Свакодневна читања

[Несташна]

НЕДЕЉА ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

Рим. 88 зач. (V, 1-10).

Браћо, оправдавши се вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим. 

Мт. 18 зач. (VI, 22-33).

Рече Господ: свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама! Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити (Мт.6,22-23). Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: "Да, то није лоше". Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.





Tумачење светог Николаја Охридског и Жичког 


Јеванђеље о чистоти ума

Од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се назива хришћанином. Јер хришћанину је Бог највише дао, па ће највише од њега и тражити. Народима, који су се удаљили од првобитног откровења Божјег, Бог је оставио природу и разум: природу као књигу и разум као вођу по тој књизи. Хришћанима пак, поред природе и разума, повраћено је првобитно откровење Божје и дато ново откровење истине кроз Господа Исуса Христа. Уз то хришћани имају и Цркву, која је чувар, тумач и вођ у оба та откровења; и најзад хришћани имају силу Духа Светога, који од почетка Цркву оживљава, и учи и води. И тако док нехришћани имају један једини талант, разум, који их води и учи на књизи природе, дотле хришћани имају пет таланата: разум, старо откровење, ново откровење, Цркву и силу Духа Светога. Кад нехришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли само једна свећа, разум; кад Јеврејин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светле две свеће, разум и старо откровење; а кад хришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли пет свећа: разум, старо откровење, ново откровење, Црква и сила Духа Светога. Ко треба, дакле, да боље види и јасније чита: човек са једном свећом, или човек са две свеће, или човек са пет свећа? Несумњиво, да ће свак од њих знати донекле да чита, а још је несумњивије, да ће човек са пет свећа моћи даље видети и јасније читати него прва двојица. Кад се ономе, који је у пет пута већој светлости, погаси свих пет свећа, тада остаје он у већем мраку него онај, који ходи у светлости једне свеће, па му се та једна угаси. Јер кад у један исти мрак зађу два човека, мрачније бива пред очима онога, који је зашао у мрак са веће светлости. Но и они који ходе са једном једином свећом, тј. са чистим и непомраченим разумом својим, могу се пробити кроз мрачни кланац овога живота у велику светлост Божју; куд и камо је лакше онима, пред којима светли свећњак од пет свећа. И кад они, који ходе са једном свећом, неће имати изговора (Рим. 1, 20), ако скрену с пута и изгубе се у мраку, какав ће изговор имати пред Богом они, којима је Бог дао у руке пет свећа, па ипак скрену с пута и изгубе се у мраку? Заиста, од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се зове хришћанином.

Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом - са богоданим чистим разумом - видети и признати.

Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница.

Унутрашњи смисао ових речи намеће се сам по себи после идуће реченице, која гласи: ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! Не каже светлост на теби или пред тобом него у теби. Овим Господ целу слику о оку и телу окреће на унутрашњост човекову, на ум и на душу. Јер око је слика ума а тело слика душе. У Светом Писму често се говори о видовитости ума као и о заслепљености ума. Апостол Павле жели Ефесцима да би им Бог дао: бистре очи ума (1, 18). А Псалмопевац моли Бога: отвори очи моје, да бих видео чудеса закона твога (Пс. 118, 18), мислећи овде на умне очи и унутрашњи вид, којим се једино и могу видети закони Божји. Ум је око целе душе. Ум је прозор душе према Богу. Док је ум чист, светао и отворен према Богу, дотле се на целу душу сипа светлост небеска, те се мисли наше правилно уздижу ка Богу; сви осећаји срца нашег сливају се у љубав према Богу и закону Његовом, све намере, све тежње, сва дела душе наше светла су, здрава и упућена служби Богу. Као осветљено поље, по коме стадо пасе и чобани се веселе, и у које вуци не смеју да уђу од светлости! Тек кад сунце зађе и тама падне, вуци се усуђују сићи у поље и тражити себи плен. Осветљена чистим и здравим умом и душа је наша слободна од дивљих зверова порока и страсти, које на њу наваљују само онда када је покрије тама болеснога ума. (Авва Венијамин био се разболео пред смрт. Његови ученици и поштоваоци почели су с тугом молити крај његове постеље за његово оздрављење. Чувши старац, зашто они Бога моле, рекне им: "молите се ви, да се не разболи мој унутарњи човек; а од овога тела ја нисам видео вајде ни док је здраво било, нити пак сад, кад је болесно, осећам штете". Алфавитни Патерик). Кад је ум чист све је чисто у души човековој, и цео је човек тада чист. А чистоме човеку опет све је чисто (Тит. 1, 15). Несумњиво да у сваком човеку пореди највеће чистоте има и нечистоте; но човек чиста ума неће да види нечистоту. Он управља свој ум, а ум целу душу, само на оно што је чисто како унутра у човеку тако и у спољашњем свету. И, управљајући свој ум само на оно што је чисто, човек се све више богати чистотом. Што год се ум наш више задржава на Господу Исусу Христу, као савршеној чистоти и светлости, то ум наш, а кроз ум и срце и душа, постају све чистији, осветљенији, зрачнији и видовитији.

Одврати ли се пак ум од Бога, откаже ли се од Бога и похули ли на Бога, тада је светилник душе угашен; тада је прозор на одаји зазидан; и вођ душе је склизнуо с пута и пао у јаму. ("Не сабира се облак без дувања ветра, нити се страст рађа без помисли", каже Марко Подвижник: в. Добротољубие, Помисли су пак као ветрови, који дувају из поколебаног ума, те узбуђују осећајну и вољну природу човекову). Колика тама тада тек душа постаје! Тада настаје забуна у души, и слепачко тапкање и пипање час по овом час по оном путу. Једна тренутна мисао истакне се за вођу душе, као једна вештачка искра, но брзо се гаси и предаје вођство једном тренутном осећању, које се смењује опет другим осећањем или другом мишљу, или једном и другом и трећом тежњом, док најзад човек не падне у таму људског очајања. Изнемоћала и помрачена душа тада се предаје потпуно вођству тела, које је сама тама и слепило без светлости душевне. И тело постаје вођ. И слепац почиње да води слепца, док неминовно оба не падну у јаму.

Још се горње речи Христове односе на родитеље и учитеље, на вође народне и на свештенике Цркве Божје. Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици, како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су свештеници Божји нечисти, како ће верни бити чисти? Тада ће се на свима њима обистинити речи пророчке, које су се безброј пута обистиниле на народу израиљском: очима ће гледати а неће видети (Мат. 13, 14; сравни Јов. 9, 39). То јест: гледаће телесним очима на духовне ствари и догађаје, и неће их видети; јер телесно око види оно што је телесно, али духовно око или ум, види оно што је духовно. Но пошто је код њих вид ума заслепљен, то све што је духовно на небу и на земљи остаје за њих невидљиво и непознато, пошто они гледају само телесним очима. А телесни човек не разуме што је од Духа Божија, јер му се чини лудост и не може оа разуме, јер треба духовно да се разгледа (I Кор. 2, 15).

Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном не ће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.

Нико не може два госпооара служити, говори даље Господ; јер или ће једнога мрзети а другдга љубити, или ће се једног држати о другог презирати. Не можемо Богу служити и мамону. Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети. Да би ту истину још више нагласио Господ је понавља само другим речима: или ће се једнога држати а другога презирати. Ако се један човек држи Бога, он се не може држати и непријатеља Божјег. А љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Бог тражи од нас цело срце, и зато нам нуди сву Своју помоћ и све дарове Своје. Јер очи Господње гледају по свој земљи, да би показивао силу своју према онима, којима је срце цело према њему (II Дневника 16, 9), цело - то јест чисто и испражњено од вере у свет, наде у свет, љубави према свету, а испуњено вером, надом и љубављу једино према Господу живом и бесмртном. Ко се држи Господа, тај уистини мора осећати презрење према свеколикој смртној, варљивој и трулежној сласти и дражи овога света. И обратно, ко се предао потпуно у наручје варљивих нада и обећања овога света, тај ће потпуно занемарити и презрети Бога. Али не варајте се, Бог се не да ружити (Еф. 6, 7). Јер ко се одрекне Бога, одрећи ће се и њега Бог, и Бог ће остати Бог, а онај ће бити избрисан из књиге живих у оба света. Зато буди постојан у преданости Богу, и не дели срце своје, него кад си метнуо једном руком на плуг у њиви Господњој, не обзири се натраг. И кад си једном почео да бежиш од содомске покварености овога света, не окрећи свога погледа за се, да се не би окаменио као жена Лотова, па не би могао ни напред ни назад. И кад си једном успео да се спасеш од црног фараона мисирског, не пожели више да се вратиш у ропство његово, ма на твоме путу ка спасењу стајале и препоне такве као мора, и пустиње, и глад, и жеђ, и безбројни непријатељи. Господ увек иде пред онима, који се спасавају од пожара греховнога огња, и Он им просеца пут и кроз мора, и кроз пешчане пустиње, и кроз густе редове непријатеља.

Не можете Богу служити и мамону. Опет Господ хоће да појача ону прву мисао: нико не може два господара служити. То јест два господара, који супротно мисле, супротно желе, супротно хоће. Праведни Аврам послужио је три господара (Пост. 18, 2), но та три господара били су у суштини и у духу један. И ми можемо служити тридесет ангела Божјих, или триста светитеља Божјих, но то нису ни тридесет ни триста господара, нису то чак ни два господара но један једини: то је Божја војска светлости, истина и правда која стоји под једним јединим господаром, Богом. Да се не би, дакле, мислило, да ми не можемо служити два добра и света човека, Господ зато објашњава прву своју мисао показујући, да Он мисли на два супротна господара, који ничега сличнога међу собом немају, као подне и поноћ. Бог и мамон - то су та два супротна господара, којима ми можемо да се предамо на службу: Богу за спасење и живот, а мамону, за пропаст и смрт. Мамон значи богатство. То је реч феничанска. Кажу, да су многобожачки Феничани имали и један кип под тим именом, коме су се клањали као божанству богатства. Зашто је Господ употребио страну реч за оно што је супротно Богу? Зато да покаже Своје дубоко презрење према обожавању богатства, према служењу и робовању богатству. Јер је корен свију зала среброљубље (I Тим. 6, 10). Среброљубље означава не само страсну љубав према сребру него према сваком излишном и душегубном богатству. Господ је могао рећи: не можете служити Богу и лажи, јер Бог је истина. Он је исто тако могао рећи: не можете служити Богу и отмици, јер Бог је милост; ни Богу и блуду, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је безгрешан и противник греха. Зашто је Господ Исус ставио баш службу богатству као супротну службу Богу? Зато што служба богатству изазива, проузрокује и омогућава све остале грехе и пороке. Ко се прилепи свим срцем земном богатству, тај се неће моћи уздржати ни од лажи, ни од крађе, ни од отмице, ни од кривоклетства, па чак ни од убиства, само да би своје богатство сачувао и увећао. Нити ће се моћи уздржати од зависти и мржње према онима, који су богатији од њега. Поред тога, богатство ће му лако отворити капије свих осталих греха и порока: пијанства, картања, блуда, прељубе, и свих бешчинстава. А када увиди, да га се људи због богатства боје и клањају му се, он ће престати да се боји Бога и да се клања Богу; гледаће с презрењем на закон Божји и Цркву Божју, и убрзо ће постати крајњи богохулник и богоодрицатељ. Ето, дакле, зашто је Господ изабрао баш службу богатству - или мамону, демону богатства - као службу, која се највише противи служби Богу. Служба богатству води човека робовању богатству сасвим умртвљује душу у човеку. ("Убог је онај ко много потребује; много потребовање пак ствара у животу ненаситост жеља. Разгорели огањ све гориво гута, и нико га не може задржати, док не сагори све. Тако и среброљупца - може ли ко задржати? Василије Велики: О среброљубљу.). Другом приликом Господ је рекао: каква је корист човеку ако сав свет добије а душу своју изгуби (Мат. 16, 26)? Свет је Божји и остаће Божји, а богаташ када умре остаће и без света и без душе, те ће на Суду Божјем бити сиромашнији од најсиромашнијих аргата и најамника својих у садашњем животу.

Зато вам кажем, говори даље Господ: не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тело од одела?

Зато вам кажем. Зашто? Зато што је богатство тако опасно по душу. Зато што служба мамону спречава вас, да служите Богу. Зато што желим, да ви будете господари свега света и свију ствари, нашто је Бог и наменио човека при стварању, а не да будете слуге слугу својих и робови робова својих. Зато нека вас не мори тешка брига о јелу и пићу и оделу. Теже је створити тело него ли снабдети га са јелом и оделом. Па Бог, који је учинио оно што је теже, учиниће и оно што је лакше. Зна отац ваш шта вама треба. Његово око непрестано стражари над вама и Његове препуне руке непрестано су пружене према вама. Не видимо ли на све стране око себе, како Створитељ храни и поји и одева сва створења Своја? Он храни мраве у прашини; Он храни зверове у планини; Он храни рибе у води. Кад настане студен Он упућује ласте и ждралове у топле пределе, где им даје храну зими; Он налази легало медведу, где ће да презими. Он поји дрвеће и траву. Он залева горе и ливаде. Он купа сву зелен и цвеће. Или, има ли који год створ на земљи, да га је Бог створио и пустио неодевана и гола? Ко одену лава и тигра, и вука и лисицу, ако не Он? Ко саши одело пауну и гаврану, и ко направи оклоп корњачи и крљушт риби, ако не Он? Ко даде вуну овци, и кострет кози, и чекињу свињи, и длаку волу, и гриву коњу, ако не Он? Ко навезе крила лептиру и плашт стршљену и кошуљу свакој бубици, што се крије у трави и лишћу, ако не Он? Ко обложи свако дрво кором, и струк кукуруза ко тако окити? Ко испреде и изатка одело цвећу у ливади, такво одело какво никад цареви земаљски не понесоше? Господ, Господ Живи, који их и створи. Па зар ће тај Господ гледати само на човека као на пасторка мећу створењима Својим? Зар Он, који храни и поји и одева дивље зверове у гори, и траву у пољу, и бубиње у трави - зар Он може оставити најславније Своје створење, човека, гладна и жедна и гола?

Погледајте на птице небеске, како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице. Па ко их храни? Храни их Отац ваш небески. Не каже Отац њихов него Отац ваш. Бог је за њих само Створитељ, а за вас је Он нешто више - Он је ваш Отац. Јер ви сте много претежнији од њих. Христос овим речима указује на несравњиво достојанство човеково над осталим створењима. Нисте ли ви претежнији од птица небеских? Па кад сте претежнији, зар ће премудри Бог нахранити Своја јефтинија и неважнија створења, а заборавити да нахрани Своја најдрагоценија и најважнија створења у свету, синове Своје? Уосталом сва ваша брига за јело и пиће не користи вам ништа, ако Бог не да Своје животне силе ономе, чиме се ви храните и појите. Јер не храни вас хлеб него вас храни Божја сила кроз хлеб; и не поји вас вода него Божја сила кроз воду. Ви ништа сами од себе не можете чинити: Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? То јест, ко од вас може кроз хиљаде брига учинити, да му тело порасте за један педал више? И ко од вас може продужити за један педао времена свој живот на земљи? Господе, говори цар Давид, ево с педи дао си ми дане (Пс. 39, 5)! Не умиру ли и они, који много једу и пију, као и они, који мало једу и пију? И не умиру ли брже прождрљивци него испосници? И да ли они, који много једу и пију, расту у висину за један педао више од других људи? Па кад не можеш свом својом бригом о јелу и пићу додати ни један педао своме телу у висину, нити пак можеш продужити живот свога тела за један педао времена на земљи, остави излишне бриге о телу, и предај се бризи о души, с којом ћеш, по распаду тела, поћи пред Бога.

И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем, да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих. Прво је Господ указао на птице, да њима застиди оне, који се сувише брину за јело. А сада указује на још нижа створења Божја, на цвеће у пољу, да њима застиди оне, који се сувише брину за одело. Но зашто Господ указује баш на кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту него ли кринове? Прво зато што кринови својом белином, која представља чистоту, издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле (Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и најславнији цар старога времена. И гле, мудри и богати цар Соломон, поред све своје бриге и труда да се што лепше обуче, није се могао обући тако како Бог може обући и бесловесну траву у пољу. Сва брига људска, дакле, не може учинити оно што учини Бог силом Својом. Па кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камо ли вас (неће), маловерни? И ако је крин тако красан, гле, он ништа друго није до обична трава, која данас цвета а сутра се огњем сагорева. О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну, бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите, што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!

И још једном понавља Господ заповест, да не бринемо, шта ћемо јести, и шта ћемо пити, и у што ћемо се оденути. Понавља зато, да би нас одучио од сувишних и излишних брига, које помрачују вид наш духовни, заслепљују ум наш, и остављају нас у мраку овога света, у рукама једног злог господара, мамона, удаљене и отуђене од Бога.

Кад имамо храну и одећу овим да будемо задовољни, говори апостол (I Тим. 6, 8). То јест, кад имамо само оно шта нам је најпотребније - а о чему се Бог стара - не тражимо више преко тога, јер брига о сувишном као и о сутрашњем дану гурнуће нас на крају крајева у службу ђаволу. И сам Господ учи, да тражимо од Бога у молитви само хлеб насушни, под којим се има разумети и хлеб духовни, којим људи управо и живе. Да не иштемо од Бога никакву раскош ни излишност за наше тело. Јер све ово незнабошци ишту. То јест они, који не знају за правога Бога и Његову неограничену моћ и љубав, нити за вредност бесмртне душе човекове, нити за красоту и сласт царства Божјега и Његове правде - они траже више него што им треба. И Бог им даје по њиховој жељи, и не остаје им дужан ништа ни у овом ни у оном животу. Сву своју плату они примају овде на земљи, као и птице небеске и цвеће пољско. Јер сва слава птица небеских састоји се у њиховом земаљском животу; и сва красота цвећа пољскога јесте тренутна красота у времену. Но Својим синовима Бог је приготовио царство небеско од постања света, и неизречену славу у том царству. Није, дакле, човеку слава у јелу и пићу и оделу. Јер да је у томе слава човекова, човек би био хиљаде пута боље и нахрањен и напојен и одевен у овоме животу него ли сва остала створења на земљи, у ваздуху и у води. Но зато је баш и сам цар Соломон у свој слави својој лошије одевен од кринова пољских, да људи виде, да није њихова слава у раскоши одела него у нечем вишем и трајнијем; те да би одвратили своје очи и своје срце од пролазне славе овога света и потражили за себе ону славу, која им је од Бога и намењена и обећана.

Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати. То јест: не иштите конаца од Онога, који вам може дати царску одежду; и не иштите просјачке мрве са стола Онога, који вас жели поставити за Своју царску трпезу. Он је Цар, а ви сте Његови синови. Иштите оно што доликује царским синовима; оно што сте негда имали, па сте грехом изгубили. Иштите благо, које мољци не једу, рђа не квари, нити лопови краду. Ако се удостојите, да добијете највеће, несумњиво ћете добити уз то и најмање. Иштите царства Божјега, у коме сам Бог седи на престолу и царује (Пс. 102, 19); царство благодати и сваке правде, у коме праведници сијају као сунце (Мат. 13, 43); и где нема болести, ни печали, ни уздисања, ни - смрти. Не будите као блудни син, који оделивши се од свога оца, пожели да једе свињску храну, него иштите да се само вратите из тућине у дом оца свог небеског, где царује правда и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Нити будите као Исав, који је своје достојанство продао за чанак сочива. Зар ћете и ви дати вечно царство и блаженство за чанак сочива, што вам овај свет нуди? Нека вас Господ Бог милошћу Својом сачува од тога срама и понижења. Нека Он сачува око ума вашег, да не потамни и не заведе се злим мамоном земаљске трулежи и обмане. Нека вас Он уразуми, да будете као царски синови, који су изгубили царство, али који ни о чем не мисле и не брину него о повратку у царство своје.

На једној цркви у Сирији, задужбини цара Јустинијана, стоје и данас написане речи, које је сам цар дао написати: Царство Твоје, Христе Боже, царство свих векова (Пс. 144, 13). Нека би нам Господ помогао, да ове речи испише наша чежња за Христом у срцима нашим. Све друго је споредно и неважно. Сва друга царства на земљи надживеће гроб и црв. И кад не буде било више ни земље ни земаљских царстава, певаће на небу радосно праведници с ангелима: Царство Твоје, Христе Боже, царство всих вјеков, и владичество Твоје во всјаком родје и родје. Зато нека је слава и хвала најслађем Учитељу под сунцем, Христу Богу, заједно са Богом Оцем и Богом Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 10.07.2016. Зачало 18.

Извор

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

Рим. 102 зач. (IX, 18-33).

Браћо, Бог кога хоће, помилује, а кога хоће, отврдоглави. Рећи ћеш ми: Зашто онда укорава? Јер ко се супротставио вољи његовој? А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? А шта ако Бог, хотећи да покаже гњев свој и да објави моћ своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гњева, који су спремљени за пропаст, да би објавио богатство славе своје на сасудима милости, које приправи за славу, нас које и призва, не само од Јудејаца него и од незнабожаца. Као што и говори код Осије: Назваћу народом својим народ који није мој, и немилу милом; и биће да на мјесту гдје им је било речено: Ви нисте мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога. А Исаија виче за Израиљ: Ако буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти. Јер ће извршити брзо ријеч своју по правди, извршиће Господ брзо ријеч своју на земљи. И као што прорече Исаија: Да нам Господ Саваот није оставио сјеме, постали бисмо као Содом и слични Гомору. Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вјере; а Израиљ тражећи закон праведности не постиже закона праведности. Зашто? Зато што не тражаше од вјере, него од Дјела закона. Јер се спотакоше о Камен спотицања као што је написано: Ево стављам у Сиону Камен спотицања и Стијену саблазни; и сваки који у Њега вјерује неће се постидјети. 

Мт. 40 зач. (XI, 2-15).

У време оно, Јован, чувши у тамници дјела Христова, посла двојицу од ученика својих. И рече му: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? А Исус одговарајући рече им: Идите и јавите Јовану ово што чујете и видите: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље. И благо ономе који се не саблазни о мене. А кад они отидоше, поче Исус говорити народу о Јовану: Шта сте изишли да видите у пустињи? Трску коју повија вјетар? Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који меке хаљине носе по царским су дворовима. Него шта сте изишли да видите? Пророка? Да, кажем вам, и више од пророка. Јер он је тај о којем је писано: Ето, ја шаљем анђела свога пред лицем твојим, који ће приправити пут твој пред тобом. Заиста вам кажем: Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству небескоме већи је од њега. А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. Јер су сви Пророци и Закон прорицали до Јована. И ако хоћете вјеровати, он је Илија што ће доћи. Ко има уши да чује, нека чује!



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Царство се достиже са напором, са трудом и усиљем, са тешким подвизима. Због тога га достижу само они који воде напоран, подвижнички живот. Они на путу ка Царству одбијају сваку врсту утеха. Oнe, у својим разним видовима, удаљавају од Царства. Код нас, данас, међутим, једино и постоји брига о утехама, ретко душевним, а већином телесним: како појести, попити, провеселити се, проћи и бити окружен раскошом. На позив на царску гозбу рекли су: "Изговори ме", премда је и у њему (тј. Царству) вечера и то царска, каква ни на ум никоме не долази. Међутим, она не одговара нашем укусу. Оно што се тамо сматра слатким, нама је горко; шта је тамо пријатно, нама је одбојно; шта тамо весели, нас притиска - у свему смо се разишли. И Царство са подвижницима који га задобијају одлази од нас. Но, ми смо томе ради. Чак бисмо да их што пре отерамо. Договарамо се како то да учинимо. Ипак, лукавима недостаје силе за успех.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 11.07.2016. Зачало 40.

Извор

[Несташна]

УТОРАК ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

Рим. 104 зач. (X, 11 - XI, 2).

Браћо, Писмо говори: Сваки који вјерује у Њега неће се постидјети. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају. Јер сваки који призове Име Господње биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро! Али сви не послушаше Јеванђеље; јер Исаија говори: Господе, ко вјерова проповиједи нашој? И тако вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије. Али велим: Зар не чуше? Свакако: По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове. Него велим: Зар не разумје Израиљ? Први Мојсеј говори: Ја ћу вас на суревњивост покренути кроз оне који нису народ, неразумним народом расрдићу вас. А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене. А Израиљу говори: Ваздан пружах руке своје према народу непослушном и бунтовном. И кажем, дакле: Зар Бог одбаци народ свој? Никако! Јер сам и ја Израиљац, од сјемена Авраамова, од племена Венијаминова. Не одбаци Бог народ свој. који унапријед позна.

Мт. 41 зач. (XI, 16-20).

Рече Господ: са киме ћу упоредити род овај? Сличан је дјеци која сједе по трговима и довикују друговима својим говорећи: Свирасмо вам. и не играсте; нарицасмо вам, и не ридасте. Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човјечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човјека изјелице и винопије, друга цариницима и грјешницима. И би оправдана премудрост од дјеце њезине. Тада поче Исус корити градове у којима су се догодила многа чудеса његова, што се не покајаше.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ говори да смо ми, који не слушамо Јеванђеље, слични онима којима певају веселе песме - а они не играју; или, којима певају тужне - а они не плачу. То значи да смо слични онима са којима се ништа не може урадити. Нама обећавају Царство небеско, пресветло и прерадосно, а ми ни да мрднемо - као да нам се и не говори. Прете нам Судом незаобилазним и мукама без краја, а ми се не узнемиравамо - као да и не чујемо. Заборавивши се, изгубили смо свако осећање истинског самоочувања. Идемо као вођени право на погубљење и не показујемо никакву бригу о своме уделу. Опустили смо руке, предали се нехату: шта буде нека буде! Ето какав је наш положај! Зар нису због тога честа самоубиства? И то је плод садашњих учења, садашњих погледа на човека и његово значење! Ето вам прогреса! Ето вам и просвете! Боље је бити крајњи незналица и са страхом Божијим душу своју спасти, него стећи име просвећеног, а погинути навек, и читавог живота се не сетити на оно што ћe бити после смрти. Из речи Божије о Царству небесном и аду неће се изоставити ни једно слово. Ову истину нека свако прими ка срцу као ствар која се лично њега тиче, и нека се постара о себи колико му је могуће и колико му је још времена остало.

[Несташна]

СРЕДА ЧЕТВРТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

Рим. 105 зач. (XI, 2-12).

Браћо, не знате ли шта говори Писмо за Илију како се тужи Богу на Израиља говорећи: Господе, пророке твоје побише и жртвенике твоје раскопаше, и ја остадох једини и траже живот мој.А шта му вели Божији одговор? Оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише кољена пред Ваалом. Тако, дакле, и у садашње вријеме постоји један остатак по избору благодати. Ако ли је по благодати, онда није од дјела, јер благодат већ не би била благодат; ако ли је од дјела, више није благодат, јер дјело већ не би било дјело. Шта, дакле? Оно што Израиљ тражи не постиже, а изабрани постигоше; остали пак окорјеше, као што је написано: Даде им Бог дух неосјетљивости, очи да не виде и уши да не чују до дана данашњега. И Давид говори: Нека им буде трпеза њихова замка и клопка и саблазан и одмазда; нека потамне очи њихове да не виде, и леђа њихова заувијек савиј! Говорим, дакле: Посрнуше ли да отпадну? Никако! Него је њихов пад спасење незнабошцима, да би се и они подстакли на ревност. А ако је пад њихов богатство свијету и пораз њихов богатство незнабошцима, колико ли је више пуноћа њихова? 

Мт. 42 зач. (XI, 20-26).

У време оно, поче Исус корити градове у којима су се догодила многа чудеса Његова, што се не покајаше: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама догодила, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у дан Суда него вама. И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Суда него теби. У то вријеме одговори Исус, и рече: Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била блага воља Твоја.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је учинио много чудеса у Капернауму, Витсаиди и Хоразину. Међутим, број оних који су поверовали није одговарао броју чудеса. Због тога је Он строго изобличавао те градове и пресудио да ћe у Дан суда лакше бити Тиру и Сидону, Содому и Гомору, него њима. По том обрасцу и ми треба о себи да судимо. Колико је знамења Господ пројавио над Русијом, избављајући је од јачих непријатеља и покоравајући јој народе! Колико јој је даровао трајних блага која непрестано точе знамења: свете мошти и чудотворне иконе, расејане по целој Русији! Па опет, у наше дане Руси почињу да се удаљују од вере: један број људи сасвим и свестрано пада у неверје, други - отпада у протестантизам, трећи - тајно испреда своја веровања у којима xoћe да помеша и спиритизам и геолошка наклапања са Божанским Откривењем. Зло расте: зловерје и неверје подижу главу, а вера и Православље слабе. Зар већ нећемо да се уразумимо?... И доћи ћe најзад и код нас до онога што се десило, на пример, код Француза... Ако се то деси, шта мислите како ће нам бити у Дан суда: после таквих милости Божијих на нама? Господе, спаси и помилуј православну Русију. Јер, Твоја праведна претња долази!

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

Рим. 106 зач. (XI, 13-24).

Браћо, говорим вама незнабошцима; пошто сам ја апостол незнабожаца, хвалим служење своје, не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих. Јер ако је одбацивање њихово помирење свијету, шта би било примање - ако не оживљење из мртвих? Ако је квасац свет, то је и тијесто; и ако је коријен свет, то су и гране. Ако ли се неке гране одломише. и ти, који си дивља маслина, прицијепио си се на њих и постао заједничар коријена и сокова маслинових. Не преузноси се над гранама; ако се пак узносиш. не носиш ти коријен него коријен тебе. Рећи ћеш, дакле: Одломише се гране, да се ја прицијепим. Добро! Невјеровањем се одломише, а ти вјером стојиш. Не поноси се, него се бој. Јер кад Бог природне гране не поштедје, неће можда ни тебе поштедјети. Види,дакле, доброту и строгост Божију: на онима што отпадоше строгост, а на теби доброту, ако останеш у доброти; иначе ћеш и ти бити одсјечен. А и они, ако не остану у невјеровању, биће прицијепљени, јер је Бог моћан да их опет прицијепи. Јер кад си ти одсјечен од маслине, по природи дивље, и прицијепио се, не по природи, на питому маслину, колико ће се прије, ови који су по природи, прицијепити на своју маслину? 

Мт. 43 зач. (XI, 27-30).

Рече Господ Својим ученицима: све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити. Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћy вас одморити (Мт.11,28). О Божанског, о љубљеног, о најслађег гласа Твога! Пођимо сви за Господом који нас зове! Но, пре тога треба осетити оно што је нама тешко и напорно - да смо пуни грехова и да су нам тешки. Од тог осећања ћe се родити потреба тражења олакшања. Тада ће нам вера указати на једино прибежиште у Господу Спаситељу и наши кораци ће се сами ка Њему управити. Душа која је пожелела да се избави од грехова зна шта да каже Господу: "Узми са мене тешко греховно бреме, а ја ћу узети Твоје лако иго". Тако и бива: Господ прашта грехе, а душа почиње да живи по Његовим заповестима. Заповести су - иго, а греси - бреме. Но, упоредивши једно и друго, душа налази да је иго заповести лако као перо, а бреме грехова тешко као гора. Зато се не бојмо, већ радо примимо благо иго Господње и Његово лако бреме! Само ћемо тако, и никако друкчије, наћи одмор својим душама.

[Несташна]

ПЕТАК ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 107 зач. (XI, 25-36).

Браћо, нећу да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова. И ово им је завјет од мене, када скинем гријехе њихове. По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради; а по избору, мили су отаца ради. Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање. Јер као што и ви некад не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани због њихове непокорности, тако се и они сада не покорише ради вашега помиловања да би и они били помиловани; јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује. О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник? Или ко њему претходно даде, да му буде враћено? Јер је од њега и кроз њега и ради њега све. Њему слава у вијекове. Амин.

Мт. 44 зач. (XII, 1-8).

У време оно, иђаше Исус у суботу кроз усјеве; а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести. А фарисеји видјевши то рекоше му: Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу. А он им рече: Нисте ли читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим? Како уђе у дом Божији и хљебове предложења поједе, које није ваљало јести њему ни онима што су били с њим, него само свештеницима. Или нисте читали у Закону како суботом свештеници у храму суботу обесвећују, па нису криви? А ја вам кажем да је овдје већи од храма. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине. Јер је Син Човјечији господар и суботе.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Када бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт.12,7). Да бисмо се избавили од греха осуђивања, треба да имамо милостиво срце. Милостиво срце не само да неће да осуди онога кога сматрају преступником закона, него ни онога чији је грех свима очигледан. Уместо да суди, оно ћe имати сажаљења и пре ће бити готово да плаче, неголи да укорава. И заиста, грех осуђивања је плод немилостивог и злурадог срца, које налази задовољство у понижавању ближњег, у оцрњивању његовог имена, у унижавању његове части. То дело је човекоубиствено, и чини се по духу онога који је човекоубица од искони. Ту бива и много клевете која исходи из истог извора, јер ђаво и јест ђаво (дiaвoлъ) по томе што клевеће, и свагда распростире клевету. Пожури се да разбудиш у себи жалост сваки пут кад се у теби јави зли позив на осуђивање. Са жалостивим срцем се обрати молитвом Господу да све нас помилује: не само онога кога смо хтели осудити, него и нас, и то можда чак и више него њега. Такођe ће зли позив замрети.

[Несташна]

СУБОТА ЧЕТВРТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 92 зач. (VI, 11-17).

Браћо, сматрајте себе мртвима гријеху, а живима Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу. Шта дакле? Хоћемо ли гријешити кад нисмо под законом него под благодаћу? Никако! Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или гријеха за смрт, или послушности за праведност. Али Богу хвала што бијасте слуге гријеху па послушасте од срца правило науке којој се предадосте.

Мт. 26 зач. (VIII, 14-23).

У време оно, дошавши Исус у дом Петров, видје ташту његову гдје лежи и грозница је тресе. И дотаче се руке њене, и пусти је ватра, и устаде и служаше му. А када би вече, доведоше к њему бјесомучних много, и изагна духове ријечју, и све болеснике исцијели, да се испуни што је казао Исаија пророк говорећи: Он немоћи наше узе и болести понесе. А када видје Исус много народа око себе, заповједи да пређу на ону страну. И приступивши један књижевник рече му: Учитељу, ићи ћу за тобом куд год пођеш. Рече му Исус: Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а Син Човјечији нема гдје главу заклонити. А други од ученика његових рече му: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега. А Исус му рече: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве. И кад уђе у лађу, за њим уђоше ученици његови.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Једноме који је хтео да пође за Њиме, Господ је рекао: Син Човечји нема где главе заклонити. Другоме, пак, који је хтео претходно да сахрани оца, Он говори: "Остави мртвог. Њега ћe сахранити други, а ти хајде за мном" (Мт.8,16-22). Значи, ко xoћe да иде за Господом, не треба да очекује никакву утеху на земљи, већ једино лишавања, невоље и жалости. Он треба да зна да животне бриге, ни оне дозвољене (законите), нису сагласне са тим следовањем. Потребно је одлучно се одвојити од свега, како нас већ више ништа не би везивало за земљу, а затим се спремити на свакојака страдања или крст. Снабдевши се на такав начин, треба поћи за Господом. Таква је сама воља Господња! Но, за кога важи та заповест: за апостоле само или за све Хришћане? Нека сваки сам расуди. Да ли је свима казано: "Одрекни се себе и узми крст"? Да ли је свима казано: "Љуби Господа више него оца и мајку, 6paћy и сестре, жену и децу"? Закључак је јасан. Али, ко то може? Једном су и апостоли нешто слично питали Господа. Он је одговорио: Што је људима немогуће Богује могуће (Лк.18,27).

[Несташна]

НЕДЕЉА ПЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 103 зач. (X, 1-10).

Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе. Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој. Јер је Христос завршетак закона за оправдање сваком који вјерује. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човјек који то чини живјеће у томе. А праведност која је од вјере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? то јест да сведе Христа; или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих. Али шта говори (Писмо)? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме, то јест ријеч вјере коју проповиједамо. Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење. 

Мт. 28 зач. (VIII, 28 - IX, 1).

У време оно, кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш? А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња. И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води. А свињари побјегоше; и дошавши у град казаше све, и за бјесомучнике. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тј. изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Мт.8,28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: "Иди куда хоћеш, само нас не дирај". То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате.

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ПЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 109 зач. (XII, 4-5, 15-21).

Браћо, као што у једном тијелу имамо многе уде, а сви уди немају исти посао, тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побиједи зло добрим. 

Мт. 45 зач. (XII, 9-13).

У време оно, дође Исус у синагогу јудејску. И гле, ту бијаше човјек са руком сухом; и запиташе га говорећи: Ваља ли суботом лијечити? - да би га оптужили. А он им рече: Који је међу вама човјек који има овцу једну, па ако она у суботу упадне у јаму, да је неће узети и извадити? А колико ли је човјек претежнији од овце? Дакле, ваља суботом добро чинити. Тада рече човјеку: Пружи руку своју. И пружи. И постаде здрава као и друга.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Дакле, ваља у суботу добро чинити (Мт.12,12). То је Господ рекао по исцељењу човека са сувом руком у синагоги, у суботњи дан, и то на прекор фарисејима који су заповест о суботном мировању довели дотле да су чак избројали колико корака се тога дана може направити. Међутим, пошто ни добра дела није могуће чинити без кретања, они их се радије одрицаху, него да попусте прекомерно кретање. Спаситељ их је више пута због тога изобличавао. Јер, у суботу се захтевало уздржање од животних брига, а не од дела благочашћа и братољубља. У Хришћанству се, уместо суботе, празнује недеља са истим циљем - уздржавати се од животних послова и дан посвећивати искључиво делима по Богу. Хришћанско здравоумље никад није ишло до фарисејског ситничарења, односно до неделатности у недељу. Међутим, дозвољено разрешење за делање у тај дан далеко је превазишло границу исправности. Неделање у дан суботе је фарисеје удаљавало од чињења добрих дела, док Хришћане одвлаче делатности које oни себи дозвољавају у недељни дан. Уочи недеље - позориште, а затим свакакво друго увесељавање. После тога - преспавано јутро: у цркву се нема кад. Неколико посета, ручак, увече опет увесељавања. Тако се све време посвећује стомаку и наслађивању осталих чула, а о Богу и добрим делима се нема кад мислити.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 18.07.2016. Зачало 45.

Извор

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 19.07.2016. Зачало 46.

Извор

[Несташна]

УТОРАК ПЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 114 зач. (XIV, 9-18).

Браћо, зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима. А ти. зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом. Јер је писано: Жив сам ја, говори Господ, поклониће ми се свако кољено, и сваки језик исповиједиће Бога. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе. Зато да не осуђујемо више један другога, него се више о томе старајте да не постављате брату спотицање или саблазан. Знам и увјерен сам у Господу Исусу да ништа није нечисто по себи, осим кад ко мисли да је што нечисто, ономе је нечисто. Ако ли се брат твој због јела жалости, већ не поступаш по љубави; не губи јелом својим онога за кога Христос умрије. Нека се, дакле, не хули на вашс добро. Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме. Јер који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вриједан. 

Мт. 46 зач. (XII, 14-16, 22-30).

У време оно, фарисеји одржаше вијећање против Исуса како да га погубе. Но Исус, дознавши то, уклони се оданде. И за њим иђаше народ многи, и исцијели их све, и запријети им да га не разглашују. Тада му доведоше бјесомучног који бјеше слијеп и нијем; и исцијели га тако да слијепи и нијеми прогледа и проговори. И дивљаше се сав народ говорећи: Није ли ово Син Давидов? А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи раздијелио; како ће, дакле, опстати царство његово? А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најприје не свеже јакога? - и онда ће кућу његову оплијенити. Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, pacипa (Мт.12,30). Ко је са Господом? Онај који живи и дела у Његовом духу, ко себи не дозвољава ни мисли, ни осећања, ни жеље, ни намере, ни речи, ни дела, која би била неугодна Господу или противна Његовим откривеним заповестима и опредељењима. Ко живи и дела другачије, ниje са Господом, и због тога расипа. А шта расипа? Не само снагу и време, него и оно што сабира. На пример, богатство са Господом не сабира онај који га само гомила, не делећи га са другим и себе лишавајући чак и најнужнијег; или онај који, сабирајући га, траћи на раскош или на сујетне жртве, остављајући део и својим наследницима. На оном свету он ћe се јавити без ичега, и биће беднији од најбеднијих. Напротив, богатство са Господом сабира онај који га, кроз руке бедних и оних којима је потребно оно што је сабрао, шаље у вечне скривнице. Када умре, он ћe на оном свету све наћи сачувано, сабрано, па макар читав свој овдашњи живот расипао. То се може применити и на сабирање знања. Ту је расипање још очевидније. Још овде, наиме, постаје познато да oнaj који не мисли у Господу, не сабира брда знања (као што претпоставља), него само старудије, призраке истине (а не саму истину). Код њега не само да нема знања, него ни разборитости. Он почиње да бунца као месечар. Читајте системе материја.листа и видећете да је тако.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 20.07.2016. Зачало 48.

Извор