Ерих Марија Ремарк

[Srdjan Kotur]

Из Википедије, слободне енциклопедије

 

Ерих Марија Ремарк

Информације Пуно име Ерих Паул Ремарк Датум рођења 22. јун 1898. Место рођења Оснабрик (Немачко царство) Датум смрти 25. септембар 1970. Место смрти Локарно (Швајцарска) Дела Потпис  

Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка.

Биографија

Ерих Паул Ремарк (Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача.

Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године.

Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард.

Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота.

Романи

• На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929.
• Повратак (Der Weg zurück), 1931.
• Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936.
• Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941.
• Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946.
• Искра живота (Der Funke Leben), 1952.
• Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954.
• Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956.
• Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961.
• Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963.
• Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971.

Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

 

Da li je čitao neko nešto do njega? Kakakv je utisak ostavio?

[JESSY]

имала сам цео његов комплет књига....све сам прочитала....омиљене  -  Три ратна друга....., Тријумфална капија....Ноћ у Лисабону....

давно сам читала, али био ми је омиљен.....

[Srdjan Kotur]

Ja sam prošitao Nebo nema miljenike. Pamtim nacin na koji je opisao odnos izmedju muskarca i zene.

[JESSY]

nacin na koji je opisao odnos izmedju muskarca i zene.

да....лепо је то урадио.....колико се сећам, углавном су му књиге аутобиографске....углавном жене умиру на крају.....мислим да му се то догодило и у реалном животу.....

[JESSY]

 Tanak jeftin lanac nosila je oko desne noge devojka što je umrla; noslila je jednu od onih gluposti za koje je čovek sposoban dok je mlad, sentimentalan i bez ukusa. lanac sa malom pločicom i natpisom:" TOUJORS; CHARLES", skovan oko noge tako da se ne može skinuti, lanac koji je pričao o nedeljama u šumama na Seni, zaljubljenosti i glupoj mladosti, o malom juveliru negde u Neuilly-ju, o septembarskim noćimana nekoj mansardi - a onda je došao izostanak, čekanje, strah - "TOUJOURS CHARLES" koji više ne daje glasa od sebe, prijateljica koja zna jednu adresu, negde babica, stol sa mušemom, oštar bol i krv, krv, zbunjeno ostarelo žensko lice, ruke čoveka koje guraju u taksi da ga se otarase, dani muka i skrivenosti i naposletku transportovanje, bolnica, poslednjih sto franaka zgužvanih u vrućoj, vlažnoj ruci; i to prekasno.

"Trijumfalna kapija"

[JESSY]

 O, ta bedna potreba za nešto topline... Zar ne bi mogle dve ruke i nagnuto lice olakšati ovo? Ili je možda i to samo varka, odricanje, bekstvo? Postoji li uopšte nešto drugo osim samoće? Ne, ničeg drugog nema. Za sve ostalo ima čovek suviše malo tla pod nogama.

"Tri ratna druga"

[JESSY]

 Volim te više nego što sam to ikako znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se najednom savije pod njim kao vrba na oluji. Volim te, srce moga srca, jedina tišino svem ovom nemiru, volim te koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački pas o večeri, volim te, i to lije iz mene kao iz kapije, tek otvorene, iza koje se pružio nepoznati vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se svojih velikih reči, ali one prskaju iz mene i odjekuju me, iz mene govori neko koga ne poznajem i ja ne znam da li je to neki melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje više ne zna za strah.

Crni obelisk

[JESSY]

Otvorio sam vrata svoje sobe. Kao da me je očekivala prošlost me zapljusnu poput talasa. Bacio sam se na krevet i buljio u sivi četvorougao prozora. Bio sam bespomoćan. Predamnom su promicala mnoga lica, a mnogih se već nisam jasno sećao. Vikao sam bezglasno i vapio za osvetom, a ipak sam znao da je uzalud. Hteo sam nekog da udarim, a nisam znao koga. Mogao sam jedino da čekam. Onda primetih da su mi ruke vlažne. Od suza.

Seni u raju

 

[JESSY]

Tri ratna druga

"...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim."

"Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija."

 

Ljubi bližnjeg svog

Štajner : - Toplina mala Rut. Sve na ovom svetu zavisi samo od malo topline.

[JESSY]

Tri ratna druga,

-Nisam se mogao osloboditi one slike; soba nestaje u sutonu; meke, plave vecernje senke, scucurena lepa devojka svojim tamnim i muklim glasom govori o svom zivotu i o svojoj zelji za zivotom. Do vraga! Postajem sentimentalan. Ali ova iznenadna avantura kanda vec zalazi u maglu neznosti. Da me nije vec zahvatilo dublje no sto sam mislio i hteo? Zasto sam otisao? Zasto nisam ostao kod nje kao sto sam stvarno hteo? Ah, proklet bio! Necu vise da mislim o svemu tome! Neka bude sto ce biti, ma i poludeo od nesrece ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi je, nek ide do vraga! Nije mi stalo do toga da osiguram ovo malo bednog zivota. I tako ce jednog dana doci ogroman talas koji sve nosi...

[Лидија Миленковић]

"На западу ништа ново" ми је омиљена књига. Прочитала сам је као тинејџерка, и  мислим да сам доооОоообру дозу зрелости примила захваљујући њој - пре свега да онај за кога верујем да ми је непријатељ у датом тренутку, не мора нужно да буде зао човек, већ и сам жртва.

Ух, сад бих ја филозофирала три сата...али заиста тај роман много волим, и доста је утицао на мене.

[JESSY]

,, Али испричаћу ти причу о таласу и стени. То је стара прича. Старија је од нас. Слушај. Био једном један талас, па волео једну стену негде у мору, рецимо на Капри. Шумео је и ударао око ње, љубио је дан и ноћ, грлио је својим белим рукама. Уздисао је и плакао и преклињао да му дође, љубио је и бурно јуришао на њу и подлокавао је притом полако; и једног дана, сасвим подлокана, она попусти и падне му у наручје. И одједном стена више није била за то да се око ње игра, да се љуби и да се жалости око ње. Она је била само крхотина на дну морскоме, нестала у мору. Талас се осети обманут и преварен, па потражи другу стену...Али све је покретно јаче од свега непомичног. Вода је јача од стене.''

[JESSY]

"Tri ratna druga"

Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji.
Ako je izgubiš jednom, nikada je više nećeš povratiti.
...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znaje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.

Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušte veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako.
To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.

Melanholičan čovek postaje kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa...
Najzad, sasvim je dobro što ljudi imaju svoje sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez
ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo.

[JESSY]

"Tri ratna druga"
Sve je postepeno dobijalo oblike i sjaj. Nesigurnost je nestajala, reči su dolazile same od sebe, i ja nisam više mnogo pazio na to šta govorim. Pio sam dalje i osećao kako mi se veliki, meki val primiče i obuhvata me, kako se prazni časovi sutona ispunjavaju slikama,i kako se tiha povorka snova avetinjski pojavljuje iznad ravnodušno sivih oblasti života. Zidovi bara su se širili. I najednom to više nije bio bar, to je bio kutak sveta, utočište, polumračno sklonište oko koga je brujala večna borba haosa, a u čijem smo zaklonu mi, zagonetno nabacani kroz sumrak vremena, čučali jedno uz drugo. Devojka se šćućurila na svojoj stolici, strana i tajanstvena, kao da je zalutala s druge strane života. Čuo sam sebe kako govorim, ali mi se činilo kao da to nisam ja, kao da to sad neko drugi govori, a ja bih samo želeo da budem taj. Reči više nisu bile tačne, pomerale su se, bežale u druge oblasti, bujnije no što su ih pružali mali doživljaji mog života. Znao sam da više nisu istinite, da su postajale fantazija i laž, ali bilo mi je svejedno – istina je bila tamna i bedna, a samo osećaj i odsjaj snova beše život.
Svetlost je blistala u bakarnom kotlu bara. Valentin je dizao čašu s vremena na vreme mrmljajući neki datum. Napolju su ulicom proletali prigušeni zvuci automobila kao krici ptica grabljivica. Ulica bi kriknula kad god bi neko otvorio vrata. Kriknula bi kao stara džandrljiva i zavidljiva baba.

Bilo je već mračno kada sam Patrisu Holman otpratio kući. Vraćao sam se polako. Odjednom sam se osetio usamljen i prazan. Sitna kiša je sipila. Stajao sam pred jednim izlogom. Tek tada sam primetio da sam suviše pio. Nisam se teturao, ali sam ipak jasno primećivao to. Oblila me vrućina. Otkopčao sam kaput i zaturio šešir. Do vraga, opet me je prevarilo ! Šta li sam sve maločas trabunjao ! Nisam se usudio ni da se setim. A nisam ni znao šta sam govorio. To je bilo najcrnje. Ovde, u hladnoj ulici kojom tutnje autobusi, usamljenom, sve mi izgleda drukčije nego u polutami bara. Proklinjao sam sebe. Devojka je morala steći lepo mišljenje o meni.! Sigurno je primetila. Ona skoro ništa nije pila. I na rastanku me je tako čudno gledala.
Gospode bože ! Okrenuo sam se. Pri tom sam se sudario s jednim malim, debelim čovekom .
- No ! Otvarajte oči, strašilo! – zalaja debeljko.
Blenuo sam u njega.
- Izgleda kao da dosad niste često sretali ljude ! – kevtao je dalje.
Baš mi je dobro došao.
- Ljude sam sretao –odgovorim – ali ne i pivsku burad da šetaju.
Debeljko nije razmišljao ni časak. Zastao je i napao me.
- Znate šta – frktao je. – Idite u zoološku baštu ! Kenguri sanjalice nemaju šta da traže po ulicama.
Uvideo sam da pred sobom imam prvorazrednu svadjalicu. Morao sam, i pored sve depresije, spasti čast.
- Putuj dalje, umobolna nakazo! – ubacim mu, pa podignem ruku i blagoslovim ga.
Nije se osvrnuo na moj poziv.
- Podaj da ti ubrizgaju beton u mozak, smežurani majmune! – zalajao je.
Odvratim mu da je dekadentni dustabanlija; on meni da sam kakadu u mitarenju; ja njemu da je nezaposleni grobar. Posle toga me nazva, već sa respektom, sipljivim konjem; a ja njega, da bih učinio kraj, putujućim grobljem bifteka.
Njegovo lice se najednom ozarilo.
- Putujuće groblje bifteka? To je dobro! Nisam čuo za to. Uneću u svoj repertoar.
Prema tome – podiže šešir i rastadosmo se puni poštovanja jedan prema drugome.

Prepirka me je osvežila. Ali gnev je ostao. I sve je bivao veći što sam se više treznio. Izgledao sam sebi kao mokar, iscedjen peškir. Ali postepeno se nisam više ljutio samo na sebe – ljutio sam se na sve, pa i na devojku. Ona je bila razlog zbog koga sam se opio. Podigao sam jaku. Neka misli šta ko hoće – sad mi je svejedno, a devojka zna bar na čemu je . Što se mene tiče, cela stvar neka ide dodjavola! Bi šta bi! Ništa ne može da se izmeni. Možda je tako i bolje…
Vratio sam se u bar i tek tada se propisno opio.

[Јелина]

Читала сам га прошле године, три књиге су биле права мера да се науживам његове памети и зрелости, опомена и туге, но - радости нема ни на дну речи.