О васпитању деце

[JESSY]

Зашто су се родитељи обратили за помоћ управо сада? Врло важно је увиђање зашто су се родитељи обратили свештенику за помоћуправо сада. Зашто су проблеми у односима постали нарочито заоштрени управосада? Шта се изменило у односима с дететом или у самом родитељу у последњевреме?Догађа се да иза заоштравања односа стоји једноставно природни процесодрастања детета и његово напуштање родитељске контроле. Али овоме најчешћедоприноси нагла промена ситуације - било у животу детета, на пример: он севратио из војске, уписао се на факултет и као резултат тога могућност контроле сесмањила; било у животу родитеља: он је отишао у пензију и стекао слободновреме и душевне снаге да више времена посвети породици; или су се пакродитељи развели...

[JESSY]

Зашто су се родитељи обратили за помоћ управо сада? 

Врло важно је увиђање зашто су се родитељи обратили свештенику за помоћуправо сада. Зашто су проблеми у односима постали нарочито заоштрени управосада? Шта се изменило у односима с дететом или у самом родитељу у последњевреме?Догађа се да иза заоштравања односа стоји једноставно природни процесодрастања детета и његово напуштање родитељске контроле. Али овоме најчешћедоприноси нагла промена ситуације - било у животу детета, на пример: он севратио из војске, уписао се на факултет и као резултат тога могућност контроле сесмањила; било у животу родитеља: он је отишао у пензију и стекао слободновреме и душевне снаге да више времена посвети породици; или су се пакродитељи развели...

[JESSY]

Четири скупине родитељских проблема 

 

Прва скупина. За њу је карактеристично одсуство контакта с децом. Родитељи незнају како она живе, чиме се баве. Немогућност да поразговарају с њима искренои отворено, ствара у родитељима осећај своје непотребности и отуђености одвластитог детета. За овакве ситуације су типичне изјаве типа: "Ја њега (или њу)уопште не разумем. Ништа о њему не знам - где иде, с ким се дружи. Он ми ништане прича, нема поверења у мене".

Друга скупина. Проблеми ове скупине повезани су са изазивачкиомаловажавајућим односом деце према родитељима. Међу њима непрестаноизбијају свађе и сукоби због ситница. Карактеристичне су жалбе родитеља: "Он сепрема мени стално дрско понаша, не узима ме у обзир - гласно пушта својуидиотску музику, неће да помаже у кући".

Трећа скупина. За њу је карактеристична брига за децу, бојазан да не живе онакокако треба да живе с гледишта родитеља. Понекад је то сукоб измеђунерелигиозног начина живота деце, њиховог одбијања да иду у храм, да се молеБогу и родитељског "мораш".Догађа се да родитељи сматрају децу несрећном, неуспешном, изгубљеном изалуталом у животу. Ево жалби овакве врсте: "Моја кћерка је у лошим односима смужем. Хоћу да јој помогнем да поправи породичне односе, али не знам како да тоучиним". Или: "Баћушка, мој син је напустио факултет који је студирао тригодине, спрема се да оде у манастир. Како на њега да утичем?" Мајка се жали дакћерка има само деветнаест година, а већ је направила три абортуса: "Шта дарадим с њом?"

зашто и како избијају сукоби, на чему се заснивајуузнемиреност и подозрења.

Четврта скупина. То су проблеми повезани с нестандардним, честопротивзаконитим понашањем деце. На пример: "Мој син узима дроге. Како да мупомогнем? Које молитве да читам? Којем стручњаку да се обратим?", или: "Мојакћерка је у блиској вези са члановима криминалне банде која се бави рекетом".У коју год скупину спадале жалбе, први задатак пастира је да распозна суштинупроблема, да схвати колико претензије и оцене родитеља одговарају стварности.Најочигледнији начин је прикупљање информација, конкретних чињеница.Обично је родитељ који се обратио свештенику "у праву" са свог гледишта, он јеговорљив и спреман да вам без потпитања исприча свој случај. Али да би седобила потребна информација о конкретним ситуацијама треба му постављатинепосредна питања о томе како су се развијали односи детета с родитељем, очему они обично говоре, зашто и како избијају сукоби, на чему се заснивајуузнемиреност и подозрења.

[JESSY]

ЉУБАВ ИЛИ ПРИВРЖЕНОСТ?

 

 Шта је то родитељска приврженост?

Пре свега треба да размотримо шта то покреће родитеље који хоће да решеконфликтну ситуацију - љубав, приврженост, родитељски егоизам или стварнабрига о деци? Зауставимо се подробније на схватању шта је то родитељскаприврженост и размотримо различите облике родитељске љубави.Енглески писац Клајв Луис описује приврженост: "Знам из искуства како насприврженост најпре учи да примећујемо, затим да трпимо, затим да будемосусретљиви и, најзад, да ценимо оне који су нам најближи. И ту се приближавамоопасној црти. Приврженост се не горди, као и милосрђе. Приврженост је скромна,приврженост је незлопамтива; она дуго трпи, милосрдна је, никад не престаје.Она нам открива у другима лик Божији, као што га открива смирена светост. Значили то да је то заиста Љубав? Значи ли то да нам друга љубав и није потребна?Значи ли то да домаћа топлина и јесте хришћански живот? Одговор је једноставан:'Не'. Готово сва својства привржености су батина са два краја. Она могу стварати идобро и зло. Ако се пусте на вољу, ако се ништа с њима не чини, она нам на крајуразарају живот.Као што смо видели, у приврженост спадају и љубав-потреба и љубав-дар.Почнимо од потребе - од тога да нам је потребна љубав.

[JESSY]

Приврженост је најнеразумнији облик љубави. Човек може да се веже за сваког.Зато свако и очекује да се други за њега везују. Ми знамо да пријатељство изаљубљеност треба нечим изазвати, тачније речено, заслужити је. Приврженост седаје бесплатно, она се 'по себи разуме'. Ми имамо право да је очекујемо. А ако јене дочекамо сматрамо да се наши ближњи понашају противприродно. МистерПонтифекс из Пута сваког тела (роман С. Батлера) ужасава се што га син не волии сматра да је то противприродно. Али њему не пада на памет да се упита да ли јеон учинио ишта што заслужује синову љубав. Краљ Лир почиње тиме што једанвеома непријатан старац не може да живи без привржености својих кћери.Не може се рећи да Лир не познаје приврженост. Он је просто опседнут љубављу-потребом. Да он на свој начин није волео кћери, не би захтевао од њих љубав.Најнеподношљивији родитељ (или дете) може доживљавати ту грабљиву љубав.Она не доноси добра ни њему, ни другима. У таквој породици једноставно немаживота. Када непријатан човек непрестано захтева љубав, љути се, приговара,виче или подмукло мучи људе око себе, они почињу да се осећају кривим (што јеон и хтео), а заправо ништа не могу да исправе. Онај који захтева љубав сечеграну на коју није стигао ни да седне. Ако у нама изненада никне нека нежностпрема њему, он ће је одмах угушити похлепом и жалбама. А своју љубав обичноморамо да доказујемо тако што ћемо грдити његове непријатеље: 'Кад би ме тиволео, ти би схватио какав је егоист твој отац...', 'Кад би ми помогао да изађем накрај са сестром...','... не би дозволио да са мном тако поступа'".[1]Моћ и власт родитељске привржености хтео бих да илуструјем конкретнимпримером.

[JESSY]

Четири врсте родитељске привржености Дакле, родитељска приврженост се из корена разликује од љубави. Она сенајчешће испољава у четири облика, у четири врсте.Прва врста коју ћемо размотрити јесте поседничка љубав. Обично се она изражавау тежњи родитеља да изазову у детету осећање глобалне зависности од њих.Разуме се, док је дете мало, везаност родитеља за дете очигледна је и апсолутна.Али ако се током одрастања детета она не смањује, постаје препрека на путудушевног развоја. Многи родитељи, покушавајући да задрже децу употчињености, користе своју родитељску власт, а понекад чак иду и на моралнууцену. Мајка апелује на највиша осећања одраслог детета: "Ја сам те одгајила,ноћима због тебе нисам спавала, а у старости нема ко чашу воде да ми да".Овакви родитељи гледају на дете као на своје власништво, сматрајући да имају насина или на кћер сва права.

[JESSY]

Амбициозна љубав је непосредна супротност безусловној родитељској љубави,оног идеала код којег родитељи воле личност детета, поштују његов животниизбор, чак ако се тај избор уопште не подудара са избором родитеља.Код амбициозне љубави родитељи приписују детету сва савршенства, за шта кодтрезвенијег односа не би било никаквог разлога, те не виде или скривају његовенедостатке, заборављају на њих. Испољавају тежњу да уклоне с пута детета свепрепреке, непријатности и тешкоће које обично савладавају људи његовогузраста. "Нека наш син живи боље него ми" - обично говоре такви родитељи,сматрајући да њихово дете мора бити заштићено од животних тешкоћа,ослобођено препрека које су они сами морали да савладавају у животу. Њега несмеју дотаћи ни болест, ни смрт, ни ограничење воље. Закони природе и друштвагубе моћ над њим, оно као да постаје средиште читавог космоса. "ЊеговоВеличанство Беба" - тако је један педагог духовито назвао објект амбициознеродитељске љубави.По убеђењу родитеља који пате од амбициозне љубави, дете је позвано даоствари њихове неиспуњене жеље и снове. Дечак мора да постане велики човек ихерој. Девојчица мора да добије за мужа принца или барем утицајног и богатогчовека. Родитељи преко детета стичу нову шансу за остваривање могућности којесу они сами пропустили (из ових или оних разлога). При томе су убеђени унепогрешивост свог родитељског става. Ево случаја који јасно показује живипример амбициозне љубави, случаја који ми је испричао пријатељ:Мој рођак се васпитавао управо тако: од детињства су му сугерисали да је онгеније, да ће надмашити свог деду - познатог лекара. Јединице у дневнику су једноставно завист и неприхватање наставника, а он има велику будућност.Унутрашњи конфликт је рађао побуну, изражавао се у асоцијалном понашању.Резултат: није напунио ни 30 година, а био је осуђен на дуготрајну затворскуказну; изаћи ће из затвора без посла, без образовања, без икаквих кориснихнавика и са инвалидношћу. А родитељи стално певају једну те исту песму...Ова, на први поглед дирљива родитељска љубав према својој деци није ништадруго до испољавање самозаљубљености родитеља, то је егоизам пренесен навластиту децу. Могу ли она у таквој ситуацији да схвате сопствена права, дапреузму одговорност ако у потпуности зависе од родитеља?

[JESSY]

Задовољење родитељских амбиција преко деце наноси штету како деци, тако иродитељима, јер ставља њихову љубав у зависност од понашања детета, то јест,љубав постаје услов. Родитељи не смеју да дозволе да њихове наде, тежње имаштања одређују карактер љубави према деци.Амбициозна љубав веома подсећа на поседничку љубав, јер приморава родитељеда на децу гледају као на објекте власништва, које треба користити за остварењесвојих надања. Нажалост, често се оваква испољавања амбициозне љубави могусрести и међу родитељима верницима. Тим поводом св. Јован Златоуст гневноистиче: "Када би то радили други, не би било тако ужасно; али када родитељи,који су искусили све у животу и који су заиста спознали како су испразна садашња задовољства, долазе до таквог безумља да увлаче у њих и друге, јерњима самима године више не дозвољавају (да им се препуштају) и, када битребало да саме себе прекоревају за претходне поступке, увлаче у њих и друге, ито још - будући да су већ близу смрти. Какво ће им онда бити оправдање, какавопроштај, каква милост? Они ће бити кажњени не само за своје грехе, него и заутицај на децу, било да успеју да их доведу до пада, било да не успеју".[4]Родитељи који имају од Господа духовну мудрост никада неће на рачун дететазадовољавати своје амбиције. Љубав родитеља-хришћана према детету мора битибезусловна, они га морају волети онаквим какво оно јесте, каквим га воли Бог, даби, добијајући снагу од његове љубави, могло извршити у животу оно што му јеБог доделио.

[JESSY]

Још једну, четврту врсту родитељске привржености условно ћемо назвати заменаулога. Неки родитељи исувише много очекују и захтевају од своје деце. Тизахтеви нису само превелики, него и преурањени. Овакви родитељи поступају сдететом као да је оно много старије него што заправо јесте. Дете није у стању дауради оно што од њега траже његови родитељи и зато и реагује на одговарајућиначин. Ствара се утисак да родитељи нису сасвим сигурни да их деца воле игледају на дете као на извор подршке, сигурности и љубави. Тешко да ће битипретеривање рећи да се у том случају родитељ понаша као преплашено дете којесопствено дете посматра као да је оно одрастао човек, способан да му донесеспокојство и љубав.Овде се могу издвојити два битна елемента: претерана очекивања, претеранизахтеви родитеља и при томе запостављање потреба самог детета, одбијањесуочавања са ограниченошћу његових могућности, с његовом беспомоћношћу.Ради се о озбиљном несхватању ко је њихово дете.Неки самохрани родитељи успостављају са својом децом (понекад чак са децом оддесет-дванаест година) односе поверења који подсећају на односе међупријатељима или колегама. То се догађа због тога што немају с ким да поделесвоје проблеме одраслог човека, због усамљености и незадовољства животом,животних тешкоћа или финансијских проблема. Самохрани родитељи понекад немогу да се односе према својој деци другачије. Они их доживљавају као својевршњаке, хоће да поверавају своје личне проблеме деци која још увек нисуспремна да схвате оно што се догађа. Овакви родитељи теже да својој деципостану најбољи пријатељи, успостављају с њима пријатељске односе,истовремено себе доживљавајући као да стоје изнад њих за степеницу више.Понекад се срећу крајње пројаве оваквог понашања: један отац је собом водио14-годишњег сина у пивницу да би од њега направио "правог мушкарца".Догађа се да се родитељи жале деци колико су "несрећни, разбијени животом". Утом случају родитељи престају да играју своју родитељску улогу зато што управородитељи морају да задовољавају душевне потребе детета, а не обрнуто. Оваквазамена улога омета природни психолошки развој детета

[JESSY]

Родитељи морају ослонац за дете. Захтевајући од детета душевну подршку, родитељ му наносиогромну штету и руши свој родитељски ауторитет.Неки сматрају да управо деца треба да постану њихова духовна утеха и извордушевне равнотеже. Они хоће да их дете "мази", да их умирује. А ако то изостане,ако је мали човек обузет својим проблемима, они га кажњавају. Када дете одрастеи почне да одбија да "мази" своје родитеље до старости, они малтенепроклетствима засипају главу "сурове" и "незахвалне" деце која су на неки начинодлучила да уреде свој живот самостално. Најчешће су такви родитељи суровиљуди који су потпуно способни да се сами о себи брину.Шта се може посаветовати оваквим родитељима? Треба се помирити с тим да детеније у стању да буде утешитељ, одрасло свесно биће, попустљиво и беспоговорнопослушно. То је противприродно за дете. Ако се оно примора да прихвати туулогу, оно ће се развијати ненормално, с различитим и, могуће је, тешкимпоследицама.Чињеницу непослушности адолесцента не треба схватати као трагедију.Непослушност је испољавање личности детета, видљиви доказ да се у њемуформира самостално вољно начело. Треба да нас забрине супротно:непромишљена послушност која предуго траје. Бескарактерност и потпунапотчињеност туђој вољи може касније осакатити човеков живот. "Безвољно дете"када одрасте неће моћи да самостално уреди свој живот, да каже одлучно "не"негативном утицају друштва.У вези с тим педагози скрећу пажњу на такву појаву као што је тврдоглавост ураном узрасту. Управо се тако испољава карактер детета у формирању.Сузбијајући тврдоглавост ризикујемо да истовремено сузбијамо личност детета.Кротећи привидну или тобожњу дечију самовољу треба бити веома опрезан.

[JESSY]

Из свега реченог уопште не следи да деца не треба да извршавају разумне захтеверодитеља и да им помажу. То само значи да деца нису дужна да надокнађујуемоционалне и душевне потребе родитеља који, са своје стране, немају права дато захтевају од своје деце.Драги родитељи, тражите подршку где год хоћете, само не у властитој деци!Код многих родитеља настаје потреба да са својом децом поступају као савршњацима. Да, заиста, бити љубазан, дружељубив, умети се играти с децом билокојег узраста - то је нормално. С децом се може разговарати на разне теме, алисамо у циљу развоја њиховог интелекта, а не ради тога да би се на њих пребацилисопствени психолошки проблеми. Нипошто се не сме "плакати на рамену"сопственог детета, саветовати се с њим поводом својих одраслих проблема, јер ћеона у противном осећати своју незаштићеност у овом свету. Наравно, понекад семожемо посаветовати са својим дететом-адолесцентом, али нипошто ради тога дабисмо пребацили на њега бреме доношења одлука или да бисмо добилиемоционалну подршку. Не смемо тражити од деце да нам олакшавају нашеневоље.Родитељ мора бити ауторитет за дете, да га усмерава, да буде онакав човек накојег дете може да се ослони и да се угледа, с ким може да се упоређује. Акородитељ престаје да врши своје очинске (мајчинске) дужности и не даје деципозитиван пример, она престају да осећају сигурност и лакше потпадају под лошутицај.Према томе, прва родитељска дужност састоји се у томе да се деца осећајувољеном, а друга - да родитељи морају за децу бити ауторитет и васпитавати их сљубављу.

[JESSY]

Родитељска љубомора

Када смо већ почели да говоримо о привржености, нипошто се не може заобићипроблем љубоморе. Приврженост и љубомора су две рођене сестре. Родитељскаљубомора се испољава у врло префињеним облицима. Родитељ може да осећаљубомору према друговима свог детета, књигама, музици, и, како већ рекосмо упредговору, према ауторитетним старијим друговима или духовнику. Ево штачитамо још код К. С. Луиса:"Још увек нисмо говорили о љубомори. Надам се да не мислите да од ње пате самозаљубљени; а ако мислите - погледајте децу, слуге и животиње. У приврженостиона је веома снажна и изазвана тиме што та врста љубави не трпи промене. То јеповезано и с тим што за приврженост уопште није важна 'љубав-усхићење'. Минећемо да уобичајени лик постане лепши, карактер бољи, разум шири. Промена јенепријатељ привржености.Рецимо, брат и сестра или два брата расту заједно. Они читају једне исте књиге,пентрају се на једно исто дрво, заједно се играју, заједно почињу и престају даскупљају марке. И наједном, код једног од њих се појављује нов живот. Други неулази у њега, он је избачен, одбачен. Ту се рађа таква љубомора да се слична ниу драми не може наћи. То још увек није љубомора према пријатељима, то јељубомора према самом предмету одушевљења - према музици, науци, Богу. Онадолази до тога да постаје смешна. Увређени назива 'све то' глупостима, не верујеономе који га је увредио, оптужује га за позерство, скрива књиге, искључујерадио, избацује лептире. Приврженост је најинстиктивнија, најживотињскија врстаљубави, а љубомора је најсуровија.

[JESSY]

Не пате само деца од те љубоморе. Погледајте неверничку породицу где се некообратио, или малограђанску породицу где је неко 'почео да се школује заобразованог'. Мислио сам да је то мржња таме према светлости, али сам се варао.Верничка породица у којој је неко постао атеиста нимало није боља. То је простореакција на издају, чак нешто попут крађе. Неко (или нешто) краде од нас нашегдечака (или девојчицу). Он је био један од нас. Постао је неко други. Али по комправу?! Тако смо добро живели, никоме нисмо сметали, а нас су увредили...Родитељима је у таквим случајевима боље, него браћи или сестрама. Деца непознају њихову прошлост и они увек могу рећи: 'Коме се то није догађало! Ништа,проћи ће...' Успротивити се томе је немогуће - ради се о будућности, а не можешсе увредити - тон је врло благ, али је слушати увредљиво. Понекад родитељизаиста верују себи. Штавише, понекад тако и испод".Затим Клајв Луис наводи врло леп пример веома познат из свакодневног живота.Изгледа да је његова "госпођа Скорби" типичан лик, имао сам прилике да срећемтакве жене, али Луисов опис је задивљујуће универзалан."Приврженост-дар има своје изопачености.

[JESSY]

Сећам се госпође Скорби која је недавно умрла. Њена породица се на изненађењеоколине опоравила и живнула. Муж више не гледа измучено и чак се понекад исмеје. Млађи син више није онако мрачан. Старији, који би само преспавао кодкуће, сада никуда не излази и ради у башти. Кћерка коју су сматрали 'болеснонежном' јаше, плеше по читаву ноћ, а дању игра тенис. Чак и пас трчи улицом иупознаје се са другим псима.Госпођа Скорби је често говорила да живи за своју породицу. Она није лагала. Свисмо знали да је то истина. 'Ето то је жена! - говорили су људи - Ето то је мајка!'Она је лично прала, и прала је лоше, али ни за шта на свету није пристајала да дарубље у перионицу. У које год се време неко вратио, увек га је чекала топлавечера, чак и усред лета. Муж и деца су је преклињали, плакали су, убеђивали суда више воле хладно. Ноћу није одлазила на спавање, све док сви не дођу. Билото два часа ујутру, четири часа ујутру, увек сте могли у кухињи да нађете мршавуи измождену жену која вас посматра с немим прекором. Наравно, чланови њенепородице су се трудили да се враћају кући што раније.Она је сама шила, по њеном мишљењу веома добро, и само је окорели неваљалацмогао да одбије њене рукотворине (свештеник је причао да је после њене смртипородица дала 'сиромашнима' више ствари него цела парохија заједно.). А како сесамо бринула о здрављу својих укућана! Она је сама носила бреме тајанственеболести од које је патила њена кћерка. Лекар, њен стари пријатељ, разговарао јесамо с њом, пацијенткиња о себи није ништа знала. Зашто да се узнемирава?Мајка ју је жалила и неговала је, правила јој дијеталну храну, кувала јој одвратненапитке који подижу тонус, давала јој је све у кревет. Нико није могао да језаустави. Али укућани, добри људи, нису могли да буду лењи док она ради.Помагали су јој. И пса је такође изводила, али се овај, због одсуства савести, ипакотимао на ђубриште или код суседног пса.Свештеник прича да је госпођа Скорби стекла мир. Надајмо се да је то истина. Алињена породица га је без сумње стекла.Није тешко схватити у чему је ту грешка.

[JESSY]

Мајчинска љубав је пре свега дар. Алиона дарује да би довела дете до оне црте после које му више тај дар неће битипотребан. Ми хранимо децу да би она временом сама научила да једу; учимо их даби научила оно што им је потребно. Та љубав ради против себе. Наш циљ је дапостанемо непотребни. 'Ја им више нисам потребна' - то је награда за мајку,признање добро обављеног посла. Али инстинкт се по својој природи томепротиви. Он такође хоће детету добро, али своје добро, добро које потиче одмајке. Ако се не укључи узвишенија љубав која хоће вољеном добро, одакле годоно потицало, мајка се не предаје. Најчешће тако и бива. Да би имали потребу зањом мајка измишља непостојеће потребе или одучава дете од самосталности. Притоме јој је савест чиста; она с разлогом мисли да је њена љубав дар и закључујеиз тога да егоизма у њој нема"