Како заинтересовати младе за Цркву

[Свештеник Сретен]

Кренете од основних школа..

Но.1

залагање да се школе очисте од насиља и дроге...

Но.2

курсеви при парохијском дому...о рачунарима...књижевни клуб...

учење свирања гитаре

Но.3

обданиште..за младе родитеље...

 

итд..итд..

 

одлично размишљање, врло креативно, бележим хвала.

[Никола Поповић]

Прво, желим да се оградим, ово није сада да ја критикујем свештенички свет, али желим само да покажем како то изгледа из перспективе лаика, јер јако често разговарам са људима на ову тему.

 

Јасно је да интересовање мора да буде нешто што се носи од куће, међутим, шта ћемо онда када свега тога нема? Дешава се да многи данас не само што нису упућени на Цркву, већ им се сервира прича како је то за ограничене људе.. Мора се бити стрпљив, али и врло присутан. 

 

Мислим да данас Црква (у смислу институције овог пута) не заостаје пуно од других јавних институција. Људи долазе, поштују одређена правила, а они који не поштују бивају маргинализовани и то је отприлике то. Међутим, постоји једна врло интересантна појава која се дешава данас, наиме, ако ја сада дођем као тотални лаик у Цркву и пожелим да се духовно окрепим и поразговарам са неким свештеником о неким духовним темема, или једноставно о Богу ја наилазим на процедуру. Као да сам на шалтеру, свештеници, често на један не тако леп начин, одбију разговор под изговором обавеза (не сумњам да обавеза има, али...), и као на шалтерима, један нас упућује на другог па једноставно закажу неки термин тамо, или једноставно нема разговора. Мени се ово често дешава и као ,,вернику", и онда се увек питам и шта сада?

Наравно, неко ће рећи, али не може човек да буде тамо на услузи 24 сата дневно - слажем се наравно, али хајде да се мало потрудимо па да у току дана у градској Цркви стварно неко постоји ко би разговарао са онима који наврате, наравно ако они желе да разговарају. Ово би у потпуности изменило читав доживљај Цркве у нашем народу, а да не помињем колико би се младих људи приволело побожном животу (знам да дежурства свештеника већ постоје по данима, али очигледно је да нешто не функсионише овде) Овако како сада стоје ствари, људи само препричавају и креће игра глувих телефона у којима свештеници крећу да буду једна, нажалост, омражена елита у народу. Ово мене јако плаши, јер се управо ових дана води такав рат против Цркве што по медијима, а што острашћени народ оплакује по коју хиљаду што је дао свештенику, а није је потрошио у кафани или негде тамо лево.  

Време је опасно, али зато решења има. Неко мора да буде ту када млади човек дође и тражи помоћ, иначе претворисмо Цркву, жив Христов Организам, у једну институцију која служи за пружање услуга. Не, то није њена мисија. 

[Свештеник Сретен]

Evo moj predlog, reći ću šta meni lično nedostaje.

-Da crkva organizuje mlade i okuplja ih na neka druženja, kampove ili npr hor, pevnica...

-Da popa puno puno više ima kontakta sa mladima da mu se mladi mogu otvoriti i steći njegovo poverenje(npr zbog ispovest)

Meni lično i ne krijem fale međuljudski odnosi u crkvi, izmađu samog naroda, tako i između naroda i sveštenika. Najviše mi u crkvi fali bliskost, zato mladi gledaju crkvi kao nešto zaostalo, mračno i dosadno. Naš odnos praktično završava kad završi liturgija, popa ima odabranih 5-6 u narodu i sa njima priča i druži se, a sa ostalima ni ne pokušava da se zbliži i sprijatelji. Po mom mišljenju nema ni misionarskog rada, niti se sveštenstvo trudi da dovede ljude na liturgiju.

 

хвала на искрености, користиће итекако.

[obi-wan]

прва и основна ствар је да интересовање потекне из породице

 

Ne slazem se ovde. Kod vecine mladih danas ovaj uslov ne da nije ispunjen, nego prosto ne postoji. Nema toga u vecini porodica. Ali, to i nije toliko bitno. Jer, prva i osnovna stvar jeste da sama Crkva dadne ljudima do znanja da su oni vazni Crkvi, i to kao ljudi, a ne kao ovce za shishanje.

 

Dakle, primer onih koji zovu u Crkvu ide pre svega. Takodje, i sirina u samoj misiji - savremeni propovednik mora da bude spreman da odgovori na sva pitanja, sto znaci da mora da bude i veoma siroko obrazovan i nacitan, nikako samo bogoslovski...

[Никола Поповић]

Још нешто. Ово не морају нужно да обављају свештеници. Покренимо волонтере, увек има на крају богослова који се врзмају ту и тамо, овако ће имати конкретно послушање. Ту су и ђакони, али и људи који су се посветили Богу. Мрежа људи који желе да мењају ствари на боље, а да функционише по послушању као што је случај и у манастиру. 

Ја сам рад да се овоме прикључим апсолутно, хајде нека иницијатива. 

[Raymond Red Reddington]

Ја имам среће са Свештенством..

имам и пар пријатеља , али и мој надлежни парох је мађи човек пун елана..тако да нас редовно обилази и шаље обавјештења...о дешавањима..

немам да се жалим шта...

 

а ови примери су неке празнине у друштву које сам приметио...као родитељ...

[Свештеник Сретен]

Прво, желим да се оградим, ово није сада да ја критикујем свештенички свет, али желим само да покажем како то изгледа из перспективе лаика, јер јако често разговарам са људима на ову тему.

 

Јасно је да интересовање мора да буде нешто што се носи од куће, међутим, шта ћемо онда када свега тога нема? Дешава се да многи данас не само што нису упућени на Цркву, већ им се сервира прича како је то за ограничене људе.. Мора се бити стрпљив, али и врло присутан. 

 

Мислим да данас Црква (у смислу институције овог пута) не заостаје пуно од других јавних институција. Људи долазе, поштују одређена правила, а они који не поштују бивају маргинализовани и то је отприлике то. Међутим, постоји једна врло интересантна појава која се дешава данас, наиме, ако ја сада дођем као тотални лаик у Цркву и пожелим да се духовно окрепим и поразговарам са неким свештеником о неким духовним темема, или једноставно о Богу ја наилазим на процедуру. Као да сам на шалтеру, свештеници, често на један не тако леп начин, одбију разговор под изговором обавеза (не сумњам да обавеза има, али...), и као на шалтерима, један нас упућује на другог па једноставно закажу неки термин тамо, или једноставно нема разговора. Мени се ово често дешава и као ,,вернику", и онда се увек питам и шта сада?

Наравно, неко ће рећи, али не може човек да буде тамо на услузи 24 сата дневно - слажем се наравно, али хајде да се мало потрудимо па да у току дана у градској Цркви стварно неко постоји ко би разговарао са онима који наврате, наравно ако они желе да разговарају. Ово би у потпуности изменило читав доживљај Цркве у нашем народу, а да не помињем колико би се младих људи приволело побожном животу (знам да дежурства свештеника већ постоје по данима, али очигледно је да нешто не функсионише овде) Овако како сада стоје ствари, људи само препричавају и креће игра глувих телефона у којима свештеници крећу да буду једна, нажалост, омражена елита у народу. Ово мене јако плаши, јер се управо ових дана води такав рат против Цркве што по медијима, а што острашћени народ оплакује по коју хиљаду што је дао свештенику, а није је потрошио у кафани или негде тамо лево.  

Време је опасно, али зато решења има. Неко мора да буде ту када млади човек дође и тражи помоћ, иначе претворисмо Цркву, жив Христов Организам, у једну институцију која служи за пружање услуга. Не, то није њена мисија. 

 

"врло присутан" - врло корисно, хвала. 

[Свештеник Сретен]

Ne slazem se ovde. Kod vecine mladih danas ovaj uslov ne da nije ispunjen, nego prosto ne postoji. Nema toga u vecini porodica. Ali, to i nije toliko bitno. Jer, prva i osnovna stvar jeste da sama Crkva dadne ljudima do znanja da su oni vazni Crkvi, i to kao ljudi, a ne kao ovce za shishanje.

 

Dakle, primer onih koji zovu u Crkvu ide pre svega. Takodje, i sirina u samoj misiji - savremeni propovednik mora da bude spreman da odgovori na sva pitanja, sto znaci da mora da bude i veoma siroko obrazovan i nacitan, nikako samo bogoslovski...

 

"nikako samo bogoslovski..." свиђа ми се размишљање, хвала.

[w.a.mozart]

jedan moj prijatelj, mlad sveštenik bi rekao - sve polazi od ocrkovljenja sveštenstva

[Свештеник Сретен]

Још нешто. Ово не морају нужно да обављају свештеници. Покренимо волонтере, увек има на крају богослова који се врзмају ту и тамо, овако ће имати конкретно послушање. Ту су и ђакони, али и људи који су се посветили Богу. Мрежа људи који желе да мењају ствари на боље, а да функционише по послушању као што је случај и у манастиру. 

Ја сам рад да се овоме прикључим апсолутно, хајде нека иницијатива. 

 

браво, можда оне обавезе на које се често изговарамо не морамо ми свештеници обављати, можда треба више укључити друге а свештеник да буде више присутан за парохијане.

[Гордана Николић]

Спремити неки мањи простор при храму или у дворишту типа кафић, где би млади и са улице могли доћи и попити чај и кафу, поразговарати са Оцем који је у покрету и приступачан или узети неко пециво ...

 

Посећивати средње школе и разговарати са омладином док се не спријатеље са вама, Очевима ... 

И кад виде да у Вама и другима имају пре свега најискренијег пријатеља са којим могу о свему отворено поразговарати, кад виде да је уживање са бити у друштву Очева и слушати поуке и савете, онда би сами почели да долазе и једва би чекали да се поново сусретну и поразговарају са Вама и полако би кренули и на службе ...

 

Посећивати затворе, где има толико младих људи жељних топле речи и љубави и разумевања, јер, да нису, да су имали нормалне, лепе и пријатне животе, не би никада ни доспели у ситуације које за последице имају затварање ...

Тако је код нас, одређеним даном у недељи Отац посећује затворенике и Бог делује и те како, обраћа их вери и покајању.

 

Посећивати тренинге, утакмице (кошарка, одбојка, рукомет, фудбал и сл. где би се могло прићи играчима, тј. спортистима) и слично, не мислим у масу где разјарени навијачи пале и жаре на трибинама, него доле ближе терену, некако им се приближити и мало по мало остваривати контакте са њима ...

 

Отићи са децом на игралиште и попричати са другима ...

 

Зашто да не и у кафић на пиће или на неко јавно место и тако даље ...

 

Да виде млади да се са свештеницима може и те како дивно разговарати, сами би почели долазити и на службе ... 

 

Веронауку за одрасле при Цркви, али и на локалној ТВ станици у одређеном термину (једном недељно) ...

 

Више бити активиста, то сте дивно рекли, Оче, мисионар.

На пример, часни отац ђакон Ненад Илић је пример акције и деловања из љубави.

[Срђан Шијакињић]

На основу неког мог искуства, мислим да би начин на који се Црква представља требало мало освежити, наравно част изузецима. Често ми се чини да се Црква не труди колико би могла да је људи не доживљавају само као део традиције, "стуб друштва", "брану ерозији морала", "оно што је Србе одржало", моралну институцију, политички фактор и како је већ већина доживљава. Црква јесте све то, наравно, али и много више од тога, њен најважнији аспект је да нуди Смисао са великим С и један начин живљења који се може уклопити у свачију личност и живот. Данас су млади људи прилично скептични када им се чини да им неко приступа са позиције неприкосновеног аутритета, критике начина на који живе, пропагирања "старих вредности" и сл., у свему томе виде неки покушај контроле, очувања друштвених позиција моћи... Можда би Црква требало да прступа са мало више ентузијазма, као да проноси најважнију и најфантастичнију поруку у историји, увек актуелну, а не као да само позива на поштовање неких правила... Искрено, ја немам неке конретне идеје како да се приступи младима, чини ми се да највише зависи од конретних људи на терену, што би се рекло, од свештеника који свакодневно у школама и црквама долазе у контакт са народом, тако да може да испадне да само критикујем не нудећи никаква решења, али ово је неки мој општи утисак, па пошто ето припадам релативно млађој генерацији, реко' да га изнесем.

 

Оно што је Оби рекао чини ми се много важним, да свештенство буде широко образовано и спремно да проблеме младих сагледа из перспективе самих младих и из свих соталих углова. Људи се често мало обесхрабре када дођу са конкретним проблемима, а у одговор добију неколико устаљених фраза и нешто у стилу "тако је - како је"...

[Свештеник Сретен]

Спремити неки мањи простор при храму или у дворишту типа кафић, где би млади и са улице могли доћи и попити чај и кафу, поразговарати са Оцем који је у покрету и приступачан или узети неко пециво ...

 

Посећивати средње школе и разговарати са омладином док се не спријатеље са вама, Очевима ... 

И кад виде да у Вама и другима имају пре свега најискренијег пријатеља са којим могу о свему отворено поразговарати, кад виде да је уживање са бити у друштву Очева и слушати поуке и савете, онда би сами почели да долазе и једва би чекали да се поново сусретну и поразговарају са Вама и полако би кренули и на службе ...

 

Посећивати затворе, где има толико младих људи жељних топле речи и љубави и разумевања, јер, да нису, да су имали нормалне, лепе и пријатне животе, не би никада ни доспели у ситуације које за последице имају затварање ...

Тако је код нас, одређеним даном у недељи Отац посећује затворенике и Бог делује и те како, обраћа их вери и покајању.

 

Посећивати тренинге, утакмице (кошарка, одбојка, рукомет, фудбал и сл. где би се могло прићи играчима, тј. спортистима) и слично, не мислим у масу где разјарени навијачи пале и жаре на трибинама, него доле ближе терену, некако им се приближити и мало по мало остваривати контакте са њима ...

 

Отићи са децом на игралиште и попричати са другима ...

 

Зашто да не и у кафић на пиће или на неко јавно место и тако даље ...

 

Да виде млади да се са свештеницима може и те како дивно разговарати, сами би почели долазити и на службе ... 

 

Веронауку за одрасле при Цркви, али и на локалној ТВ станици у одређеном термину (једном недељно) ...

 

Више бити активиста, то сте дивно рекли, Оче, мисионар.

На пример, часни отац ђакон Ненад Илић је пример акције и деловања из љубави.

 

на ког ђакона Ненада мислите, одакле је?

[Istochnik]

Ili su zainteresovani ili nisu. Ko je zainteresovan on ce pronaci svoj put.

[Никола Поповић]

браво, можда оне обавезе на које се често изговарамо не морамо ми свештеници обављати, можда треба више укључити друге а свештеник да буде више присутан за парохијане.

 

Па управо то, да увек некога има, попут прве помоћи, а ако нешто захтева озбиљнију пажњу, свештеник се информише и преузме на себе дужност да се тој некој особи посвети. 

 

Знам да почињем да смарам сада, али и ово треба да се зна - у нашој нарави се чудне ствари комешају. Пре свега, постоји један дугогодишњи јаз који се направио између Цркве и људи који нису или били учени да потраже неку врсту утехе у њој, или јој једноставно нису прилазили. Јако често, ако одлучи неко да приђе из те групе се разочара још на почетку. Људи који раде при цркви заиста умеју да буду нељубазни (знам да генералишем, али погледајмо реално). Продавци свећа као да не умеју да се јаве и кажу помаже Бог. Па и у парохијском дому сви као да смо постали ,,кул" па се нико више и не поздравља, а тај неко који прилази управо о томе размишља и има ту идеалну идеју у глави, да је у Цркви отуђеност ипак на најмањем нивоу. Шта хоћу да кажем - набеђене продавце свећа или било које запослене који дају информације пропустити кроз једну дооообру обуку о лепом понашању и манирима  и 50% посла је већ урађено. Ово свештеник може да нареди, да нас све построји који се ту мувамо и оне који било шта раде или помажу, јер из неког разлога ми смо толерантни на безобразлук под изговор да је то карактерна особина човека...

Опростите мени грешном, али ово стварно уме да иритира. Дође ми некад да их разбијем како се понашају. И не, није оправдање ако неко каже да раде са људима, јер и ја радим са људима (ми генерално сви радимо са људима осим ветеринара рецимо) и имам живце као струне кад треба.