Branko Miljković Poezija

[Jurodiv]

Pošto sam nakratko bio dislociran evo Soneta,Orfičkog zaveštanja i Zove

 

To su reči uvek iste koje kasne 
gorku ljubav i svet. One su uspešni 
prestanak jave, al' ne san kad se izjasne 
sunca za noć, već nešto treće, neutešni 
zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne 
sna. Gorke obale na kojima neumesni 
stojimo okrenuti svome početku grešni 
zbog gubitka vida kada svetlost zgasne. 
U snu smo oni čije zaljubljene usne traže 
reči bez cilja, bez izmišljenih predela. 
Oh te reči kako mogu da ublaže 
ako su od sna. Lepoto neuvela 
reči bez senke kada ko čašu sunce 
držimo u snu gledajući u crne vrhunce.

 

Ako hoćete pesmu

siđite pod zemlju

al pripitomite životinju

da vas propusti u povratku

 

Ako hoćete pesmu

iskopajte je iz zemlje

ali se čuvajte njenih navika

njenog podzemnog znanja

 

Reči imaju dušu gomile

raznežuje ih prostaštvo i gugutka

ali opasnosti prevaziđene metaforom

na drugome će mestu zapevati opasnije.

 

Iz zove koja se sobom zabavlja 
Predelom slepim poguban je poj. 
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja: 
Uspomena traje u nameri zloj. 
Cvece nas ogovara, šuma se prikrada 
Našoj nakaznoj samoci. Nema tajne. 
Svirala se ruga. Rugoba i cežnja 
Izijednaciše se pred kraj leta. Sjajne 
zablude vatre ništa ne savlada, 
Intrige sunca u plodovima glasnim. 
Sirene biljne pustolove mame 
I cine svet smešnim i opasnim. 
Reci su izdajstvo, truljenje sunca vajnu 
Slast ploda kukaviclukom oznaci. 
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu 
Kazaše ponoru bezvucno pomraci.

[Sara"]

ubi me prejaka reč

[JESSY]

Spavači


Budan ja kradem ono što oni sanjaju

Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

[JESSY]

[JESSY]

Propovedanje ljubavi


Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čeznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

[JESSY]

Pozdrav

Pozdrav
svemu sto je ostavila voda na obali
zlatnom pesku koji vishe ne protice
podloga jednom postojanijem svetu

Pozdrav
suncu koje ostaje dok dan prolazi
iz koga izrastaju zelene grane
i pevaju

Pozdrav
zvonkom i veselom vazduhu
koji mi uho i srce spaja
sa drugim ljudima

Pozdrav
vetru sto polja vetri
i pogled moj nastavlja
od visoke razi malinovog polja.
 

[JESSY]

OBALE


Obale neme
zapljuskujem vas recima
i umirem na pesku vasheg nemljenja
obale neme.

Obale crne
osecam vas ko gorku brazdu
suze na usnama
obale crne.

Obale izdane
osecam vas nemocne u svojoj krvu
osecam vas preplavljene u svojoj smrti
obale izdane.

[JESSY]

"Драги пријатељу,

не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити.
Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад или, тачније речено, јесте то, ако се та
моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та жена није била тек моја љубавница. Она је била
прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и закон. Она је била за мене заштитни
омотач од метафизичке студени. Без ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи.
Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања.

Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна.
Поред ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно
кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим,
да пишем. Свака ме реч може убити.

Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, то јест
онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује.
Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави
песник да је та дивна жена остала поред мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео.
Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу, ја сам изгубио и своју снагу. И свој дар.

Ја више не умем да пишем. остала је само несрећа од које се не може направити ништа друго осим нове несреће.
Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих: " Један несрећан човек не може бити песник."
Тек сад видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно.
Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим не очекујте од мене ништа
добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш. пиши ми о њој. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд; ти све то
можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим
о њој почећу да мислим о смрти.

Поноћ је

Довиђења."

Б.М

[Sara"]

budan ja kradem ono što oni sanjaju

[Jurodiv]

Evo,drugi dio priče,malo sopstvene poezije,inspirisane Miljkovićem što je zahtjevano u opisu..Evo jedne moje nedavne

 

Sotiriološka djeca

 

Istina samo mjenja zapaženu formu

Introjektovana u poslednja vremena

Nepostižna za vanserijsu dogmu

Temeljno prolongirana srž njena.

 

Tajna bezakonja zametnutih svadanja

Gusti opticaj kaskadne mreže

U nju možeš strpati kriterijum skladanja

Embrionski apel odsustva teže.

 

Um eskalira komplementnim obručem

Detalji su reper zakulisne etike

Za trud spravljen i za sumu odlučen

Precizna etapa kontemplar se otkine.

[JESSY]

ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

 

Жудим ноћ лепу кад се сања

и речи тихе к'о без моћи

дрхте од снова и звездања

због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец к'о златно гнездо

у цветном грању блиста

а часи слатко неповратно

клизе к'о капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце

и своју радост и своју тугу

на длану што сни миловање

к'о топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио

да од нежности уздрхте дани

и њен би лепи поглед био

у мраку водоског звездани.

 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Spavači


Budan ja kradem ono što oni sanjaju

Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

[JESSY]

Magistrale


Neka me nedostojnog vetar obavije,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale,
Nekoga sveta teške sene pale.
šta je to što se u dnu pesme krije?
Lepi moj dane s dušom elegije,
Tražim početak, sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
Tu izgubljeno sećanje, pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.
Ljubavi moja mrtva, a ipak živa,
O sve što prođe večnost jedva biva
I nema mene, al ima ljubavi moje.