„Čini sebi kao što bi želeo da drugi čine tebi”

[JESSY]

Svi vrlo dobro znamo ono staro „Čini drugima ono što bi želeo da drugi čine tebi”, ali ja sve nešto razmišljam ovih dana, “čini sebi kao što bi želeo da drugi čine tebi”. Jasno je da je važno voleti druge, biti dobar čovek, ne povređivati ljude, ali, zapitajmo se gde smo mi u svemu tome?

Ljubav je nešto što se regeneriše davanjem, ali da bismo istinski voleli i sebe davali drugima, najpre moramo sebe da volimo. Zašto ćemo vrlo rado činiti za druge a ne za sebe? Da li volimo sebe dovoljno?

Možda ćete reći, „volim sebe, naravno da volim sebe!“ I to je lepo ali, da li sve što činite sebi, činite to s ljubavlju? Da li se ponašate prema sebi kao prema najvoljenijoj osobi? Da li poštujete sebe koliko i svoje najbliže? Da li brinete o sebi kao što brinete o svojoj deci, majci, sestri, prijateljima …?

 

D.Karić

[JESSY]

Ako se kontinuirano dajemo drugima a sebe zaboravljamo, ostaćemo prazni, umorni, frustrirani i nesrećni. Mi najpre moramo da budemo najbolji prijatelji sebi samima. Moramo da volimo sebe, da pružamo sebi sve što bi osobi koju najviše volimo davali. Kada ste poslednji put sebi rekli: “volim te”? Kada ste poslednji put sebi napravili ručak, večeru, doručak koji obožavate? Kada ste poslednji put sebi kupili neki poklon? Kada ste poslednji put rekli neke lepe reči sebi?

[Гром]

Ako se kontinuirano dajemo drugima a sebe zaboravljamo, ostaćemo prazni, umorni, frustrirani i nesrećni. Mi najpre moramo da budemo najbolji prijatelji sebi samima. Moramo da volimo sebe, da pružamo sebi sve što bi osobi koju najviše volimo davali. Kada ste poslednji put sebi rekli: “volim te”? Kada ste poslednji put sebi napravili ručak, večeru, doručak koji obožavate? Kada ste poslednji put sebi kupili neki poklon? Kada ste poslednji put rekli neke lepe reči sebi?

Ја још нисам срео неког ко је заборавио на себе давајући се другима. Ако је неко и забораво себе  то је урадио да би од себе направио паћеника. Тешко ономе коме је тај помогао. никад му се неће довољно одужити. Родитељи дају себе деци, али из себичних разлога, да би их деца касније учинила великима. Па кад се то не деси онда су спремни и да се одрекну деце. Као што је случај са родитељем од Јелене Докић. Кад је дете покушало да се осамостали он је се одрекао и то јавно.  Има још један разлог зашто ово не стоји: Ко воли себе, ради себе се жртвује за друге. Тај ни тада не заборавља себе. Јер из љубави према себи он чини љубав другима. Онај ко из наводне љубави према другима кажњава себе тај ни те друге не воли искрено. Ко чини добра дела из љубави према ближњем врло добро зна да се после тога не осећа празним,фрустрираним несрећним итд. Већ га прожима осећај радости што је помогао некоме. осећа се испуњеним и задовољним. Ово горе што си навела, овакве осећаје може да има само неко ко није чинио љубав од срца, без жеље да му се то икад врати. Такве осећаје имају људи који су улагали у друге са надом да ће им се то вратити, Они нису чинили од простог срца већ лицемерно, зато им је таква и плата. Нормално да такви људи после жале што су чинили ''добро'' Такви после највише нападају хришћанство и говоре како Бог није праведан, а своју неправедност не виде.

[JESSY]

@ Гром

да, доста стоји што си написао, али не треба ствари генерализовати....ипак није све тако црно....имам и ја око себе доста људи из твог описа....али има и оних других.....хвала Господу на њима....

верујем у теорију да човек мора прво да научи да воли себе да би могао да воли друге...(овог пута не гооворим о Господу)....мислим да си погрешно схватио горе написано....ако ниси, онда извини....не мисли се да љубав према себи треба да буде изнад свих љубави, већ је то потпуно изједначено.....или волиш или не волиш....нема ту степеновања љубави, у смислу да неког волиш мало, неког више итд....значи заволевши себе спознајеш љубав и  онда знаш шта је то ''волети'' другог...

тако је и са осталим стварим у животу....кад неко каже разумем те како ти је што немаш деце, или што си неког изгубио и сл., то није тачно, јер то може знати само онај ко је то ''доживео''....само онај ко има такво осећање у себи....

 

још један додатак....знам многе које су све подредили деци или неким другим осбама, нису имали свој живот, нису препознали своје жеље, потребе....и кад су деца отишла од њих и започела самостални живот, настала је катастрофа....они више нису могли да живе њихов живот а нису имали свој....е, онда настају пребацивања, оптужбе...

[JESSY]

Počnimo uvek od sebe. Našim životom upravljamo samo mi. Moramo voditi računa o sebi, napuniti sebe ljubavlju, voleti sebe da bismo mogli drugima da pružamo ljubav i pažnju. Razmislite malo o tome kako se ponašate prema sebi. Kako pričate o sebi? Kakve reči koristite da opišete sebe? Da li kažete često „lenj sam“, ili „Jaoj! Vidi mi stomak!“ ili „Kakva sam budala!“ ili „Ne mogu ja to“, „Nisam ja za to“, „Ne znam ja to“, „Ja jednostavno ne mogu da razumem te stvari“, „Glup sam“ ili slično? Pazite šta govorite o sebi jer ćete vi to i čuti.

Sada pogledajte malo sebe i recite sebi šta želite. Kako želite da se ljudi ponašaju prema vama? Kako želite da ljudi pričaju o vama? Kako biste voleli da se ljudi ponašaju prema vašem telu? Kada nađete odgovore na ova pitanja i pitanja slična ovim, dobro razmislite o njima i počnite tako da se ponašate prema sebi. Mi smo ti koji pokazuju drugima kako želimo da nas vide. Drugi uče od nas. Ako mislite da se ljudi prema vama ne ponašaju sa poštovanjem, pogledajte da li sami sebe poštujete ili sebe krivite, omalovažavate, grdite svakodnevno?

[JESSY]

Napravite listu kako želite da vas ljudi tretiraju i počnite sami sebe tako da tretirate! Ne treba vam niko da počnete sebe da poštujete, volite, čuvate, mazite i pazite! Napravite listu stvari koje vam donose osećaj ljubavi, sreće i poštovanja. Pogledajte tu listu. Izaberite jednu stvar i uradite je danas! Volite sebe. Poštujte sebe. Ponašajte se prema sebi kao prema svom najdražem prijatelju: s ljubavlju, saosecćanjem, razumevanjem i praštajte sebi.

[Batman]

čovek ne može da voli sebe bez Boga. provereno

[ego]

Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж.

 

А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж.

 

Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави.

 

Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању.

 

Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? - рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој.

 

Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе.

 

Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност.

 

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IznadGrehaISmrti/Nikolaj060215.htm

[Гром]

@ Гром

да, доста стоји што си написао, али не треба ствари генерализовати....ипак није све тако црно....имам и ја око себе доста људи из твог описа....али има и оних других.....хвала Господу на њима....

верујем у теорију да човек мора прво да научи да воли себе да би могао да воли друге...(овог пута не гооворим о Господу)....мислим да си погрешно схватио горе написано....ако ниси, онда извини....не мисли се да љубав према себи треба да буде изнад свих љубави, већ је то потпуно изједначено.....или волиш или не волиш....нема ту степеновања љубави, у смислу да неког волиш мало, неког више итд....значи заволевши себе спознајеш љубав и  онда знаш шта је то ''волети'' другог...

тако је и са осталим стварим у животу....кад неко каже разумем те како ти је што немаш деце, или што си неког изгубио и сл., то није тачно, јер то може знати само онај ко је то ''доживео''....само онај ко има такво осећање у себи....

 

још један додатак....знам многе које су све подредили деци или неким другим осбама, нису имали свој живот, нису препознали своје жеље, потребе....и кад су деца отишла од њих и започела самостални живот, настала је катастрофа....они више нису могли да живе њихов живот а нису имали свој....е, онда настају пребацивања, оптужбе...

Ти не разликујеш праву љубав, ону безусловну од осталих љубави. Зато ме не разумеш. Осећања су та која човеку показаују каква је његова љубав. Права љубав незна осећања која си ти у посту на који сам одговорио навала. Дакле За праву безусловну љубав осећања попут фрустрације, празноће. умора, несреће су непозната. То су осећања недостатка љубави, мржње.

То су осећања усамљености и страха од самоће. Човек пун љубави се не плаши самоће да би гајио оваква осећања. Права љубав кад се даје не очекује да јој се то врати, зато не тугује кад деца оду у свет, јер деца човека који их искрено воли су увек ту са њим у његовом срцу.

Дивне су текстове поставила тамо на теми о усамљености, сада кад читам ово наше неразумевање ...као да их ниси ти писала...ко да си преписала не разумевајући шта пишеш. Тамо си објаснила ово што сад овде не разумеш.

Не степенујем ја љубави, него има себичних љубави, као што су љубав према коцки, алкохолу, женама, власти итд. И има права безусловна љубав која је несебична и окренута према другима. Кад је дајеш онда је примаш, јер не може да је прими онај ко не може да је да.  У физици има закон да материјал који не може нешто да резонује, не може то ни да упије. Тако је и са љубављу, ко не може да је преда, не може ни да је прими. Да сведем рачун. Човек не може да воли себе ако не научи да воли друге. Свидело се то нама или не. 

Видим ти би мало да волиш себе па ћеш онда и друге, ал закони љубави су такви да ти то неће поћи за руком. Себичбост искључује љубав.

[Гром]

@ Гром

да, доста стоји што си написао, али не треба ствари генерализовати....ипак није све тако црно....имам и ја око себе доста људи из твог описа....али има и оних других.....хвала Господу на њима....

верујем у теорију да човек мора прво да научи да воли себе да би могао да воли друге...(овог пута не гооворим о Господу)....мислим да си погрешно схватио горе написано....ако ниси, онда извини....не мисли се да љубав према себи треба да буде изнад свих љубави, већ је то потпуно изједначено.....или волиш или не волиш....нема ту степеновања љубави, у смислу да неког волиш мало, неког више итд....значи заволевши себе спознајеш љубав и  онда знаш шта је то ''волети'' другог...

тако је и са осталим стварим у животу....кад неко каже разумем те како ти је што немаш деце, или што си неког изгубио и сл., то није тачно, јер то може знати само онај ко је то ''доживео''....само онај ко има такво осећање у себи....

 

још један додатак....знам многе које су све подредили деци или неким другим осбама, нису имали свој живот, нису препознали своје жеље, потребе....и кад су деца отишла од њих и започела самостални живот, настала је катастрофа....они више нису могли да живе њихов живот а нису имали свој....е, онда настају пребацивања, оптужбе...

Има људи који верују да се човек вреднује по имању и целог живота раде да би што више стекли и задовољили своју потребу да се докажу кроз имање,знање,титуле итд. Све то они себи представљају као да раде за своју децу, али истина је сасвим нешто друго. Такви науче своју децу да је најпрече у животу доказати се богатством па деца да би задовољила своју потребу за доказивањем пред светом после оставе своје родитеље јер је прече доказати се пред светом него допустити да нас брига о родитељима спута у њиховом успону.На крају крајева и деца треба својој деци да омогуће благостање. А истина је да ће тако само своју децу научити да им никада не буде доста. Не треба родитељ деци да обезбеди богатство треба и деци оставити да имају око чега да се труде. А онда ће бити довољно пара да уживају у животу и родитељи и деца. Кад деца не испуне очекивања родитељ онда су родитељи спремни и да се одрекну деце. Ето каква зна да буде родитељска љубав. Зато су она осећања која помињеш казна за лажну љубав.

[Бојан Сарачевић]

Ја сам мишљења да човек треба да задобије Дух Божији у себи. То није лако и за то се треба изборити. Е, онда треба волети Бога у себи.

Без Бога остаје "пала" човекова природа и слабости, а ко то може волети?

[JESSY]

@ Гром

 

баш ми је жао што сасвим другачије прилазиш овоме што сам''преписала'' у овој теми....ова тема није тако дубока и озбиљна ( као рецимо о усамљености и самоћи...) како је ти доживљаваш....живот није баш тако озбиљан....има мало и ''другачијих'' ствари и приступа, а да нису лоши или погрешни....људи су различити, имају различите проблеме и свако на овом форуму нађе и чита оно што му прија и одговара....постоји доста тема на форуму које ја не читам али ни не коментаришем...важно је прихватити ту различитост....рецимо ова тема је намењена несигурним особама са врло мало самопоуздања, особама које нису биле вољене, поштоване....и зато оне мисле да су лоше јер их нису волели и не воле себе, не поштују себе и зато је за њих овај живот много болан....колико је деце остављено по домовима, или живе са једним родитељем, и због недостатка љубави су ''осакаћене'личности.....е, да би такве личности постале здраве, потребно је да овако нешто схвате...и кад постану комплетне , зреле личности, онда ће на прави начин и да се понашају према другима....то је један приступ....врати се на почетак и поново прошитај шта је стварно написано....ја нигде не видим то што си ти написао...

 

и одакле ти идеја да је не знам шта је безусловна љубав....   ? знам врло добро....зато што ја лично доживела ''условну''љубав, а хвала Господу, ипак безусловну волим своју децу ( на пример)....пошто се не познајемо, како можеш само на основу пар редака да ме тако добро упознаш....?

Видим ти би мало да волиш себе па ћеш онда и друге, ал закони љубави су такви да ти то неће поћи за руком. Себичбост искључује љубав.

 

ова реченица је врло дегутантна....

 

све у свему , ушао си у неку полемику која нема везе са постављеном темом....жао ми је што си погрешно схватио...не замери...

[Гром]

Ako se kontinuirano dajemo drugima a sebe zaboravljamo, ostaćemo prazni, umorni, frustrirani i nesrećni.

Ова реченица лкоју си подебљала говори да ти немаш искуство праве љубави, иначе овако нешто неби могла да напишеш. Осећања која помињеш нису карактеристична за безусловну љубав већ за једну од себичних љубави. А ти то незнаш?  Значи немаш то искуство.

Човек који даје из љубави он се осећа испуњено а не празно. Ако помињеш празнину то је сигуран знак да ниси осетила испуњеност која долази као последица давања из љубави. Значи да никад ниси давала из љубави.Тако и за сва друга осећања која помињеш.

Али боље да не улазимо даље јер ме очигледно не разумеш.

[Гром]

Људи мешају осећања праве љубави са осећањима себичних љубави. Кад човек гаји себичну љубав и из љубави према себи чини нешто. Кад то што је чинио донесе плодове тада се он осећа срећним, Еуфорично осећање  које осећамо када нам се испине жеље није осећање које долази од праве љубави већ од љубави према себи. А кад се жеља не испуни тада имамо лоша осећања попут туге. значи наше себичне љубави имају полове. позитивну страну и са њом осећај среће и испуњености због тога што је жеља испуњена.као и негативну страну са осећанима страха да се жеља неће испунити и туге када се не испуни. Осећање Радост које је последица праве љубави према ближњима је ту негде на средини између позитивних и негативних осећања која су производ љубави према себи. Ту пример са кретањем кроз тунел. где је најбоље да се крећемо средином јер кад смо себични тада ударамо у зидове тунела. 

 

Живимо у свету са искривљеним вредностима па је онај ко има децу аутоматски вреднији од оног ко нема. то чини да ми у својој потреби да се докажемо вреднима желимо да имамо децу. И када их добијемо ми се осећамо сретнима, Зато ми волимо децу себично, не из љубави према деци већ из љубави према себи јер нас деца чине већима у друштву, подижу нам углед. И свако ће рећи ја волим своје дете, не видећи да је љубав према себи узрок љубави према детету, Такав после улаже у дете, да га дете прослави јер сам није ништа постигао у животу. Такав запоставља себе и свој живот све из жеље да дете постане НЕКО па да на тај начин и родитељ постане НЕКО. Трпи лоше животне услове, мучи се у иностранству, жевећи у некој шупи да би што више уложио у дете неби ли га оно прославило. И кад дете напусти таквог родитеља тражећи пут ка успеху тада се родитељ осети изневереним. Каже: толико сам љубави уложио у дете а но ми тако враћа. А истина је да је он сво време улагао у своју жељу да буде већи од других, у своју љубав према величини. Такав родитељ никада није искрено волео своје дете већ себе.

Из потребе да будемо велики и успешни ми бирамо пријатеље. па је пожељније да за пријатеља имамо доктора, професора, официра, онда улажемо у таква пријатељстава, лажемо себе да искрено волимо те људе. У ствари му те људе волимо из љубави према себи и из истог разлога дајемо себе.Када наши пријатељи учине да се ми поред њих осећамо малима, или пријатељство са њима умаљује нас тада се ми таквих пријатеља одричемо и осећамо се изневеренима. А све то јер се нисмо искрено давали, из љубави према ближњем, већ смо се давали из користи. Дакле кад нас пријатељ чини великим ми се осећамо срећним поред таквог пријатеља а када нас умаљује ми смо несрећни и незадовољни таквим пријатељем, јер љубав према себи је већа од пријатељства. Ако је ин да идемо у позориште и ако ћемо тако бити већи ми ћемо волети позориште. Ако је ин да навијамо за звезду и тако ћемо бити већи ми ћемо волети звезду, али ако звезда изгуби тада ћемо је мрзети зато што нес је умалила.Из љубави према себи ми идемо на утакмице клуба који волимо а када клуб изгуби ми патимо.  Све себичне љубави имају две врсте осећања позитивну када добијамо том љубављу и негативну када губимо, Себична љубав нема средину. Средина је резервисана за праву безусловну љубав, Као кад сунце греје у пролеће,нит је хладно нит топло већ онако потаман.

Зато:

Ako se kontinuirano dajemo drugima a sebe zaboravljamo, ostaćemo prazni, umorni, frustrirani i nesrećni.

Ова осећања која се у овој реченици помињу говоре да онај ко их има никад није себе давао другима већ је увек улагао у себе и своју љубав према себи.Зато и има таква осећања.

Такав ће рећи: Џеси је у праву, ја сам се целог живота давао другима и себе запостављао и сада се опсећам празним, изфрустрираним, уморним.. А истина да се тај никада није дао другима ради других већ увек ради себе.

Џеси, можда теби изгледа као глупост моје инсистирање, али мора да се зна да права љубав никада не изазива лоша осећања,и да су лоша осећања увек израз мржње јер онај који воли друге из користи тај мрзи друге.

И лопов краде из љубави према себи, и срећан је кад му успе, Видиш како ђаво уме лепим осећањима да награди човека за мржњу.

Зато трерба двапут да се замслимо кад кажемо да волимо своју децу, ко зна можда себе више волимо! 

НИКО КО СЕ КОНТИНУРАНО ДАВАО ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊИМА; не може да има осећања која помињеш.

[YOKA]

Трпи лоше животне услове, мучи се у иностранству, жевећи у некој шупи да би што више уложио у дете неби ли га оно прославило. И кад дете напусти таквог родитеља тражећи пут ка успеху тада се родитељ осети изневереним. Каже: толико сам љубави уложио у дете а но ми тако враћа. А истина је да је он сво време улагао у своју жељу да буде већи од других, у своју љубав према величини. Такав родитељ никада није искрено волео своје дете већ себе.

 

Волела бих, пошто сте речити, ето паде ми онако на ум, како тумачите пажњу и љубав родитеља према деци оболелој од разноразних не излечивих болести или према деци са посебним потребама, која су слепа, глува, аутистична и сл?  

Мада док сам читала наслов ове теме уопште ми није изгледала као тема посвећена родитељству, већ насупрот...Можда грешим...

али баш бих волела да ми протумачите емоцију која је опхрвила мајку дечака који је умро од рака или није стигло живо, једноставно није издржало до дана када је заказано пресађивање неког органа јер агенције нису успеле да продају стан од тих истих родитеља??? 

Још на крају после толике жртве (просјаћење од врата до врата и продаје свега) останете  и без детета...(((

Где ви ту видите лепа осећања??? 

Могу вам рећи да сте ви екстра када имате овакву формулу за љубав...