онда она престаје да бива слобода од другога и постаје права слобода – слобода за другога.

Следећа идеологија је заблуда сливања. Док у првој заблуди човек нестаје у свом самству, у овој другој он нестаје јер се слива у једну идеолошку масу. Човек постаје само пиксел на идеолошком екрану, само каменчић у огромном мозаику идеолошке фигуре. Сливен и прогутан од униформне идеје, конкретни човек као непоновљива личност нестаје. Када се то дешава? Онда када се љубав раздвоји од слободе, када „нераздељиво“ бива лишено оног „несливено.“ Тада љубав постаје сурогат, фанатични крик према вођи, према идеји у којој је удављен сливени човек и његова слобода.

Свет заиста робује двема заблудама: сурогату слободе и сурогату љубави. Све док буде лишавана љубави, слобода ће бити сурогат. Биће схватана као раздељивање, индивидуализација и егоцентризам. И љубав док буде лишавана слободе, биће сурогат. Биће схватана као сливање, као униформност и нестанак разлика и посебности. Тек када човек прогледа христолошким очима, видеће праву љубав и праву слободу.

Слобода се не остварује раздељењем, већ несливањем. Интегритет личности не чува се осамљивањем, заштитом од слободе другога. Тај интегритет се очувава само у несливеном односу са другом личношћу. Слобода личности да буде посебна, једна и непоновљива бива очувана онда када постоји нераздељиви однос са другом личношћу, када постоји љубав. Личност је слободна, она заиста постоји онда када воли и када је вољена. Да би се афирмисала слобода она се мора поистоветити са љубављу. Слобода поистовећена са љубављу је слобода за другога.

Љубав се не остварује сливањем, већ нераздељивањем. Љубав је давање другом да буде други. „Љубав не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), зато она није униформисање другог, сливање свих других под заједничку капу идеја и особина. „Љубав никада не престаје“ (1Кор. 13, 8), управо зато што не тражи своје, што воли увек и без обзира на све. Да би постојала, љубав се мора поистоветити са слободом. Зато је љубав чувар личности – волим и вољен сам, дакле постојим. Љубав је нераздељивост која чува несливеност, посебност, другост. Она твори да сви „буду једно“ (Јн. 17, 11) – нераздељиво. Љубав твори да су то једно многи: конкретни, непоновљиви и посебни – несливено.

Тако, љубав и слобода се показују као живот који је заједничарење многих – несливено и нераздељиво јединство. Син Божији у себи управо оваплоћује један такав живот несливеног и нераздељивог јединства човека и Бога. Његова личност је сусрет две слободе и две љубави, два живота – божанског и људског. Та два живота у њему бивају један, несливено и нераздељиво. Тај један живот је Он сам – Син Божији, Богочовек. Христологија је говор о истинитом Богу и о истинитом човеку – несливено и нераздељиво. То је откривење човеку истинитога живота који је слобода и љубав – несливено и нераздељиво. Тај истинити живот слободу ослобађа самства, показујући је као љубав, а љубав ослобађа сливања и обезличења, показјући је као слободу. Коначно, Христологија показује колико је човеку потребан Бог и други човек, да би себе остварио као постојећег, конкретног и непоновљивог. Поставши љубав, слобода је ослобођена страха од другог. Поставши слобода, љубав је престала да буде психолошка особина, која бива и пролази. Љубав је постала сами живот – живот који никада не пролази.

 

                       

                                                                                    Александар Милојков

[Sherlock H.]

 Онда пада сва твоја аргументација на овој теми.

Ne pada, jer ja svoj stav nikad nisam branio time sto je SZO nesto rekla.

 

Па ако за меру здравог поставиш живот. Ако је здравље опстајање живота и одговорност према животу.

Zivot moze da opstane bez monogamnog heteroseksualnog braka. Stavise, stotinama miliona godina je opstajao bez ikakvog braka, a ako govorimo o ljudima, brak je prosao kroz vise fazi razvoja. 

Plus, ako za kriterijum uzmemo opstajanje zivota i potomstvo, monogamni brak bi definitivno trebalo ukinuti jer bi tada bilo mnogo vise potomaka. 

 

Drugo, covek moze da doprinese drustvu na mnogo nacina a ne samo potomstvom. A uzimajuci u obzir vreme u kojem zivomo (pre svega to koliko nas ima i koliko resursa trosimo), danas je preko potrebno da pocnemo da cenimo i druge stvari. 

 

Sa druge strane, ja ne sporim da je meni licno lepse da postoje muz i zena sa svojom decom (da me ne optuzis kako sam protiv porodicnih vrednosti, potomstva itd), ali isto tako kapiram da je zivot takav i da se ne moze sve ukalupiti u taj model. 

 

Промењена је дефиниција (тј. систем вредновања здравља). Акценат је дат индивидуи - да се она добро осећа, да је задовољна, да може да ради, забавља се и ужива у животу. Одсуство фактора који ово ремете сматра се здрављем. 

Uzimajuci u obzir da ne postoji skroz objektivna definiicija pojma zdravlja, zar nije normalna posledica toga da se nauka "povuce", da pojedincu samom ostavi veliku slobodu oko odredjivanja smisla i toga sta je dobro i normalno, a da se ona bavi nekim realnim problemima (depresijom i drugim poremecajima raspolozenja, anksioznoscu, fobijama, sociopatologijom itd)?

Za mene je to nekako prirodan sled stvari.