Ерих Марија Ремарк

[JESSY]

Pisac koji je podstakao moju ličnu zainteresovanost za knjizevnost. U svojim knjigama je davao oštru kritiku Svetskih ratova. Njegov je stil jedinstven. Pisao je o egzistencijalnim potrebama čoveka u doba rata, patnji, smislu zivota i ljubavi, bratstvu i preranom sazrevanju dečaka koji su iz školskih klupa otišli na front. Bio je veliki protivnik nacističkog režima. U knjizi "Iskra Života" izuzetno snažno opisuje teške uslove u jednom logoru za vreme drugog svetskog rata, okrutnost i iživljavanja nacističkih oficira. E.M.Remark je izuzetno vešt u dočaravanju slike na bojnom polju - velikim strahovima, nadanjima, osećanjima gladi, i pitanjima besmisla jedne velike zablude - uništenja čovečanstva, piše i o stanjima izmorenosti i nesanice. Vešt je da opiše promenu karaktera čoveka kada udje u vojnu uniformu- kada "mali" do tada neprimetni ljudi, na koje niko nije obraćao pažnju u godinama mira, postaju kompleksaši osvetnici sa instiktima za tlačenjem i uništenjem podređenih, poput Himlštosa iz romana "Na zapadu ništa novo". Verovatno je velik broj onih koji su čitali "Trijumfalnu kapiju", u kojoj se glavni junak, emigrant, a po profesiji hirurg, privremeno nastanjen u jednom jeftinom hotelu u Parizu, suočava sa traumama iz prošlosti (mučenja iz logora).

 

http://www.mycity.rs/Knjizevnost/Erih-Maria-Remark.html

[JESSY]

O, ta bedna potreba za nešto topline... Zar ne bi mogle dve ruke i nagnuto lice olakšati ovo? Ili je možda i to samo varka, odricanje, bekstvo? Postoji li uopšte nešto drugo osim samoće? Ne, ničeg drugog nema. Za sve ostalo ima čovek suviše malo tla pod nogama.

Tri ratna druga

[JESSY]

 Povratak

 

"...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja."

[JESSY]

Trijumfalna kapija

Ti mala svetlosti, ti fatamorgano, ti lice što imaš čudnu moć nada mnom, na ovoj planeti na kojoj ima stotine hiljada drugih, boljih, lepših, pametnijih, dobroćudnijih, vernijih - ti slučaju što si mi noću na put bačen pao u moj život, ti naplavljeno, nemisleće vlastoljubivo osećanje što si mi se pod kožu uvuklo, ti što o meni ne znaš gotovo ništa drugo sem da sam se odupro, i što si se stoga bacilo na mene dok se ne prestadoh odupirati, i što si tada dalje htelo, pozdravljam te. Stojim tu, a mislio sam da nikada neću više ovako stajati. Kiša mi curi kroz košulju, i toplija je i hladnija i mekša od tvojih ruku, tvoje puti; stojim, jadan, s kandžama ljubomore u stomaku, žaleći te, prezirući te, diveći ti se, obožavajući te zato što si bacila munju koja je užegla, munju što miruje u svakom krilu, varnicu života, crnu vatru; stojim, ne više kao mrtvac na odsustvu s malim cinizmom, sarkazmom i hrabrosti, ali otvoren opet olujama života, ponovo rođen u njegovoj jednostavnoj sili.
Blagoslovena da si, madono lakog srca. Snu i prevaro, razbijeno ogledalo nekakvog tamnog Boga, neslutna - neka ti je hvala! Nikada ti neći reći, jer bi ti iz toga nemilosrdno iscedila kapital, ali ti si mi ponovo dala ono što mi nisu mogli dati ni Platon ni zvezdane hrizanteme, ni bekstvo, ni sloboda, ni sva poezija, ni sva samilost, ni očajanje, ni najviša, ni najstrpljivija nada: Jednostavan, jaki, direktan život, koji mi se činio kao zločin u ovome vremenu između katastrofe i katastrofe! Pozdravljam te! Hvala ti ! Morao sam te izgubiti da bih to saznao! Pozdravljam te!"

[JESSY]

Crni obelisk

"... No ko je taj što ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo? Da, zašto živimo?"

[JESSY]

"On je išao. Naučio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš - učini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da učiniš - zaboravi! Okreni se! Drži se čvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraćeš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, činjenice su drugo. Čovek žali manje zato što ipak vidi i priznaje činjenice. Samo se tako održava."

"Trijumfalna kapija"

 

[JESSY]

Samo ne dopusti nikome da ti se približi.
Ako to dopustiš želiš ga zadržati.A ništa se ne
može zadržati.

Kada postoji svrha život postaje sitno-buržujski,
ograničen.

Greška je pretpostaviti da svi ljudi imaju istu sposobnost
da osete.

Na kraju krajeva ljudi su sentimentalniji više zbog
ogorčenja nego zbog ljubavi.

Ljudi su mnogo opasniji otrov od vodke i duvana.

Zaista volim kada pada kiša u nedelju.Nekako se
osećam udobnije.

Novac, međutim, ne donosi sreću ali deluje vrlo
umirujuće.

Ljubav je divna stvar, ali ona kvari karakter.

Moral je pronalazak čovečanstva.

Poznavajuću samo poluistine mi činimo mnoge
glupe stvari.A kada bismo znali celu istinu,
uopšte ne bismo mogli živeti.

Nikada ne započinjite svađu sa ženom u kojoj
su se probudila majčinska osećanja.
Na njenoj strani je čitav moral sveta.

Pristojna osoba uvek postaje melanholična kada
dolazi veče.

Više ne zna šta da radi sa svojim životom pa zbog
toga uživa u činjenici da on živi.

Onaj ko je sam nikada neće biti ostavljen.

Noć je protest prirode protiv patnje civilizacije.

Ništa veliko nas ne može umiriti.Uteha je uvek
neka sitnica.

Čovek ne može živeti od ljubavi, ali može
živeti za drugu osobu.

[JESSY]

Što ne odem do Minhena ? Ili do Milana ? Ali šta da radim u
Minhenu ? Ili u Milanu ? Ili bilo gde ? Umoran sam.Umoran
od ostajanja i umoran od rastanaka.Ili sam samo umoran od
odlučivanja.

Smrt još nije postala šovinistička.

Budućnost doseže samo do sledećeg udisaja.

Bespomoćnost je nešto najopasnije od svega što u ženi ima,
jer nijedna žena nije stvarno bespomoćna.

Ti me isuviše razumeš a i ja tebe, i u tome je naša beda.(…)
Ti  o meni unapred sve znaš.Kako to zamara!

Ljubomora ne polazi od jednog čoveka i ne prestaje s njim.
Ona počinje u vazduhu koji udiše ljubljeno biće, ne prestaje
nikad.

Kršenje zabrana je lekovito.

Kad je čoveku stvarno zlo, misli se da više ne pada u paniku.
Kažu da je tada čovek suviše nemoćan za to.

Velika osećanja su joj bila dosadna, ali ona ih je izazivala i
morala se boriti sa njima.

Kakvo čudovište.Izgleda kao sva poezija sveta a ima mozak
kao statistika.

-Šta da se radi ?
-Da se pati i bude srećan.

Znam više od tebe, u tome je stvar, zato je za mene jecanje,
krik i slavlje ono što je za tebe samo buka.

-Zar nikad niste bili srećni ?
-Često.Svaki put na drugi način.
-Kad najviše ?
-Ne znam.Svaki put je bilo drukčije.
-Kad najviše ?
-Kad sam bio sam.

Ne znam šta je sloboda.Znam samo da to nije ni
neodgovornost ni besciljnost.Lakše je saznati šta nije
sloboda nego šta jeste.

 

Nebo nema miljenike

[JESSY]

Čovjek ti može postati blizak za tri dana. A onaj koji godinama živi pored tebe može i da ne zna koja je tvoja omiljena boja. Kada nađeš svoje, na tuđe ne želiš ni da gledaš.

• Najkrhkija stvar na Zemlji je ljubav žene. Jedan pogrešan korak, riječ, pogled, i ništa više ne može biti popravljeno.

 

• Najjači osjećaj je razočaranje. Ni uvreda, ni ljubomora ili čak ni mržnja ... posle njih ostaje bar nešto u duši, nakon razočaranja - praznina.

 

• Šta jedan čovjek može dati drugom, osim kap topline? A šta može biti više od toga? Samo nikoga ne puštaj sebi suviše blizu. Ako pustiš - poželiš da zadržiš. A držati ništa ne treba...

 

• Izvinjenje ne znači da ti nijesi u pravu, a da je drugi čovjek  u pravu. To samo znači da ti je vrijednost vašeg odnosa važnija od sopstvenog ega.

 

• Tvoj čovjek nije onaj kome je "dobro sa tobom" - sa tobom može biti dobro stotinu ljudi. Tvom je - "bez tebe loše".

 

• Ako te nekome vuče duša, ne  opiri se. Ona jedina tačno zna šta nam treba.

 

• Jednostavno, mi smo stranci, koji su slučajno prošli zajedno neki dio puta i nijesu se razumjeli međusobno.

 

• Ostati prijatelji? Da uzgajamo malu baštu na ohlađenoj lavi ugašenih osjećanja? Ne, to nije za mene i tebe. To se dešava samo posle malih ljubavnih afera, pa čak i tada biva prilično lažno. Ljubav se ne prlja prijateljstvom. Kraj je kraj.

 

• Nijedan čovjek ti ne može postati više tuđ, od toga, koga si volio u prošlosti.

 

• Nikada nećemo zaboraviti jedni druge, ali se nikada nećemo ni vratiti jedni drugima.

 

• Ljubav ne trpi objašnjenja. Potrebni su joj postupci.

 

 

• Zapamti jednu stvar, dečko: nikada, nikada i još jednom nikada nećeš biti smiješan u očima žene, ako radiš nešto zbog nje.

 

• Čini mi se da žena ne treba da govori muškarcu da ga voli. Neka o tome govore njene sjajne, srećne oči. One su rečitije od bilo kojih riječi.

 

• Žene treba ili obožavati ili napustiti. Sve ostalo je laž.

 

• Tako se bojimo da budemo nametljivi, da izgledamo ravnodušni.

 

• Najveća mržnja se pojavljuje prema onima, koji su ti uspjeli da dodirnu srce, a zatim pljunuli u dušu.

 

• Stajao sam pored nje, slušao je, smijao se i mislio kako je strašno voljeti ženu i biti siromašan.

 

• Teško je naći riječi kada zaista treba nešto reći.

 

• Što se više trudiš da dođeš do čovjeka koji te ne cijeni, to će bolniji za tebe biti udarci njegove ravnodušnosti.

 

• Truditi se da se zaboravi neko, znači sve vrijeme se sjećati njega.

 

• Ljudi koji vjeruju da nikome nijesu potrebni, zapravo oni su, često najpotrebniji.

 

• Nije bitno koliko se često vidite - važno je šta ti susreti znače za vas.

 

• Prvi čovjek o kom misliš ujutro i poslednji čovjek o kom misliš noću je ili uzrok tvoje sreće ili uzrok tvog bola.

[JESSY]

Čovek se nikad ne menja.Po hiljadu puta se zaklinje
na to.Ponekad se to čini brižno, kada je čovek smrvljen,
ali čim ponovo odahne, zaboravlja sve.

Ako neko tako jednostavno može mrzeti ili voleti,
treba mu pozavideti na primitivnosti.

Ako drugi postanu svinje, ne treba mi da se
ponašamo svinjski.

Kultura je jedan tanak sloj, već kiša ga može sprati.

Pokušajte da otpočnete nešto svoje.Makar i kamenje
prodavali.Ili ukosnice.

Ljubav je tajna ljudske iluzije u kojoj svaka strana
veruje da je onaj drugi njegov zatvorenik.

 

Nedaće su bolji lepak nego sreća.

Onaj koji uvek mora da se krije, voli gomilu.
Ona ga čini anonimnim.Nije upadljiv.

Trgovina umetničkim predmetima je zanimanje
nemirne savesti.Zarađuje se upravo novac koji bi
trebalo da zaradi umetnik.

Slike su kao živa bića.Kao žene.Ne treba ih svuda
okolo pokazivati, ako treba da sačuvaju svoje čari
i svoju vrednost.

 

Vi znate, život protiče u više slojeva, svi oni imaju
svoje prelome.Većinom ne padaju zajedno.Tako jedan
sloj drži druge koji su upravo prekinuti.Ako, međutim,
svi prelomi jednom istovremeno naiđu, tada je najveća
opasnost.To je vreme samoubistva bez vidljivog razloga.

Ponekad je apsolutno potrebno da čovek pusti da ga
preplavi gorostasni talas sentimentalnosti u koji slavno
potone svaka opreznost i svaki dobar ukus.
Kasnije čovek može da strese vodu, osuši se i sit nasmeje.

-Ne znam zašto živim.
-A ko to zna ? A ako se zna, onda to čini od života
još jedan zadatak marljivosti više.Želite li to ?

Svako hoće neprekidno da me vaspitava i svako sve
zna bolje od mene.

 

Sreća nije stanje, već talas u vodi.

-Čovek ne može da pobegne od samog sebe.
-Ipak, može se.Ali otuda se ne može vratiti.

Glupost je dragoceno dobro.Kad je jednom izgubiš,
nikad je ne možeš ponovo dobiti ! Ona štiti kao čarobni
ogrtač.Uopšte se ne vide opasnosti na kojima intelekt pada.

Samo beznadni idioti hoće da imaju pravo ili da budu
logični sa ženama.

 

"Seni u raju"

[gothic88nika]

 

[JESSY]

Mi živimo život u kome se ogledaju ironije.

Ja igram sa olovnim cipelama na užetu morala i
često se stropoštam.

Pristojni ljudi mogu katkad da budu golema nevolja,
kod mangupa se uvek zna na čemu si.

Uživam kada neko ozbiljno govori o nečem u šta se
ne razume.Deluje tako detinjasto osvežavajuće.
Stručnjaci su uvek dosadni.

Čovek brzo zaboravlja samo kada sve rasčisti.

Često sam u životu stajao pomalo po strani od svojih
uzbuđenja.Nisam ih uzimao an fas, već sa strane.
Nisu me pogađala punim pogotkom.Ona bi skliznula
s mene.Nisam znao zašto.

Tuga je pozadina koja čini da život bude jasniji.
Ona potone kao kamen, a vodostaj života postaje viši.

Ko tako lako toliko mnogo oseća, mora da ima nešto
što mora da skriva.

Oduševljenost životom je kao šampanjac.Pošto se otvori,
on uskoro postaje ustajao.

Samo su mrtvaci verni.To je njihova moć.

-Zar u vašoj glavi nema ničeg drugog do novca ?
-Nemam ga u džepu, usled toga ga imam često u glavi.

Nepravde ne postoje.Samo rđave prilike.

Bili smo prepuni bodlji i ljubaznih reči u kojima su bili
skriveni tempirani upaljači.

Imam užasno osećanje, Nataša, da te volim.
A mi smo se toliko mučili da to ne bude !

U ratnim vremenima restorani su često puni.
Svako želi da još nešto ima od života.

Ljudi koji jedno drugom odgovaraju mogu se lako
odvojiti.To je kao lonac i poklopac koji se podudaraju.
Oni se bez teškoća rastavljaju.Ali kada se ne podudaraju
i kada je potreban čekić da bi se poklopac podesio prema
loncu lako se nešto polomi kada čovek hoće ponovo
da ih odvoji.

Očekivanje ima vrlo žilav život.

Ima stvari koje razmišljanjem ne postaju jasnije.

Kada bi se sve slučajnosti smatrale kao sudbina,
više se ne bi mogao učiniti ni jedan korak.

Čovek ne treba da gaji uspomene, već da se drži
od njih toliko daleko da ga ne uguše kao lijane
u prašumi.

 

Seni u raju

[JESSY]

„Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah…..

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kao sad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao….“

*

„Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.

Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “

Crni obelisk

[JESSY]

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u "sladoledu od čokolade".

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati...

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas, ljud...

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…
 

[JESSY]

 "...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja."

Povratak