Ерих Марија Ремарк

[JESSY]

"Na Zapadu Nista Novo"

Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od zivota ne poznajem nista drugo, do samo ocajanje, smrt, strah i splet najbesmislenije povrsnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi cutke u neznanju, glupo, poslusno, neduzno, ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oruzje i parole, da bi sve to stvarali rafinovanije i dugotrjanije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u celom svetu, cela moja generacija to prezivljava. Sta ce da rade nasi ocevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatrazimo da poloze racun...? Sta ocekuju od nas kada dodje vreme u kom nece biti rata? Godinama je ubijanje bilo nase zanimanje - to je bio nas prvi poziv u zivotu. Nase znanje o zivotu ogrnicava se na smrt. Sta ima posle toga jos da se desi? Sta da bude od nas?

[JESSY]

– Pre toga ću da te upitam nešto drugo. Lavovi ubijaju antilope; pauci muve; lisice kokoši – koja je jedina rasa na svetu koja neprestano diže ratove sama protiv sebe, udara sama sebe i ubija sama sebe?
– To su pitanja za decu. Kruna stvaranja, razume se, čovek, koji je pronašao reči ljubav, dobrota, milosrđe.
– Dobro. Koje je jedino biće na svetu koje može da izvrši samoubistvo i izvršava ga?
– Opet čovek – koji je pronašao večnost, boga i vaskrsenje.”
 Trijumfalna kapija

[JESSY]

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

 

[Bokisha]

више пута у раној младости...био опчињен сетом и тугом која изобилује у свим књигама...али прође око 35 лета од тада.да ниси Џес набројала тешко да би се сетио и свих назива а камо ли одломака..али најцрње што проживесмо све те приче из тих дела на овим нашим просторима чувених деведесетих...почевши од бонова и хиперинфлације,синдрома ратних другова и сл

[Sir Oliver]

pročitao sam valjda sve još u srednjoj...

realno on je nešto kao Marija Jurić Zagorka za Nemce s početka 20. veka

[JESSY]

@@Bokisha, tako je Boki.....

[JESSY]

.„Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …“

 

[JESSY]

[JESSY]

Šta ti znaš o tom kad se otvore grobovi i kad se u strahu stoji nad mnogim bezbojnim noćima jučerašnjice – a ipak se otvaraju i u njima ne ostaje više nijedan kostur, samo je još zemlja u njima. Zemlja, plodna klica i prvo zelenilo već. Šta ti o tom znaš? Ti voliš zanos, savlađivanje, tuđe Ti, koje hoće da ti nestane a nikad neće nestati, ti voliš burnu obmanu krvi, ali srce će ti ostati prazno – jer u čoveku ništa ne ostaje sem ono što u njemu raste. A u buri ne raste mnogo. Prazne noći samoće su vreme kada raste – ako ne očajavaš. Šta ti znaš o tome?”

(Trijumfalna kapija)

[JESSY]

” – Šta ti znaš o meni? Šta znaš ti o tom kad u život u kom je sve postalo problematično uđe ljubav? Šta je prema tome tvoj jeftini zanos? Kad od neprestanog padanja odjednom postane zastoj, kad beskonačno Zašto postane konačno Ti, kad se, kao fatamorgana nad pustinjom ćutanja, najednom izvije osećanje, oblikuje se, i varljivo priviđenje krvi nad nemoćnim rukama postane predeo prema kome su svi snovi bledi i građanski?
.....
”Ljubav! Koliko li to ime mora da pokrije! Od najnežnije nežnosti puti do najudaljenije pobune duha, od najprostije porodične želje do samrtne potresenosti, od obnevidelog žara do borbe Jakovljeve s anđelom. Eto, idem ja, reče Ravik, čovek od preko četrdeset godina, s iskustvom i znanjem, prosejan na filter godina, očvrsnuo, kritičniji, hladniji – nisam hteo i nisam verovao, nisam mislio da će to još jednom doći – a eto ga dođe, i sve iskustvo ništa ne vredi, sve znanje ga samo još vrelijim čini – a šta gori bolje na vatrama osećanja od suvog cinizma i nakupljenog drveta kritičkih godina?” -Trijumfalna kapija

[JESSY]

Nebo nema miljenike

"Ti lepa treperava svetlosti u neizvesnosti... Noć je puna šapata i senki a ti si mi potreban kao pramčana figura pred mojim iscepanim jedrima. Dođi mi u snove, ti koji si potajno sačinjen od Meseca, srebra i plamena. U tebi je sva poezija sveta..."

[JESSY]

Grubo stolece. Mir se ucvrscuje topovima i bombarderima, covecnost koncentracionim logorima i pogromima. Zivimo u vreme kada su sve vrednosti okrenute naglavce. Napadac je danas branitelj mira, a premlaceni i progonjeni rusilac mira u svetu.
A ima citavih naroda koji u to veruju.

Kad kraj tebe netko umire ti to ne osecas, To je nesreca sveta. Samilost nije bol. Samilost je zluradost. Olaksanje da to nismo mi ili netko koga volimo.


Ljubi Bliznjega svoga

[JESSY]

Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah.....

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kaosad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao....


 "Crni obelisk"

[JESSY]

Odlazila je… Odlazila je.
Bila je na vratima. Odlazila je.
On se uspravi. Odjednom posta nemoguce, sve beše nemoguce, samo još jednu noc, jednu noc, još jednom usnulo lice na ramenu, sutra neka bude borbe, još jednom kraj sebe taj dah, još jednom nježnu iluziju o tom padanju, slatku obmanu.
Ne idi, ne idi, umiremo u bolovima i živimo u bolovima, ne idi, pa šta ja imam?
Šta mi vredi moja hladna hrabrost? Samo si ti stvarna…
Najjasniji san! Ah, cvetne livade zaborava! Samo još jednom! Jednom varnicu vecnosti! Pa za koga se cuvam? Za kakvo neutešno nešto? Za kakvu mracnu neodređenost?

 

 „Trijumfalna kapija“

[JESSY]

„Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.

Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “

 

 

„Crni obelisk“