Како заинтересовати младе за Цркву

[JESSY]

Како ћемо нешто да урадимо? Како да се променимо? Морамо да променимо себе, пре него што променимо било кога другог. Неко ме је питао да кажем нешто о мисионарству. Не можеш да будеш мисионар пре него што постанеш Хришћанин. Не можеш да водиш, пре него што научиш да пратиш. Не можеш да подучаваш, пре него што научиш. Тако је просто. Шта ће да виде када пробаш да им причаш о Богу – твоје бесмислице?

Он каже: “Дођи, дођи и прати ме”. А шта ми кажемо? “Извини, не могу, зар не знаш да сам заузет? Имам ову обавезу, имам оно, уложио сам у ово, морам да урадим оно... Не могу тебе да пратим. Идеја је добра, али имам одговорност.” Ја сам овако говорио, знам да сте и ви тако говорили. Сваки дан нам каже: “Склони то на страну и прати ме”, а ми сваки дан кажемо: “Не сад, нисам спреман. Не могу, исувише ће ме коштати.” Сви смо призвани да будемо свети. Сви.

Сви смо призвани да будемо Христови сведоци. Да ли смо? Не волимо да се молимо, не волимо службе, не волимо да будемо милостиви... Само на себе мислимо. Како ћемо да се променимо?

Шта ћемо да урадимо? Нећемо урадити ништа, ништа, нећемо променити никога, ни себе, док не почнемо да волимо некога осим себе самих.

Неки од вас су некада били млади. Мислили сте некада да сте заљубљени у некога. Трчали бисте на крај света само да будете са том особом, јер у вашим мислима живот без те особе није вредан живљења. Знам да је већина изгубила тај осећај, али понекада се то деси, када кажете: “Не могу и не желим да живим без те особе, јер то неће бити живот.” Тако бисмо требали да мислимо о Господу, а не мислимо. Не мислимо. Како ћемо вас пробудити?

Предлажем да почнете код куће. Најбољи почетак мењања друге особе је да питате ту особу да вам опрости. Опрости ми што сам волео себе, а не тебе. То је добар почетак, јер је управо то проблем у свакој породици. Волим себе више него тебе и тражим да ми опростиш за пакао кроз који сам те провео ради своје опсесије самим собом. То је добар начин да почнете да видите Бога. Колико сте повредили свога мужа, или своју жену, или браћу, или сестре, или мајку, или оца, или децу, зато што сте увек мислили прво на себе? Они су патили због вашег лудила. То је добар почетак. Тако ћемо да променимо свет – мењајући себе. Неће бити лако.

[JESSY]

Стекао сам многа искуства кроз рад са бескућницима. Испричаћу вам једну причу па онда можете да постављате питања. Не знам одакле долазите; имам неку представу али не знам...

Када сам био млађи и здравији, излазили смо сваког петка, суботе и недеље увече. Живео сам са бескућницима који су се опорављали од дроге и алкохола, било нас је око 150. Сви су наизменице излазили са мном викендом. Спремали смо храну у комбију, носили смо одећу, ћебад, храну и излазили смо до људи који живе испод мостова и у метроу и на другим местима у Њујорку. Била је цича зима, јануар или март, не сећам се, врло хладна година. На аутобуској станици Порт Оторити хранили смо људе који живе у картонским кутијама. Многи од њих су тешки овисници о разним супстанцама, многи су умно болесни, имали су шизофренију, нису узимали лекове, живели на улици. Било је то дивље друштво. Један младић је био врло напет, скакутао је тамо-вамо и показивао на једну кутију и говорио да идем тамо да помогнем. Негде у ћошку биле су две кутије прилепљене једна за другу и за зграду. Пришао сам. Не дешава се често да се запањим, али тада сам био запањен. Две женице у својим осамдесетим годинама су живеле у тим кутијама, на улици. Биле су преплашене на смрт, јер су их други тукли и отимали им све што оне испросе, јер су сви њима давали новац. Нису ни желеле да им неко нешто даје јер су се плашиле да ће бити пребијене. Рекао сам им да ћу их одвести кући, да ћемо им наћи пребивалиште. Једна је хтела да крене, а друга није. Плакала је. Рекао сам им да одведу ону која је хтела да иде, а остао сам са другом. Рекао сам јој да ће све бити у реду и питао је зашто плаче.

Рекла је: “Зато што ме је син избацио из куће. Живела сам са сином, а онда је он рекао да његова жена не жели више да ме види у кући, па ме је избацио.” Рекао сам да ћемо је водити кући, а она је рекла да не жели више да има кућу. “Моја сопствена породица ме више не жели. Плачем по читав дан, знајући да сам родила то дете а он не може да се стара о мени у старости.” Колико постоји људи за које ни не знате, јер вас ни не занимају, који нису вољени? Много. Много.

[JESSY]

Једном нам је Мојсије дошао у посету. Лично Мојсије. Управо смо били завршили вечерњу службу, следећег дана је био помен Мојсија Боговидца. То вече око два ујутру је неко позвонио на врата. Помислих: “Боже, ко звони у два ујутру?” Устао сам и сишао доле, на вратима је стајао старац црне коже и седе косе. Носио је челичну кофу пуну крша прекривеног пешкиром. Рекао ми је: “Хладно ми је. Гладан сам. Немам где да живим.” Рекао сам: “Па где си био у осам увече, ни тада ниси имао где да живиш, што ниси дошао тада, када сам био будан. Добро, нема везе, уђи. Спаваоница је пуна. Немаш где да преспаваш вечерас?” “Не”, одговори он. Тада га упитах како се зове, а он каже “Мојсије”. “О Боже! Уђи, уђи!” (Отац Јоаким говори кроз смех). Ако то није знак са неба, онда не знам шта јесте. Остао је код нас. Био је мало необичан. Питао сам га где му је породица. “Ту су у близини”. Био је ратни ветеран. Сместили смо га у дом за незбринуте. Онда је дошла његова породица, бесна на нас. Користили су његов државни додатак у своје сврхе, док је он живео на улици. Уновчавали су све његове чекове и задржавали за себе, а он је живео на улици јер је био сенилан и није знао шта ради. Када смо га ставили у дом, новац је почео да стиже дому, а не породици, па су се због тога наљутили на нас. Хтели су да га извучемо из дома. То је било у Њујорку, али знам да се такве ствари дешавају и овде. Знам то. Да ли ви знате да се то дешава у овом граду? Ако не знате, срам вас било. Не знате колико вам браћа пате јер вас није брига! Јер волите једино себе и оно што вас чини срећнима и што вам је удобно.

Да ли бисте ви данас, када бих ја изашао у центар Торонта и пронашао неког лудог бескућника, и када бих вам дошао и питао вас да га водите кући и да се бринете о њему, да ли бисте то учинили? Рекли бисте: “Али Оче имам породицу, имам децу, имам... знате. Постоје места за збрињавање тих људи.” Да, у вашем срцу. Ту им је место. Али срце вам је пуно ствари, а не Бога.

Пуно је ствари, а не људи. Није испуњено љубављу. Испуњено је себичношћу.

Имали смо један мото у нашем дому за бескућнике: “Живи просто, да би други просто могли живети.” Имај само оно што ти је потребно, не оно што желиш, да би они којима је потребно могли да имају то што је потребно.

Скоро смо примили један веома занимљив телефонски позив. Жена нас је позвала и рекла да јој је муж умро, да је чула да помажемо бескућницима, па ако бисмо могли да дођемо да узмемо његову одећу и разделимо сиромасима. Отишли смо да узмемо одећу. Тај човек није био много висок. Имао је 131 јакну. 131! Све различитих боја, од различитих материјала... Дивна одећа, све по његовој мери! Шта му се дешавало у глави? Свети Василије Велики каже: “Ако имаш два пара ципела...” - два, а не сто! - “Ако имаш два пара ципела, други пар припада брату који нема ципеле.” Ако му не дате тај пар ципела, ви сте лопов. Јел' сте некада пребројали ципеле које имате? Гомило лопова.

[JESSY]

Размислите. Шта се то догодило па вам је срце умрло? Догодило се да никада није прешло преко самољубља. Такви смо. Можемо то да променимо. Само Христ то може да промени.

Ја нисам биолошки родитељ, само духовни. Сећам се када сам рекао брату, који ме је због тога умало убио, да бих ја радије да ми деца умру, него да живе у овом свету по вредностима овога света. Рекао је: “Не можеш то да промениш.” Наравно да можемо то да променимо. Закопајмо дете, па ћемо макар знати да је пре него што је отишло волело Бога. Не дозволи да оде и изгуби душу у овом свету. А шта ћемо са нама самима, пустимо сада децу; шта ћемо ми сами?

Хајмо са неким питањима, или хоћете да наставим? Видим да је владици доста овога, каже: “Завршимо ово и 'ајмо на кафу”. (смех у публици) Не, не, само сам се шалио.

Можда можемо да добијемо неку реакцију, па мало да се препиремо. Волим такве размене.

Да ја вас питам нешто. Ево изабраћу некога насумице. Ви, господине. Када бисмо отишли да поједемо нешто у граду и срели пијанца на улици, да ли бисте га одвели кући?

-Вероватно.

Да ли имате жену? Да, то би мало променило ствари. (опет смех у публици)

Да вам дам аналогију. Неки су можда чули за Дороти Деј. Јел' сте чули за њу? Дороти Деј је била Американка, која је већи део живота провела у Њујорку. Када је била млада, била је атеиста и комуниста. Радила је за новине. Касније је прешла у католичанство. Остатак живота је провела радећи и живећи са сиромашнима. Никада није куповала одећу, носила је само донирану одећу.

Живела је са сиромасима. Имао сам срећу да је лично упознам.

Једна жена, окружни судија, је имала сина јединца. Све је давала сину. Новац, све. Био је у својима двадесетима када је овердозирао од хероина. А мајка није ни знала да се он дрогира.

Умрло јој је једино дете. Била је ван себе. Помишљала је на самоубиство, између осталог.

[JESSY]

Отишла је код свештеника који јој је рекао да оде до “католичког радника” и да ради са Дороти Деј, да би заборавила на себе. Отишла је до “католичког радника”, где су три пута дневно хранили народ. То су били бескућници који су помагали друге бескућнике. У том крају већином су живели алкохоличари. У близини је био “акваријум за пијанце”. То је зграда коју је град посветио пијанцима, десетоспратница где би увече остављали пијанце скупљене са улица. Целу ноћ би људи ту повраћали једни по другима, а у шест ујутру би дошли радници са шмрковима и опрали целу зграду, са све људима, па онда људе избацили на улицу. Ти људи би сви сишли до “католичког радника” да попију кафу, поједу хлеб од јуче и отпочну дан. Мокрили би једни по другима, повраћали, свађали се, псовали. Било је то као поглед у пакао, ужасно. Сваки дан би им људи помагали, давали храну, покушавали да им учине нешто.

Тамо постојала оваква рутина: свакога петка увече, волонтери су се састајали после молитве да причају о тешкоћама претходне недеље. Жена судија је једном приликом рекла: “Не могу ово више да поднесем. Ту сам четири месеца и не могу више да поднесем смрад повраћке, смрад мокраће, алкохолизма. Не могу више да чистим купатила, не могу више да перем људе, не могу да гледам како се људи туку, псују... Доста ми је! Доста ми је. Говорите нам да треба да видимо Исуса у том пијанцу, али ја то једноставно не могу.” Дороти, која је ћутала све време, тада је рекла: “Ако ћеш на било који начин да помогнеш некоме, мораш прво да видиш свог брата који је алкохоличар, а не алкохоличара који ти је брат. Мораш да видиш брата пре него што видиш проблем.” Морате да успоставите однос да бисте решили животне тешкоће. Не можете да решите животне проблеме тако што ћете свуда видети проблем. Морате да видите људе са проблемом. А када будете видели људе и почнете да се односите према људима, променићете се.

Једном смо доживели инцидент у возу. Један дечко од неких 17 година је доживео некакав

психотични напад. Не знам да ли је тај напад био изазван менталном болешћу, дрогом, или нечим другим. Потпуно је лудовао, гађао је људе, ударао их. Неки човек у својим раним шездесетим му је пришао нежно и обухватио га рукама, држећи га. Допустио му је да се бори, док се није смирио. Дечко се само срушио на под. Пришао сам човеку и питао: “Како сте знали да то треба да урадите?” Одговорио је: “Имам дете. Без обзира шта твоја деца радила, ти их волиш, а та љубав смирује све што раде. Знам то по својој деци. Само сам га држао, дозволивши да ради шта хоће, али сам му ставио до знања да га волим, тако што га нисам пуштао. Нисам га обуздавао, само сам га држао.” Та љубав је прешла на дете. Ми такве ствари не радимо!

[JESSY]

Вриштимо и вичемо и зовемо полицију, “ти си лудак, шта радиш, избацићемо те из куће, бићеш кажњен...” И тако нападамо проблем другим проблемом, зато што не видимо себе у другоме.

Наш свет пати, јер у њему нема односа.

Смејао сам се када сам боравио у владичиној кући, било је тако лепо бити у соби у којој нема телевизора. Како је то лепо, када не мораш да будеш прикључен на оно на шта су сви други прикључени. Али, такво нам је друштво. Знате, са телефонима, сада су сви на телефону...

(Неко из публике поставља питање) Ово вам је прво питање од десет, имате још девет.

(Смех у публици)

– Чуо сам за Ваше искуство са Св. Јованом Шангајским.

– Знате да се данас слави баш он? Макар у Руској Цркви.

– Желео бих да чујем из прве руке како је то изгледало.

- То је било врло суптилно искуство. Сви прави сусрети су суптилни. Права размена љубави и права размена спознаје другог људског бића је суптилна. Сећам се да су моји мајка и отац били изразито наштеловани једно на друго. Могли су да буду у гужви, на неком састанку или друштвеном догађају, и ако би неко рекао нешто мојој мајци о мом оцу, њих двоје би се само погледали. Ништа не би рекли, али би знали тачно шта оно друго размишља и само би се насмешили једно другом. Имали су такву везу. То је била дубока веза, која није правила око тога велику буку.

Једном сам се возио колима са оцем кроз Сан Франциско. Знате да у Сан Франциску није баш топло. Обично је магловито. Били смо близу катедрале у којој је боравио Св. Јован, у Ричмонду. Била је густа магла, близу моста Голден Гејт. Видели смо једног малог свештеника како хода низ улицу. Нисмо знали да је то Св. Јован. Он је тада био архиепископ, али ми то нисмо знали. Ја тада нисам био Православац. Мој отац је стао да га повезе. Ја сам седео позади. Отац је питао свештеника да ли жели да га повеземо. Св. Јован није добро говорио енглески, па су почели да причају на француском. Ушао је у ауто и њих двојица су причали француски док смо се возили.

Ниоткуда... не, не бих смео да кажем “ниоткуда”, јер Бог говори кроз свете људе... Окренуо се према мени и питао: “Да ли си ти Православац?” Одговорим да нисам, а Свети Јован на то каже: “Бићеш”. И јесам. Никада га више нисам срео, то је било то. Али рекао је “бићеш”. Тада сам био Католик, нисам ни намеравао да будем Православац, али ето ме сада. Сигуран сам да и дан данас слуша док говоримо о њему. Оче? (отац Јоаким прихвата питање једног од присутних отаца из публике)

[JESSY]

– Да ли можете нешто да кажете о причи о Хришћанину који је у тестаменту оставио сво

своје благо првом свештенику који успе да у себи покаже Христа?

- Да. Испричаћу нешто, али нећу рећи где се то збило, јер је заједница Правосланих у Америци врло уска, тако да ћете одмах знати о коме причам. У једном граду у Америци је живео један веома богат тврдокорни Протестант. Био је веома огорчен према свему ономе што се назива Хришћанском Црквом, говорио је да више нема правих Хришћана. Сви имају неки свој план и без обзира на ситуацију, ни према коме се не понашају онако како се Христ понашао. Сви само хоће паре, нове зграде, развијају планове и програме, а народ их не занима. Тај човек је узео два адвоката, дао им свој новац и наредио да иду од цркве до цркве, кроз цели град. Наложио је да иду у сваку цркву, била она Православна, Католичка, Протестантска, шта год, само да се назива Хришћанском. Рекао им је: “Куцајте на врата и тражите да причате са свештеником, парохом, или с' ким год је тамо главни. Видите како ће се према вама понашати. Ако се буде понашао као Христ, дајте му новац.”

Адвокати су кренули и звонили на сва врата. Сви су им говорили да парох не може да их прими јер има нешто заказано, или зато што их не познаје; говорили су “не може да вас прими епископ, он је веома заузет човек, ко сте ви уопште, шта желите? Не можете разговарати са њим.” Тако је било недељама! Ишли су у Католичке, Протестантске, Православне... Нико их није примио. На крају су стигли у Православну цркву која се распадала, негде усред града. Кров се урушавао и уопште читава зграда. Ту им је свештеник отворио врата. “Уђите, уђите”, рекао је, ни не питајући ко су. “Управо спремам чај, хоћете чај?” Поздравио их је, примио, угостио, па их онда питао: “Могу ли да вам помогнем?” Рекли су му да ће уствари они њему помоћи. Дали су му 12 милиона долара за цркву (публика се гласно смеје). Свештеник је био у шоку. “Зашто ми то дајете?” Одговорили су: “Зато што си нас примио као што би то учинио Христ”. То је све. Када се за то сазнало, сваки свештеник у граду је на врата ставио знак на коме је великим словима писало: “Уђите слободно”! (публика се гласно смеје) Ту је епископ, не брините, чека вас. Али они нису добили новац.

Често размишљам о томе када ми неко покуца на врата. Не због новца, само не желим да на вратима буде Христ а ја да му кажем да немам времена. Верујем да је свако ко дође сам Господ. Шта год био разлог њиховог доласка, саслушам их, шта год тражили, одвојим време за њих. Никада никоме не кажем “опростите, немам времена за разговор, заузет сам”. Јер знам да је то Господ, а не желим да Он мени каже: “Извини, заузет сам. Када си ми био потребан, ниси био ту, сада ја немам времена за тебе”. Не желим то да чујем. Желим да чујем: “Добро одрађено, добри мој верни човече”. А не: “Ко си ти? Не познајем те. Излази.” А говориће то. Он каже: “Рећи ћу вам “одлазите од мене! Не познајем вас. Када сам био гладан, нисте ме нахранили, када сам био жедан, нисте ме напојили. Када сам био без крова над главом, нисте ме примили под свој. Сад идите од мене. Прекасно је. Пропустили сте прилику. Прекасно је!”” Не желим то да чујем. Нико то не жели. Желите да чујете: “Добро одрађено, добри мој верни човече”.

Опет сам их изгубио (односи се на публику а обраћа се организатору).

Организатор: Могли бисмо да направимо кратку паузу пре одговарања на још нека питања.

 

АРХИМАНДРИТ ЈОАКИМ (ПАР) (Joachim Parr)

 

Извор: http://serborth.org/07052013.html

http://православнајапородица.срб/2013-05-21-08-58-39/334-joakim-par-u-kanadi

[Баба]

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

 

 

Било би добро да покренеш још коју занимљиву тему

[Срђан Ранђеловић]

Фото: Владимир Јештокин

 

 

 

Ми православни волимо да кажемо да се наша Црква убрзано подмлађује, да је омладине у храмовима све више и више. Али реалност није баш тако светла: број "симпатизера" заиста убрзано расте, али број озбиљно оцрковљених младих људи, до данашњег дана, није баш тако велики. Таква ситуација представља озбиљан црквени проблем, који морају заједно да решавају, како сама омладина, тако и ти, који их доводе у храм.

 

Али за почетак тај проблем треба разумети и наћи његове корене.

 

На путу до Цркве младог човека чекају три основне замке.

 

Једна очекује те, који виде свештенике на рок-концертима и у интернет-анкетама Православље зову својим вероисповедањем. Понекад почиње да им се чини, да је то довољно: сматрати себе православним, јавно подржавати некакве црквене иницијативе... Ти људи и чине тај фантастични проценат наших грађана, који на питање о вероисповести, искрено одговарају: "Православље". Ипак, при том они скоро да ни не посећују храмове, апсолутно ништа не знају о Цркви, о њеном учењу и историји, јер су уверени, да је такво стање ствари нормално, и чак не виде те стране духовног живота (првенствено молитвену), којих су лишени.

 

У другу, сложенију и лукавију замку, падају већ ти, који редовно иду у храм, учествују у парохијском животу и раду омладинских организација. Чини се да су ти људи кичма православне омладине, ослонац Цркве. Али свештеници се жале, да вера никако не мења живот младих парохијана, за које приоритети остају светске навике, понекад сасвим неспојиве с хришћанским начином живота. Да и причешћују се они често, али исповедају се сасвим формално. Црква је за њих нешто слично "забави", некаква "православна подкултура", али апсолутно не то место, где се човек учи да живи другачије.

 

Трећа замка - за те који су одрасли у православним породицама, али, ослободивши се од родитељског старања, беже од "православног угњетавања" и већ при првој могућности престају да иду у храм.

 

Како избећи те замке? Шта треба урадити, да би млади човек остао у храму, нашао себе у Православљу? И како се уопште може десити то, да многи млади људи просто не виде у хришћанству његове лепоте и истинске вредности?

 

Расправе о томе се у Цркви непрестано воде. Једни су убеђени да свештеници сувише мало забрањују младим људима, други, напротив, приговарају мисионарима да су сувише попустљиви, што доводи до тога, да човек сматра себе православцем, иако то заправо није. Али главни проблем је заправо у другом.

 

Све је просто: ми често заборављамо да објаснимо младим људима, зашто им је неопходно то "не сме" и "може" из уста људи обучених у мантије. Расуђујући о црквеним забранама, величини хришћанске културе, ми често заборављамо о Христу. Зато што Он није просто стуб и јединствени смисао црквеног служења - Он је још и кључ за одговоре на сва остала питања. Без Христа је немогуће схватити Цркву. И чак ако млад човек долази у храм, био привучен древним руским иконама, или тражењем одговора на лична питања, или просто у потрази за утехом, тада веома брзо Црква почиње да му се чини бесмисленом, ако тамо не добија оно главно, ради чега она и постоји.

 

У томе је основни проблем савременог мисионарења. Научили смо да говоримо с омладином, али до данас нисмо сигурни, како да исправно проповедамо Христа. О томе, колико је важан тај проблем, говори и то, да је ново изабрани Патријарх управо њега издвојио као приоритетни. Он за собом вуче цели низ других, повезаних, али не мање важних проблема. На пример, посебан разговор заслужује и систем духовног образовања: дипломци семинарија морају постати проповедници и пастири, способни да дају одговоре на питања својих младих парохијана, а не просто извршиоци, одговарајући на било које компликованије питање о црквеном животу, кратким и безусловним: "Тако треба!". Томе се може научити само тако, што ће уочити и искоренити сопствене грешке.

 

Тема овог броја укључује у себе и крајње отворену причу човека, који није нашао себе у Цркви, и исто тако отворене и поштене покушаје људи Цркве да уоче своје грешке, и то је још један корак к томе, да би се научили, не просто да завлачимо омладину разговорима о апстрактним темама, већ и да им причамо о Христу, приказујемо Православље као живу веру савременог човека.

 

Јер је у Цркви заиста велико благо, и нама само остаје да се научимо да га дајемо људима, а не да га расипамо у празно.

 

Фото: Владимир Јештокин

 

превод с руског С. М.

20.септембар 2014.

 

Извор: http://foma.ru/neosmyislennoe-pravoslavie.html

 

 

 

Манастир Лепавина

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Deki992]

Pa jeste ovo realan problem za crkvu ali ja mislim da to jednostavno nije primarno do obrazovanja veroucitelja u nekom teorijskom smislu vec do same njegove licnosti i utiska kakvog ostavlja na druge (mlade) ljude.

Moze neko meni na primer da bude doktor nauka ali ako on nema tu neku harizmu kao licnost da zasluzi moje poverenje, dzaba mu sve, bice mi kao neka ziva riznica suvih informacija, sto se donekle pominje i u tekstu.

To je problem sa celim prosvetnim sistemom, sto ljudi rade poslove za koje nisu rodjeni. Pogotovo je to hendikep kod profesije veroucitelja, propovednika, kako god. Znaci, propovednici se ne stvaraju, oni se jednostavno rode kao takvi.

[Иван Ивковић]

Znaci, propovednici se ne stvaraju, oni se jednostavno rode kao takvi.

То важи за беседнике. Склон сам да верујем у то да је свако од крштених позван (да не кажем "дужан") да проповеда (= сведочи) Христа животом "унутрашњег" и "спољашњег" човека својим мислима, делима, а тек понекад и речима "јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте." (Гал. 3,27)

[Deki992]

То важи за беседнике. Склон сам да верујем у то да је свако од крштених позван (да не кажем "дужан") да проповеда (= сведочи) Христа животом "унутрашњег" и "спољашњег" човека својим мислима, делима, а тек понекад и речима "јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте." (Гал. 3,27)

Pa dobro ali ovde se valjda misli prvenstveno na veroucitelje ako sam dobro shvatio, znaci oni moraju biti dobri motivacioni govornici ili kako god, posto za tih pola sata, sat nedeljno mladi nece moci da imaju verodostojan uvid u njihov zivot.

Znaci da se ne lazemo, jedino sto crkvi preostaje je da prepoznaje takve ljude, obrazuje ih i podrzava u tom putu.

Jer danas je takvo vreme kada se crkveni ljudi( strucni da kazem ) ne namecu svojim zivotom, mladi nemaju puno prilike da dodju u kontakt sa njima i kada dodje do takve prilike, jednostavno je treba "iskoristiti" na najbolji moguci nacin.

E sad, posto se svakakvi obrazuju za taj poziv, dobijaju sluzbe preko raznih veza i slicno, kao i kod svih ostalih profesija, zato nam i jeste ovako kako je. 

[Лидија Миленковић]

Волела бих када би неко спровео анкету, на више локација, са великим бројем узорака, и са следећим питањем:

 

ВЕРУЈЕТЕ ЛИ ДА ЈЕ ИСТИНА :

1) Да је Исус Христос Богочовек, безгрешно зачет од Духа Светога и Марије Дјеве

2) Да ће Исус Христос поново доћи, као што пише у Јеванђељу

3) Да је Исус Христос васкрсао, као и да ћемо и сви ми, кад дође час, васкрснути

 

Резултати би, тврдим, били ужасно поражавајући (чак и код оних људи који с времена на време иду у цркву, па и причешћују се  понекад ).

Причајући са људима из околине ( колеге, комшије, моји ближњи    ,уопште - људи са које срећем), спознала сам колико мало знамо, заправо колико смо мало спремни и отворени да свпознамо своје незнање, а онда да кренемо у борбу против њега.

[Deki992]

Волела бих када би неко спровео анкету, на више локација, са великим бројем узорака, и са следећим питањем:

 

ВЕРУЈЕТЕ ЛИ ДА ЈЕ ИСТИНА :

1) Да је Исус Христос Богочовек, безгрешно зачет од Духа Светога и Марије Дјеве

2) Да ће Исус Христос поново доћи, као што пише у Јеванђељу

3) Да је Исус Христос васкрсао, као и да ћемо и сви ми, кад дође час, васкрснути

 

Резултати би, тврдим, били ужасно поражавајући (чак и код оних људи који с времена на време иду у цркву, па и причешћују се  понекад ).

Причајући са људима из околине ( колеге, комшије, моји ближњи    ,уопште - људи са које срећем), спознала сам колико мало знамо, заправо колико смо мало спремни и отворени да свпознамо своје незнање, а онда да кренемо у борбу против њега.

Upravo to.

Sto je najjace ja (koji znam ovo malo teologije uglavnom ovde naucene) nekad kada pricam o Bogu sa nekim poznanicima koji misle da su vernici i glasno se tako izjasnjavaju, shvatim koliko u stvari nemaju veze sa mozgom o pravoslavlju i mogu samo da zamislim kako bi ih jedan prosecni deklarisani ateista, za njih inace doktor teologije, zgromio argumentima i nekim skolskim zamkama tako da ne bi mogli usta da otvore.

[Лидија Миленковић]

@@Deki992,

 

Моји најближи (зет и сестра) славе славу, сестра се причешћивала пре мене, обоје се декларишу као православни хришћани (очито несвесни да себи "ускачу у уста" тиме) верују у ону причу из "Давинчијевог кода". Иначе ту причу је зет причао пре 30 година, дакле много пре него што је написан тај роман. Кад год причамо о томе  -  ја сам сироти, романтични, слатки њихов дебилчић, и они ме воле, али аргументи, чињенице ( зет је добар познавалац историје), су  "у њиховим рукама". Једна ћерка им је атеиста, а друга је , хвала Богу, верујућа у правом смислу те речи.

 

На пример, пре пар година, кад је дошао свештеник да им свети водицу, повела се прича о Нојевој АРЦИ. Онда је он питао свештеника : " Јели попе, јесу ли и пингвини били на броду "? И кад је добио потврдан одговор, победоносно је поставио следеће питање : " Па како су преживели, кад су снег и лед њихово станиште" ? И пошто му свештеник ништа није одговорио, зет је закључио  да овај појма нема, и да ни сам не верује у те бајке, а да не сме то јавно да каже.

 

П.С. ( Помените их у молитвама, молим вас  - Милоје, Светлана, Александра, Милена )