Верујем у Бога, али не верујем поповима и зато не идем у цркву... Саблажњени гресима свештеника

[Зосима]

Ако неко држи до вере у земљи Србији,онда су то обични лаици...сви ми знамо бар једног,а вероватно и више својих парохијана или људи из Цркве,који својим ,пре свега животом, сведоче Христа боље него било које лице у мантији...

[Макрина]

Ако неко држи до вере у земљи Србији,онда су то обични лаици...сви ми знамо бар једног,а вероватно и више својих парохијана или људи из Цркве,који својим ,пре свега животом, сведоче Христа боље него било које лице у мантији...

Наравно Зоске али лаици немају ту врсту одговорности на коју мислим,о томе се ради.

И тај народ неко мора да сабира и да предстоји за народ,да му служи.

[Зосима]

Наравно Зоске али лаици немају ту врсту одговорности на коју мислим,о томе се ради.

И тај народ неко мора да сабира и да предстоји за народ,да му служи.

Е видиш Вања,због те велике одговорности,они и јесу тако често подложни критици, тако да нема љутиш

 

Мада ја у принципу и немам баш неке веће замерке за наше свештенство, а томе је разлог што се углавном крећем по не-парохијским црквама, а ту је углавном пробрано и побожно свештенство...

Они немају парохијских обавеза, тако да немају шта наплаћивати,и тиме скинули велико бреме око ценовника,а при том имају довољно времена за разговор са људима...

 

Ако се неко пита,које су то не-парохијске цркве, да кажем да су то оне по гробљима,паркићима, болницама, студењаку и сличне...београђани знају које су то цркве... :good2:

[Ljubičasta]

Ja zaista nikad nisam pravila generalizacije tog tipa da na osnovu jednog loseg primjera ispovijedanja nase vjere donosim sud o svim ostalim svestenicima i Crkvi uopste.Koliko god svestena lica bila u religijskom,teoloskom i moralnom smislu uzori nama laicima mi moramo da shvatimo jednu stvar a to je da su oni tu nekad vjernici kao i mi sami,a nekad imaju duznost u sklopu profesije i poziva koji su izabrali.I oni su ljudi i ja nemam te aspiracije i ocekivanja da ih precjenim toliko da pomislim da moraju u svakom trenutku biti uzori nama laicima.Ne kazem da odobravam odredjene "slucajeve" ali ih razumijem,kao covjek i kao vjernik koji ne treba da bude zlopamtilo.Samo je Gospod nas bezuslovan uzor svima nama,u svako vrijeme i svuda...i svi se trudimo da budemo bolji ljudi,bolji vjernici,bolji u svojoj profesiji pa svi grijesimo i ustajemo.Vjera se zavoli kroz citanje Biblije i svetootackih knjiga,a manje vise kroz tumacenja istog od strane nasih svestenih lica,vladika,teologa itd.Meni licno prija da slusam vladiku Atanasija i vladiku Grigorija,a u njihov privatni zivot nikad nisam zabadala nos,iako se svasta pisalo i pricalo recimo za vladiku Grigorija.Ja mislim da je on jako mudar covjek prije svega pa onda i nacitan vladika koji jako lijepo zna da prenese svoje znanje o Hristu.I uvijek uzivam slusajuci ga jer kroz njegova tumacenja nase vjere ja isto jos vise zavolim.

[Макрина]

Е видиш Вања,због те велике одговорности,они и јесу тако често подложни критици, тако да нема љутиш

 

Мада ја у принципу и немам баш неке веће замерке за наше свештенство, а томе је разлог што се углавном крећем по не-парохијским црквама, а ту је углавном пробрано и побожно свештенство...

Они немају парохијских обавеза, тако да немају шта наплаћивати,и тиме скинули велико бреме око ценовника,а при том имају довољно времена за разговор са људима...

 

Ако се неко пита,које су то не-парохијске цркве, да кажем да су то оне по гробљима,паркићима, болницама, студењаку и сличне...београђани знају које су то цркве... :good2:

Ааааахааааа

зато ти заобилазиш годинама да нас посетиш,па ево и сад,пријатељи ти дошли,тебе опет нема ништа...кад се преселимо на неку гробљанску,ваљда ћеш доћи!!! хехехе

[Candy Butcher]

uuuuuuuu strava text! 

[Guest]

Оговарање свештеника, критика њиховог понашања, мерење њихове имовине, правдање својих њиховим гресима и још много тога, постало је саставни део живота огромне већине нас православних хришћана. Истина, и свештеници греше, али, како би требало да се ми односимо према њиховим гресима?

 

 

Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не. 

 

 

 

Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво, питаће неко. Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно - а сутра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти.

Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста - пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама. Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја.

 

Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају? 

 

- Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа. Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, ау односу на материјално - да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде.

 

Видите, дође човек у Цркву - искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, одједном - додељују му велику Московску парохију а он још млад и не баш искусан монах. И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног. Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало-помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града... Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција.

 

 

Dalje na linku http://www.prijateljboziji.com/_Mi-i-gresi-svestenika/29893.html

[Ненад Р.]

Веома леп текст . Сви смо ми људи са својим врлинама и манама.

[Драгана Милошевић]

И кроз лош проводник тече струја!

Свештеничка тајна је то.

[VaSa110]

И кроз лош проводник тече струја! Свештеничка тајна је то.

 

Tačno , samo ta struja mora biti dosta manja nego uobičajeno inače će taj loš provodnik izgoreti.

Elektrotehnička tajna je to.

[Golub]

Свештеник није никакав проводник...

Ако би грубо поредили, свештеници су они мали ''дрвени'' стубови, а епископи су они велики ''метални'' за далеководе, који СЛУЖЕ у систему Божанских енергија, као ''подупирачи''... па чак и ако су накривљени, трули, зарђали, док су у систему, они су потпуно валидни, све док се због трулости, накривљености или рђе не замене другим... 

[VaSa110]

Свештеник није никакав проводник... Ако би грубо поредили, свештеници су они мали ''дрвени'' стубови, а епископи су они велики ''метални'' за далеководе, који СЛУЖЕ у систему Божанских енергија, као ''подупирачи''... па чак и ако су накривљени, трули, зарђали, док су у систему, они су потпуно валидни, све док се због трулости, накривљености или рђе не замене другим...

 

Ti "podupirači" ipak nose neke "provodnike". Ko su ti "provodnici"?

[о.Небојша]

То поређење је изнео блпоч.вл.Данило у проповеди у Марковој цркви, где је Бога упоредио са ел.централом, владикде са трафоима, а свештенике са жицом и стубовима , рекавши да и зарђала жица проводи струју.

[Зосима]

Треба увек имати при руци свеће,кад нестане струје...

[Данче*]

Власт свише

 

Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, он када држи светиње са епитрахиљем, није више свештеник, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја - духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и Ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт дао је васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се...»

 

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?

 

Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

 

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

 

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...

 

Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

 

Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

 

(Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у  храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља  16-4-1961)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!