Branko Miljković Poezija

[JESSY]

 

• Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale

Da žive moj život i da ga vaskrsnu

Iz ostatka zbilje prerušene u snu

Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale

Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu

Iz ničega, sunce koje se rasprsnu

Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.

Zalazi mesec vreme. Nepokretna

Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.

Ne prođe pamteći svet balzamom začaran

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.

[JESSY]

 

• Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije

On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast

Mutne reči sve dublje koja čeka na nas

Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije

Trava raste iz njegovog imena i spas

Jedini je budan a samo je glas

Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva

Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti

Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva

Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

[Adelaida]

Poeziju će svi pisati

 

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da slusa pesmu,slusace oluju
ali:
Hoce li sloboda umeti da peva
kao sto su suznji pevali o njoj?

[JESSY]

 

• Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani

Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u

letu

Tu je živo što živi a nema ga u svetu

Što traje početak u kraju a prošli su davno

dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani

Sunca i drugih zvezda i suncokreta.

Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.

Kometu

Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti

Dok mudraci proturaju laži o budućnosti

Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.

Trunu ostaci ukletoga broda

Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

[JESSY]

 

• Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.

Sen koja beše drvo koje traje. Budan

Ispod svoga imena koje budi

Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,

Siva praznina vetar koji bludi,

Mesto koje nema mesta u želji al nudi

Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.

Ljubav nikada nije završena.

Čega ima ljudskog u patnji? O čuj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.

Prazne ruke prazno srce pusta sena

I nema mene al ima ljubavi moje.

[JESSY]

 

• Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.

Dovršava se an u njenoj zahvalnosti

Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje

I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.

U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti

Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,

Minula čežnjo, da se svet ponovi.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,

Pa mi je prazan dan koji još došao nij,

Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum

Neka me nedostojnog vetar obavije.

[Милан Ракић]

Поред традиционалне нишке манифестације "Миљковићеви дани поезије" које годинама унатраг организује Удружење књижевника из Ниш(а) које носи име по овом великом песнику, по први пут од почетка 90-их, у оквиру загребачког "Петрарка феста", 11. и 12. фебруара биће одржани "Миљковићеви дани" и у главном граду Републике Хрватске

 

Ne znam puno o Branku Miljkoviću. Tijekom školovanja devedesetih, ideološki pročišćen kurikulum nastave hrvatskog jezika i književnosti, naglašeno je zaobilazio sve koji su pripadali srpskoj književnosti. Otkrivši ga kasnije u životu, zavoljela sam smiješno i entuzijastično njegovu poeziju, baš kao jedna od onih „vatrenih gimnazista i gimnazistkinja, studentesa materinjeg jezika iz unutrašnjosti, koje su zbog njega posvršavale kao umirovljene knjižničarke što se nikada nisu udavale, i osim vjere u književnost drugu religiju nisu upoznale“, kako u jednom od svojih tekstova Miljenko Jergović opisuje Miljkovićeve obožavatelje.

 

Branko Miljković je pjesnik čiji se stihovi tako lako mogu zlorabiti i pretvoriti u efektne parole, može ih se rezati iz konteksta, i kao kakvom zakrpom prekriti rupe političkih govorancija pa je njegova popularnost i za života bila velika, ali nakon smrti - poezija, mladost, tragičan kraj, oblikuju legendu o Miljkoviću, koja je potpuno utihnula devedesetih. 

Iako se o Miljkoviću u Hrvatskoj danas ne piše i ne govori mnogo, činjenica jest da je taj veliki srpski pjesnik zadnje mjesece svog života proveo u Hrvatskoj - pronađen je obješen na Cmroku 12. veljače 1961. godine. Boravio je doista kratko vrijeme u Zagrebu te ga nikako ne možemo smatrati zagrebačkim pjesnikom, ali je svojim genijem oblikovao naš pjesnički horizont i prije dolaska ovamo te upravo zato pokrećemo manifestaciju Miljkovićevi dani.

 

Мagdalena Došen, Lupiga.com

 

[Милан Ракић]

Program manifestacije:

 

11. veljače 2015.

 

Booksa 18.30h. Tribina s Dušanom Marinkovićem

 

Cmrok 21h (sastanak na Ilirskom trgu u 20.45), performans Marka Gutića Mižimakova na mjestu Miljkovićeve smrti i izvedbe Miljkovićeve poezije

 

12. veljače 2015.

 

„Miljković u mreži grada“, razne lokacije

Svi koji žele sudjelovati u akciji “Miljković u mreži grada” trebaju odabrati bilo koju pjesmu Branka Miljkovića i na dan 12. veljače 2015. pročitati je u javnom prostoru bilo kojeg zagrebačkog kvarta, a dovoljno je da u publici bude već i samo jedna osoba. Odabranu pjesmu možete i isprintati i postaviti negdje u gradu.

 

Fotografiju izvedbe (i ako želite ime, prezime, naziv pjesme/fotografiju printa) možete poslati na adresu [email protected] - galeriju objavljujemo isti dan na blogu i na FB stranici https://www.facebook.com/PetrarcaFest.

 

Organizacijski odbor: Magdalena Došen, Saša Šimpraga, Karlo Došen, Aleksandar Hut Kono

Suradnici: Petra Milički, Marko Gutić Mižimakov, Iva Jerković

Manifestacija „Miljkovićevi dani u Zagrebu“ organizirana je volonterski.

 

PetrarcaFest

[JESSY]

дивни Бранко.....заслужио је то....

 

 

[JESSY]

Draga,
Dajmo oči vodoskocima plavim
Da ih bacimo visoko u nebo.
Noću,
Proklijaće zvezde pod
Trepavicama. Ali nećemo reći
Ni jednom ogledalu koliko smo lepi.
Držaćemo se za ruke
I gledaćemo jedno u drugo slepi.

[Снежана]

 БЕДА ПОЕЗИЈЕ

Реци ми нешто што је шума
Реци ми нешто што је море
Ко зна шта је то што треба рећи
Бос и горак потуцаш се од речи до речи

Ватра горча од дима
Под челом ти гори
Она ће ти прибавити многе почасти
Ако не сагориш пре времена

Али ако будеш хтео
Да учиниш стварним туђе речи
Да похвалиш туђе срце
Онда ћеш зажалити што си песник

Јер песма се не пише она се живи
Песма није песма ако није радосна
Ко никад није похвалио туђе срце
Тај се предао на милост и немилост речима.

[JESSY]

Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje

[JESSY]

[Снежана]

ПРЕЛУД

 

Хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш

Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди

Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света

Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни

Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице

[Снежана]

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: Ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљене у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.

 

''Песма за мој 27. рођендан''