Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad tuge,
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije teži pad,
nego na beton sa kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio,
nije sve belo, što liči na belo.

Peroni katkad plaču kišom,
sat i koferi ...
Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu.
Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.
Sad smo drugačiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo, sto liči na belo.

[JESSY]

Ljubav

 

1. Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
“Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?”
Da li je istina ono sto govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.  -

[JESSY]

Zdravo ljubavi! Tajno! Zdravo sve neverovatno! Sve
zabranjeno i zlatno! Zdravo, čudnovati svete.

[JESSY]

Malo je bilo. Al' ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.
Početak početka je svuda. Kraj kraja je u nama.

[JESSY]

"Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno."

[JESSY]

Mostovi

 

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne. -

[JESSY]

[JESSY]

STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.

Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.


ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem — oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je . . .

Al osvrćem se dugo . . . dugo . . .

[JESSY]

[Снежана]

 АКО ВАМ

 

Ако вам много пута кажем да вас волим,
је ли то више љубави, или је иста, једна једина?

Ако свакога јутра поново откријете да сте живи,
је ли то више живота, или је овај, један једини?

Може ли да се роди пет милиона нечега,
а да пре тога не умре исто толико истоветног?

Ту уметност претакања из једне врсте нечега
у другу врсту нечега зовемо наше сад и овде.

Зар вам је важније да преживите ма и некако,
него да докучите шта је живот?

Доживљај овог света код вас је, на жалост, само
доживљај ваше врсте света!

 

[JESSY]

Mi smo se suviše sretali

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali

Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim

I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo

I u leta kovrdžava sa preplanulim licima

Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo

Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se dužili i raskršća su žudela

Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu

I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više

Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja

I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa

Jer meni život prestaje ako siđem sa staza

I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

 

[JESSY]

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću. Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
 

Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

 

Ustvari, velika je to varka. Baš kao sto je i svet sa one strane svoga oka.Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

 

Ustvari, velika je to varka. Baš kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

 

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

 

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

 

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuce",  kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

 

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drvecu."

 

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

 

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokorio sem mene ".

 

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

 

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

 

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reci ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 

 

[JESSY]

Rasejana pesma

 

Pustite mi na miru

moje šutljive, pitome,

rasejane dečake,

vi najjači u razredu,

najglavniji u ulici,

vi što sve brzo hoćete

i sve preglasno morate.

 

Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,

nego se prave u mukama

od svoje nesigurnosti.

 

Pustite mi na miru

moje smešne i smušene

dečake sa uskim ramenima

i očima što žmirkaju

kao da su kratkovide,

kao da se u njima

vreme polako otapa.

* 

 

Oni obično padnu

ako se penju na drveće.

 

Njihova lopta redovito

promaši cilj.

 

Uvek dobiju batine,

ako se s nekim potuku.

 

Oni nisu za neke

velike junačke igre

i ja vas duboko molim

pustite mi na miru

moje tihe dečake.

 

Oni su stalno povučeni

u neke svoj eprostore

iz kojih pokušavaju

da se rukuju mislima.

 

To je kao kad sanjaš

da si usnio san.

 

*

 

Glas im je mek i šaputav

kao zvuk mesečine.

 

I zapinju na ravnom

kao da se sudaraju

sa samima sobom.

 

Stvarno vas čestito molim:

pustite ih na miru

i nemojte im se rugati.

 

Oni izgledaju tako

kao da nevidljivi pristižu.

Zamisli kako toneš

uvis, u provalije

ovog ogromnog neba

me­u kristale svetlosti.

 

tako nekako pristižu.

 

* 

 

Oni sede u razredu

zamišljeni i drveni.

Zabodu nos u knjigu,

ili gledaju kroz prozor.

 

Ne čuju šta ih pitamo,

jer ko zna gde su baš tada,

u kakvom drugčijem svetu

koji mi nikad ničim

nećemo ugledati.

 

Ne sanjamo svi jednako

i to nikom ne smeta.

 

A zašto svima smetamo

kad smo drugačije budni?...

*

 

Čaroban je taj svet

od izmišljene jave.

 

Tu su moji dečaci

najveće vojskovođe,

moreplovci i sportisti.

 

Tu oni vide oštro

kao kraljevski kondori.

 

Tu njihov govor čini

da vode postaju bistrije

i misao im u vetru

miriše na polenov prah.

 

Ako bi ikada pristali

da žive kao svi drugi,

čime bi onda rasli?

*

 

Pustite mi na miru

moje šutljive, smušene

rasejane dečake.

Jar samo oni mogu

sutra da nas odvedu

sa one strane istoga,

ako iznesu iz glave

te neobične čarolije

i nauče nas kako se

pentra po samome sebi

do snežnih vrhova nade.

 

I puste nas da zajedno

živimo u tom svetu

nemogušem i njihovom,

i mi sa ovim uskim,

i mi sa širokim ramenima,

i mi najgori sportisti,

i mi najjači u ulici,

i mi, naizgled nevažni,

i mi, zasad najvažniji.

*

 

Jer sve na svetu uvene.

Možda i ne znaš: i klikeri,

uvenu kao trešnje.

 

Uvenu jaka ramena.

Uvenu lepe igre.

Zaustave se sva trčanja.

 

Osvrneš se i, okolo,

vidiš jedino sebe

kako si naglo zašutao

kao veliko zvono kome je puklo klatno.

 

I tek tada se prisetiš

da ipak u tebi ostaje

to čudo što sadrži

ne jednu, veš bezbroj večnosti.

I shvatiš: samo se onaj,

ko je imun na stvarnost

nikada neće razboleti

od rđe i od venjenja.

*

 

Šta posle detinjstva ostaje

jedino još bezazleno.

 

Ostaju samo te glave

pune čarobnih svetova,

Što se nikad ne tope,

Što se nikad ne troše,

po nezastrtoj svetlosti

bez odjeka i senki.

 

Te glave iz kojih sutra

rastu njive i šume

kroz neŠto što se ne može

sasvim nazvati vremenom,

i rastu ogromne prerije,

beskrajni okeani

i negde, u bespušu mašte,

nove neke komete,

kroz nešto što se ne može

sasvim nazvati prostorom.

*

Rastu beli počeci

sasvim drugačijih tebe,

iz tih detinjih glava,

zamišljneih i običnih,

pametnih samo za čudno,

samo za neizvodljivo,

kao obilje reči

s kojih se para vetar.

 

Tih usamljenih glava,

pametnih samo za snove

od kojih suu naučili

da istovetnost čitaju

raznim brzinama shvatanja

 

I tako nikad ne dosade

sebi i svome delu.

 

 

 

 

 

[JESSY]

Kada mi nedostaješ

      

Mislim tuđe misli

Kradem svoje vreme

Provlačim ga

Između oblaka, snova,

Daljine i snega...

 

Kada poželim

Da ti nedostajem

Odsanjam pesmu

Zatvorim oči

I na kaldrmi zamislim

Cvet beli.

 

Kada te nema

Jer tako hoću

Zaledim osmeh

U sebi kažem ime

Udahnem duboko

I pomislim

 

Tako mi nedostaješ...

 

 

 

[JESSY]

Čarolija - Mika Antić

Nekom zabranjuju zvezde.

Nekome krila.

I laste

 

Ja ne zabranjujem ništa.

Sme se sve sto se ne sme.

Samo jedno te molim:

pokušaj da ne rasteš

ni mrvu svima za inat,

do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi

slobodno,

lepo

i ludo.

Mozes da izmisljaš.

Mastaš,

Da radiš sve naopako.

 

U njoj i najveće čudo

prestaje da bude čudo,

jer sve sto poželiš

kad zažmuriž

- ostaje zauvek tako.

 

Isturi hrabro i divno

prkose detinjaste

i lazi i sebe samog.

Sme se sve što se ne sme.

 

I sme se više od svega!

 

Jedini: nemoj da rasteš

za inat i tebi i meni

do kraja ove pesme.

 

I svaki put kad te slome,

pa moraš nov san da stvaraš,

ne sanjaj ga u mraku

Dotrči bliže zori.

Na pragu ove pesme

tako se divno bori

i kad namigneš samo

i osmehneš se polako

 

Izbroj u sebi do deset

i to u večnost pretvori.

I sve sto žmureći smisliš

ostaće zauvek tako.