Задушнице - молитвено сећање на наше упокојене...

[JESSY]

Субота уочи Духова - Пред велики празник Духова, узноси се молитва за све умрле у свим временима, „од века“, јер се сутрашње слављење силаска Духа Светога односи и на живе и на упокојене, како се и помиње у вечерњим молитвама, које се читају на крају литургије и слушају клечећи. Није познато од када потиче ово помињање умрлих на данашњи дан. У најстаријим правилима нема спомена о томе, али се ове задушнице помињу већ од 12. века. Наводи се да се одлази на гробове блиских, да би се запалиле свеће и гробови окадили тамјаном. Код нашег народа су ове задушнице, назване летњима, увек биле важне и држале су се широм српства.

Господе Исусе Христе Бoже наш упокој уснуле у теби слуге и слушкиње твоје у места светла, у места свежине и одмора одакле одбеже свака мука, бол, суза и уздисање, сваки грех који починише било речју или делом свесно или несвесно у знању или не знању ти опрости као благ и човекољубив, јер нема човрка који је макар дан проживеоа на земљи да није сагрешио, само си ти без греха и правда је твоја правда вечна и речи су твоје истина, и ти јеси ВАСКРСЕЊЕ и покој уснулух слугу и слушкиња твојих Праотаца, Отаца, Матера, Деце, и свих упокојених од Адама до дана овога Христе Боже наш и теби славу узносимо са Оцем твојим који почетка нема и духом твојим светим којим све дише и постоји сада свагда и увек и у векове вркова. Вечан покој подај Господе свима уснулима православним Хришћанима Христе Спаситељу свих нас, и учини њима вечан помен.

[JESSY]

                                  

 

                                                       

 

 

[Božena]

Zadušnice… Kažu da neki ljudi umiru više puta. Prvi put kada se razbole. Tada nestaje ili se menja deo identiteta. Drugi put kada fizički odu. Treći put umiru u našim navikama. Otuda je prvih godinu dana period najintenzivnijeg žalovanja. Prvi rodjendan bez nekoga, prva slava, prvi Božić.

Danas, posmatrajući sveće koje polako gore, pitala sam se šta se dogodi ukoliko nikada ne umru u našim navikama? Da li je to onda večnost? Da li je to način da ih sačuvamo od prolaznosti?

I pitala sam se, ukoliko tri puta umiremo, koliko puta se radjamo? I da li su ta radjanja vezana za naš fuzički boravak ovde?. Rodimo se prvo u ljubavi i željama naših predaka, rodimo se u svakom snu koji odsanjamo, rodimo se u svakoj osobi koju zavolimo, rodimo se u svakom sećanju koje pokrenemo, i onda kada nas više nema. 

Reč je dodir. Misao je dodir. Sećanje je dodir.

Dok sam kasnije hodala nizbrdo ka izlazu groblja, videla sam nekoliko ljudi. Gladnih. Čekaju da se razidju drugi, da pokupe ostatke hrane. Ne nosim hranu na groblje, nije mi do jela kada sama tamo. Danas sam se prvi put zapitala da li je, umesto cveća, trebalo da odnesem nekoliko vekni hleba. I ostavim ih tamo. Znam da bi se moji dragi, koje danas slavim, više tome obradovali. I bili bi življi…

Bojana Glušac

 

.