Патријарх Московски и све Русије Кирил

[Данче*]

Престанак рата није могућ у свету нељубави

У годишњици почетка Великог отаџбинског рата Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил дао је ексклузивни интервју за РИА «Новости».

Фото: РИА Новости, Игор Зарембо

    

— Ваша Светости, Ви сте рођени после рата, али се вероватно сећате послератних осећања људи који су га преживели. Шта сте најбоље запамтили, трагично, страшно или надахњујуће?

— Наравно, као и код сваког човека из моје генерације сећање чува мноштво сличних успомена. Али сад бих желео да кажем нешто што је заједничко за све и што је изузетно важно. Више пута сам се питао: шта је покретало совјетске војнике који су својим подвизима, пожртовањем и строгошћу према себи изазивали дубоко чуђење не само противника, већ и савезника? Имам само један одговор: то је била вера у правду руског човека. Наши војници су веровали у Русију, у небеску Русију, у светост своје домовине и земље. И за то су били спремни не само да претрпе патње и да пролију крв, већ и да положе свој живот

То је била дубока, често и несвесна вера у то да руски пут и руска култура имају право на живот и да нису драгоцени само за носиоце ове традиције. Руски војник, који је полагао свој живот у овом страшном рату, осећао је да наш народ има шта да каже целом свету. И да ће, ако овај народ буде уништен и поробљен, то довести до још веће катастрофе него што је сам рат.

И данас треба чешће да се запитамо: а да ли ми имамо за шта да положимо живот? У чему може да се састоји наша посланица свету? Или смо само у стању да трошимо туђе производе, новитете високих технологија и да уживамо у доконој разоноди? Да ли данас верујемо у своју духовну, културну и националну вредност? Да ли смо способни на подвиг који превазилази границе битака у просторима медија? Шта ми данашњи можемо да кажемо онима који су положили своје животе ради наших живота? То нису неважна питања. Од одговора на њих зависи наша будућност.

— Совјетско друштво се назива атеистичким. Да ли се може тврдити да су страшни догађаји у току четири године Великог отаџбинског рата допринели препороду вере у земљи и порасту религиозности? Како се у целини с духовне тачке гледишта могу тумачити Други светски рат и велика победа која је освојена у мају 1945. године?

— Победа у Великом отаџбинском рату није само победа совјетског оружја, војне технологије и умећа командира, већ је пре свега победа снаге руског духа. У савременој свести дух се често доживљава као нешто ефемерно, нереално, што се практично не може измерити и што је као такво непостојеће. Уједно овај скоро неухватиљиви дух представља средиште људске личности, оно што је главно и највредније у човеку. Не смемо заборавити да се рат десио у тренутку трагичног рушења духовних смерница руског човека; и не треба да се стидимо да у ратним недаћама видимо природан наставак изузетно дубоке духовне кризе друштва.

Историја је увек била и биће простор за бескрајне идеолошке шпекулације, посебно кад говоримо о популарној историји, а не о професионалној, која се заснива на ахривским изворима и која је пре свега доступна стручном кругу. У последњим деценијама су заиста отворени многи архивски извори који су на одређени начин променили нашу представу о томе шта се дешавало с нашом земљом у ХХ веку, укључујући и године Великог отаџбинског рата. Али то не сме и не може да нас подстиче на писање другачије историје. Истина је максимално једноставна и очигледна: кугу фашизма је својим подвигом зауставио управо руски народ, који су подржали братски народи, који су постали блиски много пре стварања СССР. И у томе се састоји вечна заслуга наших отаца за цео свет. А све остало су појединости и детаљи који могу представљати извесну корекцију, али нимало не мењају саму суштину наше велике победе.

Историја не познаје кондиционал, али памти чињенице. Најважнија од њих, која је постала фактор наше победе, јесте то што је 1943. године, у јеку рата, совјетско руководство донело одлуку о ослобађању свештенослужитеља из затвора, о отварању храмова и обнављању делатности манастира и школских богословских установа. До почетка рата Црква је пролила много крви, убијено је на десетине хиљада верника и клира, јавном исмевању су подвргаване светиње, било је много случајева крађе светиња и светогрђа. И поред тога, Црква је нашла у себи снаге да се не усредсређује на сопствену невољу, већ да заиста хришћански заволи свог дојучерашњег непријатеља, како је себе без имало стида називало совјетско државно уређење.

Црква је прикупила преко 150 милиона рубаља и предала држави за оснивање тенковских јединица и авионских дивизија, за обезбеђење позадине и помоћ рањеницима. Ово је у то време био велики новац; верници су давали буквално последње што су имали држави, која је до јуче стрељала свештенике и минирала Божије храмове. Чињеница да је пружена ова помоћ је најбољи показатељ да се снага духа није ковала само на првим борбеним линијама, већ и у молитвеној тишини храмова који су раније били подвргнути руглу, као и захваљујући раду и подвизима обичних руских људи, који су остали верни Христу.

— Да ли се слажете с мишљењем које је уврежено у православној средини, да је победа остварена захваљујући томе што су се за Русију пред Богом заступали истакнути подвижници ХХ века?

— За мене нема и не може бити сумње у делотворност молитве. Не треба заборавити да је практично цело одрасло сталновништво земље било васпитано у традицији Православља, наравно, у већој или мањој мери. Али сви су знали да се моле. И на првој борбеној линији, кад се поставља питање живота и смрти, идеолошки лажни сјај брзо отпада: у рату нема атеиста. Од првих дана рата по свим храмовима и манастирима биле су послате посебне молитве за даровање победе руској војсци и ове молитве су се узносиле свакодневно. Имамо неоспорна сведочанства о великим подвизима које су преузимали на себе монаси и клир, па и обични мирјани, ради молитве за победу.

Обичном народу је било јасно: рат који се десио био је логична казна за грех богоодступништва. Опијеност због наводног ослобођења од окова царизма и религије била је заиста масовна. Али они који су сачували трезвен поглед на свет су схватали: последице су неизбежне. Зато су и молитве пре свега биле покајничке; немамо статистику колики се проценат дојучерашњих одступника и новопечених атеиста вратио Богу и покајао, али би очигледно, да се то није десило, храмови који су отворени 1943. године, били празни.

Све што је речено уопште не значи да је наш народ победу задобио на чудесан начин – у површном схватању чуда као нечега што се дешава на натприродан начин и што нимало не зависи од напора самог човека. Молитва је многима уливала сигурност, давала им је снагу, омогућавала им је да победе онда кад наизглед ни о каквој победи није могло бити ни речи. Молитва је давала снагу онима који су жртвовали своје животе на бојном пољу и онима који су даноноћно радили у позадини.

— Против фашизма су се Руси, Украјинци, Белоруси и људи десетина других националности борили раме уз раме, без обзира на то што је у историји њихових односа било различитих страница. Шта се сад дешава – да ли је украјинска криза коначно поделила Русију и Украјину учинивши њихово становништво међусобно непријатељски расположеним? Или мировни напори политичара, УПЦ МП и како се обично каже, људи добре воље, још могу бити крунисани успехом?

— Ситуација је, безусловно, крајње тешка. Вероватно смо се први пут за последњих 25 година срели с овако трагичним догађајима који су изазвали раскол у друштву и породицама, међу пријатељима и рођацима. Али у мржњи нема истине. И нема будућности. Зато су сад тако важни сви мировни напори за престанак међусобне борбе на многострадалној украјинској земљи, тако је неопходна стална тежња ка миру, молитва за мир, који – како бисмо желели да верујемо – нема алтернативу.

Народи историјске Русије не могу без бола и саосећања да гледају оно што се дешава у Украјини. За хиљаду година много тога смо преживели заједно. И сећамо се да је православна вера помагала и спасавала чак и у најтежим ситуацијама. Верујем да нас Господ ни сад неће оставити по Својој милости. Цела Црква се свакодневно моли, и ја се стално молим – за то да непријатељство у украјинској земљи престане, да се људи окрену изгубљеном миру и јединству. Поново ћу рећи да је главна, а можда и једина миротворна снага у Украјини данас – Украјинска Православна Црква, која чини све што је могуће ради успостављања дуго очекиваног мира.

Још једном бих желео да се обратим свој нашој пастви с молбом за неуморне молитве за мир у Украјини. Позивам вас, драга браћо и сестре, да се усрдно и непрестано молите. Верујемо у снагу молитве, верујемо у њену делотворност по заповести Господњој. Не треба човек да мисли: «Шта ја могу? Шта могу да промене моје слабе речи?» Можемо много: да се искрено обратимо Богу. И наша молитва ће бити услишена.

— Да ли је данас могуће трагично понављање историје у новој завојници – Трећи светски рат, имајући у виду напету међународну ситуацију, видљив сукоб Запада и Русије, освајачке планове «Исламске државе», прогоне хришћана на Блиском истоку и у Африци? Шта данас треба предузети како би се избегли ратови, учврстио мир и обновила атмосфера добронамерности и поверења?

— Нећу сад говорити о одговорности политичара и дипломата – њен значај је јасан и тешко га је оценити. Скренућу пажњу на само једну околност: сфера политике се често карактерише као умеће могућег. Ова фраза обично значи да политичар постоји у реалном свету, а све демагошке лепе жеље и неоствариве декларације се налазе, како се данас обично каже, по дефиницији ван политичке сфере. Ипак мислим да у овим речима треба видети и додатни смисао: политички инструментаријум је ограничен, поред све своје ширине.

Сфера деловања Цркве је за политичара сфера немогућег. У смислу да Црква пре свега има везе са стањем људског срца, чија промена управо и представља тежњу верујућег човека. Али у том случају управо Црква у земаљској перспективи представља мостић између могућег и немогућег у овом животу. У контексту вашег питања – у максималном смислу средство које зауставља рат, или напротив, приближава катастрофу – није нуклеарно или друго оружје. То је пре свега управо стање човековог срца у којем почиње зло, које се излива у свет у масовним страдањима људи из околине. Или у којем се, напротив, дејством благодати Божије и наше воље зачиње добро, које преображава стварност око нас по принципима љубави. Престанак рата није могућ у свету мржње и нељубави. Црква се моли управо за победу добра над злом у срцу конкретног човека, ово поље је главно у њеном узвишеном служењу Богу и људима. Што чистија буду наша срца, што више љубави будемо имали једни према другима, тим лакше ће се остваривати и умеће могућег и тим ближа ће бити перспектива мира о којој сте поставили питање.

Философ Владимир Соловјов призвање државе није видео у томе да се земаљски живот претвори у рај, већ да се спречи његово претварање у пакао. А задатак Цркве је да људска срца траже «живот будућег века», рајски живот. Што више људи буду тежили рају, тим мање ће земља личити на пакао. Зато је Црква, као што сам рекао, сила која повезује умеће могућег с умећем немогућег. Немогућег за људе. Али како је Господ рекао, оно што није могуће људима, могуће је Богу (Лк. 18, 27).

— Шта је патриотизам за Вас, да ли се он испољава само у рату? И како данас оцењујете ниво патриотизма становника Русије који припадају различитим генерацијама?

— За мене патриотизам није само љубав према земљи у којој се човек родио, према народу у којем је растао и био васпитан. Јер, како је добро показала наша историја, народ може да изда и земљу, и сопствену душу. Патриотизам је пре свега верност Божанској замисли о твојој земљи и о твом народу. Ради тога човеку није жао ни душу да положи, зато што се самим тим утврђује истина Божија на земљи. А да би човек схватио ову замисао, заиста треба да веома воли свој народ – али поштено, без предрасуда; да га воли и да зна своју историју, да живи у складу с вредностима које одређују дух народа.

Не знам шта је «ниво патриотизма» и како се мери. Али верујем да патриотизам није могућ без искрене љубави. Љубави према својој домовини, према својој Цркви и њеним светињама, љубави, по речима песника, према родним згариштима и гробовима отаца. Посматрајући младу генерацију не могу да кажем да су сад сви до једног космополити, далеки од патриотских расположења. Напротив: данас стасава генерација младих који нису били сведоци страшних злочина атеистичке државе против сопственог народа и масовног истребљења људских душа. То не може да се не одрази на ниво поверења према држави као таквој. У протеклим годинама је већина оних који су желели да виде у складу с чим и како живе људи у другим земљама, имала могућност да се упозна – и прилично детаљно – с другим цивилизацијама. И многи су се уверили: треба да живимо у Русији, треба да сматрамо драгоценим оно што имамо, што смо добили захваљујући веру и труду наших предака.

Имајући у виду процесе који се данас могу запазити не само у западној Европи, већ и у другим земљама, духовно-морална клима у Русији стиче потпуно другу тежину и значај. Треба да престанемо да се поредимо с другима; не треба никога сустизати и престизати. Ми имамо свој живот и треба да га проживимо тако да нас не буде срамота ни пред потомцима, ни пред нашим прецима. Вероватно је то прави патриотизам.

— Шта бисте пожелели становништву на постсовјетским просторима, ветеранима, омладини, сународницима у другим земљама и уопште свим становницима планете у години 70. годишњице завршетка Другог светског рата?

— Наравно, пре свега то су љубав и пажња према самим ветеранима, искрена брига о њима и њиховим потребама. Али не само то. Однос према ветеранима не треба да буде усмерен увек... директно према њима! Каже се да родитељи своју децу, по правилу, воле много више и јаче него што деца воле родитеље. Не знам колико је то тачно, али ми се чини да је важно да већ одрасла деца пренесу очинску љубав следећем нараштају, унуцима својих родитеља. Зато се бринемо за ветеране и за нашу децу, за то да воле истину, да буду честити и искрени у својој оданости домовини. У томе се огледа наша и њихова верност труду и служењу отаца.

Разговор водила Олга Липич

Патријархия.ru

Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил

Са руског Марина Тодић

[Gresni rab Boziji]

Uz dužno poštovanje patrijarha Kirila, moram napomenuti da je to patrijarh koji je poručio patrijarhu SPC Irineju da će doći u Srbiju u Niš ali samo ako Irinej prvi pohodi Rusiju i dodje Kirilu pred kolena, takav je stav bratske RPC prema bratskoj SPC. U isti momenat, ljutnja ako bilo ko pokuša da mimo znanja RPC kontaktira sa Vatikanom. RPC predstavlja se kao glavna a da li još treba pomenuti sramno poniženje SPC kada je Kiril otišao u posetu Bugarskoj, iako je po diptihu pravoslavnih crkava SPC na njegovom putu trebala biti pre BPC, došlo je čak i do izvinjenja od strane bugarske patrijaršije SPC. Pravoslavne crkve imaju destruktivan odnos jedna prema drugoj.

[Gresni rab Boziji]

Uz dužno poštovanje patrijarha Kirila, moram napomenuti da je to patrijarh koji je poručio patrijarhu SPC Irineju da će doći u Srbiju u Niš ali samo ako Irinej prvi pohodi Rusiju i dodje Kirilu pred kolena, takav je stav bratske RPC prema bratskoj SPC. U isti momenat, ljutnja ako bilo ko pokuša da mimo znanja RPC kontaktira sa Vatikanom. RPC predstavlja se kao glavna a da li još treba pomenuti sramno poniženje SPC kada je Kiril otišao u posetu Bugarskoj, iako je po diptihu pravoslavnih crkava SPC na njegovom putu trebala biti pre BPC, došlo je čak i do izvinjenja od strane bugarske patrijaršije SPC. Pravoslavne crkve imaju destruktivan odnos jedna prema drugoj.

Mislim da je takav red i obicaj da mladji Patrijarh prvo dodje u posetu starijem, pa da poseta bude uzvracena. Odnosno Patrijarh Kiril je prvi izabran na mesto patrijarha, pa tek onda Patrijarh Irinej. Zato je on prvi otisao u posetu Rusiji... Nema tu nikakvog padanja na kolena glupost obicna...

[Данче*]

Пастор за којег је замолио Његова Светост патријарх Кирил биће ослобођен пре рока

 

Тридесетшестогодишњи протестантски пастор Фаршид Фати ухапшен је у децембру 2010. године у Техерану. Касније је осуђен на 7 година затвора због оптужби да је починио радње које представљају опасност по националну безбедност Ирана.

У априлу 2015. године Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил упутио је председнику Ирана Хасану Руханију писмо с молбом за помиловање Фаршида Фатија. У обраћању је било речи о важности испољавања милосрђа према заточеним хришћанима ради јачања међусобног разумевања између хришћана и муслимана, преноси Служба за комуникације ОСЦО.

Фаршид Фати је 4. јула 2015. године добио званично обавештење о томе да ће бити ослобођен две године раније: у децембру 2015. године.

Московски патријархат у сарадњи с политичким и верским лидерима стално поставља питање судбине хришћанских заточеника у земљама с већинским муслиманским становништвом. Многобројна обраћања Његове Светости патријарха Кирила руководству земаља као што су Судан, Пакистан и Иран, с одушевљењем су дочекали хришћани различитих конфесија у целом свету.

Са руског Марина Тодић

16 / 07 / 2015

Православие.Ru.

[Данче*]

Патријарх Кирил: Народ треба да се окупи око Мајке-Цркве

Дана 21. јула 2015. године, на празник јављања иконе Пресвете Богородице у Казању, Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил обавио је чин великог освећења саборне цркве Пресвете Богородице у Иванову и служио је Свету литургију у новоосвећеном храму. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у проповеди.

 

    

«Треба да имамо на уму да је у нашој прошлости било много потешкоћа, али из све ове историјске драме треба извући један закључак, - истакао је Свјатејши патријарх. – Кад смо се чврсто држали своје вере, кд смо покретани хришћанском љубављу ширили ову љубав према свом народу и према својој отаџбини, кад смо умели да будемо снисходљиви према слабостима других и да не ступамо у међусобице, него смо као бедем устајали у одбрану домовине кад се ближио спољашњи непријатељ – били смо непобедиви.»

«И данас, славећи јављање Казанске иконе Мајке Божије у Казању и повезујући с овим догађајем изванредну победу народне војске Мињина и Пожарског над непријатељима – народне војске која је носила у Москву копију ове иконе и молила се пред њом – поново и поново треба да обновимо своју веру, да учврстимо своју оданост Господу и да се као народ окупимо око Мајке-Цркве, наших светиња, наше историје и наших вредности,» - истакао је патријарх.

Са руског Марина Тодић

23 / 07 / 2015

Православие.Ru.

[александар живаљев]

СЕДАМ ГОДИНА НА ТРОНУ ПРЕДСТОЈАТЕЉА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Данас, 1. фебруара навршава се седам година од интронизације Свјатејшег патријарха московског и све Руси Великога Господина Кирила.

Тим поводом честитку је патријарху лично упутио предсједник Владимир Путин, а Информативна служба СПЦ издала је слиједећУ вијест:

Широм Руске Православне Цркве молитвено и  богослужбено се обележава Дан устоличења Свјатејшег Патријарха Кирила, који је изабран за Сверуског Патријарха 28. јануара 2009. у Москви на Помесном сабору Руске Цркве, а устоличен је 1. фебруара исте године.

Овим поводом Епископ топлички Арсеније, викар Патријарха српског, служи Архијерејску Литургију у храму Свете Тројице на Ташмајдану у Београду, у Подворју Московске Патријаршије.

На многаја љета, Свјатејши Владико!

Информативна служба СПЦ

 

За седам година од 2009-2016, из кратког прегледа дјелатности патријарха Кирила који објављује сајт Московске патријаршије готово се удвостручио број епархија: готово се удвостручио од 159 до 293, а образовано је 57 митрополија ради координисања епархијског рада (углавном на територији Руске федерације). Број архијереја увећан је са 200 на 354. Сам патријарх хиротонисао је 150 архијереја (и предстојатељ УПЦ возглављује хиротоније). Остали кратки подаци са сајта patriarцhia.ru:

1 февраля — годовщина интронизации Святейшего Патриарха Кирилла

Версия для печати

1 февраля 2016 г. 00:07

Митрополит Смоленский и Калининградский Кирилл был избран на кафедру Московских Первосвятителей на Поместном Соборе 27-28 января 2009 года. Интронизация нового Предстоятеля Русской Православной Церкви состоялась 1 февраля 2009 года.

Ниже представлены основные данные о служении Святейшего Патриарха Кирилла и жизни Русской Православной Церкви за истекший период.

1. Предпринята реформа органов церковного управления. Реорганизована деятельность Управления делами Московской Патриархии, уточнена сфера деятельности ОВЦС, разведены функции Издательского Совета и Издательства Московской Патриархии. Активизирована деятельность Общецерковного суда.

2. В 2009 г. образовано Межсоборное присутствие, которое в периоды между проведением Поместных и Архиерейских Соборов подготавливает решения, касающиеся наиболее важных вопросов церковной жизни.

3. В 2009-2015 гг. образованы: Высший Церковный Совет, Финансово-хозяйственное управление, Управление по зарубежным учреждениям, Синодальный комитет по взаимодействию с казачеством, Синодальный отдел по тюремному служению, Синодальный отдел по монастырям и монашеству, Синодальный отдел по взаимоотношениям Церкви с обществом и СМИ, Патриарший совет по культуре, Патриаршая комиссия по вопросам физической культуры и спорта, Патриаршая комиссия по вопросам семьи и защиты материнства.

4. Проводится работа по разукрупнению епархий. Количество епархий увеличилось со 159 (на начало 2009 г.) до 293. Образованы 57 митрополий (для координации деятельности епархий, находящихся в одном регионе).

5. Образованы Среднеазиатский митрополичий округ (2011 г.); викариатства в Московской (городской) епархии (2011 г.). Активизирована деятельность Митрополичьего округа в Республике Казахстан.

6. Увеличилось количество архиереев — с 200 на начало 2009 г. до 354.

Патриарх Кирилл возглавил 150 епископских хиротоний: в 2009 г. — 5; в 2010 г. — 9; в 2011 г. — 31; в 2012 г. — 41; в 2013 г. — 22; в 2014 г. — 18; 2015 г. — 22; 2016 г. — 2.

7. Патриарх Кирилл регулярно посещает епархии Русской Православной Церкви. Всего за 7 лет состоялось 168 поездок в 87 епархий.

8. В 2009-2016 гг. Предстоятель Русской Церкви посетил Азербайджан, Армению, Белоруссию, Болгарию, Грецию, Египет, Израиль, Иорданию, Казахстан, Кипр, Китай, Ливан, Молдавию, Палестину, Польшу, Сирию, Сербию, Турцию, Украину, Черногорию, Швейцарию, Эстонию, Японию.

9. Святейший Патриарх Кирилл неоднократно указывал на важность развития богословского образования. В 2009 г. была создана Общецерковная аспирантура и докторантура. Благодаря усилиям Церкви в 2015 г. теология утверждена в России как научная специальность.

10. Предмет «Основы православной культуры» включен в программу средних общеобразовательных школ во всех регионах России.

11. Развивается деятельность по увековечению памяти новомучеников. В 2013 г. образован Церковно-общественный совет при Патриархе Московском по увековечению памяти новомучеников и исповедников Церкви Русской.

12. Принята Концепция Русской Православной Церкви по утверждению трезвости и профилактике алкоголизма. Восстановлено (в 2014 г.) ежегодное празднование Дня трезвости 11 сентября. Для борьбы с алкогольной угрозой создаются церковные реабилитационные центры и общества трезвости.

13. С момента начала гражданского противостояния на Украине Святейший Патриарх Кирилл неоднократно призывал противоборствующие стороны к мирному разрешению конфликта. По благословению Предстоятеля в храмах Русской Православной Церкви за каждой Литургией возносится особая молитва о мире и преодолении междоусобной брани на Украине. Образован Общецерковный штаб помощи беженцам, открыты десятки церковных гуманитарных пунктов и приютов.

14. Русская Православная Церковь оказывает помощь пострадавшим в ходе вооруженных конфликтов на Ближнем Востоке, в результате стихийных бедствий и чрезвычайных происшествий в России и других странах.

15. В рамках диалога и партнерства Церкви и государства Святейший Патриарх Кирилл регулярно встречается с Президентом России В.В. Путиным и председателем Правительства Д.А. Медведевым, членами Правительства, руководителями российских регионов.

Также проходят встречи Предстоятеля Русской Церкви с главами зарубежных государств и правительств, иностранными послами и политиками.

16. При поддержке властей Церковь организует празднования значимых исторических дат.

В 2015 г. масштабные торжества по случаю 1000-летия преставления св. равноап. кн. Владимира прошли во всех странах канонической ответственности Русской Православной Церкви. Центральные мероприятия в России состоялись при участии первых лиц государства.

Также в прошлом году отмечалось 1000-летие мученической кончины свв. кнн. Бориса и Глеба, 700-летие основания Высоко-Петровского монастыря. Церковь приняла участие в праздновании 70-летия Победы в Великой Отечественной войне.

В 2016 г. проходит празднование 1000-летия русского монашества на Афоне.

17. Церковь проводит крупные общественные форумы: Всемирный русский народный собор, Международные Рождественские чтения и Парламентские встречи. Выставку «Православная Русь» каждый год посещают сотни тысяч жителей столицы и других городов России.

Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси

[Данче*]

СВЕРУСКИ ПАТРИЈАРХ СЛУЖИО У ПРЕСТОНИЦИ ПАРАГВАЈА АСУНСОНУ

На Сретење Господње Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је Божанску Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице у главном граду Парагваја Асунсону, саборној цркви Каракаске и јужноамеричке епархије Московске Патријаршије.

Услед скромних размера Покровског храма, који су 20-их година прошлог века подигли руски емигранти у историјском центру ове престонице, да би истовремено служило неколико архијереја часна трапеза је постављена у средишту храма пред иконостасом, а верни су се молили на простору испред храма, на улици Нуестра Сењора де ла Асунсон (одн. Успења Метере Божје).

 

    

 

Богослужење је преношено на екрану постављеном на улици. Међу вернима налазили су се чланови удружења Руса и њихових потомака у Парагвају, руски емигранти и њихова родбина, сарадници Руске амбасаде. Православни верници су одушевљено поздравили Свјатејшег Патријарха Кирила.

Сверуском Патријарху саслуживали су сви архијереји из његове пратње, затим Епископ каракаски и јужноамерички Јован, иначе старешина Покровског храма; Епископ канберски Георгије (Руска загранична Црква), Епископ аргентински и јужноамерички Леонид, Епископ манхетенски Николај (Руска загранична Црква), Епископ кливландски Петар, а од свештених лица, поред свештеника из пратње, свештеник Максим Бојаров, старешина храма Свих светих у земљу руској просијавших у Буенос Аиресу.

Богослужењу су присуствовали руски амбасадор у Парагвају Н. К. Тавдумадзе, почасни конзул РФ у Парагвају И.А. Флајшер-Шевелов, а пре свега, апостолски нунције у Паргвају Елизео Антонио Ариоти, надбискуп Асунсона Едмундо П.В. Мелид, бискуп Војног ординаријата Парагваја Адалеберто Мартинез Флорес.

Певао је свештенички хор Московске епархије. На Литургији су Јеванђеље, Символ вере и Оченаш прочитани на црквенословенском и шпанском језику.

 

    

 

Патријарха московског и све Русије поздравио је Епископ каракаски и јужноамерички Јован, истакавши да је ово „историјски догађај, велика радост што се може изразити јединство Руске Цркве. Често сматрамо да смо удаљени и заборављени, али видимо да се Ваше Свјатејшество очински брине о нама. Желим да Вам заблагодарим на љубави коју сте показали посетом овом континенту“.

Патријарх је одржао проповед и у наставку предао храму икону св. благоверног кнеза Данила Московског, а Епископу Јовану уручио јубиларну панагију израђену поводом 1000-годишњице престављења св. равноапостолног кнеза Владимира.

 

    

 

Свјатејши Патријарх је уручио јубиларне панагије Епископу кливландском Петру, Епископу канберском Георгију и Епископу манхетенском Николају. Верницима су раздељене иконе Христа Спаситеља с патријарашким благословом.

Московски Патријарх је уручио и спомен дарове представницима Римокатоличке Цркве – медаље у спомен на посету Предстојатеља Руске Православне Цркве Латинској Америци.

Извор: Московска Патријаршија (превео Рад. Ракић)

 

Информативна служба Српске Православне Цркве

17 / 02 / 2016

[Данче*]

Пост је време рада на себи, чији је циљ усавршавање човека

Увече 15. марта 2016. године, у уторак прве недеље Великог поста, Његова Светост паријарх Московски и целе Русије служио је велико повечерје са читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Богојављенској саборној цркви у Јелохову у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио пастви с проповеђу.

 

    

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Пост је време рада на себи, чији је циљ усавршавање човека. А светитељ Јован Златоуст нас говорећи о свештенству учи: «Усавршавајте се као што земљорадник обрађује њиву, - чупајте грех попут дивље траве.»

Наведене сликовите речи светитеља Јована помажу нам да схватимо нешто веома важно што треба да знамо кад крећемо путем попришта поста. Шта су дивља трава и коров? То су биљке које спречавају семена растиња да никну и да донесу потребан плод. То су биљке које црпе енергију земље и корисне материје у тој мери слабе корисно растиње, да често поље које је засејано пшеницом или ражју изгледа као непокошена ливада. А то се дешава управо зато што је коров јачи од корисног растиња. Ако се добром семену не помогне да израсте и ојача коров ће га угушити.

У беседи Јована Златоуста с коровом се пореде наше људске мане, наши грехови. Они расту много лакше него наше врлине, брже упијају енергију наше природе, и ако човек не буде чупао коров, постаће јалов и неспособан за добра дела. Трагедија нашег живота се састоји у томе што људи веома често не схватају шта им се дешава. Постају духовно јалови управо зато што све снаге своје природе улажу у то да трње и коров расту у њиховој души уништавајући добре изданке. А кад на пољу има много корова бескорисно је бацати семена доброг растиња – оно једноставно неће нићи.

Понекад човек који је огрезао у греховима и који није у стању да се разабере у свом животу, покретан гласом савести, покушава нешто да учини, да помогне самом себи, на пример, неочекивано чини неко добро дело тајно мислећи: «Учинићу ово дело и моји грехови ће бити заборављени, учинићу добар поступак и сав мој греховни живот као да ће бити избрисан.» Али то се не дешава. На пољу које је зарасло у коров не расте корисно растиње.

Шта онда да радимо? Да чупамо коров! Управо овоме је посвећен значајан део духовне борбе коју човек води. Наравно, ово што је речено не значи да добра дела нису потребна. Била би велика грешка да чекамо у смислу – прво ћу ишчупати сав коров, а онда ћу учинити добро дело. У том случају сигурно ништа нећеш учинити, зато што нећеш почупати најопаснији коров. Добра дела треба да чинимо чак и ако смо свесни своје греховности, чак и ако се не надамо посебно томе да ће ово озбиљно и одмах помоћи. Ипак и међу коровом расту корисне биљке, зато чињење добрих дела несумњиво може да послужи као извесно средство за рашчишћавање макар малог дела свог унутрашњег поља.

Ипак, ова дејства не рађају плод који може да донесе чињење добрих дела ако човекови грехови и мане не гуше његов живот. А шта да човек чини са својим манама? Светитељ Јован Златоуст нас даље учи да кад постанемо свесни својих недостатка треба мало-помало да тежимо ка томе да их поправљамо. Како су тачне ове речи! Не у трен ока, не на јуриш, не посредством бурне и краткотрајне делатности, већ мало-помало. И светитељ даје савет који вероватно не може потпуно да се оствари у наше време, што сведочи о томе да су слушаоци светитеља Јована живели у другој епохи. За њих је овај савет био потпуно реалистичан, а за нас није, премда је сама идеја коју је изрекао свети отац, потпуно тачна. Златоуст је рекао следеће: «Кад постанеш свестан своје мане потруди се да је исправиш у току овог месеца, а затим другу ману исправи следећег месеца, па се и у току трећег месеца се прихвати неке своје мане.»

Не можемо да исправимо своје мане за месец дана. Али је сама мисао светитеља Јована Златоуста о томе да се недостаци не могу исправити за трен ока, већ у току извесног периода – веома исправна. Знамо да у војној стратегији постоји појам као што је правац главног удара. Не можемо истовремено да кренемо у офанзиву по читавој линији фронта – нећемо имати довољно снаге и непријатељ може да потуче војску која надире на једној деоници, да је опколи и победи. Тако је и у духовној борби: не смемо да крећемо у офанзиву на широком фронту покушавајући да исправимо све у себи и то још за кратко време. Треба да научимо да бирамо главни циљ, а свако од нас вероватно зна који је циљ за њега главни. И треба да напрежемо своје снаге, и да се молимо, и да призивамо Бога у помоћ како бисмо исправили своју главну ману која највише омета наш духовни живот.

Понекад се дешава да је главна мана и најтежа. Човек почне да је исправља кад постане свестан своје невоље, али пролази месец, једна година, друга, трећа, а човек не може да победи ману, и услед тога наступају – чамотиња, разочарење и признавање своје неспособности да победи грех. Зато ни у ком случају као први корак не треба да изаберемо најтежи циљ. Треба да узмемо нешто лакше – нешто што такође узнемирава савест, али што имамо снаге да савладамо. И тада ћемо, усходећи од једноставног к сложеном, делујући, како каже светитељ, мало-помало, усходити нагоре, као степеницама.

Ове законе духовног живота треба да зна сваки православни човек. И ако напоре које предузимамо, између осталог и за време поста, подржимо својом молитвом, исповедањем грехова, причешћивањем Светим Христовим Тајнама и чињењем добрих дела, несумњиво ћемо усходити степеницама. Понекад су ове степенице тако мале да ћемо их једва приметити, али ако нас ипак воде ка небу то значи да је наш пут правилан и спасоносан. И нека би нам Господ помогао у овом духовном делању! Амин.

Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил

Са руског Марина Тодић

17 / 03 / 2016

[александар живаљев]

Патријарх Кирил: Треба да ујединимо стваралачке напоре и Божију помоћ

 

Сергијев Посад, 20. јун 2016. г.

 

    

 

— Да би наш труд и наше стваралаштво давали добре резултате, да не би нетрагом нестајали, своје стваралачке напоре треба да ујединимо с помоћи Божијом, позивајући Господа упомоћ, - истакао је Његова Светост патријарх Кирил у својој беседи у Тројице-Сргијевој лаври. – И ако наши људски напори буду дали плод захваљујући сили Светог Духа то ће бити истинско стваралаштво, велика синергија односно спој два начела – Божанског и људског. Управо такво стваралаштво може довести људски род до среће и добробити.

Поглавар Руске Цркве је истакао да се данашњем човечанству као никад раније чини да је достигло највећу моћ, коју је могуће постићи.

«Заиста, чуда науке и технике превазилазе сваку људску уобразиљу и многима се чини: „Ево човека-творца! Ево човека који прави паметне машине! Ево човека који ствара вештачки интелект! Ко може бити јачи од њега?“ Али ми знамо да ће све то проћи, зато што без Мене не можете чинити ништа (в. Јн. 15: 5), како каже Сам Господ,» - истакао је патријарх.

 

Са руског Марина Тодић

20 / 06 / 2016

 

[александар живаљев]

Патријарх Кирил: Верност је огромна вредност

 

Сиктивкар, 28. јун 2016. г.

«Верност је огромна вредност. На верности се заснивају људски савези – пре свега породични. Ако постоји верност, постоји породица. Ако је нарушена верност породица се распада,» - истакао је Његова Светост патријарх Кирил у својој беседи у саборној цркви Светог Стефана у Сиктивкару.

 

    

 

«Али на верности се не заснива само породични савез, - наставио је своју мисао поглавар. – У извесном смислу сав људски заједнички живот и сав живот народа су повезани с верношћу – верношћу заједничким идеалима, верношћу домовини. И знамо како је у страшним годинама рата управо ова верност чак и до смрти помогла нашем народу не само да опстане, већ и да победи вишеструко надмоћног непријатеља.»

«У основи верности нема никаквих прагматичних интереса, зато што верност до краја означава способност човека да умре у име ове верности, а равнотежа у људском животу се не може постићи материјалним вредностима. Значи, верност дужности, верност домовини, верност ближњима јесу моралне категорије које ни на који начин нису повезане с материјалним факторима. Нико никад није остао веран чак до смрти ради материјалне награде. То је по природи ствари немогуће, јер је људски живот драгоценији од било чега на свету. И Господ од нас према Себи захтева управо такву верност: «Ако Ме будете исповедали пред људима, и Ја ћу вас исповедити пред Оцем Мојим Небеским.» Он директно захтева верност од нас, јер без верности не може бити ни вере. Каква је вера у Бога ако Му ниси веран? Ако нестаје вера распада се молитва, раскида се духовна веза између Бога и човека, све лети у парам-парчад, остаје празнина. Молитва човека који је изгубио веру и верност не допире до Бога. Исто тако је и у нашим људским односима: ако је уништена верност – уништава се веза с другима, уништава се заједништво и сила која спаја људе,» - истакао је патријарх.

 

Са руског Марина Тодић

29 / 06 / 2016

 

[александар живаљев]

Патријарх Кирил: Господ нам је дао обрисе цивилизације духа

 

Москва, 9. јул 2016. г.

Дана 7. јула 2016. године на празник Рођења часног славног пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил је служио Свету литургију у Смоленском храму Новодевичјег манастира. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима беседом.

 

    

 

«Брига за тело, односно брига о одржавњу човекове животне делатности не треба да се претвара у похот,» - истакао је Његова Светост патријарх Кирил.

«Похот представља поремећај све унутрашње рационалне равнотеже, - наставио је своју мисао Патриjарх, - кад човек губи разум, кад глас тела, односно захтев инстинкта постаје главнокомандујућа сила. Кад ћуте и разум и морално осећање, кад човек ради само оно што му диктира инстинкт. Ова победа инстинкта над разумом и над духом назива се похотом тела. Одржавајући физичко стање организма, хранећи га и грејући, уређујући свој живот тако да не нашкоди здрављу, човек никад не треба да мења место вредности – да на прво место поставља угађање телу, зато што ће то тада представљати похот.»

Свјатејши патријарх је истакао да нас Спаситељ учи како треба да живимо да се човек не би претворио у животињу, како инстинкти не би уништили породицу разума и моралног осећања.

«Господ нам је дао обрисе посебне цивилизације духа коју на црквеном језику називамо Царством Божијим и која може да се оствари овде, на земљи, у условима људског живота, само ако, по речима апостола Павла, бригу о телу не претварамо у похот. Господ од нас не тражи ништа више од онога што можемо да учинимо. Он не захтева од нас изузетне подвиге, већ нам даје оријентире у животу као Отац Који нас воли. Можемо да идемо путем који нам Он указује или да га се одрекнемо. Слободни смо, али свако треба да имамо на уму: од тога којим путем кренемо зависиће и наша срећа у овом животу и стицање Царства Божијег у вечности,» - истакао је патријарх.

 

Са руског Марина Тодић

 

[александар живаљев]

Патријарх Кирил се састао са британском краљицом Елизабетом Другом

Данас, 18.10.2016, у склопу посјете Великој Британији, Његова Светост патријарх московски и све Руси г. Кирил примљен је у Бакингемској палати од стране краљице Елизабете Друге. Пријему су, осим патријархових сарадника, присуствовали и поглавар Англиканске цркве Јустин Вембли и лондонски англикански бискуп.

Патријарх је честитао краљици 90. годишњицу живота и уручио јој икону Богородице Скоропомоћнице. Краљица је са своје стране предала на дар патријарху свој портрет и портрет свог супруга војводе Филипа.

У дужем разговору патријарх је информисао британску краљицу о развоју црквеног живота и духовне обнове у Русији, а  посебно је размотрено стање хришћана у савременој Европи.

http://www.patriarchia.ru/db/text/4644046.html

[АлександраВ]

18 minutes ago, александар живаљев рече

Патријарх је честитао краљици 90. годишњицу живота и уручио јој икону Богородице Скоропомоћнице. Краљица је са своје стране предала на дар патријарху свој портрет и портрет свог супруга војводе Филипа.

[александар живаљев]

Побеђује онај ко нема злобе у себи –­­­­ Патријарх Кирил

 

Москва, 26.октобар 2016. г.

 

    

 

Патријарх Московски и све Русије Кирил, током сусрета са учесницима фестивала „Вера и Слово“, одговарајући на питање о томе како задобити „смирење“ у условима информационог рата, приметио је да је неопходно не допуштати злобу према свом супарнику.

„Дубоко сам убеђен да љубав према непријатељима означава одсуство злобе. Не морате се сложити,-нико не ограничава вашу слободу да коментаришете, критикујете, објашњавате своју тачку гледишта,-али се не треба тровати злобом“-изјавио је патријарх.

„Одсуство злобе дозвољава да се у било ком тренутку са жестоке дискусије пређе на миран разговор, и то природно. То је изузетно стање душе-када човек осећа слободу од спољних утицаја“-наставио је Предстојатељ Руске Православне Цркве.

Према речима Патријарха Кирила, онај ко има злобе у себи и губи самоконтролу, увек губи. Побеђује онај ко нема у себи злобе.

„То је борба против крви и меса, бој се одвија на духовном нивоу. Свако ко својом злобом разрушава наш унутрашњи свет и сеје исту у наше срце, побеђује нас. Господ нам, својом заповешћу о љубави према непријатељима, даје силу да будемо слободни од утицаја, да летимо као птице, изнад тих конфликата“,-објаснио је он.

„Бранићемо своју тачку гледишта и ићи напред, али нећемо да повређујемо своје унутрашње стање и циљно уништавамо своју личност. Хришћанство је велика сила, која помаже човеку да буде срећан, јер је срећа стање нашег срца“, - закључио је Патријарх Московски и све Русије.

У оквиру фестивала „Вера и Слово“ сусрету су присуствовали учесници Конгреса специјалиста за црквено-друштвене и црквено-државне односе, као и учесници Конференције „Популаризација културног наслеђа Русије и традиционалних вредности међу младима, посредством православих медија“, како је речено из Синодалног одељења за односе између Цркве и друштва и медијима.

Са руског Ива Бендеља

 

 

27 / 10 / 2016

 

[Ćiriličar]