Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу

[marija]

Mi možemo upoznati Boga koji je stvorio univerzum u svoj njegovoj veličini i kreativnim detaljima. On nam govori o sebi, međutim ide i dalje od toga. On nas poziva da imamo zajedništvo sa njim, kako bismo lično mogli da ga upoznamo. Ne samo da možemo znati o njemu, mi možemo poznavati njega, prisno.

    “Mudri da se ne hvali mudrošću svojom,ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim.

    Nego ko se hvali,

    neka se hvali tim što razume i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.” (Jeremija 9:23-24)

[marija]

Mudri car Solomon, iznosi svoja osećanje kad kaže: "Ispraznost nad ispraznošću,  ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost" Autor je imao prekomerno bogatstvo, mudrost veću od svih ljudi njegova ili našeg vremena, stotine žena, palače i vrtove koji su izazivali zavist drugih carstava, najbolju hranu i vina, te svakovrsnu zabavu na raspolaganju. U jednom je trenutku rekao da je tragao za svim što mu je srce poželelo. Ipak je sažeo "život pod suncem" (život koji kao da je samo ono što možemo videti očima i iskusiti čulima) u ispraznost!

Odakle takva praznina? Jer nas je Bog stvorio za nešto više od onoga što možemo iskusiti ovde i sada. Salomon je rekao Bogu: "On je stavio večnost u srca ljudi..." U našim srcima mi smo svesni da ovo "ovde i sada" nije sve što postoji.

Svako ljudsko biće u određenom trenutku svoga života se zapita: "Šta ja tražim na ovoj zemlji?". Ili, "U čemu je smisao života?", ili, "Ima li ovaj život uopšte smisla?" Albert Kami jednom reče, "da čovek ne može da živi bez smisla života".

Čovek je stvoren sa svrhom i kapacitetom da živimo u zajedništvu sa Bogom. U našem životu nešto će uvek nedostajati, sve dotle dok ne dođemo u ovo nam namenjeno zajedništvo.

Tako, ako nema zajedništva sa Bogom, u nama onda postoji praznina. Ovu prazninu mnogi osećaju ili opisuju rečima, poput:

"Stalno mi nešto fali..."

"Neki deo kao da u meni nedostaje..."

"Nema mira, kao da stalno za nečim tragam..."

"Osećam da mi nedostaje parče duše..."

"Neki vakum je u meni..."

"Duboko u meni je praznina..."

[marija]

53. И за Њим (Исусом) иђаше народа много, и притешњаваху га. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, и много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, кад је чула за Исуса, дође с народом и дотаче се остраг хаљине Његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина Његових, оздравићу. И одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од болести. И одмах Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче Мојих хаљина? И рекоше му ученици Његови: Видиш где те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене? (Мк. 5,24-31).

А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8,46).

А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред Њим, и каза му сву истину, а Он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје! (Мк. 5,33-34)

Ово је једна дивна јеванђелска прича. Она је монолитна и не може се рашчланити. Њен садржај је једноставан и толико познат, да више готово и не изазива пажњу. Жена страда дванаест година. Нема јој помоћи од људи... Са дубоком вером она дотиче Христову одећу и добија исцељење. И то је све. Просто и јасно. Али у овој дивној причи има и таквих бљештавих кристала чију светлост поглед не може да издржи, пред којима дух бива усхићен, и чија дубина доводи у недоумицу.

Хоћу ли наћи речи да их опишем? Главна мисао овде је - показивање Божанске Силе.

Бог је Дух. Божанска Сила је највиша духовна сила. Дакле, она није материјална и природни закони на њу се не могу применити. Говорити о тој Сили користећи при томе материјалистичке појмове, значи - богохулити. То наравно никако не значи да Божанска Сила, због своје најфиније духовности, за нас, који смо материјална бића, представља чисту фикцију, илузију, готово самообману. Такође, немој мислити да пројављивање Божанске Силе у материјалним стварима - услед њене несродности са тим стварима - представља илузију.

Не! Будући да је људски дух (не душа) удахнут од стране Божанског Духа (и дуну му у нос дух животни), и да у људском духу постоји атом сродности са Божанским Духом - Божанска Сила може да буде опажена духом човека.

Јеванђелска прича о крвоточној жени потврђује ову мисао чињеницом из живота. Ова чињеница показује да је Божанска Сила - реалност. Она је реалност, попут било које видљиве физичке појаве.

[marija]

54. А Исус, чим је чуо реч што казаше (о томе, да је Јаирова кћи, Коју је пошао да исцели од болести, већ умрла и да нема потребе да се Учитељ труди), рече старешини синагоге: Не бој се, само веруј! (Мк. 5,36).

Вера се разликује од знања. То су две сфере, и свака има своје законе.

Знање - то је земља, и закони знања су материјални - земаљски закони. Вера - то је дух, и закони вере, то су - закони духа.

Као што земља није спојива са духом, тако и знање није спојиво са вером. И као што знање није спојиво са вером, тако се ни закони земље не могу применити на појаве вере. Они ће притиснути веру, спутаће је и спречити њене узлете. Ето због чега свет вере не треба да мешаш са земаљским светом, и због чега за веру не треба да тражиш ослонце на земљи. То су - трули ослонци. Они веру само везују, а вера треба да има слободан узлет. Значи, не примењуј земаљску меру за дела вере и дела вере не стављај у зависност од земаљских догађаја.

На пример, ти знаш да се твоје болесно дете не опоравља и да се болест компликује. Према људском расуђивању и према медицинском знању, видиш да се шансе детета смањују; појављују се беспомоћност и страх... И ако се будеш молио Христу, а да истовремено мислиш како према законима медицине дете треба да умре, онда ће, због озбиљности ситуације у којој се дете налази, Христова помоћ изгледати готово неостварива. Можда ће твоја молитва бити чак и дубока молитва људске беспомоћности, али твоја вера је већ у ранама. Њу је сломило знање, факт живота који те је затровао. Њу је скрхао “страх”, потпуно законит са људске тачке гледишта, са тачке гледишта земље.

[marija]

Божије речи и Божија дела откривају се људима у мери њихове способности да их приме (упор. Мк. 4,33 и 5,378-40). Дакле, када се у једном случају околина (укућани бесомучника) прихвати као способна да прими тајну Божију, тад Господ тражи да се прича о чуду. У другом случају околна јавно показује тврдоћу срца (подсмеваху му се), и Господ тајну затвара у круг изабраних. Ради светости тајне Он неће да износи бисер пред недостојне, како они, богохулећи, не би почели ногама својим да газе светињу. Такво раздвајање оних који су способни и оних који су неспособни да прихвате тајне Божије, и различит однос према њима, никако није представљао непотребну строгост, или некакав ригоризам Господа, нити пак говори о томе да Господ има благонаклоност према једнима људима, док се од других окреће.

Различит однос Христа према разним људима зависио је искључиво од самих људи. Такав однос увек се потврђивао, како показује Јеванђеље, кроз дела Самог Христа.

Ево средине која верује, са срцима обраћеним Богу. И Господ јавно савршава чудо исцељења раслабљеног, каже му да узме постељу и кроз народ иде својој кући. Тако поступа зато што ће то да буде прихваћено. И срца људи још ће се више испунити вером. Заиста, јеванђеље пише: Сви... слављаху Бога (Мк. 2,12; Лк. 7,16).

И међу онима који не верују, чије је срце гневно, и који су неспособни да приме чудо, Господ, жалећи што су им срца окамењена, савршава чудо исцељења човека коме је рука била осушена (Мк. 3,5). Шта је резултат тога? Да ли се средина уразумила? Да ли се спасила? Не. У окамењености својих срца средина потписује сопствену осуду: Фарисеји (који су присуствовали чуду) одмах учинише веће против Њега са иродовцима како би га погубили (Мк. 3,5).

Није ли Господ био у праву када је (у два случаја) скривао чудо од такве средине? За њу је чудо било бескорисно: оно је водило само ка још већем разгневљивању људи. Људи су увек жељни чуда, често размишљају о њему и траже га, заборављајући да можда постоји и такво људско стање околине, када је чудо - бескорисно. Они заборављају да може да постоји, на пример, такво стање, када “ако би неко и из мртвих васкрсао”, ништа се у животу неверних не би променило, него би васкрсење објаснили по своме, људски, или квази-научно.

[JELENA]

Blagosloveni bise oni sto nevidjese a povjerovase 0110_hahaha

[Дејан]

(Način na koji razmišljamo o Bogu, sebi i drugim duhovnim pitanjima, igra ogromnu ulogu ne samo u našem duhovnom životu, već može da utiče i na naše mentalno, emocionalno i fizičko zdravlje. Šta više, kako studija u nastavku ističe, naše misli o Bogu, nama samima i duhovnim stvarima mogu igrati veliku ulogu u odnosima koje imamo sa drugim ljudima. Suština je da negativno poimanje Boga ima negativne uticaje dok pozitivno ima pozitivne uticaje.

Naravno ova studija nije ništa novo za pravoslavnog hrišćanina. (Naše nasleđe je već upućeno u sve ove psihološke probleme koji se danas proučavaju ( u vezi vere ) i čak je otišlo daleko iza njih. Sveti Oci Crkve napisali su dosta toga o ulozi uzajamnog delovanja misli, učenja i načina života u sjedinjenju čoveka sa Bogom i ljubavi prema celom čovečanstvu, kao krajnjoj dobrobiti prema sebi samome i društvu u celini. Da bismo se nazvali hrišćanima, moramo nastojati da oponašamo Hrista i Svete u svim stvarima, kako bi zalečili naše sebične želje i postali potpuno nesebični pred Bogom i ljudima. Takođe znamo da za našu i dobrobit celog društva, glavni ključ jeste usavršavanje u poniznosti prema Bogu i drugim ljudima.

Pravoslavlje stoga služi isceljenju čoveka od svih negativnih psiho-somatskih problema prouzrokovanih našim mislima i željama koje su nas dovele do poroka i Bogootpadništva.)

*  *  *  *

Novine "USA today", 15.jun 2009

Članak Endrjua Njuberga *

* Endrju Njuberg je vanredni profesor radiologije i psihijatrije na Univerzitetu Pensilavanija u SAD. Zajedno sa Markom Voldmenom autor je knjige "Kako Bog menja vaš mozak"

Vera može izvući najbolje iz ljudi ( ljubav, velikodušnost, saosećanje )- i najgore ( strah, mržnju, nasilje ). Da li će ljudi biti među prvima ili među drugima, zavisi od toga kako shvataju Boga koga poštuju.

U srednjoj školi zabavljao sam se sa devojkom čija je porodica sebe smatrala tzv."ponovo rođenim" hrišćanima. To je bio moj prvi susret sa iskreno religioznim ljudima, koji se otvoreno nisu slagali sa mojim pogledom na veru. Oni su bili uvek ljubazni prema meni, ali su bili prilično jasni da sam prema njihovom shvatanju ja duboko sagrešio ne okrenuvši se ka Isusu. I da.. zbog ovoga ću otići u pakao. Dovoljno je teško biti tinejdžer, ali ovo je bilo previše. Osuđivanje njene porodice uznemirilo me iz dva razloga. Prvo, nije mi se dopala pomisao da ću otići u pakao, ali u isto vreme njihova uverenja navela su me da energično ispitam sopstvena. Usledili su uznemirenost i nespokojstvo, i shvatio sam da je ovo bio prvi put da sam iskusio tako jaka negativna osećanja u vezi religije.

Trideset godina kasnije, ovaj sporedni događaj i dalje odjekuje u meni dok sprovodim opširno istraživanje o verskim običajima i verovanjima i njihovom uticaju na ljudsku ličnost. Istraživanja do kojih sam došao, ako ne konačna, u jednom su jasna :

Vera i duhovna praksa uopšte uzev imaju pozitivan uticaj na fizičko, emocionalno i neurološko zdravlje pojedinca. Ljudi koji se bave verskim aktivnostima skloniji su da se bolje nose sa emocionalnim problemima, imaju manje loših navika i bolje opšte zdravstveno stanje. Čak mogu da žive duže od onih koji vode više svetovan život. Zaista, mnoga istraživanja dokazuju da verujuće i duhovne osobe nalaze više smisla u životu.

Naše studije u okviru Centra za duhovnost i um pri Univerzitetu Pensilvanije ( imajući u vidu i kolegu Marka Voldmena ) o uticaju različitih duhovnih praksi, kao što su meditacija i molitva, takođe otkrivaju značajna poboljšanja u pamćenju, kogniciji ( rasuđivanju ) i saosećanju istovremeno smanjujući anksioznost ( uznemirenost ), depresiju, razdražljivost i stres ( čak i ako se ne obavljaju u teološkom kontekstu ). Moglo bi se onda doći do zaključka da je biti religiozan ili duhovan dobra stvar.

Ali nemojmo žuriti. Takođe smo otkrili da uticaj religije na ljude veoma zavisi od toga kako oni "vide" svog Boga.

Koji Bog?

Nema sumnje da kad ljudi Boga shvataju kao milostivog, praštajućeg, sažaljivog, koji podržava, ovo će većma rezultirati jako pozitivnim sagledavanjem njih samih i sveta koji ih okružuje. Kada se, međutim, Bog shvata kao ravnodušan, osvetoljubiv i nesklon praštanju,to može imati opasne posledice po fizičko i mentalno zdravlje jedinke. Još jednom istraživanje jasno pokazuje : Ukoliko razmišljate o negativnim osećanjima ona aktiviraju delove mozga koji su povezani sa besom, strahom i stresom. Ovo na kraju može da ošteti važne delove mozga i tela. Što je još gore, negativna osećanja mogu se proširiti na spoljašnje ponašanje koje izaziva strah, nepoverenje, mržnju, zlobu i nasilje prema ljudima koji imaju različita ili suprotna uverenja. Na taj način postaje lakše verovati da smo"ja i moja vera pravi, a ti i tvoja vera pogrešni". Na ovu pogubnu versku retoriku ateisti uvek brzo upere prst kad se fokusiraju na negativna svojstva vere. U stvari, čitanje nekih od sledećih citata može biti škodljivo za vaš mozak ukoliko u njemu izaziva uznemiravajuću i mrsku reakciju :

"Želim samo da pustite da vas preplavi talas netolerancije. Želim da pustite da vas preplavi talas mržnje. Da, mržnja je dobra...Naš cilj je hrišćanska nacija. Mi imamo biblijsku dužnost, mi smo bogom pozvani, da potčinimo ovu zemlju."-Rendel Teri, osnivač "Operacije spasavanja", jedne od ektremnijih grupa protiv abortusa,1993. "Kažeš da bi trebao da budeš ljubazan prema Anglikancima i Prezviterijancima i Metodistima i ovima i onima. Koješta. Ne moram da budem ljubazan prema duhu Antihrista. Mogu da volim ljude koji imaju lažna mišljenja, ali ne moram da budem ljubazan prema njima "-tele-evangelista Pat Robertson,1991.

Srećom, ankete pokazuju da samo mali procenat Amerikanaca ima tako neprijateljska uverenja. Na nesreću, ova manjina uglavnom privlači najveći deo medijskog prostora (TV kamera i novinarskog mastila). Ali ono što je zaista zastrašujuce je činjenica da se 1% njih prevodi u 3 miliona potencijalno nasilnih građana samo u našoj zemlji. A ovo se sigurno odigrava i na globalnoj sceni, tako što se verovanja suprotstavljaju i terorizam podstiče strah, mržnju i na kraju nasilje. Postoji još jedna potencijalno tamna strana religije. Kao što sam svedočio u bolnici u kojoj radim, kad ljudi osećaju da su navukli bolest jer ih je Bog kaznio, takvi mogu da se ne pridržavaju lekarskih naređenja,odnosno da se ne pridržavaju propisa i da ne uzimaju lekove po uputstvu.

Nakon svega, zašto bi se trudili da ozdrave, kad Bog pokušava da ih kazni? Istraživanje potvrđuje da ljudi koji Boga doživljavaju kao kažnjavajućeg mogu da ugroze svoj imuni sistem i psihološko zdravlje, i na taj način samo produže svoju muku i bolest. Ja trenutno, zajedno sa istraživačima sa drugih univerziteta, razvijam jednostavne strategije kojima bih pokazao ljudima kako mogu negativne verske stavove da preobrate u pozitivan okvir, koji će im pomoći da se bolje nose sa svojim zdravstvenim problemima i da na taj način poboljšaju njihov kvalitet života.

Pa, kako da se verujuća osoba odbrani od negativne strane religioznosti i duhovnosti? Naša istraživanja pokazuju da sve što je potrebno da uradite je da ostanete duboko usredsređeni na pozitivna i miroljubiva shvatanja- nas samih, drugih oko nas i naših najdubljih vrednosti i verovanja.

Opsednuto usredsređivanje na bilo koji oblik negativnosti- verski, politički ili međuljudski, šteti društvenom razumevanju i saradnji. U tom smislu, može se tvrditi da verske i duhovne aktivnosti mogu biti ne samo korisne, već i potrebne za pomaganje ljudima kako bi našli saosećajnije pristupe prema sebi i prema drugima. Sami Bog zna da političari i predsednici kompanija ne rade mnogo ovih dana kako bi stvorili saosećanje. Tako da je lako tvrditi, sa sociološkog stanovišta, da vera igra suštinsku ulogu u usmeravanju ljudi u njihove najdublje vrednosti u životu. Na taj način, Bog može biti dobar, ako ne savršen, jer pomaže ljudima da budu saosećajni, da praštaju i da vole.

Bitka u mozgu

Praktično svaka religija - uključujući i najkonzervativnije sekte - propoveda pozitivne koncepte kao što su "ljubi bližnjeg svoga" i "uzvišeno je praštati". Vera nas često podstiče da tragamo za pozitivnim osećanjima kao što su radost, mir i nada. Ali uvek moramo biti svesni večite unutrašnje bitke između onih delova mozga koji su skloni odbacivanju drugih, i delova koji teže da izgrade zajedničke saveze sa našim bližnjima kada je to potrebno.

U tom smislu, bez obzira da li prihvatimo duhovne ili svetovne vrednosti, krajnji cilj je isti. Jer, kao što navodi Albert Ajnštajn, kada opisuje sličnost između duhovnog i naučnog bogojavljenja, neodoljiva je lepota i strahopoštovanje prema univerzumu i duboko je osećanje povezanosti sa svetom za kojim svi mi tragamo, ako ne i čeznemo. U najboljem slučaju, i nauka i vera mogu izazvati inspitativan smisao u našim životima, i kada se to desi, i Bog i nauka su veliki. Međutim uvek treba da se pazimo pokušaja koji Bog, religija ili nauka mogu namerno prevideti prema drugima. Naš mozak je ispunjen i sa pomislima punim ljubavi ali i mržnje. Možemo se okrenuti ka veri i duhovnosti kao načinu kojim ćemo podstaći dobro u nama, osim, naravno, ako mi sami to ne uradimo.

[сербон]

..... Nema sumnje da kad ljudi Boga shvataju kao milostivog, praštajućeg, sažaljivog, koji podržava, ovo će većma rezultirati jako pozitivnim sagledavanjem njih samih i sveta koji ih okružuje. Kada se, međutim, Bog shvata kao ravnodušan, osvetoljubiv i nesklon praštanju,to može imati opasne posledice po fizičko i mentalno zdravlje jedinke. Još jednom istraživanje jasno pokazuje : Ukoliko razmišljate o negativnim osećanjima ona aktiviraju delove mozga koji su povezani sa besom, strahom i stresom. Ovo na kraju može da ošteti važne delove mozga i tela. Što je još gore, negativna osećanja mogu se proširiti na spoljašnje ponašanje koje izaziva strah, nepoverenje, mržnju, zlobu i nasilje prema ljudima koji imaju različita ili suprotna uverenja. Na taj način postaje lakše verovati da smo"ja i moja vera pravi, a ti i tvoja vera pogrešni.

..................................

Старац Тадеј није  био научни сарадник  ни једног института, а знао је да,

Какве су ти мисли , такав ти је живот.

[marija]

Mudri car Solomon, iznosi svoja osećanje kad kaže: "Ispraznost nad ispraznošću,  ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost"

Imao prekomerno bogatstvo, mudrost veću od svih ljudi njegova ili našeg vremena, stotine žena, palate i vrtove koji su izazivali zavist drugih carstava, najbolju hranu i vina, te svakovrsnu zabavu na raspolaganju. U jednom je trenutku rekao da je tragao za svim što mu je srce poželelo. Ipak je sažeo "život pod suncem" (život koji kao da je samo ono što možemo videti očima i iskusiti čulima) u ispraznost!

"On je stavio večnost u srca ljudi..." U našim srcima mi smo svesni da ovo "ovde i sada" nije sve što postoji.

[marija]

Вера је пут на коме Бог и човек иду један у сусрет другом. Први корак начини Бог, који свагда и безусловно верује у човека. Он човеку даје неки знак, неки предосећај свога присуства. На неки начин, човек као да ослушкује тајанствени призив Божји, и његов корак у сусрет Богу представља одговор на тај призив. Бог човека призива отворено или тајно, осетно или готово неприметно. Човеку је, међутим, тешко да поверује у Бога, уколико пре тога не осети призив.

Вера је тајна, па чак и својеврсна света тајна. Зашто се један човек одазове на призив, а други не? Зашто један прихвати реч Божју када је чује, а други остаје глув? Зашто један, када на свом путу сусретне Бога, све одбацује и почиње да га следи, док се други одвраћа и остаје по страни? „А идући поред мора Галилејског, виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер бејаху рибари”. Они су истога часа, оставивши мреже, кренули за Njим (в. Мт 4,18-22). У чему је тајна те спремности галилејских рибара, када су одбацили све и кренули за Христом, којега су видели први пут у животу? А зашто се богати младић, којем је Христос такође рекао: „Дођи и хајде за Мном”, није одазвао истог тренутка, него је „отишао жалостан” (в. Мт 19,21-22)? Да ли је разлог тај што су они били сиромашни, док је он поседовао „многа имања”; што они нису имали ништа осим Бога, док је младић имао „благо на земљи”?

[marija]

Божји призив могао би се упоредити са стрелом којом Бог, као искусни ловац, „рањава” човекову душу. На души се тада појављује рана која крвари и не зацељује, и та рана присиљава душу да, заборављајући на све, потражи лекара. Душа онога ко је осетио призив, бива несавладиво привучена ка Богу. „Помисли такве душе”, пише преподобни Макарије Египатски, „пламте духовном љубављу и незадрживом тежњом за све славнијим и светлијим красотама духа; њу мучи несавладива љубав за небеским Жеником, и она се отима ка узвишеном и великом, што се више не може исказати речима, нити се људским умом може разумети... У божанском Духу садржи се, наиме, многолика и неисцрпна, неизрецива и незамислива лепота која се открива достојним душама на радост и насладу, живот и утеху, како се чиста душа, коју у сваком часу мучи најсилнија и најватренија љубав према небеском Женику, никада више не би осврнула на земаљско, него да би је у потпуности обузела чежња за Njим”.

[marija]

Bog je jedan od termina kojim se opisuje savršeno, nadljudsko biće, za koje mnogi ljudi vjeruju da je tvorac univerzuma. Koncept vjerovanja u jednog Boga je princip monoteizma.

Neke religije, mogu uključivati i antropomorfne osobine Boga, dok druge smatraju da je nemoguće i uvredljivo zamišljati Boga u fizičkoj formi. Neki smatraju da je Bog oličenje apsolutnog dobra, dok drugi smiraju da je Bog iznad ljudskog shvaćanja moralnosti.

U životu apsolutno nema tajni. Jedina prepreka na putu spoznaje života i istine o njemu je naša svest.

Da bismo dotakli odgovor biće neophodno doticati se mnogih drugih detalja.

Čovek je kreiran po ugledu na Boga ne kao fizičko biće po svom obličju već on kao Duša po svojim potencijalima koje treba realizovati.

Tajni prolaz ili put do spoznaje Boga su sami snovi, koji pomažu svakom pojedincu da se iz date tačke, uz rešavanje mnogih životnih detalja, vine u najviše duhovne visine. Putovanje u snovima u sledećoj fazi prerasta u svesno tzv, Duša Putovanje višim svetovima, Iza snova kao i iza intuicije stoji sveprisutni i sveznajući Sveti Duh (poznat i pod mnogim drugim imenima u mnogobrojnim drugim religijama).

Na put ka spoznaji Boga neophodno je ovladati svojim emocijama, zagospodariti svojim umom i njegovim negativnim pasijama te dokučiti svest iz koje se dobija duhovno znanje, razumevanje, mudrost ali i duhovna sloboda.

"Znati Boga" je konačni cilj svakog čoveka "Duše".

crvenilo

Veoma često se Bog Crkve zamišlja kao neki starac krajnje ozbiljnog lica....

[Маша]

Како замишљамо Бога? Не замишљам Га, од кад сам читала да није добро то радити. Кад дође време, по Његовом допуштењу, сазнаћу.

[Gospodin Jakov]

Joj, ja od kako sam pročitao Kalista sve nešto tripujem i zamišljam Boga kao neki mili Duh u koji svi utonemo na kraju krajeva.... Verovatno je ovo grešno što sam rekao, ali samo sam ispovedio misli  :smiley: ...

[Justin Waters]

Бога можемо замислити само онолико колико нам се Он благоизволио открити. Како нам је Христос открио Бога као св.Тројицу, те тако мислено можемо само замислити Бога као св.Тројицу без представљања слика. Божију природу не можемо појмити ни мислено јер нам је она недостижна. Оца и Духа Светога не можемо замислити сликовито је они на себе нису узели ништа од нама појмљивог света на себе, док је Син узео људску природу. Тако ако ишта сликовито могу да преодичим када помислим на реч Бог, онда је то свакако Господ са иконе рецимо Синајски Пантократор или Хиландарски, једна од те две фреске представа највернију представу Христа онаквог како је изгледао док је ходио земљом.