Ерих Марија Ремарк

[Душка]

Moja mama ima mislim citav komplet. Nisam nikada čitala ništa njegovo. Jesu li te knjige u nastavcima ili se mogu citati odvojeno?

[JESSY]

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da cu sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeca.
druga strana srece.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da cu postati dvostruko ranjivim ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan cas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kuci…

 

 – Doba života i doba smrti

[JESSY]

Jesu li te knjige u nastavcima ili se mogu citati odvojeno?

свака је посебно....за себе....читај....свидеће ти се...

[JESSY]

TRI RATNA DRUGA

Par citata iz knjige ''TRI RATNA DRUGA'' -E.M.R. izdvojila sam samo za vas; predlozila bih je svima koji vole citati, jer je knjiga zaista fantasticna...

-Ostadoh sam. Posamtrao sam stare, osvijetljene mape, lađe s pozutjelim jedrima, i mislio na nju. Rado bih je pozvao telefonom, ali sam se prisilio da ne ucinim to. Htio sam da ne mislim na nju toliko. Htio sam da je primim kao neocekivani dar koji donosi srecu, dar koji je dosao i koji ce otici, samo toliko i nista vise. Nisam htio dopustiti da se u meni razvije misao da bi ovo moglo biti nesto vise. Znao sam i suvise dobro da svaka ljubav nosi u sebi i zelju za vjecnoscu. Otuda i njene vjecite muke. Ne ostaje nista. Nista.

-Nisam se mogao osloboditi one slike; soba nestaje u sutonu; meke, plave vecernje senke, scucurena lijepa djevojka svojim tamnim i muklim glasom govori o svom zivotu i o svojoj zelji za zivotom. Do vraga! Postajem sentimentalan. Ali ova iznenadna avantura kanda vec zalazi u maglu njeznosti. Da me nije vec zahvatilo dublje no sto sam mislio i htio? Zasto sam otisao? Zasto nisam ostao kod nje kao sto sam stvarno htio? Ah, proklet bio! Necu vise da mislim o svemu tome! Neka bude sto ce biti, ma i poludio od nesrece ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi je, nek ide do vraga! Nije mi stalo do toga da osiguram ovo malo bijednog zivota. I tako ce jednog dana doci ogroman val koji sve nosi...

-Patrisino lice, obasjano svjetloscu sa pozornice, bilo je tajanstveno. Sva se predala muzici. Volio sam je sto se nije oslanjala na mene niti me hvatala za ruku, cak ni pogledala, pa je izgledalo da na mene ne misli, da me je sasvim zaboravila. Mrzio sam kad se stvari mijesaju, mrzio sam priljubljivanje jedno uz drugo kad jednom ovlada ljepota i moc nekog velikog djela. Mrzio sam zanosne ljubavnicke poglede, trivijalno pripijanje, nepristojnu ovnovsku srecu koja nikada ne moze da se izdvoji i uzdigne. Mrzio sam sve te price o spajanju u ljubavi.Naprotiv treba sto vise da su razdvojeni i sto cesce da se udaljuju, pa se opet sastaju. SAMO ONAJ KOJI JE CESTO USAMLJEN, POZNAJE SRECU ZAJEDNICE. Sve srugo razara tajanstvo zudnje. U carobnu oblast samoce dopire osjecajno uzbudzenje, predanost duboko zanosu, moc prirodnih elemenata, bura, noc, muzika i ljubav...

-ZABORAVITI, TO JE TAJNA VJECE MLADOSTI.

STARI SE SAMO USLJED PAMCENJA.

SUVISE SE MALO ZABORAVLJA.

-PRAVA LJUBAV NE PODNOSI SVIJET!!!

-Stvarnost budi zelje, ali nikad ne moze

da ih zadovolji. Ljubav pocinje u covjeku, ali se nikad ne svrsava u njemu. Cak i kad je sve tu: i covjek, i ljubav i sreca i zivot, jos uvijek je sve to, po nekom strasnom udesu, suvise malo, i sto vece izgoleda, sve manje biva.

-Srecna sam.!

Stajao sam i gledao je. Bila je to samo jedna rijec, ali rijec koju jos nikada nisam ovako cuo. Poznavao sam zene, ali su to uvijek bili prolazni susreti i dozivljaji...Jedan cas zbunjenosti, jedan cas samoce, bjegstvo od sebe sama, od ocajanja, od praznine. Nista drugo nisam ni zelio, jer sam naucio da se covjek ni na sto ne moze osloniti, nego samo na sebe i ponekog druga. Sad sam najednom vidio da nesto predstavljam jednom bicu, prosto zato sto sam tu, da je ono srecno sto sam uz njega. Kada se to kaze, izgleda sasvim jednostavno; ali kad se o tome razmisli; onda je nesto zaista beskrajno. To moze covjeka sasvim da izmjeni. To je ljubav, pa ipak nesto drugo. Nesto za sta vrijedi zivjeti. MUSKARAC NE MOZE DA ZIVI ZA LJUBAV. ALI ZA LJUDSKO BICE MOZE. Htio sam nesto da kazem, ali nisam mogao. Tesko je naci rijeci kad nesto stvarno treba kazati. A kad nadzemo potrebene rijeci, ondab se stidimo da ih izgovorimo. Sve te rijeci pripadaju proslim vijekovima. Nase doba jos nema izraze za svoja osjecanja. Ona mogu da budu samo drugarska, sve ostalo nije pravo.

[JESSY]

"Izmicala mi je. – to sam osecao – u neku oblast koja vise ne zna za ime, nego samo za tamu, i mozda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali vise nije pripadala meni, a mozda nikad nije ni pripadala meni... Ko uopste kome pripada i sta znaci pripadati jedno drugom – te gradjanske reci beznadne iluzije?... Znam da za to postoje druga imena, jeftina, povrsna i nipodastavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Bozijim. Usamljenost trazi saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam... "

Remark - Noc u Lisabonu

[JESSY]

"Nikad nemoj željeti da previše znaš, što čovjek manje zna, život je jednostavniji. Znanje čini čovjeka slobodnim, ali ne i sretnim.
Dođi, pij sa mnom, u ime bezazlenosti, gluposti, vjere u budućnost, snova o sreći.
SAmo glupak pobjeđuje u životu. Drugi vidi i odviše prepreka i postaje nesiguran prije nego li i krene.
U takvim trenucima, glupost je najveće blago, čarobni plašt koji prekriva opasnost, u koju pametnjaković ulijeće kao hipnotisan."

”Tri ratna druga”, E.M.Remark

[JESSY]

"Tri ratna druga"

Sve je postepeno dobijalo oblike i sjaj. Nesigurnost je nestajala, reči su dolazile same od sebe, i ja nisam više mnogo pazio na to šta govorim. Pio sam dalje i osećao kako mi se veliki, meki val primiče i obuhvata me, kako se prazni časovi sutona ispunjavaju slikama,i kako se tiha povorka snova avetinjski pojavljuje iznad ravnodušno sivih oblasti života. Zidovi bara su se širili. I najednom to više nije bio bar, to je bio kutak sveta, utočište, polumračno sklonište oko koga je brujala večna borba haosa, a u čijem smo zaklonu mi, zagonetno nabacani kroz sumrak vremena, čučali jedno uz drugo. Devojka se šćućurila na svojoj stolici, strana i tajanstvena, kao da je zalutala s druge strane života. Čuo sam sebe kako govorim, ali mi se činilo kao da to nisam ja, kao da to sad neko drugi govori, a ja bih samo želeo da budem taj. Reči više nisu bile tačne, pomerale su se, bežale u druge oblasti, bujnije no što su ih pružali mali doživljaji mog života. Znao sam da više nisu istinite, da su postajale fantazija i laž, ali bilo mi je svejedno – istina je bila tamna i bedna, a samo osećaj i odsjaj snova beše život.
Svetlost je blistala u bakarnom kotlu bara. Valentin je dizao čašu s vremena na vreme mrmljajući neki datum. Napolju su ulicom proletali prigušeni zvuci automobila kao krici ptica grabljivica. Ulica bi kriknula kad god bi neko otvorio vrata. Kriknula bi kao stara džandrljiva i zavidljiva baba.

Bilo je već mračno kada sam Patrisu Holman otpratio kući. Vraćao sam se polako. Odjednom sam se osetio usamljen i prazan. Sitna kiša je sipila. Stajao sam pred jednim izlogom. Tek tada sam primetio da sam suviše pio. Nisam se teturao, ali sam ipak jasno primećivao to. Oblila me vrućina. Otkopčao sam kaput i zaturio šešir. Do vraga, opet me je prevarilo ! Šta li sam sve maločas trabunjao ! Nisam se usudio ni da se setim. A nisam ni znao šta sam govorio. To je bilo najcrnje. Ovde, u hladnoj ulici kojom tutnje autobusi, usamljenom, sve mi izgleda drukčije nego u polutami bara. Proklinjao sam sebe. Devojka je morala steći lepo mišljenje o meni.! Sigurno je primetila. Ona skoro ništa nije pila. I na rastanku me je tako čudno gledala.
Gospode bože ! Okrenuo sam se. Pri tom sam se sudario s jednim malim, debelim čovekom .
- No ! Otvarajte oči, strašilo! – zalaja debeljko.
Blenuo sam u njega.
- Izgleda kao da dosad niste često sretali ljude ! – kevtao je dalje.
Baš mi je dobro došao.
- Ljude sam sretao –odgovorim – ali ne i pivsku burad da šetaju.
Debeljko nije razmišljao ni časak. Zastao je i napao me.
- Znate šta – frktao je. – Idite u zoološku baštu ! Kenguri sanjalice nemaju šta da traže po ulicama.
Uvideo sam da pred sobom imam prvorazrednu svadjalicu. Morao sam, i pored sve depresije, spasti čast.
- Putuj dalje, umobolna nakazo! – ubacim mu, pa podignem ruku i blagoslovim ga.
Nije se osvrnuo na moj poziv.
- Podaj da ti ubrizgaju beton u mozak, smežurani majmune! – zalajao je.
Odvratim mu da je dekadentni dustabanlija; on meni da sam kakadu u mitarenju; ja njemu da je nezaposleni grobar. Posle toga me nazva, već sa respektom, sipljivim konjem; a ja njega, da bih učinio kraj, putujućim grobljem bifteka.
Njegovo lice se najednom ozarilo.
- Putujuće groblje bifteka? To je dobro! Nisam čuo za to. Uneću u svoj repertoar.
Prema tome – podiže šešir i rastadosmo se puni poštovanja jedan prema drugome.

Prepirka me je osvežila. Ali gnev je ostao. I sve je bivao veći što sam se više treznio. Izgledao sam sebi kao mokar, iscedjen peškir. Ali postepeno se nisam više ljutio samo na sebe – ljutio sam se na sve, pa i na devojku. Ona je bila razlog zbog koga sam se opio. Podigao sam jaku. Neka misli šta ko hoće – sad mi je svejedno, a devojka zna bar na čemu je . Što se mene tiče, cela stvar neka ide dodjavola! Bi šta bi! Ništa ne može da se izmeni. Možda je tako i bolje…
Vratio sam se u bar i tek tada se propisno opio.

[JESSY]

''Suviše glasno. Šta je bilo suviše glasno? Samo tišina. Tišina u kojoj se čovek rasprskavao kao u bezvazdušnom prostoru.''

''Živeti znači živeti od drugoga. Svi mi pomalo jedemo jedni druge. Po koji zračak dobrote s vremena na vreme - to ne treba propustiti. To snaži kad se mučno živi.''

''Čovek uopšte ne veruje koliko može da zaboravi. To je veliki blagoslov i prokleta nevolja.''

''Uvek male stvari pokazuju kakvo je stanje. Velike nikad. Velike leže isuviše blizu dramatičnog gesta i zavođenja u laž.''

... iz ''Trijumfalne kapije''...

[JESSY]

"...Bio je to taj kratak komadić, taj momenat preticanja nakon dugih kilometara kroz prašinu, a zatim, odjednom, plavo Nebo, čisti zrak koji je, kao vino, udarao njegovo lice prekriveno korom prašine. Vrućina podivljalog motora, Sunce, Vulkan u daljini, Svet koji je opet bio ovde, jednostavan, velik, tih, ne učestvujući u trkama ni u ljudima, i onaj prometejski trenutak kad su se kola uspela na prevoj, koji je uzdigao Klerfea i prebacio ga iznad samoga sebe tako da više nije ni na šta mislio, ali je istodobno bio sve: kola što ih je držao u rukama, Vulkan čiji je levak vodio u pakao i Nebo od modrog, vrućeg metala prema kojemu je jurišao. Nekoliko sekundi kasnije cesta se opet naglavce sunovratila sa sedla, zavoj za zavojem, a kola s njom... Menjati brzinu... Menjati. Tko se najbolje služio menjačem morao je ovde pobediti...

...Kola pojuriše dalje, ali Klerfe, odjednom, nije vozio sam. Kao sena plamenca, koji leti negde u Visini, leteo je sa njim osećaj, ponekad iza njega, kao Vetar, ponekad ispred njega, kao prozirna zastava, ali uvek tik uza nj..."

Nebo (ne) zna za miljenike

[JESSY]

''Prekinem i tiho priđem prozoru. U mraku se gubi nečija mračna prilika; već je predaleko da bih joj bacio nešto na glavu, a i čemu? Ona je u pravu. Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv, uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo - no ko je taj koji ume da svira, i ako ume, šta mu to vredi?
Je li mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezigledna, je li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu?
Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje.
Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt?
Zašto živimo?
Da, zašto živimo?

 

''Crni obelisk''

[JESSY]

''Izašao sam na ulicu i ona je bila kao zagrljaj hiljada anonimnih prijatelja. Ona je bila otvorena, puna vrata, izlaza, uglova i raskrsnica, i pre svega ljudi, među kojima je čovek iščezavao.''

''Čovek veruje da se može navići na razočarenja. To nije tačno. Ona svaki put sve više bole.''

''Trebalo bi uvek živeti tako kao da ljudi hoće da se rastanu.''

''-Ta mi imamo toliko vremena - odvratila je - Beskrajno mnogo vremena, sutra, prekosutra, nedelje i mesece, a čovek uprkos tome veruje da je tu, sada, s tim jednim malo neuspelim večem izgubio čitav život.''

''Međutim, te misli su bile kao vetar, one nisu postajale ni suze ni očajanje, jer sam znao da jedno nije bilo mogućno bez drugoga, a posle toga ni ono drugo nije više bilo mogućno. Natrag se vratiti ne može, ništa ne miruje, ni sam čovek, ni drugi. Sve što je preostalo bilo je ponekad neko veče puno sete, seta, koju svaki čovek oseća, jer sve prolazi, a on je jedina životinja koja ova zna i koja isto tako zna da je sve uteha, iako je ne razume.''

''Išao sam sve brže, jer sam znao da to smanjuje žalost, ali sam bio isuviše umoran da bih osetio da li je to tako ili nije.''

 

''Senke u raju''

[Данче*]

Немој да мислиш ни на шта и не питај ништа. Видиш ли напољу светиљке и хиљаду шарених фирми? Ми живимо у времену које умире, а овај град подрхтава од живота. Ми смо се отргли од свега, имамо још само своја срца. Био сам на једном пределу на Месецу и вратио сам се, и ту си ти и живот си ти. Не питај ништа више. Има више тајне у твојој коси но у хиљаду питања. Ту пред нама је ноћ, неколико часова и једна вечност, док јутро не затутњи крај прозора. Да се људи воле у томе је све; чудо и најразумљивија ствар што постоји, то сам осетио данас, кад се ноћ растапала у цветни жбун и ветар мирисао на јагоде, а без љубави је човек само мртвац на одсуству, ништа друго него неколико датума и неко случајно име...

Ерих Марија Ремарк

[JESSY]

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno - da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeća.
druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjivim ako to dobijem...
Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kući...

[JESSY]

-Volim te.
On ucini pokret rukom. -Pa ti me jedva poznajes, Zoan.
-Kakve to veze ima?
-I te kakve! Ljubav to znaci neko s kim bi zelela da ostaris.
-Ja to ne znam. Ljubav je neko bez koga ne mozes da zivis. To znam.
--------
-Znam da ti mene ne volis. - rece ona.
-Onda znas vise od mene...
Ona ga brzo pogleda. -Voleces me. - rece.
-Dobro. Pijmo za to.
-Cekaj....
Sve ovo nije istina, razmisljao je. Polusan u noci koja nestaje. Reci izgovorene u mraku - kako one mogu biti istina? Istinite reci traze mnogo svetlosti.
-Kako ti to tacno znas? - upita je.
-Zato sto te volim.
Kako ona upotrebljava tu rec, pomisli Revik. Bez promisljanja, kao neku praznu posudu. Puni je necim i to naziva: ljubav. Sa koliko je vec stvari bila napunjena! Sa strahom od usamljenosti - sa podsticajem necije ljubavi - sa podupiranjem sopstvenog samopouzdanja - bljestecim odrazom svoje maste - ali ko bi to mogao znati? Zar nije ono sto sam ja rekao o zajednickoj starosti najgluplje od svega? Zar ona nije daleko vise u pravu sa svojom neposrednoscu? I zasto ja ove zimske veceri sedim ovde izmedju ratova i deklamujem kao ucitelj osnovne skole? Zasto se opirem, umesto da se bez dvoumljenja bacim u ovo sto mi ona pruza?

Kapija pobede

[JESSY]

"Tri Ratna Druga"

Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji. Ako je izgubiš jednom, nikada je više nećeš povratiti.
...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znaje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.

Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušte veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.

Melanholičan čovek postaje kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa... Najzad, sasvim je dobro što ljudi imaju svoje sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo.


"Povratak"

Izmedju prošlosti i sadašnjosti stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja.

Ja i on smo potpuno različiti. I do sada smo se sasvim dobro slagali, zato što se nismo razumeli.