Меша Селимовић - свашта по мало....

[JESSY]

Nemoj svoj duševni mir narušavati tako .. što ćeš razmišljati o nedostacima drugih!
Ako te neko povredi, pređi preko toga. I budi kao ruža koja daje miris svima,a ne samo dobrima, ili drvo koje daje hlad i onome ... koji želi da ga saseče ...

[JESSY]

Voleću te kao sebe. Ili ne, nekako je malo, voleću te više. Voleću te kao potrebu koju sam sam sebi stvorio, čuvaću te kao talisman protiv svih životnih uroka, poput divljaka, stajaćeš oko mene kao zid, iznad mene kao krov, oko mene kao toplina ...

[Данче*]

"Ljudsku zatvorenost može razbiti samo ljubav."

(Krug)

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11012729_915583951835255_6935690101071159057_n.jpg?oh=d7934d474bbbeebc25c6ae6d751d6507&oe=5610BE15

[Данче*]

"Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni veliku misao. Rođen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i većina ljudi, i nije mi žao što je tako. Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, htio bih da ljude više volim nego što ih žalim, molim se svojoj sreći da mimo mene prođe ono što me se ne tiče."

(Tvrđava)

[Данче*]

"Zaslužila je bolju sreću, ali šta bih ja bez nje? Otrgao sam je iz njenog svijeta, moji je ne vole, njeni je ne priznaju, i sve sam joj što ima, sve što je sanjala da će imati, ljubav, nježnost, sigurnost, štit. To mi je pomoć, ti njeni djevojački snovi, još me sniva željenog. Ali šta će biti kad životna oluja pokida tu krhku pređu, tanju od paučine, i kad čovjek iz snova postane ono što sam ja ove noći, jadan i unižen? Svi ljudski snovi tako počinju i tako propadaju. Zastaće, preneražena. Više nema ništa, čak ni varke."

(Tvrđava)

[Снежана]

На данашњи дан је умро Меша Селимовић.

 

 

Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сјећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знаније и шире да утиче на историју, увјек сам био један од многих учесника и историјским збивањима.

"Сјећања"

 

http://www.b92.net/news/pics/2014/04/09/27966785353451cb709fe9893760567_v4_big.jpg

[JESSY]

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve


drugo moze da prevari to ne moze. Sve drugo moze


da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas


Ne mogu da mu kazem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem,


biću ti prijatelj.


Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo


nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome


što mi je postao potreban,što nisam zamjerio


ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo


postalo važno.


Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba


objašnjavati ni tražiti joj razloge.


Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom


pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti


u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni


poklonio svoje prijateljstvo. PRIJATELJSTVO SE NE BIRA,ONO BIVA


KO ZNA ZBOG ČEGA KAO LJUBAV... A nista ja nisam poklonio tebi


već sebi...

[Данче*]

"Govorili smo nježno glupe riječi (tada nisu bile glupe), preklinjali jedno drugo da ljubav traje vječno, svako veče iznova zaboravljali na grdnju kojom će je majka dočekati, deset puta se rastajali i opet sastajali, ganuto oduševljeni što je samo jedna takva ljubav na svijetu: naša..."

(Tišine)

[Данче*]

"Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama."

(Tišine)

[JESSY]

Zar ne vidiš koliko mi je važno...? Da zatrpaš sobom prazninu što me plaši, da me izdvojiš između svih ljudi, da zaboraviš predrasude i zamišljeno nepotrebno dostojanstvo, da pošalješ do đavola sve pametne postupke, jer nisu pametni, da me uveriš kako mi daješ sebe celu u zamjenu za ono što gubim, ili da se praviš da je tako, da me obmaneš dok se ne naviknem na život, jer ovo što je sad',
to nije život ... već sećanje i čekanje ..

[JESSY]

Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage.
Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha...Ne pitam da li je pravedna... moja je ....

[JESSY]

... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata ...

[Данче*]

"Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku mješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

[Данче*]

"Sve što je činila, govorila, mislila, imalo je jedan povod i jedan razlog. Već je voljela taj plod, to buduće dijete, nerazumno je pitala i mene da li ga volim, i morao sam reći da ga volim, da me ne bi smatrala čudovištem, jer ne bi shvatila da majka voli i misao o djetetu, a da će otac zavoljeti živo stvorenje, možda tek od njegovog prvog osmjeha. Ja nisam znao ništa o njemu, bio mi je stran i dalek; ona ga je neprestano osjećala kao dio sebe. Ja sam o njemu mislio kao o brizi, zbog nje, i zbog života koji će se promijeniti; ona je o njemu mislila kao o smislu svega, i bilo joj je prirodno da se život prilagodi njemu i njegovoj sreći. Ja sam bio uznemiren, sa strepnjom sam mislio šta bi bilo s njom kad bi pobacila, kao prvi put, ona je mirna, sve u njoj i oko nje je sređeno, ništa nije nahereno u svijetu, ništa nije prazno ni besmisleno. Njeno dijete u njoj u sve je unijelo red i smisao.
Gledao sam kako u poslu oko ručka zastane, iznenađena, široko otvorenih očiju, blaženo osmjehnuta, i polako sjeda na sećiju, uspravljena, sabrana, svečana, i rukom pažljivo dotiče okruglinu trbuha.
— Miče se — kaže presrećna. — Osjetila sam nožicu.
Nikakva radosna vijest, nikakav poklon, nikakvo bogatstvo ne bi joj moglo pričiniti takvu sreću, kao taj tih udar živog stvorenja u njoj. Čekaće da se ponovi, kao blaženstvo, sanjaće ga, kao ljubav.
Dirnut tim njenim zanosom koji ne shvaćam sasvim, prišao sam joj, spreman da budem svečan kao i ona, uzeo je za ruku, rekao da je volim. Lako je stisnula moje prste, zahvalna što sam joj prišao zbog njega, što je volim zbog njega, što postojimo zbog njega."

(Tvrđava)

[JESSY]