Депресија се лечи редовним литургијама

[Јаков.]

Ne slažem se da je izvor depresije samo greh. 

Može biti, ali ne treba genealizovati. Možda kod crkvenih ljudi je greh okidač, ali veoma je malo takvih.

Drugi ljudi koji nisu crkveni, a kojih je velika većina, u depresiju upadaju zbog ega.

 

Možemo mi osporavati kategorije psihijatrije kao što su id, eg, amigdala, nad-ja i sl. ali oni objašnjavaju dosta toga. 

[Зосима]

 

Inače, zašto misliš da svi želimo da spoznamo "istinsku,pravu" molitvu ?

Ево,ако могу  ја да кажем... Кад смо у бедацима,да не идемо у "Лазу" по лек,већ да искреном молитвом потражимо од Бога помоћ!

 

Питали сте, зашто има литургијскох људи у депресији. Мада их ја не познајем,или сам можда упозна двоје-троје људи са психијатрским проблемима,у Цркви их најмање има,а ако их има лечиће се светим тајнама.

 

Не рачунајући "прелест" као један вид психолошког проблема хришћана,многа истраживања су показала да су верујући људи много мање склони стањима изазване неурозма психозама и слично...

Ако има неког проблема међу верујућим,онда је то недостатак вере,а сви знамо,да кад би имали вере колико горушчино зрно,чуда би правили...

Због недостатка вере ,многи од нас пре куцају на врата неке лекарске ординације, него ли траже помоћ молитвом,светим тајнама,литургијом...

Наравно,овим не желим да медицину сврстам у јерес,али просто као што сви имамо веру у доктора да ће нас добром терапијом,леком,операцијом излечити,бар толико да имамо и вере у Господа као Лекара душе и тела...

[javor]

Sveti oci objasnjavaju sve.

Gordost, na primer, potapa ljudska nastojanja da postignu smirenje i priblize se Bogu.

 

I eto uninija da scepa coveka zavrat ili depresije, ko tako vise voli.

...

Evo, ja se sad pravim pametan pisuci ovaj post, sav sam se naduo od gordosti jer umisljam da je to nesto bitno.

Buaa, nedajte da me prozdere.

Sad se ne salim, stalno vodim borbu i slab sam borac u rvanju sa gordoscu.Spasi, Gospodi.

[Баба]

Не треба се зезати са здрављем ни телесним ни душевним.

А и за једно и за друго постоје лекари.

 

Постоји наследна депресија.

Има више облика депресије.

Наравно да је за хришћанско поимање душевних стања полазиште грешност човекова.

Али то је тако уопштено да опет не знамо кад тако ствари поставимо шта је тачан узрок депресије.

И гордељивост је грешност.

Човек живи и постоји кроз грешност своју, то му је природа на жалост.

 

Читао сам недавно код неког руског психотерапеута, човек ладно каже узрок депресије је утицај демона на људску душу??!

И сад замисли депресиван човек узме ову књигу и прочита ово, па тај ће пасти у још већу депресију.

 

Ја не знам искуствено шта је то депресија, знам људе који пате отога, мој проблем је обрнут и зове се импресија.

 

Ако је депресија очајаније онда је то некако мањак вере или слаба вера или је нема уопште. Рецимо очигледно ми је код појединих атеиста кад изражавају своје ставове по неким питањима да ту провејава одсуство вере а често и мрачан поглед на целокупну ситуацију. Мада сретао сам и атеисте који су увек хај.

 

Колико сам разумео савремене психотерапеуте главни узрок депресије је одсуство смисла у човековом животу.

[Ђуро Станивук]

Ја не знам искуствено шта је то депресија, знам људе који пате отога, мој проблем је обрнут и зове се импресија.

 

  

[ИгорМ]

Drugi ljudi koji nisu crkveni, a kojih je velika većina, u depresiju upadaju zbog ega.

 

Испољавање егоизма, или можемо рећи превише изражена љубав према себи, односно превелико давање значаја себи, самољубље - такође греховна особина и као таква, Црква нас учи да је опасна.

[Јанко]

Само да се упишем.

Све исчитао од почетка.

Чини ми се да нико (исправите ме ако грешим) није стигао до краја почетног текста и апострофирао центар мисли старца:

Редовни одласци на Литургију и боравак у заједници "позитивних" људи је, уз пост, молитву и исповест, само добра припрема свога "дома" (душе) за главно:

Да се у њу, уношењем Причешћа у тело, усели сам Христос.

А онај који је безграничан, зар не може ту огромну јаму коју Пеђа помену - и тешки бездан који вуче - попунити, испунити и заувек уклонити? Јер Причешће чисти тело (за рационалисте-зар не знате за исцељења тела по Причешћу, без обзира на врсту дисбаланса материје), а Христос душу...

Али не "по дифолту" чим га окусите, већ "По вери вашој нека вам буде".

Мистификација неких ствари није добра, али претерана рационализација је душепогубна.

А ако омашимо центар, тј главно (како и сам старац каже) а то је Причешће, онда ни резултат није ваљан.

Бојим се да многи хришћани немају праву спознају, свест и став о Причешћу...Што није њихова кривица, већ њихових пастира.

Ја ћу за старца Тадеја додати и ово:

На питање једног духовног чеда, мирјанина, да ли се сме бавити Исусовом молитвом (барем) спољашње (овдашњи тзв "духовници" кажу никако без доброг духовника, а ни они сами је не практикују!?) - старац је одговорио контра-питањем: "А зар се може без ње???"

Мислите о томе ...

[Arsenija]

  Можда, говорећи теби држим се личног искуства...депресија је, као и псовање, болест која настаје од неиспуњених жеља...неиспуњене жеље нас воде у многобрижност, а многобрижност је један од путева који води у пакао...отсецати жеље, бриге оставити Богу, то је лечење Цркве и Црквом...   Можда би полудела, или умрла, у депресији коју сам носио...не знам , Бог зна...

 

Mislim da je češći slučaj da ljudi ne ostvaruju svoje želje zato što ne znaju šta tačno žele,nemaju cilj.

Treba želeti,naravno dobre stvari.

Ali  :.mislise. Kako to treba ostaviti brige Bogu?Bog može sve,ali mi moramo da brinemo,zato što imamo slobodu....Možemo da uradimo sve što je u našoj moći i da se oslonimo na Boga....i tada nema mesta za brigu,ali ako se stvari rade delimično,nedovršeno....treba se brinuti,jer nismo uradili ono što smo mogli i trebali......a to je greh,moći a ne hteti iz ko zna kog razloga.

[Никола Ђоловић]

Неки мисле да света Литургија може да излечи проблем депресије. Можда али не треба превидети да то може бити сасвим индивидуалан акт, као што ни сама депресија никада нема само једно лице него се може манифестовати на више начина. То, такође, не подразумева негацију медикамената. И лекови су дар Божији. Иначе, да је све тако црно - бело, да Литургија може баш све да залечи, онда се треба запитати зашто су нам неки свештеници депресивни, или зашто народ који присуствује Литургијама и даље болује од неког недостатка?

Очигледно је да нестворене енергије освећења не продиру баш свуда у нутринама човека јер би онда тако и они други, са можда још израженијим дефектима природе (слепило, тумор, парализа, итд.) решили проблем. Не кажем да ту не може бити Промисла, али истичем да није у сваком дефекту присутан Бог јер би то онда имплицирало да Бог жели да се неко рађа са дефектима природе. А Он није толико непристојан да већ унутар смртне раздељености бића уноси додатну дисхармонију.  Промисао би се огледао можда у томе да се намерно остављамо у делима трулежности што због трпљења којим би прославили Бога, што због слободе која макар и пред лицем патологије не сме бити жртовована; а што ради тога да схватимо шта значе речи "чекам васкрсење мртвих". Постоји, дакле, литургијско просијавање Духом Светим, Бићем Тројичним, али иконично, краткога даха, ("сад и још не"). Светлост усред депресије која показује "где је боље" али и која открива "природу коју треба у невољи да носим".  Биће нам осцилира између "ко ће ме избавити од тела смрти ове" и "добро нам је овде бити".  Било да смо депресивни или не.

Једно су, дакле, промене расположења којима смо сви, вољно и невољно, изложени контрастима своје природе, а сасвим друго су фатални стадијуми до којих депресије могу да доведу. Можемо заокружити проблем: постоје дефекти на које светотајински живот Цркве не утиче. Зато лекове не треба потцењивати. Али не треба превише истицати ни Цркву на уштрб лекова, као ни лекове на уштрб Цркве. Апсолутизовати само једну реалност деградираће другу реалност онога ко је изабрао само једну солуцију постојања у дефекту који носи. Не треба заборавити да није ни свака болест од Бога. Примитивно се вековима веровало да је нпр. епилепсија проблем ђавоиманости. По тој логици ствари велики људи попут апостола Павла или Достојевског су били демонопоседнути.  Тако се рађа апсурд.

Можемо, дакле, дијагностификовати малим системом да постоје: а) нерасположења; б) депресија; в) психозе. Свака је различита стварност од оне друге. Могу да постоје упливи међу њима, и не морају јер свако има своју индивидуалну конструкцију бића коју други не мора да поседује. Тако разумемо како светоотачке, тако и медицинске третмане у свој њиховој различитости унутар аудиторијума у којем су деловали а да су симптоми, рецимо, код неких били слични.

Са друге стране, неко покушава превише психолошким доменима да припише утицај Божији, а неко пак инсистира да се неке патологије могу лечити искључиво светим тајнама Цркве. Не бих се сложио. "Дух је срчан али је тело слабо", дакле, неко може да зна са чиме има проблем али да из своје природе или Цркве не може да превлада проблем. Зато одређени медикаменти нису за потцењивање. То би, иначе, објаснило откуда толико психотичних људи у Цркви (мада не би било сувишно увести и неку врсту психолошког теста за будуће клирике). Не јер се Бог гнуша оних који имају неки проблем, него да се искристалише да Бог не одбацује управо људе са дефектима али да није нужно ограничен проблемом другог као да га је Он створио. Ако би свака болест била посматрана у светлу смртности природе, у чему би се, верујем, медицина и теологија могле разумети, онда се можемо сложити да Бог није створио смрт.

Бог, дакле, има власт да исцели сваки недостатак. И није све ни до пријемчивости јер некоме одређена патологија може и да блокира хтење. Али Бог не учествује у свему што Му приписујемо - зато и нема исцељујућег аутоматизма. Макар Он Сам Причешћем боравио у телу оболелога. Ако пак идемо логиком да Причешће све лечи, онда долазимо до еклисиолошко - медицинске баналности јер видимо да и са најобичнијим грипом не долази до реанимације природе.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Dok sam bio u dubokoj psihozi i depresiji imao sam vremena i za 3000 tri hiljade isusovih molitvi dnevno! Neprocenljivo.

 

Sreća bolovao sam od najblažeg oblika proganjanja koja se leči lekovima a ima tanak nit do neizlečivih stanja.

 

Po mom iskustvu Isusova molitva sama poteče i onda nastaje odlučujuća borba , a ona se svodi samo na jedno , da li je molitva iskrena ili ne jer kažem sama teče kao što čovek diše i ujedno uskladi disanje sa otkucajem srca.

 

Hvala Bogu što sam doživeo da imam vremena da izgovorim tiho u sebi 3000 tri hiljade Isusovih molitva.

 

U medju vremenu oženio sam se i dobio dva sina a Isusovu molitvu sam onda malo modifikovao ; Isuse Hriste pomiluj nas grešne.

 

Ne izgovaram je 3000 hiljade puta ali sam barem siguran potpuno siguran da ne teče iz navike nego iz ljubavi Njegove svete jer sam život i pored svega zanimljivog i lepog (porodica) posvetio samo Njemu jer smatram da je On u svemu. (vama)

[Volim_Sina_Bozjeg]

Voleo bi još da se zahvalim mojoj majci i ljudima koji su mi davali (hleb) dok nisam bio sposoban sam da ga zaradim!

[Јанко]

 

... По тој логици ствари велики људи попут апостола Павла или Достојевског су били демонопоседнути.  Тако се рађа апсурд...

 

Онај који је био узнесен до трећег неба и чије сведочење узимамо као истинито, каже за свој разговор са Господом:

 

"И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим.

За њега трипут Господа молих, да одступи од мене;

И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова." 2. Кор. 12:7-9

 

Лаже? Измишља?

Може да некоме не одговара, или да му се не уклапа, али ја апостолу Павлу и овде као и другде верујем...

Други је проблем што ми себе нереално сагледавамо и желимо да никад немамо додира са оном другом страном - као да се то свакодневно не догађа.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Онај који је био узнесен до трећег неба и чије сведочење узимамо као истинито, каже за свој разговор са Господом:

 

"И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим.

За њега трипут Господа молих, да одступи од мене;

И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова." 2. Кор. 12:7-9

 

Лаже? Измишља?

Може да некоме не одговара, или да му се не уклапа, али ја апостолу Павлу и овде као и другде верујем...

Други је проблем што ми себе нереално сагледавамо и желимо да никад немамо додира са оном другом страном - као да се то свакодневно не догађа.

Bravo  Janko !

[Драгана Милошевић]

Рекли смо негде да је и претерана брига окидач.

Претерана брига и страхови су греси који се редовно исповеђују.

"Не брините се шта ћете јести..."

Како онда извор депресије није грех?

Што мешате лончиће?

[Млађони]

Рекли смо негде да је и претерана брига окидач.

Претерана брига и страхови су греси који се редовно исповеђују.

"Не брините се шта ћете јести..."

Како онда извор депресије није грех?

Што мешате лончиће?

 

Шта је то грех? Јел знаш неког ко није грешан?

Када је то брига претерана? Када су то страхови претерани?

 

Јел исповест, молитва и литургија магично отклањају претеране бриге и страхове?

 

Јел си ментално здрави атеисти, мање грешни од верника са бригама.

 

Пазите како се изражавте и шта причате....