Благодат Духа Светога

[Oglo]

Мени ово дјелује као да кажеш "искуство сунчања на Антарктику". Не контам.

Очајање је очајање, не знам шта би ту било благодатно.

a kako ti zamišljaš blagodat

[Justin Waters]

планинско сунце увек пржи јаче него морско, не мораш чак ни високо/ниско да будеш ...

благодат очајања је оно што те тера сваки пут да узмакнеш од дна кад га дотакнеш, управо она сила којом побеђује сваког демона од којег те Господ ослободио.

неком је то страст, неком порок, неком човек, неком неки лични грех ... и сви који су то искусили се сећају кад дођу до одређене границе да окрену налево круг.

то је лекција како употребити грех против самог себе уједно и дићи руку против самог себе кад тежиш греху.

кад сабереш, то је љубав према себи исто колико према ближњем и Богу.

између осталог, зато је самоповређивање грех.

Ок, ајмо онда назвати ствари правим именом.

"благодат побједе над очајањем".

Очајање је мучно стање, стање супротно од онога што треба да представља вјеру. Бити у очајању није благодатно, извући се из очајања, повиједити то стање, то јесте на крилима благодати.

[Justin Waters]

a kako ti zamišljaš blagodat

Ево обајсних горе меди.

[Oglo]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339359210' post='656745]

планинско сунце увек пржи јаче него морско, не мораш чак ни високо/ниско да будеш ...

благодат очајања је оно што те тера сваки пут да узмакнеш од дна кад га дотакнеш, управо она сила којом побеђује сваког демона од којег те Господ ослободио.

неком је то страст, неком порок, неком човек, неком неки лични грех ... и сви који су то искусили се сећају кад дођу до одређене границе да окрену налево круг.

то је лекција како употребити грех против самог себе уједно и дићи руку против самог себе кад тежиш греху.

кад сабереш, то је љубав према себи исто колико према ближњем и Богу.

између осталог, зато је самоповређивање грех.

ne uzmičeš sa dna, nego ostaješ na njemu

očajanje je bezizlaz, potpuni, i tek onda kada shvatiš da Bog u tvom svijetu je nemoćan, dolazi blagodat očajanja.

Očajanje je "poraz" na svim frontovima, ne samo povlačenje i predah od borbe, već potpuno odustajanje od borbe za sebe

[Лазар Нешић]

Господ ми је дао благодат очајања. И више од тога, свету мржњу према мом греху, тј. према себи самоме који сам се сродио са грехом, чији смрад личи на отрован гас. Излечити се сопственим напорима - није могуће. При пуном очајању на самог себе - онаковг какав јесам, једино што остаје јесте - бацити се у наручје Богу са безнадежном надом. Овај покрет може бити потпун, неповратан - ја се плашим повратка. Ја нисам у стању да се супротставим греху, да нови живот одржим непорочним. Господ ипак не узима увек душу у таквом стању: а човек из кога изиђоше ђаволи (бојећи да се удаљи од Христа) мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Врати се … и казуј шта ти учини Бог. Веруј да ни један од духова који су с тобом управљали више неће моћи да те надвлада. Болесници који су макар и мало слични “гадаринском” плаше се да се одвоје од Онога који их је ослобађао туђе власти, знајући своју немоћ да се супротставе ономе што их је “обузело”.

Живот душе која је упознала блаженство Христове љубави (после враћања) у пређашње окружење, неизбежно постаје пун жалости. У свету ћете имати жалост али не бојте се… (Јн. 16,31) .

Свети старац Софроније, нови богослов есешки

из књиге: видети Бога као што јесте

Софроније Сахаров је, као што овде неко на форуму скоро рече, "лига шампиона" и у тој лиги је јако тешко играти: човек који је спојио велики аскетско-литургијски живот са великим богословљем.

Наведена књига је једна од најбољих богословских штива теологије 20. века, нешто непоновљиво и оригинално.

Она је манифест "аскетског нихилизма" савремене православне теологије и (моја) велика инспирација.

Књига која понавља оно страшно искуство светог Сисоја Великог: Ко спозна да није ништа, испуњава цело Свето Писмо.

Замишљам да би један од наслова ове књиге, као и великог дела богословља и живтота старца Софронија, мога да носи наслов: Христос и ништавило.

Наравно, и сам с. Софроније ће много пута писати о томе и говорити да је ово "благодатно очајање" само један ступањ, не и циљ по себи. Али, један фундаментални ступањ.

[Oglo]

Ево обајсних горе меди.

evo i ja

[Oglo]

Ок, ајмо онда назвати ствари правим именом.

"благодат побједе над очајањем".

Очајање је мучно стање, стање супротно од онога што треба да представља вјеру. Бити у очајању није благодатно, извући се из очајања, повиједити то стање, то јесте на крилима благодати.

imaš predrasude, biti u očajanju nije loše, u smislu kao i koliko jurodivom tvoj život izgleda bolje

I još jedna stvar, ne postoji nešto kao blagodat pobjede ili tako nešto, već samo blagodat nakon nečega

[emilija]

upravo citam ovu knjigu drugi put, neprocenjiva je

a citam drugi put jer prvi put sam prepoznala samo poneshto.

Hvala Gospodu na bivshem ochaju, da ne bi toga, ne bih spoznala svoju nishtavnost i Njegovu velichinu.

[Oglo]

off:

Pa đe ste gospođo Emilija

[Милан Меденица :)]

Ок, ајмо онда назвати ствари правим именом.

"благодат побједе над очајањем".

Очајање је мучно стање, стање супротно од онога што треба да представља вјеру. Бити у очајању није благодатно, извући се из очајања, повиједити то стање, то јесте на крилима благодати.

брате мој, немој се хватати за наслов

да, очај је дно, ал се грехом грех, смрћу смрт победи ...

поента је да се човек из крајњег очаја баци у наручје Богу кад дотакне дно, одатле и ово:

- Сеје се у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили; (1Кор, 15:43)

- И рече ми: Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости показује сасвим. Дакле ћу се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова. (2Кор, 12:9)

- Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб онда сам силан. (2Кор, 12:10)

- Јер ако и распет би по слабости, али је жив по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо бити живи с њим силом Божијом међу вама. (2Кор, 13:4)

не баца се зато што је силан, него што је слаб и очајан - кад немаш више где и ког кога, из безнађа у благодат.

зато се човек и спасава сопственом слабошћу, а не сопственом снагом, Силом Господњом а не собом.

[ivona]

jesam,i to kad mi je preminuo otac,bila sam dosta vezana za njega,a ubrzo nazalost sam i izgubila majku,takav splet okolnosti me je doveo upravo u situaciju ocaja,ipak tada me je ''nesto'' vuklo sa rezignirajuceg dna i javljale su se misli,stavovi koje nisam mogla iskustveno ispratiti.a ipak drzala sam se o njih kao sto bi se davljenik drzao slamke za spas,tek sada nakon mnogo godina,iscitavajuci teolosku,svetototacku literaturu uvideh na moju silnu radost da mi je sami Bog podario smernice koje sam prihvatila i napravila izbor da biram umesto ocaja zivot sa svim gorcinama i lepotama i te misli ,stanje duha u kojima je uzrastala moja dusa, zaista vidim samo kao blagodat

[emilija]

Oglo :group111:

i ekipa:)

citam ja, citam sve dok se tema previshe ne zakuva pa batalim da ne ostanem bez i ovo malo pameti sto smatram da je ocuvana gringrin

[Justin Waters]

imaš predrasude, biti u očajanju nije loše, u smislu kao i koliko jurodivom tvoj život izgleda bolje

I još jedna stvar, ne postoji nešto kao blagodat pobjede ili tako nešto, već samo blagodat nakon nečega

Ако ја имам предрасуде, онда ви релативизујете стање до баналности.

Очајање је стање невјере ни у себе нити у Бога. Стање малодушности. То је крајњи степен пребивања на духовном дну и на психолошком плану.

То јесте лоше стање, али није безизлазно. То је стање коме не треба тежити. Човјек ту упада својим грешкама, Бог му помаже да се избави.

Ово шта се овдје говори за очајање, све исто могу да промјеним, па да изведем неку дубокоумну теологију "благодати гнева", или "благодати блуда" или "благодати зависти"....

[Милан Меденица :)]

Ево обајсних горе меди.

evo i ja

нисам видео ваше одговоре док сам куцао

[Oglo]

Ако ја имам предрасуде, онда ви релативизујете стање до баналности.

Очајање је стање невјере ни у себе нити у Бога. Стање малодушности. То је крајњи степен пребивања на духовном дну и на психолошком плану.

То јесте лоше стање, али није безизлазно. То је стање коме не треба тежити. Човјек ту упада својим грешкама, Бог му помаже да се избави.

Ово шта се овдје говори за очајање, све исто могу да промјеним, па да изведем неку дубокоумну теологију "благодати гнева", или "благодати блуда" или "благодати зависти"....

Pa nije ovo teologija o očajanju,

što u stvari ti radiš: govoriš o očajanju kao nečemu što je neprimjereno čovjeku

A nema grijeha koji je veči od Boga