Живот и поуке старца Тадеја

[Jankovic_Dobra_Voda]

Dobro jutro draga sestro Vizantona, ovo nedeljno, Bozije jutro!

Kod oca Tadeja sam bio jos jednom na razgovor, posle svoje 20.

godine - u Manastiru. Treci put i od tada moji putevi krecu ka

inostranstvu i daleko od rodne grude. Dakle, licno sam ga sreo samo tri puta i to dva puta krajem 80-tih i jednom devedesetih godina.

Interesantno je moje dopisivanje sa njim:

- Postavljao sam mu kratka pitanja koja su me mucila u mom

svakodnevnom zivotu i slao pisma.

Odgovor bi ubrzo stigao od njega i ta pisma su mi veoma draga jer

su i poucna, a sa druge strane pokazuju da je on sve njegove osobine

umeo da prikaze i kroz pisanu rec!

Napisacu ti u toku dana sta mi je on odgovorio (po secanju, jer to pismo

nemam pri ruci) na moju neodlucnost u pogledu mog materijalnog stanja koje je pocelo da bude bolje negoli materijalno stanje mojih prijatelja zahvaljujuci roditeljima koji su bili vec dugo godina u inostranstvu.

Pa sam osecao neku vrstu grize savesti sto sam sebi mogao priustiti malo vise (nije to bilo ko zna sta), ali ipak malo vise u materijalnom pogledu u odnosu na ostale mnogobrojne prijatelje koji (mnogi) nisu mogli sebi priustiti ni najosnovnije stvari...

Postavio sam ocu Tadeju to pitanje, opisao mu tu svoju licnu dilemu i poslao pismo postom.

Javicu se u toku dana!

Zelim tebi i ostalima na Forumu divan nedeljni dan!

[PD]

Мала књижица која се зове "Поуке Оца Тадеја" је прва од православних штива што сам прочитала мислећи тада да је немоће то што он приповеда.

Чекамо твоје сведочење брате Јанковић а и других ако су имали ту благодат да га упознају.

[Vizantiona]

"Eto, kao sto vidite, treba da se lecimo, da ne primamo zavist k srcu; zavist razara unutrasnji mir i pokoj duse. Npr. mirni smo, tihi, i dosao nam neki prijatelj i ispricao o nekome ko nas je nekad mnogo vredjao da ima puno uspeha u zivotu, da je nesto postigao; i buduci da mu nismo oprostili, odmah se kod nas pojavi duh zavisti. Eto kako ne obracamo paznju. Neprestano moramo biti na molitvi i ne primati predlog duhova zavisti."

OTAC TADEJ  0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='stadaradim' />

[Vizantiona]

"Cesto sa nama bivaju mnoge nevolje i teskoce ovde na zemaljskoj kugli, a sve to jer se nismo jos smirili. Kad se dusa smiri i pokori volji Bozjoj, onda prestaju za nas stradanja i patnje. Jer tada su i stradanja i patnje nekako mili srcu i dusi. Sasvim se drugo razumevanje zivota kod nas pojavljuje; ne mudrujemo vise po ovome svetu, kao sto svet mudruje. Shvatamo drugacije. Sve sto pogledamo, sve nesto blistavo, sve umiljeno. Sve nam je dobro zato sto je Bogu sve omiljeno. Njegova smo stvorenja i sve sto je stvoreno Njegovo je. I On je to stvorio radi sebe, dakle za sebe, da budemo ucesnici u Njegovoj bozanskoj ljubavi i bozanskom miru i radosti".

OTAC TADEJ  0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='stadaradim' />

[Јелица]

Дивне речи о Оцу Тадеју.Читала сам његове поуке.Занимљиво је то да је говорио

врло једноставним језиком,тако да га сви разумеју.Често се позивам на његову

реченицу-КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ,ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ.И заиста је тако.Тренутно читам

књигу Шта ће скоро бити.Волела бих да неко прокоментарише ту књигу (јер нам се

нуди свашта,а бојим се да неке ствари не препознјемо).Својевремено је књига

била забрањена и повучена из продаје.Унапред захвална.

[Vizantiona]

Подсећања: Где је отац Тадеј?   

                                                                     

Saturday, 22 August 2009

ГДЕ ЈЕ OТАЦ ТАДЕЈ?

        Реч је о човеку код кога су многи долазили да траже помоћ, савет и тумачење

          Један сам од оних многобројних православних верника који су имали срећу да упознају оца Тадеја Штрбуловића, старца монаха, исписника нашег патријарха Павла. Осамдесетосмогодишњи старац ушао је у манастир Витовницу још као четрнаестогодишњак, 1928. године, јер је родом из истоименог села поред манастира, које се налази на обронцима Хомољских планина, у непосредној близини Петровца на Млави.

Значи, готово читав свој животни век провео је као монах, служећи по разним манастирима Србије (Раковица, Покајница), добивши чин архимандрита и поставши игуман манастира Витовница. У тај манастир, саграђен још у време краља Милутина, због оца Тадеја су долазили људи из свих крајева бивше Југославије, па и иностранства. Било је верника свих конфесија (православни, католици, протестанти, чак и муслимани), атеиста, радозналица. Сви они су долазили да га чују, виде, да траже помоћ за своје проблеме, савет, тумачење. И сви они су и добијали то што су тражили: благу реч, јеванђеље, Христову науку из уста човека који је, то је више него сигурно, био надахнут, даровит, прозорљив. Тако је тај манастир, релативно забачен и неугледан, постао право средиште православне духовности, место ходочашћа, откровења за многе који су ту долазили да чују проповеди оца Тадеја. Многи су тек ту открили шта је хришћанство на живом примеру оца, многи су се и замонашили захваљујући њему.

Нема спокоја

Истовремено са том идиличном и хармоничном причом текли су догађаји који су све нас вернике збуњивали и изазивали стрепњу. Уместо да му и сама српска црква буде захвална за такав јеванђељски и мисионарски рад, оцу Тадеју је у више наврата забрањивано да комуницира са верницима, чак и да их виђа, био је смењен са места игумана (наводно, на сопствени захтев), у манастир су доведени неки нови монаси који су били све, само то не. Причало се и да му је сам живот угрожен. Проблеми су кулминирали када је за епископа Браничевске епархије, чије је седиште у Пожаревцу, изабран Игнатије Мидић. Од тада отац Тадеј више нема ни мира ни спокоја. Понављам, ради се о старцу од 88 година, чија је једина жеља да умре у миру манастира Витовница, близу места рођења, ту где је провео готово сав свој живот посвећен служењу Богу и људима. Но, тако не мисле и високи званичници Српске православне цркве. Почиње прави прогон старца, чак изгон из манастира. Никаквих званичних одлука ни дописа, само тако, сазнајемо да је отац чак негде у Црној Гори, у околини Колашина, наводно склоњен да би имао мира од многобројних верника који гa опседају. И да je то учињено по његовој жељи. После једне зиме проведене тамо, у потпуно неприкладним условима, оца враћају у Витовницу. Но, не задуго.

Поново га одводе у непознатом правцу. Ипак, сазнајемо да је „склоњен" у једну приватну кућу у Бачкој Паланци, на самој граници са Хрватском, код извесног човека, који му није ни род ни пријатељ, већ само извршилац нечијих директива.

Писма патријарху

Старца ипак „великодушно" доводе недељом и великим црквеним празницима да присуствује служби у манастиру Ковиљ, који је уједно и седиште викарног епископа јегарског и бачког Порфирија. Доводе га и одводе, тако да му нико од обичних верника не може прићи, затражити благослов, проговорити с њим коју реч. Кад питате епископа Порфирија за дозволу да то урадите, добијате неодређен и смушен одговор, у стилу: „Отац је стар и исцрпљен, потребан му је мир". Па, зар је то мир, када га протерају из манастира, цркве, храма, код људи који су неверници, и раде за државну безбедност, по оним информацијама којима располажемо? Мало чудно, готово невероватно!

По последњим информацијама отац Тадеј је поново одведен у непознатом правцу, јер је сувише људи сазнало где га крију, те су долазили у Бачку Паланку покушавајући да ступе у контакт с њим.

Епископ Игнатије не жели ни да разговара на ту тему, иако су му верници из његове епархије писали петиције са захтевима да се отац Тадеј врати у манастир Витовницу. Оба епископа бачка, Иринеј и Порфирије, чине то исто. Бројни верници су писали и патријарху Павлу, обавештавајући га шта се догађа са оцем Тадејом, но без икаква одговора. Зато се обраћам медијима, у име многобројних верника, тражећи одговор од званичника СПЦ: где је отац Тадеј, и зашто му се све то чини? Уколико се, наравно, неки од медија усуди да објави ово писмо.

          Ненад Марковић, Београд

          Извор: „Глас јавности“, понедељак 2. децембар 2002, стр.22.

[Милан Меденица :)]

и тако овај жалосни текст кола по интернету годинама ко и она ''масонска'' фотка владике Атанасија и испливава увек кад се помене овај свети старац.

просто фантастично да нико за пар година транслатовања светог старца није успео да дође до њега, и како се ни једно његово чедо није огласило, сем овог угодника Божјег са вернима народом.

видим да су само неке владике које важе некима да су сметња и почивши Патријарх, живи светац још тада, покушани да се напљују код верника.

[Милан Меденица :)]

за све оне који не знају шта се уствари десило, да не остани са умишљеним утиском претходног текста:

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/otactadejintervju.html

DONEDAVNI STARESINA MANASTIRA VITOVNICA NEDOSTUPAN VERNICIMA U SRBIJI

POTRAGA ZA OCEM TADEJOM

Arhimandrit Tadej Strbulovic, koji je 70 godina zivota proveo u srpskim manastirima i pomaganju ljudima, napustio Vitovnicu pre tri godine, a poslednji put vidjen pre sest meseci u Kovilju • Potrazio je svoj mir, zbog bolesti i duboke starosti, u Backoj Palanci, kaze za "Vesti" profesor Biljana Lazarevic.

Gde je otac Tadej? Zasto ga vec tri godine nema u manastiru Vitovnica? Da li je otisao iz Eparhije branicevske dobrovoljno ili zato sto je morao? I gde to Srpska pravoslavna crkva krije ovog monaha, koji je 70 godina zivota proveo u manastirima Srbije?

Ova pitanja, koja su poslednjih dana ustalasala domacu javnost, vec duze vreme namecu se pravoslavnim vernicima koji su dobro poznavali arhimandrita Tadeja Strbulovica, starca od 88 leta, koji slovi kao prozorljiv monah. Masovno su hrlili kod njega na ispovest, po duhovni savet, pouku ili utehu, a sada im je postao nedostupan.

Mesecima bez kontakta

Rec je o izuzetnom duhovniku igumanu Vitovnice, manastira smestenog na putu prema Petrovcu na Mlavi, koji je uvek izazivao veliku paznju. Svuda omiljen, gde god bi se pojavio, arhimandrit Tadej je bio centralna licnost, a njegove reci se dugo pamte i prepricavaju.

Prema natpisima u beogradskoj stampi, otac Tadej, rodjen 1914. godine, kada i patrijarh srpski gospodin Pavle, morao je navodno da napusti Vitovnicu po dolasku vladike Ignjatija Midica na tron branicevskih episkopa. Izvesno vreme je proveo u manastirima u Crnoj Gori, a zatim je premesten u Backu Palanku kod ljudi koji, navodno, izvrsavaju necija naredjenja, a sa arhimandritom Tadejom nisu u srodstvu.

Monasko tihovanje

Razume se da je svakom coveku njegova muka i nevolja najveca i najteza. I svako bi hteo da to resi sto pre. Da mu otac Tadej pomogne, da mu prorokuje ili da ga utesi. Ali, nikome u tom svom licnom egoizmu ne pada na pamet da taj stari i bolesni monah ima bioloske granice izdrzljivosti, da i on moze da se zamori. Da pozeli mir od svih i da ostatak zivota provede samo u svom monaskom tihovanju, u molitvama i razgovorima s Bogom - kazuje profesor Biljana Lazarevic iz Smedereva.

Jedno vreme, vernici su mogli da ga vidjaju na nedeljnim i praznicnim liturgijama u manastiru Kovilj u Eparhiji backoj, ali unazad nekoliko meseci niko ne moze da kontaktira oca Tadeja. Ne dovode ga u manastir, a promenjen je i broj telefona porodice u kojoj zivi.

U Kovilju, od monaha Jeliseja, saznajemo da je otac Tadej i dalje u Backoj Palanci po blagoslovu vladike Ignjatija i po svojoj volji, i da je pre dva-tri meseca bio tesko bolestan. Pored pluca, imao je veoma ozbiljnih problema sa srcem i krvnim sudovima, ali je krizu prebrodio. Od tada ga da ne dovode u manastir, jer bi to za njega bio prevelik napor, ali ga monasi obilaze i pricescuju.

Pre sest meseci, kazu u Kovilju, kada je bio na liturgiji u manastiru, snimala ga je jedna TV stanica. Mada je briljantnog uma, jos tada se videlo i culo da otac Tadej veoma tiho i s naporom govori, da se brzo zamara.

Nije se stedeo

- Otac Tadej je, po sopstvenoj zelji i uz blagoslov episkopa Ignjatija, odlucio da ostatak ovozemaljskog zivota provede u Backoj Palanci u cestitoj pravoslavnoj porodici izvesnog Slobodana, dobrog domacina i bogatog coveka, koja je vec dugo u prijateljstvu sa ovim arhimandritom, a i novcano su mu pomagali za manastir dok je bio u Vitovnici - kaze nam profesor Biljana Lazarevic, koja je osnovala prvu pravoslavnu biblioteku u Smederevu.

I ona je sa grupom zena svakih 15 dana odlazila u Vitovnicu, dok je iguman Tadej bio tamo. Nosile su kuvanu hranu, brinule o cistoci manastira jer je, kako kaze, posla uvek mnogo, a monaha malo.

                                Ocekivao ranu smrt

Otac Tadej je u ranoj mladosti, posto su mu lekari predvideli da ce ziveti jos pet godina, otisao u manastir Miljokovo u Srbiji gde su ziveli ruski monasi, da se posveti Bogu. Kako je sam jednom prilikom rekao, svoj ovozemaljski kraj ocekivao je 1937. godine, ali to se nije desilo.

Kad je bratstvo pocelo da se osipa, presao je u manastir Gornjak gde se zamonasio. Potom je otisao u ikonopisacku skolu manastira Rakovica kod Beograda, a odatle u Pecku patrijarsiju, gde ga zatice Drugi svetski rat. Posle rata, vraca se u svojstvu staresine u Pecku patrijarsiju, odakle 1955. godine prelazi u Eparhiju branicevsku.

Decenijama je otac Tadej svakodnevno primao reke ljudi, poucavao, opominjao, tesio, duhovno savetovao, ne stedeci sebe. LJudi su se na to navikli, da kazem razmazili, i za svaku sitnicu trcali u Vitovnicu da on resava njihove probleme. Vremenom, ovaj mudri starac je bivao sve iscrpljeniji, nezno zdravlje mu se pogorsavalo - prica nasa sagovornica.

Buduci da su mu najosetljivija pluca, veli profesor Lazarevic, jer je u ranoj mladosti imao tesku i dugotrajnu upalu, kao i zapaljenje plucne maramice sto je ostavilo trajne posledice - mislilo se da ce mu goditi promena klime i otisao je pre tri godine u manastir Ostrog, gde medju monasima ima i njegove duhovne dece.

Kad se to proculo, skoro cela Crna Gora uputila se ka Ostrogu, a on nije imao srca nikoga da odbije. Pokusavao je da svima udovolji i odgovori na sva pitanja. Monah Joil sa Ostroga, inace, duhovno cedo ovog starog arhimandrita, shvativsi da se mudri starac opet iscrpljuje, odvodi ga u manastir iznad Kolasina, gde sneg kopni tek u maju.

Brine o jatu ptica

Zbog ostre klime, ocu Tadeju je pozlilo, pa je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radovic zahtevao da ga dovedu u manastir na Prevlaku, na Jadransko more gde mu se zdravlje poboljsalo.

Odatle se opet vraca u Kolasin. Bolest, medjutim, uzima maha te vojska helikopterom prebacuje oca Tadeja u manastir Duljevo iznad Budve. Kada se oporavio, vraca se u Vitovnicu, ali na kratko. Bolest i starost cine svoje, starcu-arhimandritu je potrebna svakodnevna nega za koju u manastiru nema pravih uslova. I odlucuje se za odlazak u Backu Palanku.

Otac Tadej, kako sam videla prilikom jedne svoje posete, ima zasebne odaje u tom domacinstvu u Backoj Palanci. O njemu uredno i s ljubavlju brinu, kao o najstarijem svom clanu. Ugadjaju mu u svemu, cak su mu nabavili i jato egzoticnih ptica koje on veoma voli. Vladika Ignjatije, licno ili telefonom, cesto razgovara sa njim, raspituje se za starcevo zdravlje. Posetili su ga, takodje, mitropolit Amfilohije i predsednik opstinePetrovac na Mlavi, kao i grupa monaha-staraca iz manastira Optine Pustinje u Rusiji - kaze sagovornica "Vesti".

Ona nam je potvrdila da je promenjen broj telefona te porodice u Backoj Palanci, jer nisu imali mira, ni danju ni nocu, od poziva onih koji su zeleli susret sa ocem Tadejom, ne razmisljajuci o tome da i ovaj stari monah moze biti bolestan i iscrpljen, da nije u stanju da prima ceste i velike posete.

Rada Loncar

[Дејан]

Kad su ga toliko krili zašto je vadika Irinej(Bulović) organizovao predavanja ,ne znam da li u pozorištu ili studiu M gde je gost bio,pored Akademika Vladete Jerotića,i  otac Tadej.

[Vizantiona]

…..Да се о старце и старице нигде не отимају већ смо чули али изгледа да то важи и за старе монахе и монахиње....Ево једног дела из романа МОНАХ КАЛИСТ....Како је под старост прошао монах Калист видимо из дела његове биографије.Ово наводим конто коментара везано за оца Тадеја који није скончао у манастиру где је провео цео свој живот посветивши се БОГУ већ у једној породици која му није била ни фамилија.......

Миливоје М. Јовановић

МОНАХ КАЛИСТ

ДИО II

МОНАШТВО

“Приметио сам да ме сестричина гледа као да сам мало излапео и да не шта радим и шта је за мене корисно. Мојих осамдесет и шест година њој је био довољан доказ да нисам сасвим способан да оценим шта је мени на корист. Волео сам је, и волим је; она ми је доста помогла. Али многе муке сам преживео поред ње због хране и облачења.

У међувремену посетио сам више владика и молио их да се заложе за мене и да ме сместе у неки добар манастир. Главна сметња били су игумани и браћа монаси. Сматрао сам, и сада сматрам, да је моје место у манастиру. А што немам свој манастир, није моја кривица; црквене су ме власти целог живота премештале из места у место, да градим цркве, поправљам парохије, и слично. Нису ми дозвољавали да се скрасим и да живим у једном месту, па ни тамо где сам највише желео: у самоћи.

Тражили су од мене да им дајем пензију, или пола, за боравак у манастиру. Нисам хтео на то да пристанем. Нисам пензију стекао служећи цркву, него ратујући! А уверен сам да сам дугогодишњим радом заслужио да живим у неком собичку, бесплатно. Зар ја да у својој старости плаћам да живим у манастиру?!

Хтео сам да располажем оним што ми припада, по својој вољи. Све моје што имам, па и живот, ако треба, припада цркви; и тај проклети новац бих им давао, али не принудно!

Стар сам, мало једем, не пијем, скромно се облачим, колико може да кошта моје издржавање? Потребна ми је туђа помоћ само да се обучем и обујем, јер не могу да се савијем због бола у костима. И да имам где да спавам. А ономе ко ми учини добро, није рђаво дати поклон. И за то ми је био потребан новац.

На крају је испало, као да сам у старости на леп и безболан начин избачен из цркве, без икакве моје кривице.

Додуше, мало сам и сам био крив; нисам се баш исправно понашао према неким владикама. Велико је моје монашко искуство, мало је њих који га имају. Због тога сам се мало гордио и пружао им отпор. Пре неколико година, у разговору с једним владиком, упитао сам га колико се моли, како се храни. Одговорио ми је: „Природи треба дати што је њено, а Богу Божје." Значи: може лепа храна, јагњетина, па и прасетина, понеко пиће, и миран, дуг и окрепљујући сан... „Е, мој владико! Ниси ти за владику! Борити се треба и велику битку водити свакодневно, свакога часа, са собом и за веру православну!" Тако сам му рекао.

Лето сам провео у Станишинцу. Наредну зиму морао сам опет да проведем у Нишу код сестричине Драгице, Болело ме то веома; био сам жалостан што сам ја, који сам за цркву дао све, на крају живота пао на руке светских људи, чијег сам се начина живота одрекао. Знао сам да владика у сваком манастиру има своју собу, нарочито опремљену, која је најчешће празна и закључана. Он ту борави дан-два, једном у години, или можда никад. Немам ништа против, нека има. Али би и Калист могао да има свој кутак, да му неко, од браће или сестара, у старости помогне да се обује и обуче!

На пролеће сам се вратио у Станишинац. Вукло ме нешто неодољиво цркви и самоћи. И тамо, у Нишу, дуго сам се молио; док је моја сестричина спавала, ја сам, у топлом стану са етажним грејањем, већи део ноћи проводио стојећи у молитви и свеноћном бдењу. Кад је била на послу, храну коју ми је остављала давао сам сиромашним комшијама. Кад бих јој касније показивао празне судове, била је срећна што сам појео њено укусно спремљено јело. Али у граду, у оној вреви и гужви, нисам могао да живим.

Тог пролећа, 1982. године, тврдо сам одлучио да се више не вратим у Ниш. Напустио сам био своје рођаке и живот у свету у најбољим годинама живота, зашто бих им се сада враћао? Чиме сам их задужио да брину о мени? Рано сам отишао у рат, а онда сам се замонашио. Држава се одужила за моје заслуге пензијом; на цркви је био ред да покаже своју добру вољу.

Обилазио сам манастире и молио игумане и браћу да ме приме. Пажљиво би ме саслушали, па предлагали да сачекам на одговор који дан док се не договоре. Али увек су одговори били одречни.

Уздао сам се у игумана манастира Студенице. Његовог оца сам познавао, у младости сам му доста помагао, били смо добри пријатељи. И игумана сам лично познавао; као дечаку причао сам му о свом животу са владиком Николајем, о самовању у планини и на острву. Слушао ме тада пажљиво и све је добро запамтио. Чинило ми се да сам му остао у лепој успомени, да ме још увек поштује, и зато сам мислио: млад је и добар као човек и монах, сетиће се свога покојног оца, па ће и мене разумети и сажалиће се на старца...

Студеница је на добром месту и ваздух ми одговара. Просторија има довољно за све који ту живе, па и за госте; све је сређено, погодно за живот. Надао сам се да ће, будући млади, можда желети од мене и да нешто науче, а знали су да имам велико искуство у духовном животу и монашким подвизима.

Ни у Студеници ме нису примили. Мислио сам: није им лако, мушкарци су, заузети разним пословима, па немају времена да обувају старог Калиста. Али, ипак...

Кад више нисам знао куда бих, одлучим да одем до једног владике, нећу име да му помињем. То ми је била последња нада.

Путовао сам аутобусом. Међу путницима био сам једини монах. Нерасположен и брижан, смишљао сам шта да кажем владици и како да га умолим да ми помогне да се негде сместим.

У аутобусу је један младић много галамио; чуо се само његов глас. Кад ме је приметио, одмах је почео да псује Бога, Богородицу и све светитеље којих се сетио. Смејао се, галамио, псовао. Нисам могао да се уздржим, плануо сам, устао сам и пришао му показујући му свој дебели трнов штап и викнуо на њега:

„Зашто ти, мангупе, вређаш оно што ја поштујем и волим? Ако те чујем само још једном, једну ружну реч да изговориш о Богу, изубијаћу те!"

Настао је тајац. И младић је ућутао, али кад сам се вратио на своје место, опет је почео да се кикоће.

Међутим, шофер је зауставио аутобус; устао је и заједно са кондуктером упутио се ка младићу. Зграбили су га за капут и повукли према вратима. Неки су путници довикивали: „Избаците битангу! Напоље с њим..."

Пошто су младића изгурали напоље, аутобус је кренуо. Нисам знао шта да мислим, ни шта да кажем тим људима; нисам био сигуран ни да ли треба да им се захвалим. Жалио сам младића који је остао насред пута сам. Сећам се да сам тада помислио: У људима Шумадије још има Бога и човечности!

Кад сам стигао код владике, испричао сам му свој живот и рекао му шта сам све учинио за цркву. Разговарали смо дуго. Отворио сам своје срце.

Пошто сам му рекао све што сам имао, устао сам са столице, пришао му и клекнуо пред њега; погнуо сам главу и у молитвеном положају заплакао сам се. Понизан, тихим гласом, молио сам га да ме разуме и да ми помогне.

Презрео је сузе моје!

На крају сам дигао руке од људи и почео сам дуго да се молим Богу. Тражио сам да Он, на свој начин, посредује, и да ме смести где је за мене најповољније. Говорио сам му да сам се сав предао Њему и покорио се Његовој вољи и вољи црквених власти, да сам због послушности напустио самоћу и прихватио се да зидам цркве; да сам слушао и извршавао све што се од мене тражило, и више од тога. На крају сам рекао: „Господе, уверио си ме у Твоје постојање, а живео сам по заповестима Твојим, онолико колико је то човеку могућно. Не дозволи да се постидим због вере своје, већ ме смести у неки манастир да се више не мучим и да се не чуде људи гледајући ме, или ми врати ону благодат коју сам својим трудом и Твојом милошћу стекао у самоћи, да бих могао сам о себи да се старам. Молим Те: посредуј, пресуди и помози ми!"

Пролазили су дани, месеци, а помоћ није долазила.

Тада сам морао да се упитам: Зашто се са мном све то тако дешавало? Бог је многе моје молитве услишио, а сада као да је небо нада мном било затворено и као да ме Он не чује? Док сам био млад и здрав, могао сам да бирам манастире, а сада ме, старца, не примају моја браћа и оци, па ни Бог неће да ми помогне.

Размишљајући непрестано о томе и молећи се да ми се открије разлог мога страдања, разумео сам да страдам само због моје пређашње оштрине. Кад сам био млад и у пуној физичкој снази, као старешина манастира у Македонији, нисам био довољно смирен, нисам могао сасвим да разумем монахе слабе воље, тражио сам од њих и оно што нису били у стању да изврше. Према онима који су живели опуштено, који се нису довољно трудили да живе по монашким правилима, према сплеткарошима и улизицама, био сам немилосрдан. Због тога су се неки од мене плашили, а многи ме избегавали. А и владикама и вишим црквеним властима пружао сам отпор.

Због мога јуначења у првом рату, када су многи клечали преда мном или побадали нос у ледину, предат сам кољашу и разбојницима који су ме мучили и тукли.

Због намере да се потпуно осамим и издвојим од људи, због пргавости и оштрине према браћи, и због отпора према старешинама, био сам предат сестричини у руке, живео у градској гунгули, и скоро избачен из цркве. И морао сам да се понизим и да молим владике и браћу по манастирима да ме приме и помогну ми.

Уверен сам да смо, у овом животу на земљи, упућени једни на друге. Дужност нам је да се волимо, да једни другима помажемо, да живимо исправно, свако према својим особеностима, способностима и могућностима, али увек са добрим мислима, намерама и делима.

Разумео сам шта се самном збило. И прихватио сам Суд Божји као исправан и праведан.

Али ја више нисам могао да издржим, превише је био тежак крст, а ја стар и слаб.

Ближила се јесен. Изгубио сам сваку наду да ћу презимити међу монасима. Помоћи није било: ни од Бога нити од људи.

Почетком јесени пожелео сам да одем у планину Жељин, да тамо нађем пећину или неку напуштену чобанску колибу, и да у гладовању и молитви предам душу Богу а тело зверовима.

Познавао сам добро ту планину; у мислима сам већ био одабрао место где ћу окончати живот. Жеља је у мени брзо сазревала. Говорио сам у себи: у свет, на милост или немилост рођака, нећу више да се враћам, нити ћу да дозволим да ме људи гледају како се злопатим. Или у манастир, или Богу на истину! Ако неће да ми помогну они у којима треба да је највише хришћанског милосрђа, и ако Бог неће да ми услиши молитву, онда ћу морати сам да завршим свој живот на земљи онако како морам и како хоћу!

Имам право да одлучујем о свом животу! Не смем да извршим самоубиство, али у молитви смем да умрем!

Нисам био очајан, нити ми је била пољуљана вера. Уверен сам у постојање Бога. Осећао сам, и знао сам, да је Он увек уз мене. И не бих Га се одрекао ни када би ми неко, живом, кидао делове тела, ни када би ме притисли куглом земаљском и смрвили.

Људе нисам осуђивао, нити је моје право да људима судим. Често сам се тих дана питао: има ли данас у нама хришћанима милосрђа? Или се приближило време када ће Господ по други пут доћи?

У последњи час, крајем јесени, 1982. године, добио сам поруку од владике жичког Стефана да дођем у Краљево.

Владика ми је саопштио да сам примљен у манастир Жичу”.

Овим делом биографије не желим никога да осудим везано за оца Тадеја јер ко ће постати свет и ко ће се у Господу прославити а ко не промисао је само БОЖИЈА!!!Свако за своја дела и недела одговара!СЛАВА БОГУ!!!

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Kalist/Kalist02.htm

[Милан Меденица :)]

није лепо дати само део приче, и то поистоветити са животописом старца Тадеја ...

Миливоје М. Јовановић

МОНАХ КАЛИСТ

ДИО III

ДОБАР РАТ РАТОВАХ,

ТРКУ СВРШИХ, ВЕРУ ОДРЖАХ

.

.

.

Када већ нисам могао да живим у самоћи, пожелео сам да крај живота дочекам у једном од бољих манастира, где би ми било погодно за здравље и за духовни живот. Желео сам Студеницу, добио сам Жичу. Ово је, вероватно, последње место у које ме довела рука живога Бога. Кажем: вероватно, јер самоћа у природи је жеља мога срца.

Слободан сам у свему и могу да радим шта хоћу, а за своје поступке одговарам само лично владици. У свом животу сам променио много владика, с многима се сусретао. Неки су ме волели као своје чедо, неки ме нису баш радо трпели. У односу на мене, владика жички Стефан је најбољи.

И даље устајем рано и чекам да се појави сунце са истока. Не могу више дуго да се молим као некад, иако непрестано осећам потребу за молитвом. Достигао сам већу духовну висину него икад раније. Имам више љубави и радости него кад сам био у самоћи. Смета ми мало куршум у грудима. Премешта се час наједну час на другу страну плућа и тера ме на кашаљ.

Живим у новој згради. Соба ми је чиста, светла, крај ње је купатило са топлом и хладном водом. Једна средовечна монахиња, Ирина, задужена је од стране игуманије Јустине да ми доноси храну, да ми спрема собу и уопште да се о мени брине. Ирина ме добро слуша, волим је као своје чедо. Игуманија Јустина је способна и смирена. Једна је од најбољих игуманија које сам сусретао.

Половину пензије дајем манастиру, иако ми нису тражили ни динара, а оно што ми претекне делим сиромашним људима и својој браћи у Христу.

Око манастира су воћњаци, виногради, шуме, кошнице с пчелама. Ту је и гробље умрлих монаха. Многе од њих сам познавао, с њима сам живео; као и владику Василија с којим сам ратовао по питању моје самоће, а који овде почива. Надам се да ће између њих бити положено и моје тело.

Величанствена је Жича. Жича, српска прича... Сећам се често њене историје. Избројати се не би могло чија све нога није крочила у њу. Од кад се Србија памти, најзначајније људе које смо имали, пропустила је жичка капија.

Не кајем се што сам монах. Ту мисао ми не дао Бог! Стресем се од језе кад помсилим да сам могао да останем у селу, или да живим у граду као државни чиновник, или у војсци, или као грађевински инжењер. Одавде кад гледам, знам да би то за мене била права несрећа! Такав сам човек.

Кад сагледам свој живот, сад кад време мога скорог одласка наста, јасно ми је да је моја велика срећа била што ми је у младости духовни учитељ био владика Николај Велимировић. Таквог никад касније нисам срео, и мислим да се такав још дуго неће родити у српском народу. Велики је духовник био за живота и свети је то човек.

Иако ми је у манастиру све лепо, ипак мислим да би за мене било боље да сам остао у својој пећини на Каблару. Сигуран сам да бих тамо лепше и достојније сачекао свој крај на земљи. Самоћа, упућеност на самог себе и Бога, тврде стене и чисто небо, то је оно што мени одговара и што се спаја с мојим јасним мислима и жељом да се са смрћу мушки ухватим у коштац, и да јој се насмејем у лице кад се будемо погледали у очи у мом последњем тренутку на земљи.

Знам у каквом времену живим. Можда ће неко, неупућен, рећи да мој живот и схватања подсећају на средњи век. Али мислим да треба да се зна, да су постојали, да постоје, и да ће вечно постојати људи као што сам ја. Истина коју знамо, и којој тежимо, жива је и вечно ће привлачити оне предодређене за овакав живот. Светска слава и људска признања ништа ми не значе, све је то прашина. Не колебам се шта је људски живот, знам Онога Који је живот.

У време пре другог рата манастири су нам били поприлично запуштени, иако су имали велика имања, па и кафане. Монаси у Србији су најчешће били распојасани, будући богати, па су зато били опуштени и горди. Народ то није волео... Данас су манастири процветали. Иако су атеисти на власти, лепши су него икада раније, а монаси живе врлинским животом. Несхватљиви су путеви Господњи!

Ново време дотакло се и манастира. Подстичем младе монахе на аскетске и молитвене подвиге, али они нису баш вољни за то. Говорим им да треба да се опробају у самоћи, али већина ме и не слуша. Имају своја нова правила: уче, школују се и мисле да ђе тако достићи оно највише. Вероватно такав живот одговара садашњем нараштају. Они који би хтели да се замонаше бирају манастире у којима се мало ради и где се молитва обавља према свачијем благовољенију, а беже од оних где се много ради и где је строга дисциплина.

Међу младим монасима има и оних који су се дигли у велике духовне висине, и на којима ће почивати црква Христова.

Али има и оних, који су као на младој лози незрело грожђе. Они би хтели са мном, старцем, и да се мало грубље нашале. Чули су понешто о мом напорном и необичном животу, у рату и монаштву, па су покушавали на разне начине да ме извуку из мога смирења и докажу како ја нисам оно што се о мени прича. И тиме су се пред другима хвалили. Насртали су на мене као петлићи... Кад бих неке оштро одбио, мало их пецнуо и дирнуо у њихово самољубље, узрујавали би се и узјогунили, и договарали би се да ме омекшају и "доведу к' познанију ствари"... У том се истицао, као главни међу гневнима, млад монах, старешина једног манастира у близини Жиче. Одлучио је да ме омекша и опамети.

Кад сам чуо за намеру монаха да ме омекшају, одлучио сам се да се с њима не препирем. Али сам им написао овакво писмо:

"Христос посреди нас, оци и браћо. Дај Боже да тако буде. Чуо сам за вашу претњу да хоћете да ме омекшате, часни оци, па желим да вам кажем неке речи. Због послушања, према владикама и његовој светости патријарху Герману, који ме нису пустили у самоћу, него ме одредили да зидам парохијске цркве, изгубио сам свој манастир и братство, и у дубокој старости једва се некако сместио у Жичу. Судећи по вашим речима, ја сам игуман без смирења и памети. Зато сте и одлучили, високочасни оци, да ме опаметите и умекшате. Иако можете да ми будете праунуци!

Пре него што пређете на дело, треба да знате ово: мекшао ме турски цар 1912. године, а 1913. краљ бугарски, па Јосиф Фрања 1914. године, цар покојне царевине Аустроугарске. А после 1915. године немачки цар Виљем, који је нас Србе са оним врагом генералом Макензеном и његовим културним разбојницима протерао из наше земље преко кршне Албаније! Много су ме мекшале и Швабе и Бугари на солунском фронту, митраљезима и топовским гранатама, и избушили на једанаест места!

Оне давне, 1916. године, кад се тек родио садашњи наш епископ жички, ја сам превезен, сав у ранама, морем у Алжир, у северну Африку. Кад су ми ране зарасле, дошао сам на солунски фронт, учествовао у његовом пробоју и са браћом протерао Бугаре. А Мађаре смо јурили све до Сегедина. Тек 1919. године пуштен сам из војске кући.

И у миру, после првог рата, наставили су да ме мекшају. Сахранио сам оца и сестру, Бугари су их били пребили. А брата сам, који је обешен зато што је срушио железнички мост између Ђуниса и Браине и тако онемогућио Швабе да пренесу ратни материјал на солунски фронт, пренео на наше гробље у Каонику. После тога, 1920. године, одрекао сам се живота у свету и ступио сам у манастир да Богу послужим. И у другом светском рату сам трпео, и телом и духом и разумом, од наших старих непријатеља, као и од четника и партизана.

Али склон сам да поверујем, да нисам био довољно умекшан за осам година ратовања и за шездесет и три године у монаштву /подвизавао сам се међу медведима, вуцима и змијама, зидао цркве и манастире/ чим сте ви, часни оци, решили да ме омекшате. Допуштам себи мисао да сте у праву и зато кажем: Калисте! Хајде у мекшаоницу, нека те деца мекшају!

Хвала вам на корисној намери, желим вам од Бога здравље и весеље и да будете сви од мене бољи. Али морам да напоменем да ми се чини да вас је мало. Мислим да треба још јуноша да се дигне у борбу против мене. Знајте да Калист никоме није мрднуо са биљеге у животној, и у духовној борби! Чик да ме омекшате!

Поздравља вас ваш доброжелатељ и молитвеник, грешни игуман Калист..."

После мог писма су се умирили. Прорадила им савест, па су осетили, и разумели, да их ја, старац, и такве волим и да се молим Богу за њих.

Нисам их осуђивао, као што нисам осуђивао ни друге људе, ни оне из црквене власти, што су ми правили разне потешкоће. Кад год помислим да неког осудим, на ум ми дође оно предање кад Господ наш Исус Христос седи пред храмом у Јерусалиму и учи народ својој науци, а пред њега доводе жену грешницу.

Довели су је пред Господа и упитали Га:

"Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо. А ти шта велиш? А ти шта велиш?" Тако су га питали фарисеји и црквене старешине, ти ловци туђих грехова а вештаци у скривању својих. Овим су хтели, уколико Он ослободи жену по свом милосрђу и тако се изјасни против закона Мојсијевог, да и Њега каменују заједно са женом грешницом, или, ако одобри закон Мојсијев, да буде исмејан, јер би порекао свој закон о праштању и милосрђу.

Настао је тајац, без дисања, у сабраном народу и у души жене грешнице. У свима њима је било оно питање: "А ти шта велиш"... Господ је ћутао и гледао испред себе у земљу. Потом се сагнуо, поравнао руком прашину и почео прстом да пише. Било је то поражавајуће за тужиоце, фарисеје и црквене старешине, јер пред очима Онога који све види није могућно сакрити ништа, Његово је знање виђење.

М /ешулам/ је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.

А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.

Ш /алум/ се криво заклео.

Е /лед/ је ударио свога родитеља.

А /мариах/ приграбио имање удовичко.

М /ерари/ је учинио содомски грех.

Ј /оел/ се клањао идолима.

То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. На жену грешницу нису ни мислили, само на себе и своју смрт која је, пред њима, била исписана. Нико Га више не упита: "А ти шта велиш?"... Он није изговорио својим уснама њихове грехове, написао их је само на прашини са које их је лако избрисати. А да је изговорио, народ би их каменовао.

Господ је хтео да их упути да мисле на себе и да их опомене да под теретом својих грехова не буду оштре судије туђих. Кад је то постигао, прашина је опет била поравната, речи се изгубиле.

Онда се усправио Господ наш и благо им рекао: "Ко је од вас безгрешан - нека први баци камен на њу."

Охоле судије жене грешнице стајале су неме, непомичне, као кривци пред Судијом. Тако је Он олују, која се дигла на Њега, развејао, претворио у ништа, у њиховим окорелим душама пробудио је савест и спасао жену грешницу од сигурне смрти.

Кад су чули Његово питање, будући покарани од своје савести, изашли су, један по један, и фарисеји и старешине, и сви присутни. Остали су Господ и жена, на средини храма - грешница и Безгрешни, које су старешне биле осудиле на смрт. Тад ју је Господ упитао: "Жено, где су? Ни један те не осуди?" Тако је он подигао женино срце и душу, и охрабрио је да му одговори: "Ниједан, Господе."

Ове речи је изговорила грешна жена, која је до тога часа била без наде да ће икада више реч проговрити. До тада је знала само за бол и уживање, а тада је осетила праву радост, која припада човеку.

На крају је рекао Господ: "Не осуђујем те ни ја; иди, кћери, и од сада више не греши."

Тако је Господ наш сачувао живот, учинио правду, показао милост, открио истину заблуделима...

Курварство и вино и маст одузимају човеку срце. Благо онима који су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!

И да завршим. Нека заврши Химна љубави:

"Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе прмештам, а љубави немам, ништа сам.

И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се.

Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,

Не радује се неправди, а радује се истини,

Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи,

Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

Јер нешто знамо, и нешто пророкујемо;

А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.

Кад ја бијах мало дијете као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.

Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима."

[Vizantiona]

Srbija_smesko....,то је наставак оне тужне приче.Слажем се ја са са свим деловима приче,није спорно,али је чињеница да је монах Калист много пропатио да би достојно скончао!А да ми небисмо празнословили ево још неких мисли старца Тадеја:

О проповедању

Проповедати не треба од ума, него од срца. Само оно што је од срца дотиче се другог срца. Никада не нападати, никада се не противити никоме. Ако проповедник мора да одврати људе од неког зла, нека то чини у кротости, смирењу и великом страху Божијем.

О смирењу

— Какав је смирен човек?

— Смирени сматра сваког човека вишим од себе, и не само сваког човека него и твар.

— Како можемо сматрати твар вишом од себе кад је нас Господ украсио разумом и називао нас синовима Својим?

— Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од многе твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месец и по дана и често угине на раду, у пољу, и не вративши се својој кошници. А колико човек мисли на себе и жали себе. Или погледајте мрава, како му се не досади да стално вуче нешто. И кад му терет падне, он га диже и стрпљиво наставља посао. А нама ако нешто не пође за руком одмах, дижемо брзо руке од тога.

Био сам присутан кад је једна бака запитала оца Т. шта да чини да би њени унучићи били побожни.

— Нека њихова бака увек буде кротка, добра, нека се никад не љути, нека је увек задовољна, нека она све слуша, кад, ето, њу неће да слушају. Можда унучићи сад и неће би ти побожни, али једном, касније, сетиће се своје баке и сећање на њу чиниће их бољим...

[Vizantiona]

Srbija_smesko

ЖИТИЈЕ ОЦА ТАДЕЈА

(1914-2003)

У младим годинама живота, када сам имао 15-16 година, јако сам се прехладио. Добио сам запаљење плућне марамице и плућа те сам морао отићи на болничко лечење. Након три и по месеца лечења у болници моје се стање није поправило. Ја сам увек био вегетаријанац, уопште нисам могао да једем масна, пржена јела, чак ни млеко ни јаја, па су због тога плућна оболења била за мене врло тешка. Састао се и конзилијум лекара, да би испитао моју болест. После саветовања одлучили су да ме ставе на посебну врсту терапије - примање пнеуматоракса. То је напумпавање плућног крила кисеоником помешаног са разним лековима. Од оних који су примали ту врсту терапије сазнао сам да је врло тешка, да је ни они физички отпорнији нису могли поднети, те сам казао лекарима: „Ако имате какво друго средство добро, ако не, ја не пристајем на терапију". Они се наљутили на мене: „Ти ћеш нас да учиш како да лечимо! Сутра да дођеш на антитуберкулозно оделење да примиш прву терапију!" Па добро, мислим ја у себи, тешко ћете ме сутра видети. Питам: „Колико ћу ја дуго живети без те ваше лекарије?"

Једна докторица ми каже: „Ако хоћеш да се покориш нашем савету, можда ћеш оздравити, а ако не, најдуже ти је пет година живота". Значи, мислим ја, нисте сигурни у моје оздрављење помоћу терапије. Помирих се са својим стањем и тада одлучих да тих пет година Богу послужим. Међутим, појавио се нови проблем. Моји родитељи нису хтели да се сагласе са мојом одлуком.

Моја унутрашња одлука мени није дала мира те сам и против воље родитеља отишао у манастир Горњак. Тамо сам стигао у вечерњим часовима, баш кад је старешина изашао из цркве са вечерње службе. Он ме примио и у разговору са њим ја сам му саопштио своју одлуку да се посветим служби Богу и објаснио како замишљам монашки живот. Са нама беше један монах, Рус. Не сећам се више шта сам старешини испричао, тек сутрадан, пре службе, видим да онај монах носи просфору, вино и воду у цркву. уђе он у цркву, ја одмах за њим. Он однесе вино, воду и просфору у олтар, а ја остадох да целивам престону икону. Кад се вратио из олтара, рекао ми је: ,Ја синоћ слушам шта ти разговараш са старешином и како ти замишљаш монаштво. Онако како га ти замишљаш нигде у нашим манастирима нећеш моћи да га нађеш. Такво устројство постоји само код Руса у манастиру Миљково. Тамо су се скупили Руси избегли из манастира Валаам у Финској."

Када је 1924. године манастир Валаам припао Финској, која је под Цариградском патријаршијом, морао је примити нови календар. Они монаси који нису хтели да прихвате нови календар тражили су да их прими нека друга патријаршија. Поднели су молбу српској цркви, која их је примила и расподелила по манастирима. Тако су руски монаси дошли у манастир Миљково, и ту увели правило којим су живели у манастиру Валааму.

Ти треба тамо да идеш, каже мени монах, једино ћеш тамо да нађеш оно што ти душа тражи. Хоће ли ме примити, питам. Хоће. Тако ја одох у манастир Миљково. Код манастирске капије затекох једног искушеника и упитах га: „Је ли ту старешина?". Ту је. Хоћеш ли ме одвести до њега? И одведе ме иза коша. Ту видим, старешина препојасао мантију, изуо се и гази блато помешано са плевом. Погледа ме и каже: А, ти хоћеш да будеш монах! Хоћу, кажем ја. Светог је живота био архимандрит Амвросије. Па добро, каже, ево ја спремам бању за братију. Бања је затворена просторија са лежиштем за казан покрај којег се налазе камене плоче. Испод казана и плоча гори ватра. Када вода узаври и камене плоче се усијају, тада један монах узима воду из казана и њоме полива усијане камене плоче. Тако се читава просторија напуни паром. Ја сам тешко подносио ту пару јер сам био слаб на плућима. Морао сам да клекнем на под, где није било паре.

Одведи брата да се мало поткрепи и подај му келију да се мало одмори, јер увече ће бити бденије, а он није научио на наше дугачке службе, рече Отац архимандрит Амвросије и искушеник ме одведе у келију да се одморим. Увече је почело бденије, почиње у 6 и до 11 часова траје. Сваког дана су служили Свету литургију и пуно правило. Када је дошао понедељак, Отац архимандрит ме позива и пита: Јел' ти се допада наш живот? Хоћеш да останеш код нас? Допада ми се. Па добро, хоћеш ли остати? Хоћу! Договорио сам се са Оцем Павлом (Отац Павле је био Босанац, старији човек, већ око 70 година, он је у млађим годинама отишао у Америку и тамо дуго живео, вратио се и дошао у манастир Горњак, где се замонашио) он чува виноград. Код винограда има једна зграда, тамо он спава. Ти ћеш ићи да чуваш виноград, а Отац Павле ће сићи у манастир да помогне братији, пошто је он искусан монах. И тако сам ја остао у манастиру Миљково.

Отац архимандрит Амвросије је био човек светог живота. За време револуције био је прострељен кроз груди и страдало му је плућно крило. Никад то није залечио, а рана је изазвала туберкулозу и он се као млад човек упокојио. Био је ученик чувених стараца из Оптиске пустиње, а посебну је љубав имао према Амвросију Оптинском, који га је и постригао у монашки чин. Из њега је избијала изразита љубав, невероватна и непомутна. Он је од стараца из Оптинске пустиње узео оно што је најбоље: Љубав. У свој живот је унео ту свеобухватну љубав. Био је просто невероватан, пленио је својом љубављу свакога с ким је разговарао, или само био у друштву. Никад се ни на једнога монаха и послушника није наљутио, нити је иједну преку реч коме рекао. Трпео је много, али је све праштао. Све бриге и проблеме је полагао на Господа и Њему једином се јадао. Трудио се да ту особину пренесе својим примером и на братију и многи су од њега научили како да негују ту свеобухватну и бестрасну љубав у свакодневном животу. Ја сам, сам осетио ту неописиву љубав његову коју је он поседовао и коју је пренео на ону братију који су хтели да је баштине.

Када сам дошао у манастир Миљково, прво послушање ми је било да чувам виноград. И пошто сам био склон сну, ја задремам, а лопови дођу и покраду грожђе. Кад сам се пробудио, видим да нема грожђа. Уплашио сам се и страхом очекивао да економ дође у виноград. Дошао економ, видео све и - ни реч да ми каже. Ништа! Грожђе из винограда покрадено, а он ни речи. Сутрадан поново дође и каже ми: Томушка - тако су ме звали као искушеника баћушка је благословио ново послушање да ти дам.

Чуваћеш овце и козе на ливади уз Мораву. И тако ја постадох чувар оваца. Али, опет сам забрљао. Дали су ми да учим читање часослова док чувам овце и козе, и ја читајући часослав опет задремам. Када сам се пробудио, погледам где су овце, а оно остала само једна стара коза. Све друге некуд отишле. Брзо устанем да потражим где су. Кад, оне отишле у њиву, пробивши ограду на једном месту ушле и појеле сав пасуљ домаћину. А коза, кад је видела да ја трчим код оваца, и она потрча за мном и умало да скроз не сруши ограду. Видео после домаћин шта су учиниле овце и козе и, наравно, отишао у манастир да се пожали Оцу архимандриту. Он рече економу да подмири штету домаћину и на томе се све заврши. Мени да је ико од братије иједну реч рекао, ама баш нико! Сутрадан поново дође економ и каже: Баћушка је благословио ново послушање за тебе. Сада ћеш да чуваш краве на другој ливади. Мећутим, прича се поновила. Имали смо шест крава, а мећу њима је била једна старија која се волела поткрасти у штету. Док сам чувао краве, пажљиво сам их бројао да не поновим исту грешку. Понео сам са собом и часослав, и читао га с времена на време. И тако, док сам читао она стара крава успела да се искраде и оде у баште које су биле недалеко од ливаде. Читајући, ја повремено бацим поглед на краве и мислим све су на броју. Једном случајно пажљиво пребројим и видим нема оне старе краве. Претрнух и потрчах да је потражим. Кад сам погледао по баштама, она је већ била у трећој и сав купус нагризла и изгазила. Домаћин се поново жалио, и поново је дошао економ. Ново послушање ми је било у трпезарији и цркви. То је само један део искушења које је Отац архимандрит покривао својом неизмерном љубављу. Било је ту и много горих и болнијих, али је Отац архимандрит увек

одговарао само својом љубављу. Један монах који је некад био губернатор, окружни начелник - а то је велика личност била у Русији - волео је много да пије. Знао је чак да напусти манастир и оде у село, и по недељу дана га нема. Мора старешина да га потражи и да га врати. Пије и само пије, а Отац архимандрит му не каже ниједну реч (прекора), што то ради - ништа. Све покрива љубављу као да ништа није било. Видело се да трпи и страда ради свега, али никоме нити једне речи да би рекао. Долазио је у цркву на богослужења увек први и стао би за игумански стол. Видело се да је просто сатрвен бригама, али никоме ништа да каже, све полаже на Господа. Никад никога није казнио. Никоме чак ни лошу мисао није упутио, ни преки поглед, нити било шта. Сваког је љубио онаквог какав јесте и молио се Богу да га Он просвети. Својим примером живљења је највише поучавао и настојао да свакога преко тога примера доведе на пут спасења. Заиста, изузетна душа је била Отац архимандрит Амвросије, пуна љубави и умиљења. Штета што га је болест прерано одвела из овога света.

Ту, у манастиру, сам наједном осетио да све волим. Нека чудесна неисказна радост је обујмила читаво моје биће. Осећао сам неки неисказани мир. Све волим а више не умем да се наљутим. Жалим све што страда. Сваког тренутка сам био у стању да се заплачем ради људске несреће и патње. То је тако трајало док се није упокојио блаженопочивши игуман Амвросије.

Док је Отац архимандрит Амвросије био жив, све је било добро. Кад се он упокојио, онда се братија побуни. Јеромонах Лука и Отац Теофан написаше записник братства који су потписали Отац Антоније, Отац Серафим, Отац Роман и старац Марко. Са тим записником су

отишли код владике и рекли да је братство њега изабрало за старешину и владика га постави за старешину. Баш у то време браничевски епископ Јован је премештен у Нишку епархију, а постављен је други владика, Венијамин, који није имао тачан увид у унутрашње стање братства. Отац Антоније, монах, сад је митрополит Руске заграничне цркве у Америци, пита ме: Кога мислиш да треба да изаберемо за старешину? Рекох: Отац архимандрит Амвросије је казао да Отац Исакије треба да буде старешина.

Отац Исакије је заједно са архимандритом Амвросијем био искушеник у Оптинској пустињи код старца Амвросија Оптинског. Оптинска пустиња је била духовни расадник из којег су младице пресађене по целој Русији. Духовници који су стасали у њој били су чувени по своме животу и поукама које су давали својој духовној деци. Оптина је настала када је познати духовник Пајсије Величковски са својим ученицима прешао из Свете Горе у Молдавију и основао манастире са светогорским начином живота. Тада су Немци хтели да тамо образују унију. Под притиском и са жељом за очувањем духовног живота, ученици старца Пајсија су отишли у Оптинску пустињу и тамо наставили своје духовно усавршавање. Тако су из Оптинске пустиње створили расадник духовности.

Када смо Отац Антоније и ја увидели да се братство полако распада и да се гаси духовни живот у манастиру Миљково, одлучили смо да одемо у манастир Горњак, где је старешина био Отац Серафим, такође Рус, из Пољске. Он је дошао да студира теологију у нашу земљу и ту се замонашио у манастиру Горњак. Када је завршио Теолошки факултет постао је старешина, и он је мене замонашио у Горњаку. Након две године ме предложио за рукоположење, а после рукоположења ме на захтев патријарха Варнаве послао у манастир Раковицу у иконографску школу. Тамо сам затекао Оца Наума, који је заједно са мном био у манастиру Миљково, који ме је уписао у иконографску школу. Он је отишао из манастира Миљково у манастир Манасију и отуда га је владика Венијамин, такође на захтев патријарха Варнаве, послао у манастир Раковицу. Баш у то време су конкордати отровали патријарха Варнаву. Наследио га је патријарх Гаврило, који није имао разумевања за иконографску школу у манастиру Раковици па се она брзо угасила.

Све до почетка Другог светског рата монашки живот сам проводио као намесник Пећке патријаршије. Морам да кажем да је за мене као монаха најдраже место манастир, јер ту могу да се у потпуности предам исихазму, тиховању, а то значи да све своје време посветим Богу и на тај начин најбрже дођем до благодати. Но исто тако једна од највећих врлина у постизању смиреноумља је ван сваке сумње послушност. Ми морамо да прихватимо свако место које нам одреде наши претпостављени.

Пећка патријаршија је тражила тада једног јеромонаха за потребе служења. Мене је као најмлађег јеромонаха из Раковице патријарх Гаврило преместио у Пећку патријаршију. Ту ме затекао рат. Нас четворица Срба смо се вратили у Београд, а старешина, који је био Црногорац, покупивши манастирски новац пође за Црну Гору. У месту Ругову га ухватише Шиптари и опљачкаше. После га врате натраг у Пећку патријаршију, а одатле га отерају у Албанију, где је и погинуо. У Патријаршији је остао један стари монах, Отац Полихроније, Рус, Валаамаш. К њему је дошао нешто касније, када се распала Југославија, један

стари јеромонах, Отац Јелисеј, који је био на парохији, родом из Пећи а клирик Призренске епархије.

У Београду ме ухапсила специјална полиција и одвела у затвор, где су већ били патријарх Гаврило и епископ Николај Жички. Мене су оптужили да сам један од организатора буне против окупатора, што је повлачило за собом тешку казну. Међутим, од једног младог српског родољуба који је радио у полицији сазнао сам да бих ускоро требао бити пуштен из затвора. То се и десило. Мене су пустили и ја сам некако успео да се пребацим до манастира Витовнице. Ту ме после неколико дана позвао командант места и затражио да се као свештено лице ставим на располагање команди. Ја сам то одбио и одговорио да не могу ништа да урадим ако немам наређење од владике.

Била су то тешка времена, када се само због једне једине речи или неизвршавања ратних наредби могла над човеком наднети сенка смрти. Тада сам одлучио да покушам пронаћи неко мирније место за молитву и духовни живот. Отишао сам до Петровца, а ту су ме приликом куповања таксене марке за објаву путовања по други пут ухапсили Немци. Ставише ме у ћелију са двојицом шверцера дувана. Била је ту једна уска клупа, дуга око 2,5 метара. Легао сам на њу и мислио о томе како сигурно нећу жив изаћи из затвора. Нема више живота, дође крај. Боже, Боже... Био сам у очајању. Она двојица причају о својим бригама... И како сам лежао с таквим мислима, на трен се испред мене појави један високи војник са унакрсном златном лентом на грудима и шлемом са перјаницом на глави. У руци држи свитак и гледа ме. И онда развије свитак и каже: Гледај, види мапу!, и покаже на карти северозападну Србију. Немој да страхујеш, јер ти ваља још многе утешити и охрабрити. Јеси ли разумео!, каже ми и гледа ме.

А ја помислио да ли чују она двојица шта ми он прича. Нисам онда разумео да се у духовном свету не говори као у овом, као човек са човеком, него мисли у уму звуче. Не чује се телесним увом, него у уму звучи. И кад сам погледао, видим да они шверцери причају мећу собом. Упитао сам их да ли су нешто видели и чули. Они се загледаше и одговорише да нису. Опет се окренух, али њега је нестало. Тада сам схватио да сам имао небеско виђење, које ми је Господ послао ради утехе и објаве Своје воље са мном у овом свету. А како је био лепо обучен, као на фрескама Арханђелским. Нема на земљи тако лепог човека, то је анђео...

После Ослобођења народ из Пећи се жалио на јеромонаха Јелисеја, који је био у Пећкој патријаршији, да много пије и да се не брине за кућу. Пошто је патријарх Гаврило још увек био у интернацији, мењао га је митрополит Јосиф и он ме позове из Витовнице у Београд те ми предложи да идем за Пећ и преузмем управу. Ја сам знао, јер сам пре рата био у Пећи, да тамо сада владају комунисти и да им ја нисам баш по вољи. Још у оно време су ми говорили: Када дође наше време, нећеш ти бити калуђер, ми ћемо ти дати другу службу. Зато сам молио Митрополита да пошаље тамо старешину манастира Светог Јоаникија Девичког. Тај архимандрит је био старешина у Вујану за време Александра Обреновића. Пошто је село од Александрове жене Драге близу Вујана, они су често долазили у манастир. Пред страдање су дали манастиру доста злата за обнову. Они у међувремену погину, а он то злато присвоји и покупује себи куће по разним бањама. Како сам га познавао и знао да жели ићи на Космет, предложих њега митрополиту Јосифу и он га постави за старешину Пећке патријаршије.

После, када се патријарх Гаврило вратио из интернације, а он је такође знао тог архимандрита и није га волео због онога, одмах га позове у Београд и упита га: Ко те поставио за старешину у Пећи?. Он му одговори: Митрополит Јосиф. Ниси ти за Патријаршију, потражи себи неко друго место. Наравно, после је Патријарх питао остале архијереје да ли има неко ко је већ био у Пећкој патријаршији. И онда ме предложио, мислим, владика Симеон Злоковић, који ме је познавао из Раковице. Каже: Тадеј из Горњака, он је био у Пећкој патријаршији, а сад је у Браничевској епархији. Патријарх је одмах затражио од владике Венијамина да ме хитно пошаље за Београд, да му требам за Пећку патријаршију.

Након што сам се вратио из Београда, од митрополита Јосифа, код владике Венијамина, молио сам владику да ме више не шаље никуда из Браничевске епархије. Тражио сам да ме пошаље у манастир Горњак, где сам примио монашки постриг, да тамо нађем свој мир и духовну радост. Владика је испунио моје молбе и ја сам постао сабрат манастира Горњак. Али, када је владици стигао акт од патријарха Гаврила, он ми је преко архијерејског намесника одмах послао поруку у Горњак да се хитно јавим у епархијски двор. Ја сам у то време опслуживао Близначку парохију. Становао сам у Сиги и по неколико месеци нисам долазио у манастир пошто је пут доста далек. За Божић сам одлучио да дођем служити у манастир јер никога неће бити у Близначкој цркви. Када сам дошао, предали су ми владичину поруку и ја сам се одмах упутио за Пожаревац.

Кад сам стигао у епархијски двор у Пожаревцу, владика Венијамин ми каже: Што те нема тако дуго? Патријарх је већ два пута питао за тебе. Где си?. Ја рекох: Па био сам на парохији и нисам знао за Вашу поруку до јучер. А и замолио сам Вас да ме више не отпуштате из Браничевске епархије. А владика Венијамин каже: Нећу ја да се замерим Патријарху због тебе. Откуца ми канонски отпуст и рече: Ево теби канонски отпуст за Београдску епархију, ја ћу још данас да известим Патријарха да сам ти наредио да му се јавиш. Ти ниси више клирик наше Браничевске епархије, па ради како хоћеш.

Кад сам дошао у Београд код Патријарха, он ме пошаље у Пећку патријаршију и постави ме тамо за старешину. Много сам се тамо намучио. Они комунисти о којима сам говорио много су ми задавали брига и проблема. Где год су могли да отежају ситуацију својски су се трудили. Али, хвала Богу, све сам некако уз Божју помоћ превазишао и после 20 година службе у Београдској епархији 1955. године поново се вратио у Браничевску, у којој сам сада, ево, већ 48 година. Прођоше године брзо... А лекари казали да ћу само пет година живети. Године 1937. сам чекао крај. Али ето, Бог је продужио... И тако тече мој живот.

Када сам као искушеник дошао у манастир Миљково, дали су ми бројаницу и научили ме како да се молим. И како су ми показали, ја сам тако и радио. Потпуно сам се препустио Исусовој молитви. Мислио сам, имам још само пет година живота, хајде да их не потрошим улудо, хајде да нађем свој пут до Бога. И за кратко време, баш ради те моје потпуне преданости вољи Божјој и искрене чежње за Богом, обасјала ме Божанска благодет, која је у мојој души створила неку неописиву радост и мир. Слушам срце и унутра чујем:

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме Грешног.

Покушавам да се сетим неких ствари и догађаја из прошлости, али не могу; све мисли почивају у неком неописивом миру, а у читавом моме бићу влада нека неописива радост и чежња за Богом. То је стање анђела и светих, стање у потпуној благодати. Само они који су добили бесплатну благодат могу да разумеју стање анђела и светих, који су руковођени Духом Светим.

Мислио сам да сви монаси, свештеници и епископи имају бесплатну благодат. Кад оно, човече, толико година до сада сам провео са калуђерима и свештеницима а срео сам само једног калуђера на којем се примећивала бесплатна благодат. Само једног калуђера!

Код мирских људи који живе са породицама срео сам много више појединаца на којима почива бесплатна благодат. Долазио је овде код мене један Босанац из Бањалуке који живи у свету и упражњава Исусову молитву. Он има једног свог школског друга који је породичан човек, има децу, запослен је. Тај његов пријатељ није био баш посебно побожан, али је био добричина, добра душа. Једног дана они тако причају и овај предложи: Што се ти не би бавио Исусовом молитвом?. Пријатељ га зачуђено погледа и одговори: Бих, али не знам како. Ја ћу те научити... И овај га поучи и даде му бројаницу. За кратко време тај је његов друг задобио бесплатну благодат и преобразио своју личност и породицу. А овај толико времена упражњава Исусову молитву, па ништа... После неког времена тај човек дође овде код мене и прича ми: Не знам, оче, нека ме радост обасјала и неописив мир. Стално чујем у срцу: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога. Знам какав сам био, шта сам све мислио, сада више ништа од тога нема у мојој глави. Имао сам грешне мисли према женском свету, знао се наљутити и за најмању ситницу, а

сада, не знам, не могу да се наљутим. Не могу ни да помислим оно што није добро, и када хоћу, не могу. Не знам шта се то десило са мном. Само се радујем, у читавом моме бићу влада нека неописива радост, и мир. Добио си бесплатну благодат, кажем му, и имаћеш је све дотле док мисао своју не вежеш за неку овосветску бригу. А ако то учиниш, најпре више нећеш чути молитву у срцу, а после ћеш постепено изгубити мир и радост из душе. Тада ће опет да те муче тешке мисли овога света којим владају демонске силе. Ако хоћеш да сачуваш ту бесплатну благодат, треба да се стално молиш Богу да би молитвом одбио тешке и туробне мисли од свога ума и тако сачувао тај мир и радост које сада осећаш.

Када сам био постављен за старешину у манастир Покајницу, тешко сам примио ту дужност. Бојао сам се опасности и искушења које су ми спремали становници око манастира. Тада ми се јавио сам Господ у сну и опоменуо ме. Ја сам се одједном нашао пред Њим. Гледам: Господ на Себи има епитрахиљ, омофор преко рамена и преко омофора још један епитрахиљ. Ја стојим пред Њим и Он каже: Зашто војујеш кад немаш послушности! Где Год си био постављен за старешину, досадио си молбама да те разреше. То не смеш више чинити. Знај да свако задато послушање треба да се обави са пуно љубави, ревносно и предано, не обраћајући пажњу на завист и злобу која кружи и напада. Онда ме три пута прекрстио од главе до пете, узео епитрахиљ и ставио га на мене: То је крст који мора да носиш.

Увек ми је била тешка старешинска дужност јер сам морао да своје мисли вежем за бриге о материјалним стварима, о братији, људима... Ту сам увек губио ону бесплатну благодат коју сам задобио као искушеник. То је

стварало нове проблеме у мом духовном животу и нарушавало моје телесно здравље. Плућа су ми оздравила, али се појавила нова болест, живци су ми попустили. Много ми је требало времена док се нисам извежбао да се опустим. Лекари су ми давали антидепресивне лекове, али они нису ништа помагали. Саветовали су ми да се опустим, да будем сам себи лекар. И Господ је погледао на моју невољу, послао ми је Своју силу и ја сам успевао све више да се опуштам. Али и данас када превише дозволим материјалним и другим животним бригама да овладају, тешко долазим до опуштености, до потпуне преданости вољи Божјој, и ту настаје извор мојих проблема са живцима, извор моје напетости и нервозе. Да нисам као искушеник задобио бесплатну благодат, старешинска дужност ми не би била толико тешка. Када ме окују овосветски проблеми, губим мир, нервоза и немир се усељују у мене. Постајем напет и нервозан.

Једном сам молио владику да ме пошаље на парохију, мислио сам: Можда ће ми тамо бити лакше, можда ћу тамо наћи свој мир. И владика ми даде парохију Влашки дол. Али пошаљи ти где год хоћеш живчаног болесника, нигде му неће бити добро. Тамо на парохији ми је било још горе. Имам превише осетљиву природу и много су ме погађале невоље и проблеми парохијана, као и греси њихови. За кратко време моје стање се још више погоршало, срце је почело да ми лупа као у зеца. Целу ноћ и цели дан нисам могао да се опустим те сам одлучио да одем у манастир, да не умрем на парохији. Дошао сам у Витовницу, ту ме један мој ученик исповедио и дао ми келију да се одморим. Кад сам се пробудио ослушкујем да ли срце још ради онако убрзано. Ништа не чујем, хвала Богу, смирило се. Онда у уму зачујем речи: Тако треба да се опушташ. Не узимај

превише на себе бриге овога света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде.

Једног дана, 1975. године, дође код мене брат Драги и позове ме на богомољачки скуп. Брат Драги је био по занимању техничар и руководио је са градњом цркве у Крњеву, где је и највећи богомољачки покрет у нашој епархији. Дође он једно вече са својим колима - често је био скуп богомољачки тамо у Крњеву - и каже: Хајде, човече, да мало и ти дођеш тамо, да причамо. Рекох: Ја нигде нисам ишао, нигде по богомољачким скуповима ни по славама, не могу да идем. Ма, хајде. Ма, рекох, не могу. И он оде. Други пут он дође још са двојицом, тројицом. Хајде!. Рекох, не могу. Одбијам опет. Трећи пут дођу са комбијем њих шесторица. А ја увече обично око цркве шетам... А, сад не можеш да нам побегнеш. Мораш да идеш!. Кажем брату Драгом: Брате Драги, ти си члан епархијског савета, сад ће скоро владика да позове чланове, па кад се заврши седница ти питај владику. Ако владика благослови, ја могу да идем. Иначе, што ме ти позиваш или неко други - то не. Нигде нисам ишао, не умем да се снађем с људима, човече, и тешко ми је уопште, јако ми је тешко. Него кад се заврши седница, ти питај владику. Ако владика благослови, онда можеш да дођеш и да ме одвезеш, онда морам да идем пошто је владика благословио. А ја се нисам надао да ће он то да уради. Кад се завршила седница, он питао владику и владика благословио. Рекох, немам куд сад. И тако је то почело...

Ту сам се први пут срео са владиком Атанасијем, који је тада био јеромонах и професор на Теолошком факултету. Онда ми је још била пуна глава изрека Светих Отаца. Питају ме једно, друго, ја одговарам и видим да им се допада

то што причам. Ту сам упознао много богомољаца који су у изрекама Светих Отаца нашли одговоре на многа питања која су их мучила. Од тада су људи почели све више и више да долазе код мене, а сад стално долазе.

Тек 1975. године обистиниле су се речи анђела које сам чуо почетком другог светског рата у затворској ћелији у Петровцу: ...ваља ти још многе утешити и охрабрити. Морао сам много да причам и од тога ме почело мучити грло. Добио сам запаљење грла, које још ни данас нисам потпуно излечио. Понекад ми је много тешко, једва Литургију могу да служим. Ето, тако живот тече...

Жељан сам одмора али свој сам пут изабрао сам и свој крст морам да носим. Сваког дана причам са људима а то понекад може да буде велико оптерећење. Понекад ме разговор и одмори јер волим да причам са људима и о људима.

Желим вам свако добро од Господа и Мајке Пресвете која је наша велика заштитница, покровитељица и заступница пред Богом. Она ће умолити Сина свога да нам да снаге да будемо добри, да славимо Бога овде на земљи и у вечности.

Амин.

цела књига

ДУХОВНЕ ПОУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ

се може скинути на

http://www.vidovdan.org/getdownload138.html

[Vizantiona]

[Vizantiona]

Mir i radost svima od Gospoda, jer su mir i radost najvažnija bogatstva ovog i onog sveta. Za tim svi mi čeznemo. Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: "Mir vam."

Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu - smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost....