Амбивалентност (или подељеност)

[JESSY]

Амбивалентност (или подељеност) је истовремено постојање у једној личности сасвим супротних емоција, тежњи и ставова у односу на неки објект (особу, предмет, идеју или ситуацију). Амбиваленција, поред универзалног испољавања, нарочито је изражена у случајевима деловања јаких емоција (љубав – мржња, потчињавање – побуна, повлачење – напад и сл.). У случајевима патолошке амбиваленције, извесне особе су потпуно спутане у доношењу било какве самосталне одлуке и преузимању одговорности

 

 

Ako nismo u stanju da tolerišemo ambivalenciju, to se često manifestuje u ponašanju koje, neretko, ima (negativne) posledice i po druge ljude. Iz tog razloga sveobuhvatna analiza ponašanja i posledica ponašanja po nas i po druge od velikog je značaja za sticanje uvida u štete koje netolerisanje ambivalencije može da napravi. Takođe, tabela nudi mogućnost da uporedimo trenutačne i dugoročne dobiti od određenih ponašanja. Impulsivno reagovanje, koje je često kada pojedinac ne može da podnese ambivalentna stremljenja, možemo reći ima trenutačnu dobit – oslobađanje nagomilane tenzije. Međutim, impulsivne reakcije ne samo da nemaju dugoročne dobiti po Vas i druge ljude, već, imaju pregršt šteta koje ćete osetiti kako Vi, tako i Vaša okolina.

[JESSY]

''Pre desetak godina prijateljica mi je kucala neki rad za neki seminar. U to vreme nisam uopšte koristila internet i za mene je kuckanje po tastaturi bilo ravno sviranju na klaviru (koji ne znam da sviram). Njene ruke su prosto letele, tako je brza bila. O čemu kucka, nije ni obraćala pažnju. U jednom trenutku sam joj izdiktirala rečenicu u kojoj je bila reč "ambivalentnost". Zastala je i rekla: "Što je lepa reč". Nasmejale smo se, malo zastale, pa nastavile. Povremeno bismo se samo pogledale, neka bi izgovorila "ambivalentnost" i na licu bi nam se pojavio smešak.
Reč mi i danas lepo zvuči.
Ali nije u pitanju samo zvučnost. Sviđa mi se i njeno značenje u psihološkom smislu.

Ambivalentnost  je jedna vrsta unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt postoji kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina. Ta međusobna suprotstavljenost dvaju pogleda na život može se ogledati u tome da jedan isti psihički objekat istovremeno sagledavamo kao pozitivan i kao negativan, kao koristan i kao štetan.
Ti psihički objekti povodom kojih smo ambivalentni mogu biti različite stvari.

Ovog jutra sam razmišljala o svojoj ambivalentnosti prema fizičkom vežbanju.
Redovno se bavim plivanjem ili nekim drugim sportom vezanim za vodu. Poslednjih mesec dana nekako mi se ništa od toga ne radi. Govorim sebi da se saberem i skoncentrišem, čak i odem na Tašmajdan. Tašmajdanski park su  renovirali i izgleda potpuno novo i sveže. Uvek prolazim kroz njega na putu do bazena.
Primetila sam jednu stvar: sve češće i češće zastanem, skoro nesvesno, pored one spomen- ploče za decu stradalu u NATO bombardovanju, na kojoj piše: "Bili smo samo deca". Ta rečenica me i ljudski, ali nekako i potpuno lično dotakne. Napisana je i na engleskom: " We were just  children". U poslednje vreme sam se baš bacila na usavršavanje svog engleskog. I dok tako stojim i čitam tu rečenicu, na srpskom i na engleskom, osetim neko grčenje u stomaku i zebnju.

Ovo povezujem sa svojom ambivalentnošću prema fizičkom vežbanju. Znam da je to dobro, i uživam u tome. To je deo mene koji je brižan prema samoj sebi. S druge strane, jedan deo mene ima potrebu da kada se oseća neraspoloženo, ne radi ništa. Samo bi da sedi i gleda u prazno (taj deo mi je nerazumljiv).  Ovo su dva poprilično suprotstavljena pogleda na svet - aktivan i pasivan odnos prema životu.
Ambivalentnost kao reč lepo zvuči, ali nije baš prijatno stanje ukoliko se produži.
Šta da se radi?
Po mom mišljenju, najdugotrajnije rezultate daje nepristrasan odnos svesti prema psihičkim sadržajima, prema stranama u konfliktu. Da doživimo i onaj deo ličnosti koji nam nije  razumljiv kao svoje ja.

Rečenica: "Bili smo samo deca" me asocira na period detinjstva, na rana jutra kada je trebalo da se spremim i idem u školu, a meni se samo ostajalo kod kuće. Ono što bih sada uradila u toj situaciji je da ostanem kod kuće. Da vidim zašto mi se ne ide. Volela sam da učim, i to sigurno ne bi dovelo do toga da "popustim" u školi. Pokazala bih više saosećanja prema toj Danijeli. Bila je samo dete.
Mislim da je dobro rešenje ambivalentnosti  celovit i nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti. Ovo je u stvari psihički pojam koji je najbliži onome sto samoljubav jeste. Ljubav se uvek odnosi na celinu, tako da celovit odnos jeste najpribližniji ljubavi.
Ljubav prema sebi u situaciji unutrašnjeg konflikta znači voleti obe strane u konfliktu, voleti sam konflikt i ceo proces njegovog rešavanja. Ovo  može biti čudno, zato što mnogi od nas imaju negativan odnos prema konfliktima, kako u odnosima sa drugima, tako i u unutrasnjoj dinamici. Konfilikt i pokušaj njegovog rešavanja se često  doživljavaju kao negacija ljubavi. Ako ih i ne smatramo za negaciju ljubavi u svakom slučaju nam nimalo ne prijaju, ometaju nam svakodnevicu i psihički su naporni. Ljubav prema sebi se upravo ogleda u svesnosti da je jedino dugoročno rešenje konflikta moguće ako taj konflikt volimo i ako imamo strpljenja i ljubavi za ceo proces njegovog rešavanja. Ovo strpljenje se zasniva na veri u sebe, i na svesnosti da smo mi vredni toga.''
 

Danijela

[JESSY]

[Sara"]

i svaki dan mi dodeliš po jednu dijagnozu 29dz8zk

 

samo da se ogradim, ja ne patim od ludila,ja uživam u njemu

 

mislim da nekako izlazim na kraj sa ambivalencijom

meni se svidjaju te moje krajnosti i unutrašnji konflikti 

sposobnost da čovek bude samom sebi negativ me fascinira i kod drugih

[ВИЛМА]

 

meni se svidjaju te moje krajnosti i unutrašnji konflikti 

sposobnost da čovek bude samom sebi negativ me fascinira i kod drugih

 

Meni se moje krajnosti uopšte ne sviđaju, veoma se borim sa njima. Često za sebe kažem da sam "žena ekstrema", ali nisam srećna zbog toga. Kod mene je često sve crno ili  belo, sve ili ništa. Težim ka umerenosti, ali mi stalno izmiče. Osuđena na samu sebe, to bi bila moja definicija, ili što bi jedna pevaljka rekla "moja biografija".

[ВИЛМА]

Saro, u svetlu tvog odgovora, nekako i ovaj avatar oslikava tvoj stav

[Sara"]

Meni se moje krajnosti uopšte ne sviđaju, veoma se borim sa njima. Često za sebe kažem da sam "žena ekstrema", ali nisam srećna zbog toga. Kod mene je često sve crno ili  belo, sve ili ništa. Težim ka umerenosti, ali mi stalno izmiče. Osuđena na samu sebe, to bi bila moja definicija, ili što bi jedna pevaljka rekla "moja biografija".

i ja sam veliki ekstremista, a umerenost mi zvuči kao kazna

pa jeste crno ili belo,ali se pozicije menjaju

nekad je prijatelj stvarno prijatelj a nekad nam neprijatelj svojim neprijateljskim stavom učini veću uslugu nego prijatelj. . .

ne treba biti mlak,tu nalazim utehu

[ВИЛМА]

Jeste bezveze biti "prosek", sredina, ali upravo umerenost u svemu, ta "dosadna" sredina čuva mir i zdravlje. 

[Sara"]

Saro, u svetlu tvog odgovora, nekako i ovaj avatar oslikava tvoj stav

avatar se našao tu jer nisam mogla nikako da učitam ni jednu od lepih fotkica sa delfinima koje sam pokušavala da postavim

onda se na jedvite jade učitala sličica iz filma, a posle mi se dopalo ima smisla  

[Sara"]

Jeste bezveze biti "prosek", sredina, ali upravo umerenost u svemu, ta "dosadna" sredina čuva mir i zdravlje. 

pa šta će mi onda zdravlje ako ću samo da se smaram sto godina) :lol:

 

izgleda da čekam da Joana postavi temu o paranoji pa da otkrijem otkud mi ovakvi stavovi  :unsure:

 

dobro,šalim se malo,i u tome preterujem dok još mogu

[ВИЛМА]

pa šta će mi onda zdravlje ako ću samo da se smaram sto godina) :lol:

 

izgleda da čekam da Joana postavi temu o paranoji pa da otkrijem otkud mi ovakvi stavovi  :unsure:

 

 

 

0403_feel  0403_feel  0403_feel

 

Eeeeh... tako sam i ja mislila, ali sad kad moji juniori treba da porastu i kad sam im potrebna, razmišljam o zlatnoj sredini i "netalasanju" kao onom pojasu za plivanje

[Aна Хранисављевић]

''Pre desetak godina prijateljica mi je kucala neki rad za neki seminar. U to vreme nisam uopšte koristila internet i za mene je kuckanje po tastaturi bilo ravno sviranju na klaviru (koji ne znam da sviram). Njene ruke su prosto letele, tako je brza bila. O čemu kucka, nije ni obraćala pažnju. U jednom trenutku sam joj izdiktirala rečenicu u kojoj je bila reč "ambivalentnost". Zastala je i rekla: "Što je lepa reč". Nasmejale smo se, malo zastale, pa nastavile. Povremeno bismo se samo pogledale, neka bi izgovorila "ambivalentnost" i na licu bi nam se pojavio smešak.

Reč mi i danas lepo zvuči.

Ali nije u pitanju samo zvučnost. Sviđa mi se i njeno značenje u psihološkom smislu.

Ambivalentnost  je jedna vrsta unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt postoji kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina. Ta međusobna suprotstavljenost dvaju pogleda na život može se ogledati u tome da jedan isti psihički objekat istovremeno sagledavamo kao pozitivan i kao negativan, kao koristan i kao štetan.

Ti psihički objekti povodom kojih smo ambivalentni mogu biti različite stvari.

Ovog jutra sam razmišljala o svojoj ambivalentnosti prema fizičkom vežbanju.

Redovno se bavim plivanjem ili nekim drugim sportom vezanim za vodu. Poslednjih mesec dana nekako mi se ništa od toga ne radi. Govorim sebi da se saberem i skoncentrišem, čak i odem na Tašmajdan. Tašmajdanski park su  renovirali i izgleda potpuno novo i sveže. Uvek prolazim kroz njega na putu do bazena.

Primetila sam jednu stvar: sve češće i češće zastanem, skoro nesvesno, pored one spomen- ploče za decu stradalu u NATO bombardovanju, na kojoj piše: "Bili smo samo deca". Ta rečenica me i ljudski, ali nekako i potpuno lično dotakne. Napisana je i na engleskom: " We were just  children". U poslednje vreme sam se baš bacila na usavršavanje svog engleskog. I dok tako stojim i čitam tu rečenicu, na srpskom i na engleskom, osetim neko grčenje u stomaku i zebnju.

Ovo povezujem sa svojom ambivalentnošću prema fizičkom vežbanju. Znam da je to dobro, i uživam u tome. To je deo mene koji je brižan prema samoj sebi. S druge strane, jedan deo mene ima potrebu da kada se oseća neraspoloženo, ne radi ništa. Samo bi da sedi i gleda u prazno (taj deo mi je nerazumljiv).  Ovo su dva poprilično suprotstavljena pogleda na svet - aktivan i pasivan odnos prema životu.

Ambivalentnost kao reč lepo zvuči, ali nije baš prijatno stanje ukoliko se produži.

Šta da se radi?

Po mom mišljenju, najdugotrajnije rezultate daje nepristrasan odnos svesti prema psihičkim sadržajima, prema stranama u konfliktu. Da doživimo i onaj deo ličnosti koji nam nije  razumljiv kao svoje ja.

Rečenica: "Bili smo samo deca" me asocira na period detinjstva, na rana jutra kada je trebalo da se spremim i idem u školu, a meni se samo ostajalo kod kuće. Ono što bih sada uradila u toj situaciji je da ostanem kod kuće. Da vidim zašto mi se ne ide. Volela sam da učim, i to sigurno ne bi dovelo do toga da "popustim" u školi. Pokazala bih više saosećanja prema toj Danijeli. Bila je samo dete.

Mislim da je dobro rešenje ambivalentnosti  celovit i nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti. Ovo je u stvari psihički pojam koji je najbliži onome sto samoljubav jeste. Ljubav se uvek odnosi na celinu, tako da celovit odnos jeste najpribližniji ljubavi.

Ljubav prema sebi u situaciji unutrašnjeg konflikta znači voleti obe strane u konfliktu, voleti sam konflikt i ceo proces njegovog rešavanja. Ovo  može biti čudno, zato što mnogi od nas imaju negativan odnos prema konfliktima, kako u odnosima sa drugima, tako i u unutrasnjoj dinamici. Konfilikt i pokušaj njegovog rešavanja se često  doživljavaju kao negacija ljubavi. Ako ih i ne smatramo za negaciju ljubavi u svakom slučaju nam nimalo ne prijaju, ometaju nam svakodnevicu i psihički su naporni. Ljubav prema sebi se upravo ogleda u svesnosti da je jedino dugoročno rešenje konflikta moguće ako taj konflikt volimo i ako imamo strpljenja i ljubavi za ceo proces njegovog rešavanja. Ovo strpljenje se zasniva na veri u sebe, i na svesnosti da smo mi vredni toga.''

 

Danijela

Danijela,

Uživala sam čitajući ovaj tvoj tekst, slobodno mogu reći esejističkog tipa, u kome si dočarala polivalentno značenje datog termina kroz lično iskustvo, idući od indivudalnog ga opštem! Oprosti što sam analitična (profesionalna deformacija mi je da sve posmatram krajnje analitično i sa naučnog aspekta , ali moram istaći da je tvoj tekst, pored toga što je vrlo stilski dopadljiv, dakle kretaivno osmišljen, vrlo poučan i istinit! Dodala bih samo još nešto vezano za etimologiju ove reči:  am·biv·a·lence (ām-bĭv'ə-ləns)  

Ambivalenost : dvojstvenost (odnosa), neodlučnost.

Ambivalentan : dvojstven (dvojak, dvosmislen), oprečan, protivrečan (čulima...)

 

Dakle, imajući u vidu semantičko stanovište, moramo se pažljivo rukovoditi ovim terminom ne bi li došlo do terminološke pogreške, a svesni smo da se toliko često greši prilikom upotrebe ove reči (Televizija je čudnovat medijum pretvaranja i stvaranja terminoloških žargona

 

p.s: I meni je ova reč neopisivo šarmantna, valjda što je vrlo eufonična, pa je volim upotrebljavati pored toga što postoje savršeni sinonimi za ovu reč i na našem jeziku

 

Srdačni pozdravi!!!

Ana

[JESSY]

Амбивалентна мајка

 

Однос мајке према детету је последње место где бисмо очекивали амбивалентност. Брутални поступци појединих мајки према својим бебама и малој деци, укључујући убиство детета, чедоморство, сасвим су супротни од наших уверања о урођеном материнском нагону, о архетипској природи безусловне мајчинске љубави. Зато се питамо: Како мајка може мрзети властито дете?

Тренутак када је организам неке девојке спреман за материнство је све даљи од тренутка када је та иста девојка емоционално спремна да буде мајка, да своје потребе и жеље подреди потребама детета. Према трансакционој анализи свако од нас, без обзира колико има година, носи у себи своје дечје Ја – извор потреба, жеља и забаве. Жена је спремна да буде мајка када је спремна да на неко време искључи то своје дечје Ја. Тада се може посветити задовољењу потреба свог стварног детета – сина или кћерке. Уколико га не искључи, мајчино дечје Ја развија према стварном детету однос старије сестре која се осећа угроженом од млађег детета, тако да реагује љубомором, завишћу и мржњом.

Врхунац непријатељства је када мајка почиње да мисли да јој је дете својим рођењем упропастило живот. Доживљава да је рађајући дете, одбацила свој властити идентитет, аспирације и циљеве, начин живота који би требало да јој донесе срећу. У оквиру овакве ирационалне логике „или оно или ја”, одбацивање или убијање детета је нека врста мајчине самоодбране.

Представа о „савршеној мајци” која, када роди дете, потпуно заборавља на себе и која се трајно посвећује детету или деци, жртвујући се за њих и породицу двадесет и четири часа дневно, наредних осамнаест година, застрашује будуће мајке. Погрешно верујући да је потребно да се потпуно и трајно одрекну себе, свог дечјег Ја, све више младих жена пролонгира тренутак рађања детета желећи да до тада што више ужива у животу. Неке се због тога свесно одричу материнства.

Превисоки критеријуми „савршене мајке” чине да се жене осећају неспособним за улогу мајке, због чега њихову трудноћу и порођај прате велика тескоба и снажна депресија. Трудећи се максимално да у првих пола године након рођења детата докажу да су „савршене мајке” неке жене доживљавају синдром изгарања. Тада могу доживљавати различите деструктивне и ужасавајуће пориве према деци (које никада не спроведу у дело).

За разлику од савршене, добра мајка се интензивно посвећује детету привремено, током прве три године, после чега се враћа у своје друге улоге. Знајући да ће бити тако, оне имају много мање разлога за амбивалентност.

 

Зоран Миливојевић

[Jurodiv]

Ja sam ovu rječ upotrebljavao u vezi sa djevojkom sa kojom sam izlazio, čim se pojavi neka podvojenost i neko oprečno mišljenje, serviram joj tako da je ambivalentna povodom nekih situacija koje se odražavaju i na njenu cjelokupnu ličnost pa i prirodu ponašanja uopšte.. Šta ako je kod nekih ljudi to trajno? Mislim, ako zapadneš u neki ćorsokak sa samim sobom pa ne možeš da dejstvuješ bez psihologa ili u slučaju da nisi antiteista duhovnika? Prilično je grozno kad je neko nesvjestan svoje ambivalencije a poznaje da se u njemu pojavljuju različite emocije prema drugoj osobi..

[Margareta]

i svaki dan mi dodeliš po jednu dijagnozu 29dz8zk

 

samo da se ogradim, ja ne patim od ludila,ja uživam u njemu

 

mislim da nekako izlazim na kraj sa ambivalencijom

meni se svidjaju te moje krajnosti i unutrašnji konflikti 

sposobnost da čovek bude samom sebi negativ me fascinira i kod drugih

Evo još jednog slučaja

I ja uživam u svemu tome, ja sam takva kakva jesam i ljudi shvataju i vole me takvu.

Kod mene je to zaista istaknuto. Upravo o tome pričah pre 15 minuta sa svojim prijateljem, koji je zaista jedna ambivalentna ličnost, i ironije- studira psihologiju Malo, malo pa kad uči za neki ispit, zove me pa kaže: Naš'o sam nas