Постоји ли шанса да је Јуда сада у рају???

[LISA]

И још нешто , извршио је самоубиство и то је велики грех.

 

 

Ја у ту могућност не верујем , ми сви знамо да је починио више не опростивог греха почев од издаје па о самоубиства који је такође неопростив грех . Човек који тако нешто уради не верујем да може да се промени у ад-у

 

Ja mislim da ne postoji greh koji je neoprostiv po sebi. Mislim da je uz Boga sve moguce i da "oprostivost" ili "neoprostivost" greha (iako te termine ne smatram dobrim) ne zavisi od greha kao takvog vec od odnosa onoga koji gresi prema pocinjenom grehu.

[Trifke]

kao i svi ostali apsotoli, shvatili su ko je Hristos tek u pedesetnici 

 

Nije istina shvatili su mnogo pre. Seti se: Ti si Hristos sin Boga zivoga. i jos puno toga. Ono sto oni nisu shvatili to je sirina njegove misije.

[Ђорђе Р]

možda se Juda pokajao nakon Hrisovog silaska u ad

 

Наш мозак свашта може да исконструише. Имамо свете Оце, имамо Свето Писмо, и тога треба да се држимо. Ако се питамо зашто? Само стога, што су они били сведоци догађаја, и што је Господ њих одабрао и преко њих одлучио да дође спасење читавом свету. Ако они кажу једно, о Божијем промислу, тајни, суду, ко је наш мозак да то оспори? Кроз њих, тј. њиховим заступништвом пред Господом и данас се догађају чуда, и прославља се Име Господње.

 

Споменуо си светог апостола Петра. Да, Петар га се три пута одрекао, у тој чудној, збуњујућој ноћи за све, али је потом горко заплакао. Петар је и пре, и после тога показао највише срчаности, љубави, сведочења вером да је Исус Господ, Спаситељ света. Апстол Петар, а ни остали апостоли, некада нису стали на страну оних што су хтели да погубе и разапну Господа. Они су се "разбежали" и због речи Исуса, који није дао да се туку, и потежу ножеве на оне који су дошли да "ухапсе" Господа. Увек су се трудили да буду послушни Господу.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Што да не, лепо је причати о овоме.

 

Мислим да се не може тако превести то место. Ако већ цепидлачимо,ево: грчка реч је ἔλεγχος, и проверио сам у неколико речника, те значи две ствари: потврда (да!), али и уверење, посебно унутрашње уверење, нечије лично уверење; убеђеност. Дакле, реч би пре могла опет да се поистовети са вером, него ли са знањем, свакако не на потпуним знањем.

 

Дакле, ја бих превео: вера је унутрашње (интуитивно, верујуће) уверење о невидљивим стварима.

Не знање. Али ето, то је само моје мишљење.

 

Pa nije prorok objavio vaskrsenje mrtvih no sami Bog, šta ima tu da se ne zna?  Znali su Apostoli ko je Isus Hristos? Objavio se Bog? Ja verujem da jeste a sve posle Njega znam šta mi je ostavio u novom zavetu Boga sa čovekom.

[Volim_Sina_Bozjeg]

U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.

 

Neće biti očišćenog sveta dok sebe čovek ne očisti i iznutra i spolja. Književnici puno kažu ali su im i putevi sami sebi suprotni.

 

Ovo je svet dok smo u telu i sebe čistimo." Onako zatečeni čitaćemo svoje presude. "

[Volim_Sina_Bozjeg]

Meni je ovo malo, što bi rekao Nešić, mitološki... Ukoliko je otpao od Boga, i završio negdje, to bi onda bilo gdje?

 

U svom "carstvu".

[DYNABLASTER]

Ne "gde", nego "kako".

[Дејан]

Nije istina shvatili su mnogo pre. Seti se: Ti si Hristos sin Boga zivoga. i jos puno toga. Ono sto oni nisu shvatili to je sirina njegove misije.

 

onaj koji ga je prvi priznao prvi ga se i tri puta odrekao, nakon pedesetnice se nije odrekao

[Жедни]

Pa. Ne znam.Postoji! Sto ne bi postojala? Cudni su putevi gosponji, Bog je milostiv zar nam to ne dokazuje svaki dan. Koliko samo mi Boga izdamo svojim pomislima, nedelima, bilo malim ili veliki. Pa opet on je tu osecamo njegovo prisustvo, pomaze i ljubi nas sve!

[Ђорђе Р]

Pa. Ne znam.Postoji! Sto ne bi postojala? Cudni su putevi gosponji, Bog je milostiv zar nam to ne dokazuje svaki dan. Koliko samo mi Boga izdamo svojim pomislima, nedelima, bilo malim ili veliki. Pa opet on je tu osecamo njegovo prisustvo, pomaze i ljubi nas sve!

 

Зато што се таквом вером одриче вера у истинитост Светог Писма. Да нам није откривена судбина Јудина, та могућност би постојала, али пошто нам је откривена његова судбина, не постоји.

[Vasa L.]

"Ко говори или мисли да је кажњавање демона и безбожних људи привремено, и да ће после неког времена имати крај, или да ће након тога бити поновног васпостављања демона и нечастивих људи - нека буде анатема."

 

Тако звучи 9. анатема против оригениста, коју је предложио св. Јустинијан Велики, а која је прихваћена од стране Помесног Константинопољског Сабора 543. године и потврђена Петим Васељенским Сабором (12. анатема). Након тога заједничку осуду Оригенових неправославних мишљења потврдили су оци Пето-шестог, Шестог и Седмог Васељенског Сабора.

Таквих мишљења је било неколико, а од њих су најпознатија - преегзистенција душа, мноштво светова, свеопшти апокатастазис (учење о свеопштем поновном успостављању - враћању у првобитно стање). Мишљење осуђено деветим анатемизмом стоји унеколико посебно, пошто је идеја о завршетку паклених мука постојала и независно од Оригена. Оригену, и још више његовим каснијим следбеницима од IV до VI века, припада само њено оригинално метафизичко осмишљавање. Поред Оригена, сличне мисли је могуће открити и код Дидима Слепца, св. Григорија Ниског, Евагрија Понтијског, Теодора Мопсуетског и Диодора Тарсијског.

Заједно са тим у Цркви је увек постојао јасно изражен и бескомпромисан отпор том мишљењу, који је изражавао првобитно хришћанско учење о пакленим мукама. При томе, богословски спорови о неправославним Оригеновим мишљењима почели су, колико је могуће судити по неким изворима, још за живота Оригена, при крају трећег века. Са снажном критиком Оригенових богословских идеја иступили су, са позиције александријског ("не-оригенистичког") богословља - св. Пер, са позиције малоазијског - св. Методије, а са позиције антиохијског богословља - св. Евстатије, да би већ при крају четвртог века досегли такав степен усијања, да су се око 400. године састала три Помесна Сабора која су осудила Оригеново учење: Александријски, под вођством Теофила, Кипарски, под вођством св. Епифанија, и Римски, под вођством папе Анастасија I. Поред тога, како саопштава Сулпиције Север, сведок једног од Сабора, највеће узбуђење учесника изазвало је учење о апокатастазису, и тада "су епископи читали многе одломке из његове књиге... и навели једно место, где се тврдило да је Господ Исус... Својим мукама искупио чак и ђаволова прегрешења. Јер је то тако по доброти и милости Његовој, да ако јадног човека Он преображава, онда и палог анђела такође ослобађа." (Сулпиције Север, Хроника // Дела, М.1999, стр. 135-136). Свети Епифаније је такође, како се то види из његових дела, мисао о могућности васпостављања ђавола у првобитно стање сматрао за једну од главних Оригенових заблуда, тако да нема сумње да је идеја о окончању паклених мука осуђена на сва три Сабора. Уз то - треба посебно приметити - за разлику од Константинопољског Сабора 543. године, она је била осуђена у својој, не метафизичкој, већ моралној интерпретацији.

У православној аскетици отпор ширењу Оригенових идеја је наишао на велику подршку. Почињући са преподобним Пахомијем Великим, који је својим ученицима забрањивао да читају његова дела, па до таквих знаменитих подвижника - критичара оригенизма, какви су преподобни Варсонуфије Велики и Јован Пророк, преподобни Нил Синајски; на Западу - преподобни Викентије Лерински, и завршавајући са преподобним Савом Освећеним, уз чије су непосредно учешће ти спорови били завршени на Петом Васељенском Сабору. Тај Сабор је само потврдио одлуке претходних Помесних Сабора.

"Након строге осуде оригенизма, богословској мисли је дана одређена норма којом је она морала да се руководи при откривању есхатолошких истина. Нe чуди стога чињеница да учење о свеопштем апокатастазису у даљој историји хришћанске писмености није имало следбенике и да је есхатологија задобила мање или више одређени облик" (митр. Макарий (Оксиюк). Эсхатология св. Григория Нисского. - М., 1999., стр. 649).

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/OptimistickoBogoslovlje.htm

[Ненад Р.]

Наш мозак свашта може да исконструише. Имамо свете Оце, имамо Свето Писмо, и тога треба да се држимо. Ако се питамо зашто? Само стога, што су они били сведоци догађаја, и што је Господ њих одабрао и преко њих одлучио да дође спасење читавом свету. Ако они кажу једно, о Божијем промислу, тајни, суду, ко је наш мозак да то оспори? Кроз њих, тј. њиховим заступништвом пред Господом и данас се догађају чуда, и прославља се Име Господње.

 

Споменуо си светог апостола Петра. Да, Петар га се три пута одрекао, у тој чудној, збуњујућој ноћи за све, али је потом горко заплакао. Петар је и пре, и после тога показао највише срчаности, љубави, сведочења вером да је Исус Господ, Спаситељ света. Апстол Петар, а ни остали апостоли, некада нису стали на страну оних што су хтели да погубе и разапну Господа. Они су се "разбежали" и због речи Исуса, који није дао да се туку, и потежу ножеве на оне који су дошли да "ухапсе" Господа. Увек су се трудили да буду послушни Господу.

 

facenew22222222  facenew22222222

 

То је срж наше вере и треба да се држимо тога .

[obi-wan]

kao i svi ostali apsotoli, shvatili su ko je Hristos tek u pedesetnici 

 

Izvini, ali za ovako fantasticne tvrdnje ne postoji nikakva osnova ni logicki gledano, ni u Predanju Crkve...

[obi-wan]

Pa. Ne znam.Postoji! Sto ne bi postojala? Cudni su putevi gosponji, Bog je milostiv zar nam to ne dokazuje svaki dan. Koliko samo mi Boga izdamo svojim pomislima, nedelima, bilo malim ili veliki. Pa opet on je tu osecamo njegovo prisustvo, pomaze i ljubi nas sve!

 

Ne, ne postoji, tako svedoci i uci Crkva Hristova. I kad nesto ne znas, kao sto ovde i sam kazes, onda se (ipak) ne bavis tim pitanjem tako povrsno, jer to (narocito) ne prilici pitanjima vezanim za veru i Hrista.

 

[obi-wan]

onaj koji ga je prvi priznao prvi ga se i tri puta odrekao, nakon pedesetnice se nije odrekao

 

Kad se odrekao, on se i iskreno pokajao, a za razliku od Jude Iskariotskog. A to je razlika ista kolika i izmedju zivota i smrti...