Брак - заједница мушкарца и жене

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Борба за породицу

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Брак – Велика Тајна

Архимандирит Емилијан Метеоритски и Светогорски

Нико не доводи у питање то да је, после дана рођења и крштења, најважнији дан у човековом животу дан његовог ступања у брак. Наравно, и најчаснија и најсветија Света Тајна брака се нашла међу осталим установама које је световна олуја нашег доба покушала да сатре.

Брак је за многе прилика за проводе и ужитке. Али, живот је озбиљно питање. Духовна борба, напредовање ка циљу, Небу. Брак је најризичнија тачка и најважније средство за то напредовање. Никоме се не дозвољава да избегне свезе брака, било да ће, посветивши себе Богу, склопити тајни брак, било један светотајински брак.

Тема којом ћемо се данас позабавити јесте светотајински брак. Видећемо како брак може допринети нашем духовном животу, да бисмо се надовезали на тему коју смо отпочели у нашој претходној беседи.

Знамо да је брак Богом установљена институција. Частан је,[2] „тајна велика".[3] Човек који није ушао у брак просто пролази кроз живот и нестаје, док брачан човек живи живот.

Како, пак, савремени људи размишљају о тој светој установи брака, о тој „тајни великој" која је благословена од стране наше Цркве? Људи улазе у брак и изгледа ти да се спајају две благајне, два интереса, две сујете. Уједињују се два човека без идеала, рекли бисмо две нуле. Јер људи без идеала, без трагања нису ништа друго до нуле.

Око себе стално слушаш следеће: „Ушао сам у брак да бих живео свој живот, а не да бих се затворио у четири зида." Чујеш и како неки други говоре: „Ушао сам у брак да бих се лепо проводио у животу", и децу своју, ако уопште имају децу, предају некој непознатој жени да би они слободно могли да јуре по позориштима, биоскопима и световним друштвима. Тако дом њихов постаје хотел, у који се враћају ноћу, или штавише после поноћи, после провода, како би се одморили. Људи су изнутра празни, па због тога у дому свом осећају стварну празнину. У њему не постоји никакво задовољство, те стога јуре и провлаче се тамо и амо, да би себи нашли срећу.

Улазе у брак без знања, без свести о одговорности, само зато што желе да уђу у брак, или зато што мисле да је то неопходно да би били друштвени људи. Али, шта је резултат тога? То сваки дан гледамо. Свима нама су познате олупине брака. Један светован брак, каквим се тај брак данас схвата, може да има само једну карактеристику: то да је убица човековог духовног живота. Због тога треба да осетимо да ако промашимо у браку, скоро да смо промашили и у свом духовном животу. Ако успемо у браку, успели смо и у свом духовном животу. Наш успех или неуспех, напредак или потоп у духовном животу почињу од брака нашег.

Пошто је ово, дакле, тако озбиљна тема, вреди видети који су предуслови, и каква припрема, неопходни да би се постигао срећан, истински хришћански брак.

Да би младић или девојка имали успешан брак, од малена треба да стекну одговарајуће васпитање. Као што дете треба да чита, као што учи да мисли и да се интересује за своје родитеље или за своје здравље, тако га треба припремити и да би могло да склопи један успешан брак.

Али, у наше време нико се не занима тиме да децу припреми за ту велику тајну, која ће играти најважнију улогу у њиховим животима. Ни родитељи се не занимају тиме, изузев спремања мираза, за који се заиста интересују.

Дете од малена треба да научи да воли, да даје, да ускраћује, тј. да жртвује себе, да слуша. Да осећа да су чистота душе и тела његовог драгоцено благо, које треба да чува као зеницу ока.

Карактер детета треба да се обликује нормално, да би оно постало частан, храбар, одлучан, искрен, радостан човек, а не неко полужалосно створење које ће непрекидно оплакивати своју судбину, један безвољан предмет без мисли и снаге.

Дете од малена треба да научи да се интересује за неку науку или неко занимање, да би сутра било способно да издржава своју породицу, или, ако је девојчица, да помогне ако то буде потребно. Жена, чак и кад је образована, треба да научи да буде домаћица. Да научи да кува, да шије, да везе. Неки би рекли: „Ма, оче, то што говориш је само по себи разумљиво". Питајте мужеве, па ћете видети колико жена, када се уда, ништа не зна о домаћинству.

Избор животног сапутника је такође питање које, када стигнемо у одговарајуће доба, не треба одлагати. Човек ни у ком случају не треба да се жури, јер је „брз брак, брзо безнађе", али ни да одгађа то важно питање свог живота. Не треба да одуговлачи, јер је одуговлачење смртна опасност за његову душу. По правилу, нормалан ритам човековог духовног живота почиње браком. Неожењена/неудата особа као да живи на ходнику и још није зашла у собе.

Нека се родитељи старају да се дете понаша нормално, али и да се моли, да би тај благословени час дошао као дар који ће Бог послати.

Наравно, када стигне до избора супружника, дете ће узети у обзир и мишљење родитеља. Колико сте само пута, ви који сте родитељи, осетили као да вам ножем пробадају срце када вас деца ваша нису питала за мишљење о ономе ко ће им бити животни друг. Мајчинско срце је осетљиво и не може да издржи такво рањавање. Дете треба да пита родитеље, јер они имају неку особиту интуицију којом поимају ствари које се тичу њихове деце. Али, то не значи да отац и мајка треба да врше притисак на своје дете у избору. Нека га оставе да на крају само слободно направи свој избор.

Ако присилите своје дете по питању брака, вас ће сматрати одговорним ако ствари не буду ишле добро. Притиском никада не бива нешто добро. Помоћи ћеш му, али ћеш га и оставити да изабере онога ко му се више допада или онога према коме ће осетити љубав - љубав, а не сажаљење или самилост. Ако вам дете ваше након неког познанства каже: „Жао ми је, јадне/Жао ми га, јадног. Оженићу је/Удаћу се за њега", тада знајте да се налазимо у предворју једног неуспелог брака. Само човек који ће се детету више допасти, или којег ће заволети, може да стане поред нашег детета. Требало би да обоје, будући муж и жена, желе брак, да осећају привлачност једно према другом, да осећају да истински, унутрашње, ненасилно желе да живе заједно.

Некорисно је да по том питању извршимо притисак на своју децу. Понекад, из љубави, мислимо да су она наш посед и да са њима можемо да чинимо све што желимо. Тако наша деца постају створења неспособна да живе живот било као брачна било као безбрачна.

Браку ће свакако претходити упознавање, које је једно веома танано питање, а које ми, међутим, заборављамо. Упознавање никада не треба да нас уљуљкује, ако нисмо сигурни да је оно објективно. Љубав не ослепљује човека. Љубав му отвара очи, да би другога ви-део онаквог какав јесте, и са његовим недостацима. Народ каже: „Обувај обућу свога места макар била и тесна". Дакле, узми човека којег си упознао. А упознавање увек треба да је повезано са зарукама, дакле веридбом која је једно такође тешко питање.

Када сам једној девојци предложио да се озбиљно замисли о томе да ли треба да настави своју веридбу, одговорила ми је: „Мајка ће ме заклати ако раскинем веридбу". Али, веридба не постоји ако не постоји и могућност да се она раскине. То што сам се верио не значи да ћу свакако и да се венчам. Значи да пробам да ли треба да се венчам са особом са којом сам се верио. Ако нека девојка није у стању да раскине веридбу, не треба ни да се заручује, или боље да не улази у брак. У периоду веридбе треба да будемо веома пажљиви, јер ћемо на тај начин имати много мање несугласица и несрећа након венчања. Још, као што један човек каже, срце своје за време упознавања треба да држиш у себи, и са обе руке, као да се ради о неком медведу. Јер знате колико је опасно срце, које, уместо у брак, може да те одведе у грех. Постоји могућност да те особа коју си одабрао посматра као играчку или као пробну четкицу за зубе. После ћеш ти да доживиш плач и тугу, али ће бити касно, јер ће се већ показати да је твој анђео био направљен од блата.

Немој изабрати човека који троши сате по клубовима, на проводе, путовања и луксузе, нити онога код којег ћеш открити да се иза његових речи љубави крије самољубље. Немој изабрати за жену ону која је налик баруту, те се запали чим јој шта кажеш. Она није супруга за тебе.

Још, ако желиш да имаш један стварно успешан брак, немој прилазити онај девојци или младићу који не може да се одвоји од родитеља својих. Христова заповест је јасна: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој".[4]

Када видиш да је онај други привезан за мајку или оца, да их слуша отворених уста, и да је спреман да учини било шта што они кажу, бежи далеко од њега. То је један емотивно болестан, душевно незрео човек, и са њим нећеш моћи створити породицу. Онај кога ћеш изабрати за мужа треба да има храбрости, јунаштва. Али, како може да има јунаштво кад још није научио, није схватио, није прихватио то да је дом његов био саксија у коју су га ставили, да би га након тога извадили и засадили негде другде?

Такође, када дође до тога да изабереш особу свог живота, обрати пажњу на то да можда није затворена, те нема пријатеља. Ако данас нема пријатеље, сутра ће му бити веома тешко да тебе има за пријатеља и супружника.

Обрати пажњу на гунђала, на оне који се жале, на меланхоличне, који личе на птице кукавице. Обрати пажњу на оне који се непрекидно жале: Не волиш ме! Не разумеш ме! Нешто није у реду са тим створењима Божијим. Још обрати пажњу на фанатике и наизглед побожњаке. Не на верујуће, него на такозване побожњаке, који се узбуђују због безначајних ствари, којима је све и свако крив, и који су преосетљиви. Како ћеш моћи да живиш са таквим човеком? То би било као да седиш на трњу.

Још обрати пажњу на оне који брак виде као нешто зло, као неки затвор, и на оне који говоре: „Ма, никада у животу свом нисам ни помислио на брак".

Обрати пажњу и на неке лажне хришћане, који брак посматрају као нешто ниско, као грех, који чим чују нешто везано за брак сагињу главу.[5] Ако ступиш у брак са неким ко је такав, он ће за тебе бити трн, а ако се такав одлучи за монаштво, биће терет за манастир.

Обрати пажњу на оне који мисле да су савршени и себи не налазе никакву ману, док другима стално налазе мане. Обрати пажњу на оне који мисле да су „изабраници Божији"[6] и да могу да промене цели свет.

Да обратиш пажњу и на једно веома важно питање: наследност. Добро упознај оца, мајку, деду, баку, стричеве изабраног/изабране.

И још на то да за будући брак постоје основни материјални предуслови.

Али, пре свега обрати пажњу на веру. Верује ли? Да ли човек којег мислиш учинити својим животним сапутником има идеале? Како ће моћи да те прими у срце ако му Христос не значи ништа? Зар имаш утисак да ће моћи да цени тебе када није могао да цени Христа?[7] Свето Писмо говори мужу да жена твоја буде жена „завјета твога",[8] дакле твоје вере, религије, она која ће те повезивати са Богом. Само тада можеш, као што кажу Оци наше Цркве, да склопиш брак „уз сагласност Епископа",[9] дакле, уз одобравање Цркве, а не само неку формалну дозволу.

Претходно разговарај са својим духовником. Са њим све испитај и он ће као прави пријатељ стати уз тебе, па када стигнете до жељеног циља, брак ће за тебе заиста бити један дар Божији. Биће дар, јер „сваки има сопствени дар".[10] Бог сваком од нас даје његов дар. Једног шаље у брак, другог у девственост. Не да Бог изабира рекавши: „Ви ћете на ову страну, а ви на ону", него нам Бог даје храброст, подршку, снагу, да бисмо успешно окончали оно што је изабрало срце наше.

Ако сте на овај начин изабрали свог супружника, захвалите Богу. Повежите га са својим духовником. Ако немате духовника, обоје изаберите једног духовника, који ће бити ваш Старац, отац, онај који ће вас подсећати на Бога и указивати вам на Њега.

У животу ћете имати многе потешкоће. Упитници ће падати као киша. Бриге ће вас опседати и почесто ћете видети да ваш хришћански живот бива тежак. Немојте се узнемиравати. Бог ће помоћи. Ти учини оно што је до тебе. Можеш ли да читаш пет минута на дан? Читај. Можеш ли да се молиш пет минута на дан? Моли се. А ако не можеш пет, моли се два минута. Остало је Божија брига.

Када у браку наиђеш на потешкоће, када видиш да твој духовни живот не напредује, немој губити наду, али немој ни да се задовољаваш оним што си већ стекао. Узнеси срце своје Богу. Угледај се на оне који су све дали Њему и чини све што можеш да би био сличан њима,[11] па макар и чежњом срца свог. Када на тај начин кренеш даље, истински ћеш осетити шта је циљ брака. У противном ћеш и ти у животу лутати као што лута неки слепац.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Шта је, дакле, циљ брака? Навешћу вам три главна циља. Прво, брак је пут бола. Заједнички живот мужа и жене назива се супружништвом, дакле, они под истим јармом дижу заједнички терет. Брак је сапутништво и заједничка судбина у болу и, наравно, у радости. Али, обично шест жица нашег живота одзвања тужно, а само једна радосно. Муж и жена ће пити из исте чаше олује, муке, промашаја. Свештеник у току чина Свете Тајне брака младенцима даје да пију из исте чаше, која се назива „заједничком чашом",[12] јер ће они заједно подићи терет брака. Та чаша се назива и „сједињењем", јер се они сједињују да би заједно понели радости и бол.[13]

Када двоје улазе у брак, то је као да говоре: „Заједно ћемо наставити даље, руку под руку, и у добру и у злу. Проћи ћемо мрачне часове, часове мука пуне тежине, часове монотоније. Али, и у дубокој ноћи треба да показујемо да верујемо у светлост и сунце". О, драги моји, ко може рећи да у животу не пролази кроз тешке тренутке? Али, није мала ствар да знаш да ћеш у својим тешким тренуцима, у својим стрепњама, искушењима, у својој руци држати једну другу, вољену руку. Нови Завет каже да ће сваки човек, а пре свих онај који улази у брак, проћи кроз бол. „Јеси ли се одрешио од жене?", пита Свети Апостол Павле. Дакле, ниси се оженио? „Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио". Ако се ожениш, немаш греха. „И дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну."[14]

Кад се већ жениш, имај на уму да ћеш много пропатити, да ће живот твој бити крст, али процветао крст. Имаће и радости своје, и осмехе, и лепоте. Када је пак у животу твом ведро, имај на уму цвет који скрива један крст.[15] Тако се и у твојој ведрини наједном може појавити један крст.

Живот није провод, како поједини који улазе у брак мисле, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће из њега изаћи. Узимаш човека којег си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину, две, пет откријеш да те је преварио.

Веровати да је брак пут на којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од крста јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели", каже један песник.

Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак", каже древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује". Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек кали у браку, огњу тешкоћа. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива.

„Није добро да је човек сам", каже Бог,[16] због тога је поред њега ставио једног друга, помоћника у свим тренуцима у животу, а поготово у подвизима за веру; јер треба много да се помучиш да би могао да одржиш веру своју. Бог свима нама шаље благодат своју. Али, шаље нам је када смо расположени да радо трпимо и подносимо. Неки, чим наиђу на препреке, беже. Заборављају и Бога и Цркву. Али вера, Бог и Црква нису кошуља коју скидамо чим се презнојимо.

Брак је, дакле, једно напредовање у тугама и радостима. Када ти муке изгледају претешке, сећај се да је Бог с тобом. Он ће подићи крст. Он, који те је и венчао. Када Бога молимо за нешто, не догађа се да нам Он увек одмах пружи решење. Он нас веома полако води. Понекад и годинама. Дух Свети се „моли за нас уздисајима неизрецивим."[17] Дакле, ти се мучиш, а сам Христос са тобом трпи бол. Треба да прођемо кроз бол; у противном, живот наш неће имати истински смисао.

Друго, брак је једно напредовање у љубави. Стварање једног новог човека: „биће једно тело",[18] каже Јеванђеље. Бог уједињује два човека и чини их једним човеком. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје срца, произилази један човек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Ожењен/ удата сам значи како нити један дан, чак, ако је могуће, ни на неколико тренутака не могу без свог животног друга. Мој муж, моја жена јесте један део мог бића, мог тела, моје душе: допуна мене. Представља оно чиме се ум мој бави. Представља разлог из којег осећам да срце моје куца.

Двоје размењују вереничке прстенове да би показали да ће, кроз животне промене, на крају опет остати сједињени. Свако носи прстен на којем је уписано име другог и символички га ставља на прст, одакле полази једна вена која иде директно до срца. Дакле, име другог се уписује у моје срце. Један, рекли бисмо, другоме даје крв срца свог. Ставља га у утробу своју.

„Шта радиш?", питали су једном једног романописца, а он се изненадио. ,,Шта радим?', какво чудно питање. Ма, волим Олгу, жену своју". Муж живи да би волео своју жену. Жена живи да би волела мужа свог.

Љубав је нешто најосновније у браку. „Ниједно море и ниједна планина, ниједно место и време, ниједан зао језик не може да нас раздвоји", говорио је неко ко је волео своју супругу. „Ако можеш, узми га", говорила је једна друга жена, „скрива се у срцу мом". Њега су поводом неке клевете тражили како би га осудили, а он се скривао.

Брак, дакле, значи сједињење у једно. Бог се гнуша растајања и развода. Тражи нераскидиво јединство.[19] Свештеник скида прстенове са прста леве руке, ставља их на прсте десне, па потом опет леве и на крају њихове десне руке. Јер је десна рука она којом углавном радимо. То показује да други од тада поседује моју руку. Не чиним ништа што он не жели. Везан сам за њу. Везана сам за њега. Живим за другог, због тога трпим његове недостатке. Онај ко не може да издржи другог, не може ни да уђе у брак.

Шта мој брачни друг жели? Шта га занима? Шта га задовољава? То треба да радује, занима, заокупља и мене. Још тражим повод да му приредим ситна задовољства. Како ћу данас обрадовати свог мужа, своју жену, јесте питање које брачан човек себи сваки дан поставља. Бави се проблемчићима другога, његовим занимацијама, његовом науком, његовим радом, његовим пријатељима, да би им све било заједничко, да би показивао да учествује у његовој свакодневници.

Ако је потребно да се повуче, повлачи се. Онај ко воли последњи леже, а први ујутру устаје. Родитеље другога посматра као своје родитеље, са посвећеношћу, нежношћу. Јер веома добро знамо да је, када дете улази у брак, то за родитеља, чак и ако је припремио свадбу, један веома тежак тренутак. Брак је нешто што оца и мајку нагони на плач, јер се раздвајају од детета свог.

Жена послушношћу изражава своју љубав према мушкарцу. Покорава му се управо онако како се Црква покорава Христу.[20] Њена срећа је у томе да испуњава вољу свог мужа. Претварања, тврдоглавости, гунђања јесу секире које ломе стабло супружничке среће.

Жена је срце. Муж је „глава". Жена је срце које воли. Она је постојана у тешкоћама кроз које муж пролази, као царица Теодора која је подржала свог мужа на трону.[21] Она се у тренуцима његове среће труди да га још више уздигне на висине идеала. У тренуцима муке стоји уз њега као један диван и тих украс како би му пружила мир.

Муж треба да се сећа да је жена његова она коју му је Бог поверио. Жена његова је једна душа коју му је Бог дао да би је поново вратио Њему. Он воли своју жену као што Христос воли Цркву своју.[22] Штити је, стара се о њој, пружа јој сигурност, поготово када је забринута, када је болесна. Знамо, уосталом, колико је женска душа осетљива, због тога, као што каже Свети Апостол Петар, „указујте им част као слабијем женском сасуду".[23] Женска душа се вређа, малодушна је, веома лако се мења, одједном остаје без наде. Због тога муж треба да буде уз њу, пун љубави и нежности, да би успео постати благо њено.

Брак је, драги моји, као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало буде-те непажљиви, разбиће се у парампарчад.

Брак је, рекли смо, прво: један пут бола, друго: пут љубави, и треће: пут ка небу, позив Божији. Брак је, као што каже Свето Писмо, „тајна велика".[24]

Знамо за седам Светих Тајни. Овде тајна значи један знак тајанственог присуства неког истинског догађаја. Икона је једна тајна. Када јој се поклањамо, не поклањамо се дрвету, него Христу или Пресветој Богородици или Светитељу који је тајанствено присутан. Часни Крст је символ Христа. У њему постоји тајанствено присуство Христово. И брак је нешто такво. „Где су", каже, „двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам међу њима".[25] Двоје људи улази у брак у име Христово - они већ постају знак који садржи и поседује самог Христа.

Стога, када са овим сазнањем посматраш неки брачни пар, то је као да посматраш Христа. У томе постоји неко богојављање. Због тога у неким другим земљама, у току чина Свете Тајне брака, младенцима стављају круне, да би показали како је муж цар Христос, а жена Црква, или за то користе маслинове гранчице.[26]

У браку је, дакле, све символично. Запаљене свеће символизују пет девојака. Када их свештеник у току чина Свете Тајне брака даје младенцима, као да им говори: очекујете Христа као пет девојака.[27] Или оне символизују огњене језике који су сишли на Педесетницу, и у суштини били присуство Духа Светог.[28] Свештеник прстенове, вере узима са Свете Трпезе, где их је претходно ставио, и ставља их на сто,[29] управо да би показао да брак почиње Христом и да ће се завршити Христом. Свештеник такође сједињује руке младенаца да би показао да њих сједињује сам Христос.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Дакле, Христос је уткан у тајну и у живот њихов.[30]

Све што се приликом обреда Свете Тајне брака врши јесу сенке и символи који показују да је Христос присутан. Када седиш и наједном угледаш неку сену, схваташ да неко долази. Не видиш га, али знаш. Устанеш раном зором и видиш као крв црвен хоризонт на истоку. Још мало, кажеш, па ће изаћи сунце. Заиста, тамо, иза планине, провирује сунце.

Када посматраш свој брак, свог мужа, своју жену, када посматраш бриге своје, тело свог сапутника, све у свом дому, знај да су то знаци присуства Христовог. То је као да чујеш кораке Његове, као да долази, као да ћеш сад зачути и глас Његов. Све су то сенке које нам показују да је Христос са нама.[31]

Истина је да се због својих брига осећамо као да је Он одсутан. Али, у сенкама Га видимо и сигурни смо да је са нама. Управо због тога у древна времена није било засебне службе за Свету Тајну брака. Узимали би мужа и жену, доводили их у цркву, причешћивали их и они би одлазили. Шта то значи? Да они тад већ живе са Христом. И венци су символ присуства Христовог. Конкретно, они символизују страдање. Сећате ли се Четрдесеторице Мученика у залеђеном језеру којима је Христос дао венце? Тако и Црква сада младенцима даје венце, помињући и Светог Прокопија, који је неколицини жена саветовао да пострадају, да би показале своју љубав према Христу.[32] Дакле, муж и жена стављају венце да би показали да су спремни да постану мученици Христа ради, који је са њима.

Улазим у брак, значи живим и умирем за Христа. Улазим у брак, значи желим и жедан сам Христа.

Ко је још носио венац? Цареви су носили венце. Сходно томе, венци показују да су супружници цареви, а дом њихов царство, царство Цркве, један део Цркве.

Одакле је почео брак? Откад је човек сагрешио. Претходно није постојао брак у данашњем смислу те речи. Када су првостворени, након пада, изгубили рај, Адам је познао Еву[33] и отпочео је брак. Зашто? Да би се сећали пада свог, и изласка из раја, и да би тражили рај. Брак сада бива поновни повратак у духовни рај, Цркву Христову. Дакле, улазим у брак значи постајем цар, постајем верни и истински члан Цркве Христове и трудим се у славу Њему.

Венци још показују и коначну победу у Царству Небеском. Када свештеник узима венце, он Христу говори: „Узми вијенце њихове у Царство своје".[34]

Стога је брак један пут: почиње на земљи и завршава се на небу. Једно спајање, увезивање са Христом, који нас уверава да ћемо једном отићи на небо. Брак је један „мост који преводи са земље на небо".[35]

Као да Света Тајна наше Цркве говори: „Изнад љубави, изнад мужа твог, изнад жене твоје, изнад свакодневних догађања, имај на уму то да си предвиђен за небо, да си ушао на пут који би свакако требало да те одведе тамо". Невеста и младожења пружају руке, свештеник их узима за руке, те играјући и певајући иду за њим око стола. То значи да је брак путања, пут који ће се завршити на небу, у вечности.

Изгледа нам да се у браку венчава двоје. Али нису двоје него троје. Муж узима жену и жена мужа, али обоје узимају Христа. Следствено томе, троје учествује у тајни и од тада кроз живот бивају и остају троје.

За време „Исаије ликуј" свештеник, образ Христа, младенце води за собом. То значи да нас је Христос зграбио, искупио нас,[36] заробио, учинио нас својим. Управо због тога „је ово тајна велика".[37]

Реч тајна је на латински преведена речју sacramentum, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање, као што смо претходно говорили. То је сад већ сталан однос, веза са Христом.

Дакле, улазим у брак значи покоравам срце своје Христу. Ако желиш, можеш да уђеш у брак; ако желиш, можеш да не уђеш у брак. Али, ако уђеш у брак, брак у твојој Православној Цркви, која те је родила, има тај смисао.

Ожењен/удата сам, значи да сам роб Христов.

[1] Беседа у Светом храму Светог Николе у Трикали (централна Грчка), 17. јануар 1971

[2] Јевр. 13, 4.

[3] Еф. 5, 32.

[4] Мк. 10, 7.

[5] „Што се стидиш часног? Што се црвениш због онога што није скверно (није нечисто)? ... Хулиш на дар Божији, на корен нашег рођења". Св. Јован Златоуст, Беседа на посланицу Колошанима 12, 6, РG 62, 388

[6] Рим. 8, 33 и др.

[7] Нав. дело, Беседа 12, 7, РG  62, 390.

[8] Мал. 2, 14.

[9] Св. Игнатије Антиохијски, Посланица Поликарпу Смирнском, 5, РG 5, 724В.

[10] 1. Кор. 7, 7.

[11] В. Св. Јован Синајски (Лествичник), Лествица 26, О расуђивању, РG 88,102(Ш: „Светлост је за све људе јединствено устројство живота".

[12] Св. Симеон Солунски, Дијалог, глава 277, РG 155, 508 В.

[13] Свеш. Конс. Калиникос, Хришћански храм и оно што се у њему одвија,, Атина 1968, стр. 514.

[14] 1. Кор. 7, 27-28.

[15] Попут, нпр., цвета мака, који има четири латице и црну мрљу у облику крста на средини.

[16] В. Књ. пост. 2, 18.

[17] Рим. 8, 26.

[18] Мт. 19, 5; Мк. 10, 7.

[19] Мт. 19, 3-9; Мк. 10,2-12.

[20] Еф. 5, 22-24.

[21] Познато је да је Теодора подржала Јустинијана (527-565) у току немира Ника (532). В. Михаил Гликас, Хроника, од стварања света до владавине Алексија Комнина 4, РG 158, 500 С.

[22] Еф. 5, 25.

[23] 1.Петар З, 7.

[24] Еф. 5, 32.

[25] Еф. 5, 32.

[26] Свеш. Конс. Калиникос, Хришћански храм и оно што се у њему одвија,, Атина 1968, стр. 513-514.

[27] Мт. 25, 1-11.

[28] Дела Апостола. 2, 1-4.

[29] Служба веридбе, то јесте зарука.

[30] „... присутан сам и заједно са њима прослављам, и деснице младих ставqам једну у другу, а обе у десницу Божију". Св. Григорије Богослов, Посланица 193, РG 37, 316С 

[31] „Брак је образ присуства Христовог". Св. Јован Златоуст, Беседа на Посланицу Колоша-нима 12, 6, РG 62, 389:

[32] У служби Венчања се у другој молитви у току отпуста помињу Четрдесеторица Мученика, као и Св. Прокопије. Погледај и у Великом синаксару, том 3, 7, Атина 1999, стр. 160-185, 135-138.

[33] Књ. пост. 4, 1.

[34] Служба венчања, молитва пре отпуста.

[35] Акатист Пресветој Богородици.

[36] Гал. 3, 13.

[37] Еф. 5, 32.

извор:

"Брак, велика Тајна" - Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски,

издаје Манастир Жича

са благословом Епископа Жичког Г. Хризостома

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Са прозора црквене канцеларије кроз мирну ноћ се расипа зрак светлости. Међутим, унутар те просторије бесни борба. Жена се разгневила: „Он ме не воли. Понаша се према мени као према једној од његових муштерија. Једино о чему брине јесте његов посао!" Јеца у папирну марамицу. Супруг узвраћа истом мером: „Неће ме ухватити на тај мамац! Њу ништа не чини срећном. Можда једноставно треба да се одселим". Свештеник, напет, али навикао на овакве сукобе, чека да би говорио, молећи се у себи да им може помоћи.

Је ли то горак крај хришћанског брака старог већ десет година? Или је то пресудан почетак нове етапе не само брачног већ такође и личног духовног узрастања? Благодаћу Божијом, али и сагласношћу и заједничким напором мужа и жене, десиће се ово друго.

Овако бурна сцена није необична. Највећи број бракова добиће свој део експлозивних битака, упоредо са добрим делом уобичајених сукоба и тешкоћа. Такви сукоби, међутим, нису по свему лоши. Они су у ствари веома важни, зато што су за огромну већину Хришћана брак и породични живот божанске радионице Господње, где ће Он користити такве ударце само да би исклесао грубе ивице наше пале природе и учинио нас спремнима да се преобразимо по Његовом сопственом лику и обличју. Брачни однос и све што са њим долази јесте оно што нам открива наше скривене мане и снажи нас да се суочимо са њима уколико желимо да преживимо и духовно, психолошки и емотивно напредујемо.

И поред свега, као православни свештеник и пастир, видео сам како чак и искрени православни Хришћани понекад пропуштају да препознају могућност духовног узрастања у својим свакодневним борбама да буду добри мужеви и жене, као и добри родитељи. Мислим да би један од разлога за то могао бити и тај што готово сви духовни списи који припадају нашем Предању потичу са монашког извора. Иако они могу пружити непроцењив духовни увид, иако би сви Хришћани требало да искористе предности читања те драгоцене литературе, постоје, ипак, аспекти брачног и породичног живота које већина монашких списа не описује једноставно због тога што се одигравају у другачијој арени - у арени брака.

 

Наш заједнички призив

Из Светог Писма и црквеног Предања сазнајемо да је циљ хришћанског живота узрастање у заједништво са Богом, које се често повезује са теозисом или обожењем . Сазнајемо, такође, да досезање тог циља не захтева само апсолутну и непоколебиву ве-ру у Бога, већ и извесно прихватање личне борбе и пожртвовања - једном речју - подвижништво. Ниједан Православни Хришћанин није изузет од те борбе, било да је у браку или монах, мирјанин или свештеник. То је заједничко за све.

Добро је познато подвижништво великих православних монаха. Постоје пустињаци - отшелници, столпници, велики испосници - да поменемо само неке од њих. У списима духовних Отаца Цркве такође је написано много тога о молитви и посту, о подвижничким правилима која су неопходна сваком Хришћанину. Међутим, шта је са свакодневним животом оних које је Бог призвао у свету тајну брака? Какве су могућности за подвижништво прихватљиве за њих?

Један од најзнаменитијих руских светитеља, Серафим Саровски, јасно учи да највећа подвижничка дужност монаштва није ни пост ни учење, нити било шта слично, већ добровољна послушност духовном старцу. Тај узајамни људски однос захтева да се човек одрекне слободне воље и потчини вољи другог, чиме се разобличава гордост и наноси смртни ударац самољубљу, тим главним препрекама духовном узрастању.

Верујем да је исти принцип садржан и у брачном односу када двоје људи покушавају да делају заједно. У браку се, пак, то одрицање од самога себе не састоји толико у послушности оном другом, колико у сарадњи и усклађивању двоје људи, у преплитању љубави и покорности, у узајамном предавању сопственог живота оном другом. Снага једног монаха који долази пред свог старца тражећи духовно вођство и усмерење има своју паралелу у брачном животу у тренуцима када муж и жена седе до касно у ноћ решавајући несугласицу. И једни и други постићи ће исти резултат - смерност, покајање и јединство.

Ако људи који су у браку сагледају свој живот из ове перспективе, биће надахнути да са вером пригрле све своје брачне борбе и да поверују да ће у њима и кроз њих Бог открити Своју вољу у њиховим животима и остварити њихово спасење. Они неће замишљати да је њихов духовни труд нешто одвојено од њиховог породичног живота. Неће мислити да за извршење великог дела подвижништва морају ићи тако далеко и бити као монаси и мо-ахиње.

Уместо тога, увидеће да су такве прилике свуда око њих, да им се налазе испред очију. Они ће се одлучити да бију добре битке тамо где јесу и лагано, мало помало, благодаћу Божијом, биће преображени у лик који је по Његовој вољи. Осврнимо се на неке подвижничке битке које су искључиво везане за брак и живот у породици.

Борба за успостављање односа

На првом месту налази се напор нужан да би се изградила интимна повезаност са другим људским бићем која ће трајати читавог живота. Један од првих циљева брачног живота јесте да двоје људи, који потичу из различитих околности и поседују различите личности, скупа уобличе заједничку визију живота, јединствено схватање својих приоритета и усмерења као пара и као породице, које ће обоје делити.

Да би се уобличила та заједничка визија, одлучујуће је да брачни пар научи да општи, то јест, да препозна и изрази своја сопствена осећања и да ослушкује и разуме и осећања других. Та врста општења захтева поштење, осетљивост, храброст, кроткост, љубазност, покајање и оданост.

Свака особа која је у браку убрзо открива да такво огаптење захтева велики напор, а често и емотивни бол. Откриће да је брачни друг огледало у коме су све сопствене мане изложене и увеличане представља за оне који су у браку уобичајено искуство. Међутим, кроткост и упорност, које треба уложити да би се суочило са тим греховима, да би се о њима отворено говорило са супружником и да се тај разговор искористи за разоткривање и чупање корена сопственог греха, могу представљати огроман духовни труд.

Сматрам да као свештеник често храбрим брачне парове да не прекидају позитивне напоре у тој области и да не очајавају. У исто време, ожалошћен сам неколицином која из овог или оног разлога не може или неће да користи тај највреднији аспект свог брачног живота. Могао бих чак да кажем да у таквом општењу између мужа и жене постоји нешто сасвим сродно очишћењу и исцељењу које се одиграва током Свете тајне Исповести.

Борба за породицу

Односи који чине брак не ограничавају се, наравно, само на мужа и жену. Постоје (у већини случајева) и деца, а са децом не долази само нов извор радости и задовољства, већ, исто тако, и нове прилике за самоодрицање и борбу са грешним страстима. Упитајте само мајку која током двадесет година планира и припрема седам хиљада оброка, или (ону) која се, на помисао да се њен син бори у рату, рве са мучним страхом и стрепњом. Питајте оца кога је усред ноћи пробудио гласић: „Тата, мука ми је" да би након једног тренутка поново морао имати посла са проблемом од прошле вечери; или (оног) који се, када је његов син поново разбио керамичку лампу, испунио гневом и замахнуо руком да би ударио своје дете. Они ће вам рећи да свакодневно запажају своје недостатке и да се као Хришћани боре да их превазиђу.

Деца захтевају читав живот својих родитеља. И као што то сви родитељи знају, можда ћете, понекад, уистину осећати да је овај живот бесмислено утрошен. То је страшна ствар. Ипак, када се даје са љубављу и вером у Бога, давање је онда велики духовни подвиг. Господ је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн.15;13). Сигурно је да се ове утешне речи могу применити на оне добре родитеље чије мучеништво лагано расте, расподељено на читав живот.

Са децом долази и одговорност стварања породице, дома у коме се одгајају деца и у коме су сви окружени љубављу. То је једно од значења које имају круне које се стављају на главе брачног пара на православном венчању. Они постају владари малог краљевства и, у извесном смислу, оснивачи малих цркава, места где се поштује Бог и где се прижељкује Његова воља. То, међутим, не може бити изоловано краљевство, издвојено од осталог света.

Породица такође има и извесну заједничку одговорност да буде оруђе служења и доброчинстава другима. То се јасно изражава у једној од молитава које се изговарају приликом венчања и када се за нови пар молимо речима: „О најсветији Господару... испуни њихове домове обилном храном и сваком добром ствари, да би и они заузврат могли дати онима којима је потребно".

Подизање деце уистину је најзахтевнији позив на самоодрицање који ће већина зрелих људи икада прихватити у читавом свом животу. О, када би се наша култура у потпуности вратила таквом схватању и прекинула непрестано ударање у добош хедонистичког самозадовољства! Бог зна да наша деца очајнички пате због тога.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Борба за управљање поседом

Друга област, која захтева подвижнички труд у брачном животу, јесте неизмерна одговорност да се имовином, новцем и материјалним добрима управља на богоугодан начин. За оне који су у браку и имају децу поседовање тих ствари није необавезни луксуз; то је апсолутно и недвосмислено потребно. И поново, богоугодно управљање материјалним добрима захтева мудрост, уздржање, а често и самоодрицање.

Нажалост, изгледа да је савремена америчка култура опседнута пуким стицањем и трошењем све већег и већег броја ствари, у незаситој жељи за све већим и већим задовољством. Хришћанска породица се, према томе, мора непрестано борити да остане глува на те позиве сирена, да ућутка бескрајно бомбардовање рекламама, да живи као добар господар онога што јој Бог даје и као путник-поклоник који очекује да ће доћи много бољи свет.

То је један од разлога што је за хришћанску породицу пожр-твовано прилагање новца за Цркву суштинско, духовно дело. Можда би се чак могло рећи да је оно за Хришћане који су у свету од истог таквог темељног значаја као што су то свеноћна бденија за монахе у манастиру. То је подвижничко правило и непрекидна објава једној души о томе где се уистину налази њено највеће благо.

Новац није једино средство којим морају управљати породице и они који су у браку. Они морају управљати и својим време-ном. Овде се поново сусрећемо са свакодневном борбом и сасвим је извесно да је још једна, страшна недаћа нашег модерног доба презаузетост коју доноси са собом. Има тако много ствари да се уради и тако много могућности избора пред нама. Проблем је у томе што су неке од њих саме по себи зле, али је сигурно да свака од њих потенцијално може уништити све остале.

Желео бих, према томе, да себи представим како сваки Хришћанин повремено мора исукати замишљени мач и из све снаге пресећи све пометње које му се уплићу у живот и прете да потисну Једино што је потребно" - а то је сећање на Бога. Ипак, немојте овде направити грешку: деца и супружници нису део тог замршеног клупка које треба пресећи. Правилније, они су, такорећи, другови по оружју, они са којима и кроз које, на неки начин, Бог остварује наше спасење.

Породични односи, заједно са нашим редовним учешћем у светотајинском животу Цркве, представљају околности у којима ће већина Хришћана проживети свој живот. Не можемо наћи више духовног оправдања за човека који напусти своју породицу него за монаха који напусти свој манастир.

Ипак, брак, деца, породица или било шта друго, из тог разлога никада не смеју постати идол или самима себи циљ. Неће успети сви бракови, чак ни они хришћански. Неки ће се завршити разводом, остављајући за собом нове ране да буду зацељене и нове борбе са којима се треба суочити. Неће ни сва хришћанска деца остати на духовној стази својих родитеља. Неки ће одбацити чак и родитеље који су напорно радили да би њима било добро. За нас ће постојати и мноштво других борби, као што су старење, болест и смрт. Биће и непредвиђених тешкоћа.

Међутим, чак и такве трагедије као што су ове, већ помену-. те, могу бити прилике да предамо себе у руке Божије и да са подвижничком борбом откријемо и већу дубину Његове неописиве благодати и љубави. Свети Марко Подвижник је писао: „Сећање на Бога је патња срца која се подноси духом побожности". Тај принцип хришћанског живота подједнако се може применити на све, било да су у браку или монаси. Па ипак, као што смо видели, форме у којима се он може открити и оквир у коме се може проживети, могу се разликовати као ноћ и дан.

Награде за уздржање

Као Хришћани који су у браку, ми смо призвани да пригрлимо живот који нам је Бог подарио и да верујемо да нас је са свих страна окружио свим што нам је неопходно за спасење. Није потребно да идемо тако далеко и желимо да будемо оно што нисмо или да сумњамо да оно што имамо није довољно. Физичке тешкоће и емоционална суочавања у браку и породици замишљена су као оруђа Божија да би се „припремило наше спасење", уколико Му допустимо да га употреби у нашем животу. У ствари, уколико је „теозис", односно узрастање у обличје Божије циљ хришћанског живота и ако је предуслов за тај циљ ослобађање себе од сваког греха, овда сматрам да се за обичног човека брак с правом може назвати „кенозисом“.[2]

Ако сте у браку, саветујем вам да свој брачни живот посматрате на тај начин и да заједно са својим брачним другом обнављате ту визију у свакој етапи вашег заједничког живота. Обавежите се да ћете истрајати у свим тешкоћама брачног живота, на читавом путу од дана венчања па све до старости и да ћете се на њима учити. Као родитељи, подарите својој деци време и снагу која им је потребна. Посветите им свој живот чак и по цену својих личних жеља и снова.

Ако будете тако чинили, можда ћете једног дана стајати заједно са свима онима које волите, и чути: Добро, слуго добри и верни ... уђи у радост господара својега (Мт.25;21).

МОЛИТВА ЗА ОНЕ КОЈИ СУ У БРАКУ

О, милосрдни Боже, преклињемо Те да нас увек подсећаш да је брак светиња и да га као таквог морамо и чувати. Подари нам благодат Своју да бисмо остали у верности и љубави. Поди-гни у нама дух узајамног разумевања и поверења, да се међу на-ма не би десио сукоб или свађа. Подари нам Свој благослов да бисмо пред ближњима својим и пред Тобом стајали као складна породица. И најзад, милосрђем Својим, учини нас достојним вечног живота јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

[1] Отац Марко Данавеј је протојереј Саборне цркве Светог Јована Јеванђелисте на Игл Риверу, Аљаска

[2] Кенозис – самоумањење, одрицање од сопствених „права“ зарад љубави према ближњем (нап.прир.)

Са енглеског

Антонина Пантелић

Објављено у часопису „AGAIN“, vol. 18. no 4, децембар 1995

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

стр. 199-205

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Оцрквењење наших породица

о.Игор Филин

Данас се често дешава, да у Цркву долази само један члан породице, а да његови најближи не само да не желе да се оцрквене, већ и устају на њега ради претераног усрђа. Како да у том случају хришћанин сачува мир у породици, не нарушавајући верност Богу и Цркви?  Ради одговора на ово питање, питали смо оца Игора Филина:

„Господ је рекао: Ја сам мач који делим и непријатељи човеку су домаћи његови. Зато хришћанин мора бити спреман да ће неверујућа породица устати на њега. Друга ствар је да он мора учинити све да до тога не дође. И ту се од човека тражи посебна мудрост. Например, жена се жали да јој муж не дозвољава да иде у цркву. Међутим, испоставља се да цела четири дана у недељи она проводи у храму. Породица је напуштена, нема јела, кућа је у нереду. треба рећи да супруг има потпуно право да се узнемири.

Други пример. Моле ме да бесплатно крстим дете из православне породице. Ако су људи сиромашни, Тајна се мора извршити бесплатно. Почињем да се упознајем са условима њиховог живота и испоставља се да новца у кући нема, јер отац не ради. Уместо тога, он се моли, иде по светим местима. И ја им говорим: „Ево, када отац буде приступио својим примарним обавезама, када почне да ради, тада ћу и ја да крстим. А сада он хода и каје се, што има некрштено дете.“

Постоје породичне обавезе – према мужу, жени, деци, родитељима – они су нам такође дани од Бога. И ако, прилазећи вери, човек сматра да сада може све оставити, све пренебрегнути и само служити Богу, онда нека пита себе: а да ли је спреман да остави све и да се нађе на улици: гладан, сиромашан, усамљен? Ако је спреман да себе целокупно преда Господу, без остатка, а при томе је психички здрав, то ће онда, може бити, Господ и примити његову жртву, као што прима жртву светих, јуродивих, а бригу о његовој породици преузети на Себе. Али, наравно, ако човек остави породицу, онда треба да понесе тегобе, много теже, од оних које би носио у породици током живота. Другачије, његово понашање је незаконито. Апостол је рекао: где те је вера нашла, тамо и остани.

Зато понекад „претерана ревност“ у духовном животу – јесте једноставно покушај егоистичне, лење душе да се склони од испуњавања својих директних обавеза – али сада већ под религиозним покривачем.

Неретко се тешкоће од стране ближњих удвостручавају неразумним понашањем самог новообраћеног, јер он све доводи до апсурда. Уместо тога да би посећивао храм регуларно, он од јутра до ноћи, ако не и сваки дан престоји у храму, уместо поста престаје да једе, почиње да се односи немарно према ближњима, према послу. И то изазива праведно негодовање ближњих. Како је рекао један отац: „Имао сам нормалну кћер, а сада је постала психички ненормална, религиозни фанатик.“ Слава Богу, те речи нисам чуо од самог оца, већ његове кћери, која је постала свесна да се заиста понашала неразумно.

Ако се новообраћени стара да пројави мудрост, и у породици влада одређена сагласност, онда се његов напор да оцрквени своје најближе неће показати узалудним. Само треба бити веома стрпљив, брижљиво прилазити другој души, схватајући да ће се, може бити, то оцрквењење догодити кроз неколико година, а може и након твоје смрти или чак и након ње – како Господ одреди.

Шта ту треба посаветовати? Треба се побринути за почетак молитве са ближњима. Треба наћи такав начин молитве – мале и схватљиве, која би била схватљива за све у кући. А затим већ, по потреби, могуће да се продужи своја молитва. Треба домаћима читати Свето Писмо са православним тумачењем. И наравно, устројити своје домаће односе у  духу љубави.

Да би уразумио своју породицу, хришћанин сам мора бити пример побожности, марљивости, самоодрицања. Познати ми је случај, када је неверујућа жена након две године од уцрквењења свог мужа рекла: „Да, мени се верујући муж свиђа више од неверујућег.“

Када домаћи виде да се човек мења, да постаје трпељив, добар, почиње на себе да узима веће трудове ради породице, онда постепено почиње да се мења и њихов однос према Цркви.

http://www.zavet.ru/deti/filin.htm

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Проблеми у браку

о. Алексеј Јанг

Разлоге повећане стопе развода не треба тражити у друштвеним притисцима као што многи, укључујући црквене људе, сада тврде. Узрок је лични и морални. Узимајући у обзир захтеве за употпуњењем личног задовољства као и скуп очекивања везаних за то шта живот треба да пружи, тешко да изненађује разочарење које данас имамо у реалности, и да људи налазе да је тешко живети заједно у уским круговима, у односима у којима је за успех потребан, првенствено, висок степен личног жртвовања.

Едвард Норман, „Слобода у доба себичности"

из Intercollegiate Review, пролеће 1993.

Стари модел брака и породичног живота, по коме човек и жена ступају у брак са добро развијеним смислом и за своје сопствене личне идентитет и за улоге које ће играти као муж и жена, мајка и отац, је на издисају у Западној цивилизацији. Стопа развода од 50% у нашем друштву доказ је тога. Такође се чини да делотворна родитељска љубав ишчезава, а прикладних односа између родитеља и деце све је мање и мање. Бракови у којима су оба партнера целокупне личности које подстичу једна другу на раст и развој до крајњих граница, постају ретки у дивљем налету комбинаторике како да се имају деца, пуно новаца и каријера (духовност се често сасвим превиђа у овим ништавним формулама).

Делом се ово дешава стога што је задњих неколико генерација скоро сва своја веровања о љубави и браку извело не из Цркве, Јеванђеља, односно проповедништва, већ из холивудских филмова.

Многи умни тумачи душе модерног човека Запада и његове културе приметили су да погледи на „романтичну љубав" из двадесетог века могу чак постати и претња за наше умно и ментало благостање. Владајући мит да је романтична љубав „истинска/права" љубав, скоро да увек боли и увек је утемељена на погрешној идеји да сваки партнер треба да развије свој смисао за емоционално благостање различит од оног другог. Тако, односе често прате свађе, међусодбно надзирање и оптуживање. Ово је тај „Не-могу-без-тебе-луче(бејби)" синдром (варијације су: „Он-ме-треба" и „То-боли-тако-добро"). У такве односе су често укључена и сасвим нездрава понашања - као што је предавање свим врстама неморалности, непостојаност карактера и др. Када овакви односи преовладају у браку, као што је чест случај, ови су несрећни и, углавном, не трају дуго.

He тврдимо да не постоји тако нешто као истинска и здрава љубав. Јеванђеље говори о неколико различитих врста здраве љубави (од којих је свака одређена поједином речју грчког језика). Ерос или еротска љубав је само једна од ових - најмање значајна - али је постала главни састојак савременог мита о „романтичној љубави". To нам и ствара много проблема.

Целокупан концепт „романтичне љубави" релативно је нов на сцени. Прво се појавио на Западу пре пет стотина година при крају средњег века и почетку ренесансе, „када су цивилизована друштва по први пут нашла довољно слободног времена да се препусте лепршавој прози" („Шта је љубав?", Time, 15. feb. 93) Научници сада почињу да откривају да је могуће да постоји много више биолошког него поетског у чисто „романтичној" љубави. Гени, хемијске материје у мозгу, одрази психолошких доживљаја -  све ово ствара неодољив „осећај" онога што ми називамо романсом или еросом, осећање бивања „обореним с ногу" и жељу за брзим спајањем (и физичким и емоционалним) са предметом наше жеље. Проблем је што ми покушавамо да учинимо ерос вишим од онога што он стварно јесте или икада треба да буде. To je „стари човек", неизлечена од греха природа, о којој говори свети Павле. Откровење, са друге стране, позива нас на нешто више, нешто много трајније. А дужност је свештеника да подигне разумевање свога стада - нарочито оних који размишаљају о браку - на овај виши ниво.

Са хришћанског становишта, које је утемељено на животу, примеру и поруци Господа Исуса Христа, остали облици љубави - који нису базирани на осећањима већ на свесно одабраним [животним] вредностима и [облицима] понашања - морају се отпочети развијати у самим зачецима односа да би брак могао да напредује. Ове друге врсте љубави потичу из начела самопожртвовања - агапе - и другарства - филео. Иако веома успешни бракови садрже у себи извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Насупрот томе, онде где се особе држе мита о „романтичној љубави", пропаст није далеко.

Због преовлађивања ове и других погрешних идеја нездравог понашања, свештеници би требало да траже од парова да прођу известан веридбени период, уз често предбрачно саветовање где год је то могуће.

Некад се дешава да брак почиње да попушта због полне неспособности као што је импотенција или фригидност или, чак, због незаинтересованости. Могу постојати и физички и емоционални разлози за такве проблеме. Одговорност је на пастиру да охрабри оба супружника да добију подесну медицинску/психолошку помоћ тако да би овај природни део брачног живота могао бити залечен и обновљен. Некада се, међутим, проблем не може решити, или постаје трајан због болести или операције. У том случају свештеник мора довести пар до способности да увиди у томе Божију вољу. Такође, они морају бити подстакнути да остану заједно и да увећају друге облике љубави у свом односу.

Наравно, немали број људи би желео повратак на брачне обичаје старог света са „проводаџисаним" браковима - без обзира на то што су ови били засновани на скупу узајамних интереса пре него на идеји чисто „романтичне" љубави и запенушалих материја у мозгу. (Постоји изненађујућа хрпа доказа да су такви бракови често били делотворнији и стабилнији у односу на садашње бракове). Али, будући да су савремени бракови тако често базирани на нездравим идејама, они постају место зачињања озбиљних поремећаја. Тако, када пламен ероса почне да слаби, као што је то и упрограмирано у природу, други проблеми, који су били засењени првом буктињом романсе, искрсавају. Преданост полним односима, иако није ограничена за оне који су у браку, проблем је велике разорне моћи.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Свештеници знају да млади људи који су постали подложни рукоблудничењу (мастурбацији), проституцији или атмосфери „слободне љубави" нашег руштва (упркос претње СИДЕ), понекад нису способни да се ослободе ових преокупација кад се венчају, волећи више самозадовољавање [еротско] или врдавог „другог" партнера, него богат и целовит доживљај брачне постеље за који су се заветовали. Ово често доводи с тим повезаним страстима каква је порнографија. Данашњи телевизијски разговори о сексуалности понекад величају самозадовољавање као врхунац „безбедног секса", на тај начин неприродно развраћајући сексуалност од љубави општења, другарства и личног духовног и емоционалног узрастања.

Полна развратност многих људи у нашем друштву, и мушкараца и жена, замаскирана је снажном и одобравајућом атмосфером чулности и сексуалности сваке врсте. Рано црквено учење да лична срећа долази, делом, из умереног задовољавања свих жудњи, никада није допирало до глувих ушију.

Самодисцишшна и одложено задовољство - елементи који су заједнички за све успешне бракове (или чак и за поједине срећне и успешне људе) - више нису високо цењене вредности. Тамо где се оне свесно не цене, о њима се и не размишља. Основни преносилац свих [животних] вредности је породица (други је Црква). Због тога, када љубав и здраве вредности деца не виде на примеру својих родитеља, ове вредности су осуђене на ишчезава-ње.

Питање планирања породице [контролисања зачећа] у браку пре свега је питање [животних] вредности, питање самодисциплине и покорности Божијој вољи. Све чешће и чешће свештеници сусрећу верене парове који немају намеру да рађају децу након венчања - или барем то желе да одложе на неодређено време. Ово ствара сукоб, јер у светој тајни брака свештеник се моли за богато потомство пара као знак Божијег благослова. Сигурно је чисто лицемерство молити се за овакав благослов ако пар нема жељу да има децу!)[1]

Често је случај да се долазак деце вештачки одлаже из такозваних „економских разлога". Али ови разлози не стоје увек. Некада се заправо ради о изабраном хедонистичком животном стилу и избегавању родитељства, а не о стварним економским разло-зима. Због тога што је живот увек дар од Бога, Свемоћног Животодавца, венчани парови би требало да се посаветују са својим свештеником по питању контроле рађања.

Задатак је свештеника да делује као огледало пара, указујући им где је могуће да они нешто чине из себичности а где не. На сличан начин, пар који планира зачеће на вештачки начин (као супротност контрацепције) - бебе из „епрувете", вештачко оплођење итд. - мора се посаветовати са својим свештеником. Можда је Божија воља да бездетни парови усвоје дете.

Црквене норме, бивајући нормама Јеванђеља, више су од оних [ово]светских и од норми медицинско-научних кругова. На пример: данас често чујемо како се каже да ни једно нежељено дете не треба да буде рођено. На изглед ово звучи „исправно". Али је норма Јеванђеља виша: све бебе, без обзира на околности, морају бити жељене и вољене! То је фина али значајна разлика. А дужност је одраслог православног Хришћанина (човека и жене) да развије способност да може да прави ову разлику. Обилна благодат да се ово чини даје се у самој светој тајни брака, ако сами супружници то искористе. Насилан побачај (абортус) из било ког разлога, чак и у случају физички или генетски деформисане бебе у материци, је грех убиства и због тога је забрањен канонима Цркве.

Питање поновног венчавања (након развода или смрти једног супружника) везано је за дисциплину и Божије промишљање у нашим животима. Као саосећајно снисхођење слабостима људске природе и нашој Богом даној потреби за другарством (дружењем), Православна Црква дозвољава, под одређеним условима, до три брака. Али Црква мора бити опрезна по питању разведених који желе да поново ступе у брак. Искусивши већ једну промашену везу, Црква не жури да да  благослов за оно што може постати други (или чак и трећи) пропали брак - са свим могућим последицама по невину децу.

У случају удоваца и удовица Црква је попустљивија. Али у генерацијама побожних православаца Старога Света није било уобичајено да онај који би обудовео (нарочито ако су му деца већ била одрасла) молитвено проникне у Божију вољу и да увиди да му је боље да ступи у монаштво или преда свој живот у службу [ближњем], уместо да се потруди да оформи нову заједницу у овом свету. Овде, такође, молитвено руководство свештеника може бити од помоћи.

[1] Православно отачко учење о браку одражава и учење да интимни односи брака имају вишеструке физичке, психолошке и духовне димензије које се тичу брака и Божијег помишљања о нама из љубави. Због тога, зачињање деце (или немогућност да се зачне) је Божија воља за одређени пар. По дефиницији, Божија воља не може бити окрутна или пристрасна, већ је она одраз Његове неизмерне мудрости и промисла.

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Старешинство и послушност у браку

о. Алексеј Јанг

„Ниједна веза на свету није чвршћа

од оне која постоји између човека и жене"

Старац Макарије Оптински

     

Прошлог фебруара, на зимском поклоништву Св. Германа у Редингу, Калифорнија, на Семинару о браку, искрсло је питање од великог значаја за присутне поклонике: шта је равнотежа која мора постојати између мужа и жене; шта црква учи о послушности у брачном животу; како муж може знати да је прекорачио или злоупотребио своје старешинство?

Чињеница да су та питања постављана са таквом упорношћу показује да многи имају потребу да упознају православни став према браку - став који је потпуно јасан, али ни у ком случају није добро прихваћен у данашњем друштву.

У садржајном и подстицајном трочасовном разговору на овом семинару, отац Константин Теодоров из Испоснице Курске иконе Богородичине у Махопаку, држава Њу Јорк, и остали свештеници изнели су нека размишљања на тему старешинства и послушности у браку.

Црква као узор

Савршени узор за мужеве и жене је Црква, где све мора бити и јесте учињено у складу са добрим поретком и са јасно израженим циљем спасавања душа - хитрог и умешног „ловљења" што је могуће већег броја људских душа у мору живота, њиховог укрцавања на Барку Спасења - а то је Православна Црква - да би се онда, безбедно једрећи, са њима упловило у луку вечног раја. Да би Брод Цркве могао достићи своје назначено одредиште без бродолома, она (Црква) има вештог Кормилара, Христа, и Њему потчињене „официре", а то су епископи и њихови помоћници, тј. свештеници и ђакони, и сваки је од њих одговоран за путнике. То је јасан и нужан ланац старешинства. Без тог старешинства и послушности коју оно подразумева доћи ће до хаоса, разузданости и побуне међу путницима; нико више неће обраћати пажњу на глас Кормилара; кормило ће зграбити незналице и злобници, а курс брода ће се променити; многи ће испасти из Барке и бити заувек изгубљени.

Православни манастир представља микрокосмос Цркве, где је ланац управљања, који потиче од игумана или игуманије, добро схваћен и потпуно испоштован, уколико монаштво жели да испуни свој циљ. Манастир је, према томе, савршено огледало - лика - а такође и проширење старешинства у Христовој Цркви. То није површна власт, нити пуки културни или историјски феномен; оно не постоји ради задовољства или хира оних који управљају. То је озбиљно старешинство, са тешким реперкусијама за оне који га злоупотребљавају. Оно има један и само један циљ: успешно спасење послушника. Тако свети Јован Златоусти налази да је православна породица зачуђујуће сродна манастиру: и једно и друго постоје ради спасења душа. И једно и друго могу, наравно, као споредне, имати и друге циљеве - манастир може штампати књиге или живописати иконе, муж и жена могу имати децу, градити каријеру и слично али, превасходни циљ уласка у Царство Небеско не сме се никада заборавити, нити му се сме придавати мањи значај. Из тог разлога, нагласио је о. Константин, сваки млади, заљубљени пар, треба да постави себи следеће питање: да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе?

Бог благосиља кроз послушност

Као што се Божија благодат изливала на Јевреје кроз хијерархију првосвештеника, пророка и патријараха старозаветне цркве, на исти начин та благодат допире и до нас у новозаветној цркви, кроз епископе (који су „извори светих тајни") и свештенство. Са њима су повезани мужеви као главе породица. Муж, који стоји пред Богом, посредује за своју супругу и децу - као што парохијски свештеник посредује за своје стадо '- и уистину прима Божији благослов за своју породицу и „својих руку дела".

Штавише, можемо рећи да је муж - понашајући се као православни духовни вођа у својој породици, молећи се за њу и усмеравајући своју супругу и децу и, исто тако, показујући им пут (својим властитим примером) - већ задовољио најдубље потребе своје супруге. Жена ће лако и радо бити послушна таквом човеку, као што је и Ева требало да буде послушна Адаму да се он понашао као њен вољени старешина и вођа, уместо што је био њен следбеник у греху.

На тај начин, добар поредак у Цркви постаје и добар поредак у породици. И као што је манастир микрокосмос Цркве, исто то је и породица у којој се Бог поштује на прави начин, где се, са уважавањем, придржавају Његовог „ланца управљања".

Подређеност и неједнакост

Да ли то значи да су мужеви „надређени" својим женама? Наше друштво могло би их сматрати за такве, будући да се свет данас залаже за идеју о двоје старешина у породици, односно, да старешине породице буду и муж и жена (упркос чињеници да управо са овоземаљске тачке гледишта ниједна организација или институција не може у исто време поднети два шефа!).

Не, постоји само један старешина, по узору на божански пример који је Христос предао Цркви, где налазимо само једног епископа на челу сваке епархије и по једног свештеника у свакој парохији. И као што се епископ мора покоравати Господу, тако и жене морају бити послушне својим мужевима:

Жене, слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви(Еф.5,22-23)

Ми знамо да у Христу не постоји „ни мушко ни женско". Очигледно је онда, да муж не може бити надређен (својој) жени. Међутим, исто као што ни председник Сједињених Држава не поседује неке урођене вредности по којима не би био једнак свим осталим грађанима, али му се исказује поштовање и потчињеност због његовог положаја и звања, исто тако су и муж и жена пред Богом потпуно једнаки једно другом (из тог разлога свети Павле чак заповеда: „Будите покорни једни другима, из поштовања према Христу"), али се муж поштује и њему се бива покорно због његовог положаја и звања, који су му мистично предати кроз Свету тајну брака.

Ако су, према томе, обоје једнаки пред Богом, зашто је онда Бог изабрао мушкарца да буде старешина жени, уместо да буде обрнуто? Зато што је Ева била та која је подстакла први грех. Према томе, све жене, које представљају њено потомство, морају бити потчињене својим мужевима, у свему им препуштајући иницијативу; слично томе, од свих синова Адамових се захтева да прихвате своје првобитно место вође у брачном односу, место које је једино Адам сувише олако уступио Еви, придруживши јој се на тај начин у њеном греху.

У упутствима које Св. Павле даје мужевима и женама, постоји велико тајинство али и привидна противуречност. Муж је одређен да буде старешина жени, али исто тако и да буде њен слуга. Како је то могуће? Мужеви, волите своје жене онако као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је посвети... Другим речима, мужевљево старешинство сразмерно је његовој спремности да преда себе као жртвено јагње, и на овај начин истински руководи своју жену. То је чудесан и вредан поштовања призив за човека, али се само неколицина мужева труди да га достигне.

Улога жене

Шта се дешава ако муж не схвата озбиљно своју одговорност или ако, као „глава жене" чини грешке? Мора ли му се и даље покоравати? Да, мора му се покоравати у свему што није грешно. Наравно, жена је увек првенствено обавезна да буде послушна Богу, али у свим другим стварима она се мора покорити, као што се Црква непрестано, мада понекад и са сузама - покорава Христовој вољи. То није лако, али ако жене верују да Бог неће допустити њиховим мужевима да их погрешно воде, да лоше поступају са њима или на било који други начин угрозе њихово спасење, ту већ постоји чврст духовни темељ за (брачни) однос. (Слично томе, читамо и о примерима где је монах спасао душу послушношћу лошем, неодговорном и неозбиљном игуману, све док му се искрено покоравао у свему што није грешно). Ако жена пати зато што је муж води на недоличан начин и прихвата то као крст који јој је послао Бог Кога воли, она ступа на душеспасоносну стазу мучеништва, као што каже Писмо: Јер ће први бити последњи и последњи први"

Бити подређен у браку (другим речима, бити жена) сигурно представља добро а не зло, јер Бог не сматра жену одговорном - као што сматра мужа - за грешке које се начине. Жена је ослобођена бремена одговорности - а то је страшно бреме - на начин на који то њен муж никада не може бити.

О. Константин пореди то са парохом који читавог живота на плећима носи тешко бреме своје духовне деце, никада га се не ослободивши ни за један једини тренутак, будући да је за читаво то бреме он одговоран; његов ђакон или чтец су, условно речено, слободни од тих одговорности, па су услед тога у далеко повољнијем положају. Жене, каже он, често праве грешке - посебно у данашњем друштву - преузимајући ту одговорност од својих мужева (као што је Ева покушала да учини са Адамом) и то је оно што изазива фамозно „одмеравања снага", које је тако дестабилизујуће и незадовољавајуће у савременим браковима.

Све то, наравно, има смисла само ако и муж и жена озбиљно обраћају пажњу на сврху живота и брака. Ако схватимо да наша највећа љубав не сме бити наш брачни друг, већ Бог и Његова Црква, онда све долази на своје место, све је у добром поретку, живот је плодан и има смисла. У таквим околностима ниједна се жена неће плашити да буде послушна свом мужу, као што је Црква у потпуности послушна Христу. Живот у послушности је уточиште пред искушењима, па, према томе, и истински благословена улога.

Људи у овом свету, испуњени гордошћу, теже власти и положају; теже за тим да владају другима, верујући да то доноси срећу. Христос нас је, међутим, учио да срећа долази само кроз самопожртвовање (муж) и послушност (жена). Послушност не може бити наметнута; она мора долазити из срца и бити добровољна - и то је истинска љубав. Ми смо само путници - поклоници који се припремају за свет који ће доћи; према томе, како онда можемо пропустити да, ако смо мужеви, управљамо мудро, са љубављу и пожртвовано? А ако смо жене, како онда да не будемо благе и смерна, послушна подршка својим мужевима? И у једном и у другом садржи се истинска срећа, јер се и у једном и у другом може открити суштина човека и жене, поништење греха Адама и Еве и стаза која - кроз овај свет - води у Царство Небеско.

Часопис „Orthodox America",

vol. B.  No. 3 (43), септембар 1984.

„Неки људи који живе као световњаци упитали су ме:

„Имамо жене и окружени смо житејским бригама, па како онда да водимо усамљенички живот?"

Одговорио сам им:

„Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика; ни о коме немојте лоше говорити; ни од кога немојте украсти; никога немојте мрзети; немојте пропуштати службе Божје; никога немојте вређати; не нарушавајте породичну срећу другога човека и будите задовољни оним што вам могу пружити ваше сопствене жене. Ако се будете овако понашали, нећете бити далеко од Царства Небеског".

Свети Јован Лествичник

... Живот који се живи у овом свету може пред Богом бити исто тако добар као и онај који се води у манастиру. Једино што је заиста важно јесте придржавање Божијих заповести, љубав према свима, и искрено осећање понизности, ма где да се налазите.

Старац Макарије Оптински

Са енглеског

Антонина Пантелић

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Какав треба да је Православни мушкарац?

о. Алексеј Јанг

„Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум.“ (Приче Сол. 3:13)

Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, бил ишчупани из својих корена, идвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице. Старе вредности и улоге, тако лако храњене, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање“, које се природно јављало  између мајки и ћерки, очева и синова, је сада веома ретка појава.

Као да ово није довољно тешко бреме за духовно настројене да носе, ми се сада такође поплављени чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс“ изопачења, и неморала – на послу, код куће, понекад чак и у цркви.

„Покрет за „женско ослобођење“ је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилничког, охолог и безосећајног мушкарца; али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имало је последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док у исто времеразбијају „мушки мит“, не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац“ – или, за наше сврхе, шта је то бити Православни Хришћанин мушкарац.

Необични модел за угледање је за Православног мушкарца је данас Свети Пророк Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу“. Његов живот показује извесне главне особине по којима Православни мушкарац може, и треба да оцењује себе данас – обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе.

Ми мислимо о Светом Јову пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га Православни зову „Многострадални“. Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо, да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе – квалитет истинског и побожног мушкарца.

Које су то вредности?

Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака“ (Јов 29:3-4)

Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или у садашњости, и он даје исти пример својој жени, деци, посебно у време искушења.

Пророк је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање у свој сопствени „начин живота“. Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1:5)

Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу – и за мудрост у њиховом васпитавању, и за молитву за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце.

Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29:14-17). На исти начин, Православни Хришћанин је образац правде непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу.

Пророк Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29:7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштпвање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазне.

Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29:19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места“ и стабилности у њиховим животима.

Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност Вери Православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази.

Због свих ових духовних особина, Свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42:12). Ово је дакле, прави пример за данашњег мушкарце, који су често под искушењем да се повуку у пасивну самодовољност кад су сусочени са тешкоћом и искушењем, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде, дакле је Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост.

„Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло". (Приче Сол. 28:14)

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Каква је Православна жена?

Кетрин Хајд 

Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати.

У XX веку све се изменило. Бити жена није постало нимало лакше, упркос мноштву савремених (кућних) апарата и прилично сумњивог престижа који се назива „поседовати све то". (Оно што нико није рекао мојој генерацији, резултату „борбе за равноправност полова" у време када смо започињали своје каријере и стварање породица, било је да „поседовати све то" заправо значи једино имати дупло више посла!). И док се ми још увек бавимо напорним радом, модерне жене изгубиле су своје јасно усмерење у животу. Суочене смо са какофонијом гласова и могућности и свака од њих позива нас на другачији пут који обећава „испуњење".

Свет нам даје много могућности које се крећу од крајње конзервативне слике преплашене жене, налик на миша, која живи у покорности свом надмоћном мужу, до жене која тежи успону у области бизниса или своје професије, и не може бити узнемиравана тако досадним ометањем пажње као што су деца. У крајњем случају, слушамо радикалне феминистичке позиве свакој жени да постане (најбоље лезбијска) манифестација богиње на земљи.

Без обзира на то што свет нуди такве и безбројне друге могућности избора, он пропушта да обезбеди било какво задовољавајуће одређење о томе који је од тих путева (ако је то уопште иједан од њих) заиста онај прави. Чак ни разне конфесије нису у стању да по том питању заузму јединствен став или да женама дају било какво јасно, поуздано усмерење о томе како би требало да уредимо наше животе или који би модел требало да пратимо.

И заиста, чини се да је већина конфесија исто толико збуњена као што су и поједине жене у тражењу одговора на социјалне услове који се брзо мењају и на захтеве феминизма.

Куда ће нас све то одвести? Морамо ли изабрати између подједнако неприхватљивих крајности или постоји и неки други пут? Постоји ли пут који нуди мир усред хаоса; који говори о равнотежи и правој размери и нуди вечно уместо привремених награда; који обећава истинско испуњење, не кроз пролазне овоземаљске жеље и частољубље, већ кроз најдубље жудње наше душе?

Постоји уистину такав пут и он се може наћи унутар Православне Цркве. Православни модел женствености утемељен је на вековној мудрости уместо на непостојаним поставкама философских хирова. Православље посматра жену на исти начин како је посматра и Бог - као часно и достојанствено створење са даровима и одговорностима које су искључиво њене и са њеном сопственом, суштинском улогом коју треба да одигра у спасењу људског рода.

Да би се расветлила та визија и да би се јасније сагледала, најпре се морамо осврнути на историјски развој жениног места у верској заједници.

Почеци

Да би се разумела историја (положаја) жене у Цркви, морамо се вратити на сам почетак, на Еву. Оци и учитељи Цркве изнели су различита мишљења о Еви, о природи њеног односа са Адамом пре пада и о истинском значењу „проклетства" које је након пада бачено на њу. И поред свих противуречности, неке чињенице су јасне:

1)  Ева је, као и Адам, створена по лику и обличју Божијем. И створи Бог човека по обличју својему; по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их (Пост.1,27). У својој суштини, као створена бића, мушкарци и жене су по вредности и части једнаки пред Богом.

2) Ева је  створена  да  би  била  Адамов  „помоћник" (Пост.2,18). То не значи да је требало да буде његова слушкиња, а још мање његов роб. Јеврејска реч која је употребљена на овоме месту („езер") често се користи и за самог Бога као Помоћника Његовог народа. Јасно да је веза која је за њих планирана била веза узајамне сарадње а не надмоћи. Адам је, са друге стране, добио задатак да да имена животињама и пре него што је Ева створена од његовог ребра; чиме је „владавина земљом" била поверена првенствено њему.

3)      Ева је, као што сви знамо, начинила страшну грешку. Послушала је заводљиве речи змије и, не посаветовавши се са својим мужем, појела забрањено воће, осудивши тако и себе и своје потомство на живот изван Раја. Неки су сматрали да је Сатана радије изабрао да искуша њу него Адама не зато што је она била слабија, већ зато што је знао да ће Адам следити њен грех (и што ће га учинити подједнако кривим). Праведност света поверена је Еви, али она није оправдала то поверење.

4)      Због свог греха, Ева би осуђена да у болу и патњама рађа децу и да живи у покорности мужу (Пост.3,16). Изговарање проклетства („у мукама ћеш децу рађати и воља твоја биће под влашћу мужа твојега и он ће ти бити господар") указује пре на то да је Бог једноставно предсказао шта ће се догодити женама које живе у палом свету него да их је смишљено казнио. Сигурно да је „осуда" тачан опис онога што се догодило женама након пада, када су препуштене на милост палим мушкарцима.

Пред собом имамо слику Божије намере за мушкарце и жене - заједништва љубави и сарадње између два бића једнака по својој вредности и части, али различита по својим улогама. Имамо и слику те заједнице изобличене грехом: жена које су својом сопственом чежњом и потребом за децом привезане за мушкарце који им неправично господаре и омаловажавају их. Међутим, истог тренутка када је Бог изговорио речи о судбини пале жене, изговорио им је и речи наде: о (њеном) Семену које ће сатрти главу сатанину.

Друга мајка

Следећа велика епоха у историји жена оличена је у оној која је била названа другом Евом, као што је и Христос био назван другим Адамом - у Марији, Мајци Божијој. Као што је једној жени допуштено да испољи слободну вољу и читаво човечанство изгна из Раја, исто тако је једној жени дато да својом сопственом вољом обезбеди средства за човеков повратак у то блажено стање. Без Маријине спремности и потпуног предавања вољи Божијој не би било Оваплоћења, па самим тим ни Распећа и Васкрсења - другим речима, не би било ни Спаситеља ни спасења човечанства.

И као што је Ева била мајка читавог човечанства, тако је и Марија кроз своје материнство подарила тај најскупоценији дар читавом човечанству. Тако је Марија постала Мајка свима онима који би да постану деца Божија. У Богородици Марији видимо суму свега онога што искупљена жена може да постане - а то је положај који је узвишенији чак и од онога који је Ева имала пре пада. Размотримо неке од особина које су Марију Мајку Божију учиниле најузвишенијим узором по коме би требало да се уобличавају наши животи, чак и у ове, модерне, махните дане и времена.

1)        Марија се својевољно покорила вољи Божијој и, мада је била изабрана, она на то није била присиљена; њена послушност је била добровољна и искрена. Касније, као Јосифова супруга, она се такође добровољно покорила свом мужу - она, која је Бога познавала на приснији начин него било које друго људско биће, будући да Га је носила у својој утроби.

2)  Марија је својом вером угодила Богу: оно што се од ње захтевало морало је бити застрашујуће и, на неки начин, опасно; Марија је, међутим, веровала да је штити љубав Божија.

3)        Марија је ризиковала све због материнства. У друштву у коме је она живела, за младу жену је представљало крајње понижење да затрудни уколико није у браку. Да је Јосиф био човек тврдог срца, Марија је могла бити потпуно одбачена, прогнана од својих ближњих, онемогућена да се уда, без икаквих средстава да прехрани своје дете и себе. Колико је жена у нашем друштву изабрало абортус радије него да се суочи са много лакшим околностима него што су ове? Марија је, међутим, радије изабрала да ризикује свој сопствени живот да би га подарила другом.

4)        Марија је преузела на себе улогу посредника који ће људе одвести Богу. На свадби у Кани, она је прва указала свом Сину на потребе људи, знајући да ће Он, упркос тренутном негодовању, удовољити тим потребама, а онда је рекла људима: Што год вам рече, учините (Јн.2,5). Она је на тај начин наговорила све нас, њену духовну децу, да удовољимо Христу истом љубављу и покорном послушношћу коју је показала и она сама.

Павле Евдокимов, у својој књизи „Жена и спасење света" („Woman and the salvation of the world, St. Vladimir’s Seminary press, 1994) укратко излаже духовну улогу - (или „харизму") жена, за коју је Марија дала пример. Ми можемо бити призване на телесно материнство и да на тај начин пренесемо своју веру на нашу децу или, пак, можемо бити призване на материнство духовно, тј. да свим људима укажемо на лик Христов и да их призовемо к Њему.

Жена у Цркви

Христос је показао, Својим сопственим понашањем према женама, као и кроз поуке које је давао Својим ученицима, да су положај одговарајућег старешинства и Божански установљене власти остали непромењено како у дому, тако и у Цркви, али да је дошло до значајне промене у старом поретку мушко - женских односа онаквих какви су били уобичајени после пада. Христос се према женама односио достојанствено, са поштовањем и самилошћу. У Његовом учењу о браку (Мт.19,3-9), Он поново успоставља њихова брачна права, онаква каква су била и „у почетку", пре него што су нађена оправдања за окамењеност људских срца. Кроз искупљење извршено Његовом смрћу и Васкрсењем, Христос је мушкарцу и жени поново омогућио да се боре за идеал установљен у Рају: заједништво у љубави међу једнакима, али са различитим, комплементарним улогама.

Тај идеал био је широко подржаван у неколико првих веко-ва Цркве. Жене су задобијале чинове светитељки и мученица, дајући свој живот за Бога кроз мноштво улога, укључујући улоге духовних матера, равноапостолних проповедница (света Нина Грузијска, на пример) и ђакониса, као и оне традиционалније улоге жене, мајке и учеснице у милосрдним делима. Када су мушкарци почели трагати за пустињом као местом де ће се подвизавати у већој преданости Богу, жене - почев од свете Марије Египћанке, чију је светост поштовао и свети Антоније Велики - нису далеко заостајале за њима.

Унутар породице, положај жене био је бољи међу Хришћанима него што је био икада раније. Док је свети Павле саветовао женама да буду покорне својим мужевима - што није било ништа ново - он је исто тако, и још наглашеније, саветовао мужевима да воле своје жене онако како је Христос волео Цркву (Еф.5,25) - другим речима, у тој мери да буду спремни да за њих положе и своје животе. То је заиста било нешто ново. Древно проклетство почело је да се распада. Било је, међутим, у исто време и неких мушкараца који су се у погледу жена придржавали ставова какве су имали и њихови јеврејски претходници (сажето изражених у традиционалној мушкој молитви „Хвала Ти, Боже, што нисам створен као жена"). Неки међу њима су у потпуности кривили жене за пад, изјављујући да су оне саме по себи зле и да треба да их избегава сваки мушкарац који би хтео да буде праведник.. Неки су чак настојали на томе да су брак и полни односи само нужно зло за продужавање врсте. Човек не може а да не посумња да су ти мушкарци погрешно пребацивали кривицу за своје телесне страсти - не приписујући је сопственој палој природи и ђаволским искушењима - на несрећни и нехотични објекат тих страсти, на жену.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Очување нашег призива

Који су, дакле, неки од тих женских квалитета које треба да негујемо? Ако је већ немогуће дати једну исцрпну листу, ево неколицине оних који се чине посебно важним.

1) Највећи међу њима је љубав. Сви Хришћани су, наравно, призвани на љубав, жене, међутим, имају нарочитог дара за љубав. Требало би да, пре свега, волимо оне који су нам блиски - наше породице или оне који су нам као породица. Ми се, међутим, не смемо овде зауставити: наша љубав мора обухватити и наше ближње, нашу парохију, нашу заједницу, наш свет. Љубав која се од нас захтева није само сентиментална наклоност према другим људима. Ми говоримо о пожртвованој љубави - о љубави делатној - љубави која занемарује нашу сопствену корист ради користи оних које волимо, а то није лак задатак.

2)  Ми треба да се са радошћу посветимо служењу. И поново, сви Хришћани су призвани да служе; чини се, да је то природније за жене. Наша служба треба да прати нашу љубав, почев од куће и распростирући се и изван ње, увек вођена вољом Божијом у животу сваког од нас као појединца.

Наша служба такође би требала да прати и наше личне дарове. Ако нисте у стању да печењем колачића спасете своју душу, будите одважне и реците „не" када одбор за организацију неке прославе захтева од вас да направите баклаву. Али, ако, са друге стране, имате уметничког дара, могле бисте можда да изучавате иконографију или илуструјете житија светих за децу. Немојте дозволити да ваши дарови остану неискоришћени. Ако не знате какве дарове поседујете, или не знате на који бисте начин њима могле да послужите Богу, разговарајте са својим мужевима, свештеником или духовником, са неком мудријом женом коју познајете. Они би то могли знати боље но што то знате ви сами.

3)  Суштина женствености је материнство. Нису све жене призване да буду мајке у телесном смислу, али су зато призване да буду духовне мајке, које ће усмерити, одгајати и поучити друге да следе Христа. Оне који делају у свету требало би да трагају за позивом који ће им дозволити да се ти квалитети искажу у потпуности уместо да покушавају да се надмећу у немилосрдном пословном свету мушкарца.

Оне међу нама које су мајке у телесном значењу те речи, морају врло озбиљно схватити ту одговорност. Свет би хтео да поверујемо да је материнство само један од животних аспеката, да му се може у потпуности удовољити за само неколико часова дневно колико нам је преостало поред наших каријера или других активности које смо одабрале да бисмо „испунили себе". Међутим, ми, мајке, дубоко у срцу, уистину то боље знамо. Знамо да су деца неприкосновена; њима је потребно и она заслужују да им дамо најбоље што поседујемо. Ако нисмо у стању да им својим примером посвећене љубави и служења пренесемо нашу веру, како ће онда Црква опстати? Како ћемо стати пред Бога и захтевати да нам испуни било шта што вреди у овом свету?

4) Жене поседују јединствену способност да угоде Богу свим својим срцем и душом. То је сама суштина духовности и њу жене лакше испуњавају него мушкарци, јер удовољавање (другима) карактерише наше међуљудске односе исто као и наш однос према Богу. Мушкарци, будући да су призвани на вођство у области људског налазе да је много теже одрећи се те улоге како би у смерности сусрели свог Творца.

[marija]

Dugi tekstovi za čitanje, ali po mom skromnim mišljenju vredni.Ko želi nešto da nauči  i sazna pročitaće, ko ne sačekaće da mu drugi prepričaju :smiley: 0202_238

[marija]

Оно што је сасвим јасно јесте да је породица основна ћелија људског друштва, основна људска заједница којом почиње цивилизација. Кроз историју је било различитих схватања и тумачења како су брак и породица  настали. Једно од распрострањенијих мишљења је да су: “Брак и породица настали из стања промискуитета праисторијског друштва или из стања хетеризма ( а хетеризам је претпостављена установа заједничког брака у племену, конкубинат), познати савремени антрополог Бронислав Малиновски упоран је у тврђењу да су људска култура, макар она била и најпримитивнија и промискуитет - две непомирљиве супротности. Оно што са сигурношћу можемо рећи јесте да је религија била везана за породицу, вероватно је и првобитна религија била породична, а свака породица је имала свог бога кога је обожавала.”

“И стварно, хришћански домови првих векова били су као неке мале Божије цркве у којима и из којих је вејао дух  молитве, дух верности, честитости и љубави. Познати писац  Хенрик  Сјенкјевич је у својој књизи QVO VADIS дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског  дома у њему. Наиме, када је римски племић Петроније први пут ушао у кућу  хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је  тај мир на лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице девојке Лигије, био је неки сјај, нека благост и нека ведрина. . . која је потицала управо од живота  којим је та породица живела. Кад је то Петроније видео  отеле су му се речи: Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон. И заиста, први хришћани су се разликовали од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свог домаћег живота, и њихове  породице су  биле  расадници хришћанског духа.”5

  По хришћанском поимању  брак  је света тајна љубави и заједница мужа и жене у времену и вечности, тј. брак је заједница живота мужа  и жене у љубави. Своје учење о браку Црква базира на истини да је Бог створио мушкарца и жену што нам потврђује прва глава, прве књиге Мојсијеве: “Потом рече Бог, хајде да начиним  човека по обличју своме, по обличју Божијем створи га: мушко и женско створи их, и благослови их: Рађајте се и множите се и владајте земљом.”(  Мој. 1, 26-28 ) .

Јереј Срећко Зечевић

http://209.85.229.132/search?q=cache:3uz2YRsAnG0J:bogoslovlje.sabornihram.com/tekstovi/srecko_2.doc+pravoslavni+brak+i+porodica&cd=13&hl=sr&ct=clnk&client=firefox-a