Мушкарци и зрелост

[Juan Valdez]

U startu gresis. Razmisljas potpuno neekonomski. Jel za tebe nezamisliv zivot u kuci u kojoj si odrastao? OK, nema prostora, mala kuca , razumljivo je da treba traziti vece. Ali ako imas dovoljno veliku kucu, zasto bi odlazio iz nje, a recimo jedini si naslednik, radis u tom istom mestu itd ...

 

А ко каже да је овде економски аспект приче једино важан? Наравно да је економски исплативије да те (на пример) издржава кева пензионер, а ти да ваташ зјале, али у томе нема никакве лепоте. И живот има своју естетику, баш као кућа или ауто.

 

Није ми незамислив такав живот, али ми није ни нешто најлепше што себи могу да пожелим. Кућа није уопште мала, бар за сада, и родитељи су ми сјајни, жену воле више него мене. Имао сам прилике, стицајем животних околности, да млад обиђем пола планете и далеко ми се више свидео разноврстан живот, него закивање за место рођења. Кажеш, у старту грешим. Ти изгледа не видиш да ту нема никакве грешке или тачног одговора. У питању су преференције, које зависе од погледа на свет, образовања, менталног склопа личности и хиљаду других ствари. Ја не кажем да неко ко осећа свим срцем да треба да живи ту где је рођен, сад треба да се сели. Само кажем да је по мени дебилно децу унапред васпитавати да треба ту да остану због нечијих туђих идеја о томе како свет треба да функционише. Треба их учити да следе своје срце и разум, па где их одведу. Ако их срце веже за тај крај и ако у њему могу да живе, остаће. Ако им је срце више авантуристичко, онда ће више и летети.

[Crveni Baron]

Slažem se,al svako ima svoje neke poglede šta je bolje ili lošije.

Moj drug troši mesečno preko 500 evra u kafani,a to može jer živi kod roditelja i onai plaćaju sve režije hranu i kad mu zafali daju mu još para.

Na more i po inostranstvu može da ide ,jer živi kod roditelja pa može da uštedi.

Tako da pojedini svoju ličnost i bogatstvo života izgradjuju upravo živeći kod roditelja,da ne žive kod roditelja dalje od tog stana kojeg plaćaju i prodavnice gde kupuju namirnice ne bi ništa od sveta ni videli.

 

 

U tome je poenta, organizovati zivot prema svojim potrebama, zeljama i mogucnostima. 

[Juan Valdez]

Tako da pojedini svoju ličnost i bogatstvo života izgradjuju upravo živeći kod roditelja,da ne žive kod roditelja dalje od tog stana kojeg plaćaju i prodavnice gde kupuju namirnice ne bi ništa od sveta ni videli.

 

До сада смо посматрали финансијску зависност од родитеља као средство којим децу држе уз себе. Ово твоје ме подсети да некад и родитељи плате да одеш негде, само да те више не гледају. Мало смо се овде погубили у свим правцима, али мени финансије и нису толико битне у овој причи, оне само некад буду везане за ово о чему говоримо, али не нужно. То ко коме помаже, да ли родитељи деци или деца родитељима, то зависи од тренутне ситуације и то не мора ништа само по себи да говори. Независно од пара, не смемо једни друге да везујемо за себе и да одузимамо слободу. Деца треба релативно рано да схвате да имају свој живот и да треба да га живе, а кад се ожене и удају, треба да схвате да тада имају своју породицу. То не искључује поштовање и бригу према родитељима и обрнуто, али свакако искључује мешање у живот, а мислим да је то овде главна тема.

[Crveni Baron]

А ко каже да је овде економски аспект приче једино важан? Наравно да је економски исплативије да те (на пример) издржава кева пензионер, а ти да ваташ зјале, али у томе нема никакве лепоте. И живот има своју естетику, баш као кућа или ауто.

 

Није ми незамислив такав живот, али ми није ни нешто најлепше што себи могу да пожелим. Кућа није уопште мала, бар за сада, и родитељи су ми сјајни, жену воле више него мене. Имао сам прилике, стицајем животних околности, да млад обиђем пола планете и далеко ми се више свидео разноврстан живот, него закивање за место рођења. Кажеш, у старту грешим. Ти изгледа не видиш да ту нема никакве грешке или тачног одговора. У питању су преференције, које зависе од погледа на свет, образовања, менталног склопа личности и хиљаду других ствари. Ја не кажем да неко ко осећа свим срцем да треба да живи ту где је рођен, сад треба да се сели. Само кажем да је по мени дебилно децу унапред васпитавати да треба ту да остану због нечијих туђих идеја о томе како свет треба да функционише. Треба их учити да следе своје срце и разум, па где их одведу. Ако их срце веже за тај крај и ако у њему могу да живе, остаће. Ако им је срце више авантуристичко, онда ће више и летети.

 

 

Sve je to lepo sto ti kazes u teoriji ali u praksi je malo drugacije. Lepo je obici svet i videti svasta ali trebas da shvatis da se taj "obilazak sveta" zavrsi na nekoj fiksnoj adresi pre ili kasnije. Osim ako nisi Rokfeler pa imas stotinak kuca razbacanih npo svetu i jahtu da ih obilazis. Taj tvoj "obilazak sveta" postoji samo u imaginaciji.

[Grizzly Adams]

Нисам мислио да тема буде ограничена само на такве проблеме, био је само један пример. Уопште ми се чини да смо у просеку веома незрели и неодлучни. Полазим од себе.

 

Очигледно да то има пуно везе са односима у породици, као и са економском "ситуацијом", можда и са неком културом, традицијом. На пример, код Амера је уобичајено да кад напуниш 18 се спакујеш и идеш својим путем. После долазиш једном-двапут годишње на "Тенксгивинг" или "Крисмас" и то је то. Ако су родитељи имућни можда ће ти помоћи око школовања, али подразумева се да си своја личност која има свој живот и проблеме мора да решава самостално. И такво васпитање почиње још раније у детињству. Син наших добрих пријатеља је средњошколац и мајка му је рекла да иде и нађе посао преко лета. Дечко се бунио да је "много уморан" од разних активности преко године, они су рекли "ОК" и онда га код куће разбили од обавеза да се покајао што није нашао било какав посао - боље би му било.

 

Наравно, далеко од тога да су они идеални, само наводим пример.

[obi-wan]

Данас су кућа и стан само привремено склониште од ладноће, врућине, кише и снега, а не неки објекат за кога треба емотивно да се вежемо и да се надамо да ће опстати вековима.

 

Kako za koga...

[Crveni Baron]

Kako za koga...

 

 

Kuca kao da su Orbit zvake ... Danas kupis ovde, sutra tamo ...  sta ima da se vezujes ...

 

Ocigledno je da nije kupio ni jedan crep do sada .....

[Grizzly Adams]

Ја не волим да се везујем за материјалне ствари никако. Чим видим да сам се превише везао за нешто, одма` мењам.

 

Некако ми се чини да није добро, да ме ослабљује... Ал` то сам ја луд мало, нема везе.

[Crveni Baron]

Ali kuca nije materijalna stvar. Kuca je tvoj zamak. Kuca je dom, emocija, ljubav. Kuca je dvoriste u kom se igraju tvoja deca. Nisu zidovi kuca ali su neophodni. Mozes da imas kucu i bez svega toga i onda jeste materijalna stvar.

[Justin Waters]

Sve to zavisi u kakvoj si drzavi rodjen, kakve su ekonomske prilike, kakve su mogucnost da radis i od svog rada stvoris neku vrijednost u svom zivotu i kakav je generalno mentalitet ljudi.

Ovo sto prica Baron za Vipento uopste nije lose, imati kucu na brdu da ti pogled seze u beskraj itd...sve pod uslovom da je drzava takva u kojoj je normalno zivjeti. Ako si tu rodjen, odrastao tu, tu su ti roditelji, braca sestre, prijatelji i drzava je posve normalna, onda svakako da se slazem da je izbor da ostanes u tom mjestu. Ne bih birao da zivim u istoj kuci sa roditeljima, i bez obzira na drzavu da li je normalna ili rupcaga, ako ima mogucnosti treba se osamostaliti, i otici u drugi dio naselja, ili mjesta. Naravno sve to zavisi od posla, nekoga ce posao navesti da se preseli u neko drugo mjesto ili drzavu, ali sad konkretno mislim kad postoji mogunost izbora.

Kod nas je bila takva situacija, da su se kuce u socializmu relativno lako gradile jer je zemljiste bilo skoro za dz, jer su vecina nasih dedova i onih malo starijih roditelja dolazili sa sela u gradove koji maltene nisu bili ni formirani pa je svako prisvajajo parcele po principu ko prije njegova. Kasnije gradnja kuce i nije problem bio, materijal bio jeftin, svi su radili, i onda je svako htjeo da napravi tri sprata kako bi osigurao da nihova djeca ne moraju da prolaze kroz ono kroz sta su oni izmedju dva svjetska rata. E sad to kakvi su medjuporodicni odnosi kod nas, sve zavisi, ima ih od najgori nocnih mora, do normalnih i prihvatljivih. Istina, onaj ko ima sprat citav da se useli svakako ce biti na razmisljanju da li da ostane tu ili da ide svoje da osniva. Tesko bi mi bilo biti objektivan jer od dosta toga zavisi. Ako su roditelji normalni, imaju svoj zivot, ne petljaju se u tudje onda i nije lose ostati, ako nemaju svoj zivot, ne znaju kako da ga ucine zanimljivim, nemaju interese ne bave se nicim, onda im glavna zanimacija bude uplitanje i zivote njihove djece, sto je cest slucaj kod nas, tako da onda valja gas.

Uglavnom, ako je drzava propala, taman da imas citavu kucu a za sebe, valja ici van gdje je bolje. Ako je drzava normalna, onda sam za to da ostanes u istom mjestu ako imas prilika za posao da biras, ali ne zajedno sa roditeljima vec odvojeno, drugi kraj ulice, drugi dio naselja itd...

[Grizzly Adams]

ОК, само ја не доживљавам тако.

 

Имам кућу коју смо ја и отац направили сами својим рукама од темеља до крова. Ја сам сам ископао цео темељ, мешао малтер, гурао колица, постављао плоче, поставио "рогове"... Сећам се тачно коју сам музику слушао и каква је земља била. Све је то лепа успомена и искуство.

 

Али да сам био превише везан сада би живео тамо и био веома незадовољан. Кад не буде више требала, продаћу је одмах без милисекунде размишљања.

[drvce]

http://www.artofmanliness.com/2010/02/21/male-rites-of-passage-from-around-the-world/

http://www.cracked.com/article_16313_the-5-most-terrifying-rites-manhood-from-around-world.html

 

Ovako mi pravi muskarci udjosmo u zrelost, a ne preko meke posteljine i nabavke elektricnog ognjista.

:angry:

[ego]

Очигледно да то има пуно везе са односима у породици, као и са економском "ситуацијом", можда и са неком културом, традицијом. На пример, код Амера је уобичајено да кад напуниш 18 се спакујеш и идеш својим путем. После долазиш једном-двапут годишње на "Тенксгивинг" или "Крисмас" и то је то. Ако су родитељи имућни можда ће ти помоћи око школовања, али подразумева се да си своја личност која има свој живот и проблеме мора да решава самостално. И такво васпитање почиње још раније у детињству. Син наших добрих пријатеља је средњошколац и мајка му је рекла да иде и нађе посао преко лета. Дечко се бунио да је "много уморан" од разних активности преко године, они су рекли "ОК" и онда га код куће разбили од обавеза да се покајао што није нашао било какав посао - боље би му било.

 

Та прича важи за американски плебс, код "аристокрације" је друга ситуација.