О васпитању деце

[JESSY]

Не буди значајан

Ова забрана се даје онда када одрасли својим речима или поступцима смањујузначај детета: "Деца морају да знају где им је место", "Ти још увек ништа непредстављаш", "Ти си још сувише мали", "Ти не заслужујеш толико пажње" ислично. У породицама које декларишу оваква начела деца као да сметајуродитељима који су обузети својим пословима и проблемима. За њих јенајзгодније оно дете којем ништа није потребно и које ништа не жели. Али таквадеца не постоје. Зато када дете почиње да испољава ове или оне своје потребе ипри томе привлачи на себе пажњу, овакво понашање јако љути родитеље и они муу овом или оном облику говоре: "Зар не схваташ да нам сада није до тебе, да сунаши послови важнији од твојих хирова". Тада пре или касније дете закључује:"Да би ме мама и тата волели треба да будем миран и скроман, да се не истичем".Деца васпитана на основу овакве забране обично одрастају са убеђењем дањихово мишљење или њихови интереси не заслужују пажњу и да су мишљења иинтереси других људи далеко важнији. Зато она непрестано жртвују своје потреберади туђих. Овде треба разликовати здраво одрицање од егоизма, одрицањезасновано на поштовању интереса другог човека и свесном жртвовању својихинтереса у име бриге о њему, од неуротичног алтруизма. У основи овог другог нијесвесно и добровољно одрицање од својих интереса, већ одрицање изнуђено иизазвано страхом да ће их други одбацити, исто онако као што су то чинилињихови родитељи. Овакав упадљиви алтруизам при томе има скривени циљ - дазаслужи одобравање због принесене жртве. Опет је на делу типична породичнасхема: ако је дете било неприметно и није привлачило на себе пажњу то јеизазивало одобравање родитеља (ако се одобравањем може сматрати одсуствогнева и незадовољства)

[JESSY]

"Не буди дете" Ова забрана обично потиче од родитеља који теже да њихова деца што је могућепре одрасту. Они покушавају да од њих направе "мале мушкарце" и "мале жене",те као да им говоре: "Ти си већ велики и мораш да нам помажеш", "Не плачи,плачу само мали". Ове поруке су упућене још сасвим малој деци. Често забрану"Не буди дете" усвајају у породици старија деца којима поверавају бригу о млађојбраћи и сестрама. При томе детету намећу за њега претешко бреме одговорности.На пример, једна моја клијенткиња је причала како су јој, када је имала седамгодина, родитељи наређивали да путује кроз цео град да би доводила малог братаиз дечијег вртића.Родитељи подстичу прерану зрелост детета, поносе се њоме. Код таквих јеродитеља по правилу властито детињство било тешко; они су некада одлучили усвоје име да је "бити мали рђаво" и зато они као да пожурују своје дете да штопре одрасте.Ако је мајка изгубила мужа, веома јој је тешко да одгаја дете сама и зато може дага подстиче да се понаша као одрастао човек: "Ето ти си мој помоћник".Дете у таквој ситуацији пристаје на то да се мами свиђа његово зрело понашањеи, да би заслужило њено одобравање и љубав, оно несвесно доноси унутрашњуодлуку: "Више нећу бити мали", "Бићу одрастао".У чему је проблем, чега има лошег у томе што ће дете брзо постати одрасло? Ствар је у томе што је веома важно време у животу сваког човека време стицањаискуства да буде мали и слаб, када о њему може да се побрине неко ко је већи и јачи од њега. То код човека формира важну навику да се ослања на друге, даужива подршку других људи - мудријих, јачих, компетентнијих у нечему. Насупроттоме, прерано сазрела деца навикавају се на то да се ослањају само на себе. Онамогу много да дају другима, али им је тешко да добијају нешто за узврат. Тоствара унутар њих осећање ускраћености. Она се налазе у стању напетости иумора од своје претеране одговорности, јер увек преузимају на себе више негошто могу да поднесу.

[Драган άσημος :)]

Једна мајка се жалила да је син више не слуша, не одлази у цркву, и томе слично.

Рекао сам јој: Толико година си вршила притисак на њега: Учини ово… пођи овамо…

Сад он жели слободу. Немој му говорити: Учини овако… учини онако…

Само се са љубављу и у тајности моли за њега. (Старац Порфирије)

[JESSY]

  "Немој да одрастеш" 

Најчешће се ова забрана преноси с мајке на њено последње или пак једино, аликасно дете у породици, када оно почиње да се приближава адолесцентномузрасту. Мајка се несвесно боји усамљености и старости која се приближава. Ако је дете мало, потребно му је старање. У том случају за њу је оно потврда да ће муона бити потребна. Родитеље може да плаши губитак блискости с дететом, која јемогућа када је оно било мало. Малишана можеш да узмеш у руке, да га помилујешпо главици. Али ето, он постаје одрастао и тога више нема. По правилу, овај страх је својствен одраслима чији су односи с родитељима у адолесцентном узрастубили неуспешни, услед чега су се емоционално дистанцирали од њих. Таквиродитељи као да не примећују одрастање своје деце и настављају да се понашајупрема њима као да су мали. На пример, телефонира мама: - Хоћу да закажем консултацију за дете.- Добро, колико је година вашем детету?- Двадесет једна.Они често називају своју већ одраслу децу деминутивима, на пример, "Кољенка","Мишењка", Као да су још сасвим мала.Ову забрану такође често преноси отац кћери која је достигла адолесцентниузраст, када он са страхом осећа да се у њој буди сексуалност. У том периоду отацсе често дистанцира од кћерке, избегава додире с њом које је пре тога себидозвољавао, забрањује јој да носи одећу одрасле особе, да се дружи с дечацима итако даље. Штавише, може да постане веома агресиван према кћерци. Тада онаможе да објасни себи његово понашање као поруку: "Немој да одрастеш, иначе тенећу волети".Последица забране "Немој да одрастеш" може бити то да ће младић или девојкаостати дете, упркос томе што им у личној карти пише да одавно више нису деца.То значи да човек и даље остаје зависан од својих родитеља, иако би већ мораода постане самосталан. Оваква зависност се може испољавати како наматеријалном плану (живи заједно с родитељима, добија од њих помоћ у видуновца или намирница), тако и на емоционалном плану (жеља да обавезно добијеод родитеља одобрење за своје поступке и намере). Одрастао син или кћерка незаснивају своју породицу. Понекад и улазе у брак, али се он врло брзо распадазбог уплитања родитеља, пошто изабраник сина или кћерке није по укусу оцу илимајци. При томе се ствара утисак да, по мишљењу родитеља, на целом свету неманикога ко би био достојан да постане животни сапутник њиховог љубљеног чеда.Ако овоме ипак пође за руком да створи породицу, по правилу, родитељи вршеснажан утицај на живот младих, као и на одлуке које ови доносе

[JESSY]

"Не постижи успех" 

То је врло распрострањена забрана. Могуће је неколико различитих варијанатапородичних међусобних односа који воде његовом формирању. Родитељи могубити стално незадовољни понашањем детета и критиковати га због грешака. "Тисве радиш погрешно, погледај другу децу", "Ја сам у твојим годинама..." При томечесто реални успеси детета могу бити непримећени или се једноставно схватајукао нешто што се подразумева. У њему се ствара утисак да су његове погрешкеродитељима далеко важније него успеси, јер на њих обраћају већу пажњу. Накрају дете почиње да мисли да ће, ако буде успешно, родитељи потпунозаборавити на њега. На тај начин, оно преводи њихову поруку за себе овако:"Када си успешан, ниси нам потребан", а то је за њега једнако забрани "Непостижи успех".Догађа се такође да родитељи сматрају свој живот несрећним и неуспешним.Породична атмосфера пуна малодушности и песимизма, као и целокупне приликеи разговори у породици, дају деци општу идеју: "Вас не чека ништа добро уживоту". За дете то звучи често као својеврсна забрана успеха, јер оно мора бити једнодушно са својим родитељима.

[JESSY]

Не буди оно што јеси"

Ова порука се најчешће даје детету "неправилног" пола. Ако мајка има два дечакаи жели девојчицу, а при томе се поново рађа дечак" она може од њега направитидевојчицу. Купује му одећу упадљивих боја, учи га женским ручним радовима -плетењу и везењу, захтева од њега да буде веома марљив и уредан. Син не сме датрчи с другим дечацима у дворишту, већ да иде у музичку школу. Њена порукапри томе гласи: "Буди као девојчица, иначе те нећу волети".

  Исто тако и отац који чезне да има сина, може да покуша да претвори своју кћеркуу дечака. Често девојчица као да осећа очеву чежњу за сином и у себи доносиодлуку: "Да бих угодила тати, да би ме волео, постаћу дечак". Она носи одећудечака, игра се разбојника, пење се на дрвеће, иде са оцем на пецање,одушевљава се мушким спортовима и тако даље.И дечак, и девојчица, који осећају да је њихов пол "неправилан", у зрелијимгодинама могу имати проблеме са својом полном припадношћу, то јест, неће моћида се осећају као прави мушкарац, односно жена

[JESSY]

"Не буди нормалан" и "Не буди здрав"Ако се родитељи брину о детету и испољавају занимање за њега само када јеболесно - то је једнако поруци "Не буди здрав". Исто тако родитељи могупримећивати дете када се код њега појаве неки проблеми - неко га је избио,показао је лошу дисциплину у школи, разбио је суседима прозор. Самим тим ониподстичу проблематично понашање детета и као да га због таквог понашањанаграђују својом пажњом. На тај начин, они му шаљу поруке: "Не буди нормалан","С тобом мора да нешто није у реду". И једна, и друга забрана формирају коддетета мученички став у каснијем животу: "Да би ме волели и бринули се о мениморам да патим, да болујем, са мном мора да се нешто догађа"

[JESSY]

Забрана "Не чини" 

У религиозним породицама став "Не чини" често се даје детету кроз извитоперенотумачење принципа послушности и потчињавања вољи Божијој и родитељској. "Несмеш да чиниш оно што хоћеш, већ само оно што ти наређују родитељи, јер онибоље од тебе разумеју живот". То је уобичајена порука деци у оваквимпородицама. Супротна страна ове поруке "Ти си слаб, глуп и беспомоћан, те затоништа не можеш да учиниш правилно" - постаје основа самооцењивања деце којуова касније преносе и у свој живот одраслих личности.Суровији облик гушења воље детета, а касније и одраслог човека, његовеодговорности за своје поступке, јесу формулације типа "Бог хоће од тебе", "Богу јеугодно да ти...", "Тако хоће Бог", у случајевима када други човек (родитељ илисвештенослужитељ) у име Бога изражава своје властите погледе или жеље. У томслучају, човек којем се обраћају са оваквим тврђењем бива готово у безнадежномположају: јер још може и да се не сложи с вољом родитеља, али да не прихвативољу Божију - то је већ исувише.Типична животна схема човека који је васпитан на основу забране "Не чини" јестетежња да пребаци одговорност за свој живот на туђа плећа, а животна пасивностпродире и у духовну сферу. Такав човек пребацује одговорност за све што му седогађа на Бога. "Тако је Богу било угодно" - то је за њега најтипичније објашњењевластитих животних ситуација. Односи с духовником граде се по истом принципу:

он покушава да претвори свештеника у саветника у вези са свим својим животнимпроблемима, да пребаци на њега одговорност за доношење одлука.Лик Бога код тих људи је јако искривљен. Бог је за њих онај исти родитељ који ихлишава сопствене воље. С једне стране, они му се покоравају, а с друге - унутарњих има јако много неизраженог протеста који им смета да на прави начин виде иприхвате Божију вољу.

[JESSY]

Забрана "Не буди"

Односи с Богом код људи чије су животне схеме засноване на родитељскојзабрани "Не буди" имају по правилу негативан карактер… Ако и признајупостојање Творца, они се веома гневе на Њега због неправди које допушта. СликаБога за њих је слика родитеља који их не воли, који их чак понекад суровоодбацује. Овакво схватање или развија депресију код тих људи, или доводи дожеље да изразе свој протест кроз неприхватљиве облике понашања (као и уодносима с родитељима) - самоубиство, дроге, алкохол и тако даље.Други одбрамбени став у том случају је ратоборни атеизам. Да би избрисало изсвог живота бол одбацивања и суровости од стране родитеља, дете се, кадаодрасте, може одрећи својих родитеља и истовремено свега што је с њимаповезано. Оно као да их брише из свог живота говорећи: "Ја живим незахваљујући вама, већ упркос вама". Ако Бог за таквог човека личи на његоверодитеље, поричући Њега, он самим тим као да себе штити од неправедности исуровости које приписује Богу.

[JESSY]

Забрана "Не буди значајан"Слика Бога за људе који су васпитани на основу ове забране јесте слика родитељакоји одбацује, који је обузет својим проблемима и који је незаинтересован запотребе и жеље сопственог детета. Такви људи сматрају да нису потребни Богузато што су страшно грешни. Сетимо се да се у њиховим породицама главним"грехом" сматрао покушај детета да привуче пажњу родитеља, да затражи од њихнешто. Они су убеђени да Господ неће услишити њихове молитве, те се зато неодлучују да Га моле за помоћ у решавању својих проблема, а ако то и чине, ондато чине с великим неверовањем.У црквеном и религиозном васпитању врло често се користи варијанта забране "Небуди значајан" која гласи овако: "Не буди значајан за Бога". Човеково умањивањесвога Ја, признање свог несавршенства, слабости и немоћи јесте веома важнастепеница на путу стицања вере и живог општења с Богом. Али слабост инесавршенство нису повод за одбацивање. Дете је мало и слабо, оно није у стањуда реши многе проблеме, али то не значи да родитељи треба због тога да гаодбаце. Напротив, за родитеље пуне љубави деца су главна вредност. Исто тако иза Оца небеског који је пун љубави сви смо ми с нашим слабостима инесавршенством Његова деца Коју Он воли.

[JESSY]

  "Не буди дете"

Одрастао човек који убија у себи дете обично не изгледа као да је сасвим жив. Поправилу, код њега је све веома промишљено, веома правилно и рационално, самошто му недостаје искра у речима и делима. Али дечија непосредност, наивност,вера у чудо, слобода од многих условности - то су оне способности и својства којасу тако неопходна за истинску веру и живо богоопштење. Сам Господ нас састраница Светог Писма призива: "Будите као деца". Зато што је управо у дечијемстању и доживљају света човек најотворенији за Бога, отворен је вери уневидљиво, отворен је чуду. Сетимо се еванђељске приче о сусрету Господа саЗакхејем (Лк. 19,1-11). Закхеј је угледан и богат човек, старешина цариника,жели да види Учитеља, али је сувише малог раста, а око њега је огромна гомиланарода од које ништа не види. И тако се он, заборавивши на свој висок положај,подстакнут само тежњом да види и чује Христа, пење ради тога на дрво. Уопште,он се понаша као дете, потчињавајући се заносу и заборављајући све могућесоцијалне условности. И следи награда - Господ га види и обраћа му се.Када родитељи покушавају да прерано од детета направе одраслог човека, оно,одазивајући се на њихове жеље, као да "искључује" из себе дечија осећања иначине понашања. Постати одрастао, у нашем друштву значи постати логичан,рационалан и у свему се уздати само у себе. И тако, одрастао човек, лишенмогућности да се понекад осећа као дете, губи истовремено и способност за живои непосредно општење с Богом. Он је или скептично настројен према вери,сматрајући је неуспешним човековим покушајем да превазиђе сопствену слабост уовом свету, или, ако и покушава да схвати Бога, то чини више умом него срцем. Ато је умногоме пут који води у безизлаз. Јер изданку вере је веома тешко да сепробије кроз нужност логичког образлагања Промисла Божијег. Разумом и логикомТворца је немогуће схватити јер по изразу архимандрита Софронија: "Тамо гдедејствује Бог наука је неупотребљива".

[JESSY]

"Немој да одрастеш" 

Ова забрана је супротна претходној и изражава одбијање родитеља да њихов синили кћерка постану одрасли, те подржавају зависност деце од родитеља. Самимтим нарушава се Реч Божија: Оставиће човек оца својега и матер своју иприлепити се жени својој; и биће једно тело (Пост. 2, 24). На тај начин, Бог језаинтересован за то да се деца, одрастајући одвајају од родитеља, да стварајусвоје породице и умножавају људски род.Друга животна последица за човека који је одлучио да остане дете и да не одрасте јесте одрицање од самоостварења. Детињство је време надања. Ми се надамо даће дете, када одрасте, испољити најбоље од онога за шта је способно, да ћеостварити оне таленте које оно поседује и које му ми помажемо да развије. Али засада је он мали и ми од њега нешто велико не очекујемо.Ако је прихватио од својих родитеља забрану "Немој да одрастеш", човекнаставља да и даље остаје дете цео свој живот, самим тим избегавајући служењеи закопавајући у земљу таленте које му је дао Господ. Дечија психологија сесастоји у томе да више добија, него да даје. Зато је такво одрасло дете усмеренотоме да троши, а да ништа не пружа заузврат. У другим људима - супружнику,руководиоцу, пријатељима, тражи пре свега онога ко је увек спреман да сепобрине о њему, да реши уместо њега све његове проблеме. Односи с Богом кодњега такође имају паразитски карактер. Он очекује да ће у извесном тренуткуГоспод једноставно узети и дати му оно што му је толико потребно и што за њега,с његове стране, не захтева никакве напоре. Када се овако нешто не догоди, онможе да се љути на Бога као на родитеља који се недовољно брине о Својој деци.

[JESSY]

"Не буди успешан" 

Избегавање успеха у било којим областима (лични односи, финансије, посао идруге) јесте лајт-мотив људи чији је живот заснован на овој забрани, јер за њихпостизање успеха значи губитак љубави. Врло често, разочаравши се у живот, онидолазе до вере у Бога. Али при томе њихова вера умногоме има компензаторникарактер: у хришћанском вероучењу они налазе за себе утеху у позиву да оставесве земаљско и траже само царство небеско. То веома подсећа на басну о лисиции грожђу, када је, не успевши да се докопа наизглед укусног грожђа, лисица себетешила тиме да је оно зелено и кисело. Лисица се одрекла грожђа изнуђено, незато што је оно за њу изгубило вредност, већ зато што није успела да га седокопа, то јест, она се у тој ситуацији показала неуспешном. Али том приликом јепокушала да себе превари, тврдећи да је грожђе заправо лоше. Исто тако се инеки људи намерно одричу социјалног успеха. Не зато што не желе да имају многоновца, добар посао и службени положај, већ зато што су претрпели неуспех на том пољу. При томе су обезвредили све те ствари, иако их се у дубини душе нисуодрекли. Међутим, тешко је да ће то сами себи признати.Њихови родитељи су им забрањивали да буду успешни. Исто тако им се чини да јеи Бог противник сваког успеха у световним пословима, те да ће им, ако будузарађивали много новца, живели у добром стану, возили скупа кола, Бог обавезноокренути леђа, а можда их и казнити. Насупрот томе, ако се одрекну свега тога,удостојиће се Божије награде. При томе им је веома тешко да схвате да њиховнеуспех у животу није воља Божија, него, можда, родитељских ставова које судубоко усвојили у детињству.

Важно је схватити да нам Господ не забрањује да будемо успешни. Љубљени,молим се да у свему добро напредујеш, и здрав да будеш, као што ти добронапредује душа (3 Јн. 1,2), Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твојпокаже у свему (1 Тим. 4, 15). Господ упозорава на неправилан приступматеријалним вредностима, када се она од средства за служење претварају у циљкоји је сам себи довољан, када материјално богатство постаје важније од духовногбогатства. Христос говори: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и овоће вам се све додати (Мт. 6,33). Обратите пажњи на то да вам Он не говори да вамвише ништа није потребно; Он говори: "Све остало ће вам се додати".У неким религиозним породицама васпитање деце почива на одрицању од билокакве социјалне успешности. Дете се не припрема за то ће, када одрасте, моратида има професију, да зарађује новац и издржава породицу, и тако даље. То јепогрешно зато што је за остваривање служења врло често потребан новац, например, да би човек одгајао децу, градио храмове, издавао богословскулитературу и слично. Зато је важно да људи који врше служење не само добропознају Еванђеље и умеју да се моле (то је неоспорно неопходно), већ је такођеважно да поседују пословне и организационе способности. Зато је, да би деца,одрастајући, могла корисно служити Богу, важно васпитавати их као делатне,социјално активне и успешне људе. Од људи неуспешних и несрећних,разочараних у живот и у људе, тешко је очекивати добре плодове на њивислужења Богу и својим ближњима.

[JESSY]

"Не буди здрав" 

Болест је главни начин стицања љубави и пажње за људе који су одрасли упородици где је главна забрана била "Не буди здрав". Да би био вољен таквомчовеку је неопходно да буде болестан. Управо зато он себи несвесно ствараболест. Болујући, он, с једне стране, пати од болести, а с друге, стиче потајнозадовољење од бриге и пажње коју му пружају ближњи. Ако је верник, болест зањега постаје и део општења с Богом, јер у својој болести може видети знак Божијемилости према себи

Међу верницима је распрострањено мишљење како Господ шаље људима болестии патње из љубави према њима, у име њиховог властитог добра. Међутим, кудагод је долазио Исус Христос, тамо се болест повлачила. У потпуности јавившикарактер Бога Оца, Исус ниједном није рекао: "Ето, теби је за спасење корисно да још болујеш". Он је давао исцељење свима који су га за то молили.Прича се такође да је, ако одавно није боловао или му се нису догађале никаквенепријатности, Бог таквог човека заборавио и оставио. Оваква размишљања усуштини садрже забрану "Не буди здрав". Али такву забрану нам не даје Господ.Нажалост, стварајући слику Бога по свом образу и подобију, људи уносе тузабрану у своје општење с Њим, ослањајући се на искуство добијено уродитељској породици.Нема ниједног места у Светом Писму где би Исус послао некоме болест или бирекао људима: "Болујте и кроз то ћете се спасти". Напротив, еванђељске страницесу препуне примера исцељења и оздрављења људи кроз општење са Христом.Треба се замислити над тиме да ли нам Господ шаље болести као знак Својепосебне љубави, или су болести дело наших властитих руку, а оздрављењесадејство наше одговорности за болест и Божијег одговора на молитву нашевере.[1]Авај, да би стекли Божију милост многи људи несвесно теже болести, исто онакокао што су чинили то у својој породици, тражећи пажњу од најближих људи

[JESSY]

САВРЕМЕНА ДЕЦА И ЦРКВЕНИ ЖИВОТ

 Мајушни црквењаци и искушенице у подрасницама - дирљиви призор илитрагедија? 

У неким кућама увек влада нека мрачна атмосфера.Неке религија чини невеселим и суморним. Али то није хришћански.Религија коју надахњује реч Христова ведра је и радосна.Света Мученицацарица Александра Фјодоровна.

 Сећам се једног занимљивог случаја из моје пастирске праксе.Мајка је ушла у Цркву у зрелим годинама. Сама васпитава кћерку. Девојчица има13 година и родила се у мајчиним позним годинама. Обе су веома везане једна задругу. Најближа и једина пријатељица мајке је кћерка и једина пријатељицакћерке је мајка. Девојчица је почела да има проблеме у дружењу с вршњацима:- Мене у школи нико не разуме, нико неће са мном да се дружи.Почињемо да анализирамо. Испоставља се да свакој другарици која јој дође укућу мајка обавезно налази неки недостатак, пошто је љубоморна на све.Дружење с новом другарицом се завршава благим мајчиним алузијама:- Погледај само како је она неуредна...- Она је неверница...- Ова девојчица није озбиљна, она не може бити добра другарица.- Настјини родитељи су лоши...Дете није у стању да схвати зашто ни са ким не може да се зближи. Ситуација секомпликује још и следећим околностима: када је девојчица имала око шестгодина, била је с мамом за празник у манастиру који је посетио патријарх. Када јепатријарх излазио из храма након завршетка богослужења, мајка је привеладевојчицу патријарху ради благослова и у општој галами је замолила:

  - Ваша Светости, благословите је да буде монахиња.Најсветији патријарх је, крећући се кроз масу народа, дао благослов девојчици.Од тог тренутка мама сваки дан подсећа своју кћерку:- Пази, тебе је патријарх благословио да будеш монахиња. И зато се припремај, негреши, дечаке не загледај... Иначе ћеш ићи против благослова.С једне стране, јака везаност за мајку, а мама је све већ решила уместо кћерке, ас друге, у девојчици почиње да се разоткрива личносни потенцијал, она почињеда тражи свој животни пут. Одрастајући, девојчица ће се сигурно суочити с веомаозбиљним проблемима. Прво, чак и ако оде у манастир, и тамо ће остати њенавезаност за мајку, она ће и тамо чезнути за њом. Монаштво пак претпостављаслободу од претераних веза крвног сродства. Јака међусобна везаност крвнихсродника може ометати духовни раст. Друго, жеља да иде у манастир у датомслучају није слободан избор девојчице, већ мајчин сан, на чије је остварењеосудила своју кћерку.Сваки човек је одговоран за свој животни избор и за своје одлуке. У овом случајусудбину девојчице је, наравно, решила мама, не остављајући јој никаквог избора.Од овакве неистине у људским односима живе данас многи верници.