О васпитању деце

[JESSY]

Сваки родитељ који воли своје дете суочава се у суштини с једним истимпроблемом: "Како васпитавати децу тако да она од самог детињства будуразборита, да могу да нађу своје место у овом свету и стекну навику да доносеправилне одлуке?" Родитељи морају да припреме своју децу тако да она могумирно да пређу од потребе за сталном родитељском бригом на вештину дасамостално контролишу своје поступке. Мора се признати да ће у овомнесхватљиво сложеном и променљивом свету само одговорна деца моћи убудућности да излазе на крај с проблемима које поставља живот.Већина родитеља је убеђена да сносе потпуну одговорност за децу. Често сеуправо њима мора објашњавати да се њихова одговорност као родитеља састоји утоме да воле и поучавају своју децу. Али одлучујући чинилац у односима измеђудеце и родитеља, као и било којих других односа сличне врсте, јесте љубав.Искушење да направе погрешан избор појављује се пред савременом децомбуквално на сваком кораку. Дроге, рани сексуални живот, алкохол, смелостисвакојаке врсте - то је мноштво стресних ситуација, саблазни живота одраслихљуди, с којима се они сусрећу свакодневно. Зашто многа деца, суочивши се саоколношћу да самостално доносе животне одлуке, праве погрешан избор? Некиродитељи сматрају да се сви проблеми могу решити периодичним понављањемречи упућених детету: "Треба одговарати за своје поступке"...Нажалост, данас мало родитеља познаје мисао древног мудраца: "Циљ васпитања је да научимо нашу децу да живе без нас".Данас многа деца улазе у ризични прелазни период сазревања, не поседујући нинајмањи појам о томе како да доносе одлуке. Она стално понављају да боље знајукако да поступе и... пробају дроге. Она игноришу савете родитеља и другиходраслих и улазе у предбрачне полне односе. Зашто млади људи чине оваквепоступке који воде саморазарању? Трагедија је у томе што су многи њиховипоступци, с нашег гледишта, неразумни и неморални, резултат прве самосталнеодлуке која је тако касно донесена. У детињству су уместо њих све одлучивалиродитељи који желе својој деци само "добро".

[JESSY]

"Главни циљ хришћанског васпитања у породици је научити децу да схватају шта је добро, шта значи бити добар. Децу треба позивати на чињење добрих дела инајпре им наређивати да их чине, а затим постизати то да их чине сама.Најобичнија дела су милостиња, самилост, милосрђе, помирљивост и стрпљење.Чињењу добрих дела треба учити, као и сваком другом послу, и дете ће ући уживот с тежњом према добру" - сматра архиепископ Иваново-Вознесенски и Кинешемски Амвросије.[2]Родитељима је важно да схвате да се деца (нарочито мала) уче правилномпонашању не посредством "правилних" речи, већ захваљујући посматрањупонашања људи око њих.Општећи с верницима и њиховим рођацима, открио сам да узрочник бола,непријатности и сукоба неретко јесте улазак у Цркву једног од чланова породице,тачније говорећи - извитопереност у уцрквењењу. Црква, устројена на Земљи каоподворје Царства Божијег, за многе породице је постала место краха породичногустројства, место патње и суза.Више пута сам имао прилике да чујем како у уцрквењеној породици деца упубертету бране своје право на независност, док родитељи појачано и приличнодирективно настављају да "уцрквењују" своју децу.

[JESSY]

Пастирско учешће у овим или оним животним ситуацијама парохијана захтевадубоко разумевање и мудро одлучивање. Запажања и размишљања која се наводеу овој књизи јесу не толико "правилни савети свештеника", колико живосведочанство искуства у раду у овом правцу.Ако говоримо конкретније, о чему се заправо ради? На пример, понекад пастирмора да буде учесник нимало једноставног случаја: човек долази у храм, пости,живи црквеним животом насупрот вољи родитеља неверника. Ситуација можестећи крајње конфликтни карактер у случајевима када дете (разуме се, не толикопо узрасту, колико по свом положају у односу на родитеље који му не признајуправо да буде самостална личност) хоће да уреди живот по свом нахођењу, например, да испроба своје снаге на пољу монаштва.Духовник, од чијег благослова зависи човекова судбина, може поступити узависности од тога шта види у том човеку: преурањену младалачку плаховитост,засновану на романтизму и сањарству, или пак истински позив Божији, попутонога који је упутио Христос једном младићу у време Свог земаљског живота (Мт.19,16-21). Али ако духовник ипак да благослов за монашки пут, ризикује да сенађе у сабору првих исповедника 21. века. Родитељи који ватрено воле своје детеу стању су да се не зауставе ни пред чим да би га одвојили од "погубногутицаја"..

[JESSY]

Мајке алкохоличара... 

Болан призор, стандардни дијалог, унапред погађаш сваку фразу:- Баћушка, шта да радим? Син пије...- Од којег новца? Ради ли?- Ма какви ради... Већ другу годину како не ради. Никако не могу да га натерам дапочне да ради нешто.- А где узима новац за алкохол, за храну?- Живимо од моје пензије.- Е па, драга мама, ви сте фактички спонзор алкохолизма свог сина. Ви га храните,издржавате: плаћате стан, не истерујете њега, беспосличара, из куће. Зато он ине иде да ради.- То значи да ми ви саветујете да истерам рођеног сина на улицу? Па то је сурово, ја сам од самог рођења... Он је преболео све болести, тешко ми је било, сама самга подизала, без мужа...- Ја вам ништа не саветујем. Ви сами све знате.- Па шта онда да радим, баћушка? Можда да га водим на третман код психолога?

[JESSY]

Још један проблем с којим се пастири данас често суочавају јесу претеранобрижне мајке које до смртних загрљаја воле своје синове и кћери који почињу даодрастају.[1] Схватити да човек који тражи помоћ од пастира има посла управо стаквом врстом родитељске привржености, није једноставно. Управо "брижна мајка"може рећи свом детету које је одлучило да свој животни пут повеже самладожењом (невестом) који се њој не свиђа, с манастирским искушеништвом или једноставно да живи далеко од родитеља:- Ја сам цео живот посветила теби. Ако ти одеш, ја ћу умрети!Дете је потпуно збуњено. Свог младожењу (невесту) она (он) воли, али не можеда прекрши заповест о поштовању родитеља. Судбина и лични животни избор суугрожени.Једноставна анализа показује да ту нема ни трага од љубави према детету, ако сељубав дефинише као активна заинтересованост за живот и развој онога когаволиш. Мајка иступа против развоја свог детета и против људске природе уопште   на силу не пуштајући одраслог човека из родитељског гнезда, отворено илискривено му сугеришући да је он још увек недовољно одрастао да би о било чемуодлучивао сам.Временом се разоткрива да интересовања, лични живот и развој детета мајкууопште не брину, само да оно остане уз њу. Какве аргументе она наводи?Најчешће су то тешкоће у свакодневном животу, које очекују њено чедо у некомместу које је непознато и недостижно за њено упорно старатељство. Али ако једете одрасло као неприлагођено за живот, ко је за то крив? Наравно, "брижнамајка". Јер чинећи све за дете, она га је блокирала, није му дозвољавала дастекне своје лично искуство, није му остављала право на грешку... Али обичнотакве мајке по правилу неће да слушају пастирске савете, чак и ако им у благомоблику указују на то да је у области односа с дететом време да нешто промене.Тешко је да ће такве мајке нашу књигу прочитати до краја. Али ипак бих хтео да ињих позовем на разговор.

[JESSY]

Нико се не рађа с родитељским навикама. Сви родитељи почињу као аматери.Нажалост, данас постоји много изврсних књига, часописа и чланака који садржесавете и открића која вам много могу помоћи да будете најбољи родитељи. Овакњига је намењена како родитељима, тако и пастирима и свештеницима којиморају да размрсују нимало једноставне чворове породичних узајамних односа. То је трагање за решењима заједничким напорима, то је отворени разговор сродитељима и с децом. То је жеља за помирењем, да бисмо заједно проживели иодолели искушењима. Не сами, већ заједно.Посебна прича су деца која су одрасла у породицама родитеља верника. Деца којусу од детињства учили религиозном понашању, али их нису упознали са ГосподомИсусом Христом Који сваком човеку дарује живот радостан, пуновредан, живот уизобиљу. Деца која су у прелазном узрасту отишла из Цркве, деца за коју сусрет сПравослављем више никад неће постати чудо или тајна - њих су својевременопретерано накљукали црквеношћу. Деца, разочарана у религију својихродитеља... Има ли мудре речи за њихове родитеље? Има ли излаза?Излаз није у међусобним оптужбама и претњама. Излаз је у Речи Божијој без којеништа не постаде (Јн. 1,3). Решење је у реалном враћању Богу, јер одлазећи изпородице у активан религиозан живот, ми, одрасли, отишли смо од нашихнајближих. Јесмо ли стекли Бога ако смо посејали око нас толико патњи? Муж идеца незбринути и ненахрањени, а жена по читаве недеље проводи поманастирима, код стараца, на богослужењима... Разорене породице, син који сенајпре навукао на пиво, а затим на дроге, и мајка која покушава да одвуче детена "читање буквице", или му пак обећава златна брда ако "оде на причешће". Шта је то? Је ли то плод духовног живота који је обећао Христос? Или ми можда нештонисмо правилно схватили?

[JESSY]

Родитељи који су заиста прави верници пре или касније ће доћи до трезвеногпреосмишљавања свог духовног живота. Дубоко сам убеђен да ће здрав разумпобедити, да ће се верујући родитељи вратити породици, својој деци, смиривати се и кајати се пред Богом, и да ће почети да им дарују љубав, прихватање иразумевање.Духовни препород у нашој земљи неће настати ако не буду обновљене породице.Духовни препород у Цркви почиње духовним препородом и обновом породице.Намера аутора ове књиге је да помогне да обрати срца отаца према деци (Лк.1,17). За мене ће бити огромна радост ако сазнам да је ова књига помогла некомеда пронађе одговоре на питања која су искрсла у души, ако се односи упородицама њених читалаца васпоставе, ако се претерано туторство замениповерењем и поштовањем, оптужбе - прихватањем свога сина или кћери,чантрање и незадовољство - радошћу односа које је Господ благословио

[JESSY]

Вера од слушања

Деца не постају верници биолошким наслеђивањем. Аутоматски вера никада непрелази с родитеља на децу. Вера увек долази од слушања, а слушање од РечиБожије (Рим. 10,17). Родитељи су за своју децу први благовесници Христовихистина у свом дому. Да би деца постала верници она морају не само да слушају одсвојих родитеља Реч Божију која се изговара у доброти и љубави, него и да видењихово добро понашање. Родитељи морају да постану пример достојанподражавања.Од родитеља деца треба да сазнају своју историју, своје корене, да сазнају БогаКоји је створио небо и земљу, и човека по Свом образу и подобију, Који је послаоСина Свога Исуса Христа на земљу ради спасења људи. Деца морају да одродитеља сазнају да је и за њихово спасење Христос платио скупу цену наГолготском крсту, да и она имају на небесима Оца Који их воли, Који их цени ибрине се о њима, да је Господ створио на земљи Своју Цркву, која је позвана дапостане духовна породица за Његову децу. Родитељи су први учитељи и духовнинаставници своје деце. Наше хришћанство не вреди ништа, ако утицај улице илишколе буде преовлађивао и потискивао духовни ауторитет родитеља. Свест дететане смеју да формирају весели другови и случајне другарице, телевизијскипрограми, нити "Краљеви и лакрдијаши". Родитељи морају да помогну деци данауче да правилно посматрају свет, да их науче да разликују добро од зла, даназивају ствари њиховим именима, те да поставе здрав темељ њиховогхришћанског схватања света. "Деца врло добро осећају колико родитељи искренои сами поштују прихваћена дисциплинска правила - било то редовно посећивањецркве, добронамерност, било уздржавање од пушења и алкохола. Родитељихришћани могу да помогну деци да схвате да се у основи сваке дисциплине налазипринцип Да буде воља Твоја, а не родитељско `ја тако хоћу'".[1]Васпитање је стваралаштво. Јер васпитати се може само личност, дресирају сеживотиње. Посао васпитања је процес непрестаног са-стварања личности, Боглично учествује у њему. Не налази се само родитељска љубав на почетку рађањанове људске личности. То је немогуће остварити без родитељског ауторитета:Слава деци су родитељи њихови (Приче, 17, 6).

[JESSY]

...

 

Ефекат "прилепљивања" Када треба почети бавити се васпитањем? Од самог рођења. Педесет постосхватања света, убеђења и вредности човека формирају се до пете године. Упериоду када се унутрашњи свет детета тек формира родитељи морају што јемогуће дуже да буду поред њега. "Велики утицај на децу има чести боравак ухраму, додиривање свештених предмета, као и често подношење под иконе,родитељско осењивање детета крсним знамењем, његово кропљење светом водом,осењивање крстом колевке, хране и свега што долази у додир с дететом;свештеников благослов, молебан у кући и породични празници... Нека се утисну удечију душу узвишени утисци свечаних црквених служби, нарочито такви као штосу Васкрс, Божић, Цвети, Богојављење, Воздвижење Крста Господњег, СветаТројица".[1]У биологији је познат такозвани ефекат "прилепљивања" гушчета које тек што сеизлегло из јајета: оно се везује, "прилепљује се" уз први покретни предмет којиугледа - уз мајку гуску, од које нема никог ближег. Али испоставило се да гушчекоје тек што се излегло може пратити било који покретни објект, било то живобиће или неживи предмет. Пажња птића се најлакше фиксирала за плаву лоптицукоју су вукли за канап. Након недељу дана, угледавши лоптицу, он је одмахкренуо за њом. При томе се открила једна особеност: способност гушчета да се"прилепљује" задржава се свега неколико секунди након што се оно излегло из јајета. Ако се пропусти тренутак, ефекат "прилепљивања" изостаје.Исто тако и у животу детета постоји критични временски период који захтеваинтензивно и правилно васпитање, када је оно у стању да упија, подражава,прати, опажа и прихвата на веру, другим речима, "да се прилепљује". Овуспособност треба искористити док је она још у стању да се испољава. Родитељима је најважније да не закасне, да не пропусте то време.Родитељи морају да буду на опрезу да их неко не предухитри. "Одлепљивати" јеувек теже него "прилепљивати". Како је мало потребно да се упрља, затрује, ставипрљава мрља на дечију свест. Само једна кап жучи, једна мртва мува могупокварити све миомирисно уље мира (Екл. 10,1).Деца (као и гушчићи у наведеном примеру) не реагују на статична стања, онанагло реагују на кретање. На кретање вере, на кретање радости, на свакоиспољавање живота у Богу, јер живот то је кретање.Данас су многи родитељи толико заузети зарађивањем новца и другим"неодложним" пословима, да практично не бораве код куће; немају времена да себаве васпитањем деце. Они ризикују да закасне, да направе грешку коју ћекасније бити практично немогуће исправити. Овде, у дубини Русије, растенараштај деце чији родитељи, ситни трговци, непрестано саобраћају између малихградова и престонице. Препуштени "чувању" бака или сусетки, деца читавенедеље, а понекад и читаве месеце, не виде своје тате и маме.

[JESSY]

Најважније је не закаснити, не пропустити узраст када се још увек могу одгајити удеци добри плодови, када се може поправити оно што се још може поправити. Свеима своје време! Када је дрво израсло криво, оно се више ничим не можеисправити.Деца имају природну потребу да се за некога "прилепе", да им неко поклањапажњу и да се налази поред њих. Ако родитељи немају такву могућност, дете ћесигурно наћи другог човека. Душевни вакуум ће бити испуњен. Није обавезно дато испуњавање буде рђаво. Понекад је поред властите мајке горе, него поредтуђег човека. Догађа се чак да дете не доводе добру родитељи, већ управо туђиљуди, они их воде Богу. Али одговорност за васпитање деце од самог почеткапада на родитеље!Обратите пажњу: често налазимо време да бисмо служили коме год хоћемо, самоне својим најближима. Познате су ми искрене православне жене које су хитале уболнице, недељне школе, на црквена имања, а за то време ситуација је увластитој кући била блиска краху, пропасти, кризи; њима најближи људи -њихови укућани - осећали су се одбаченима, незбринутима и невољенима. Доиста,како је човеку лако да се сроза на руб стварности, спасавајући цео свет; данашкоди својој души, својој деци, свом дому. Али каква нам је корист од тога?Данас се мали број очева може похвалити тиме да њихова деца у њима виде несамо родитеља, него и пријатеља од којег нема тајни. "У нашим породицама којесу изгубиле основе духовности очеви су одавно престали да буду онакви каквитреба да буду. Изгубљено је и схватање истинског синовства. Сада, ако изахтевамо послушност од наше деце, то је најчешће само зато што нам послушностодговара, а уопште не у религиозном смислу" - истиче владика Амвросије.[2]Претерано убрзани животни ритам, претерана заузетост родитеља - то је илузија,замка ђавола који може да их држи у ропству многе године, изолујући родитељеод деце, полагано и сигурно разарајући нашу природу, нашу породицу, наш дом.Што раније дође до увиђања, то ће боље бити за све нас. Главно је не закаснити.Многи родитељи се освешћују тек онда када је воз већ прошао. Касно је говоритио васпитању када деца већ имају 8,10,12 година. Природа не трпи празнине. Акодете не добије од родитеља одговарајућу пажњу, љубав и топлину, оно ће теврлине тражити на другој страни. Колико данас таквих малих трагача лутаулицама, кроз усамљеност, бескућништво, запуштеност, непостојање очинскогнадзора...Родитељи најчешће ћуте, не чине ништа, док њихова деца траже коме да се"прилепе". Али када се њихово трагање "наједном" заврши трагедијом, подиже сегалама, гневни гласови очева, хистерија мајки :- Погледајте га само како се понаша, какав безобразник! Жутокљунац!Родитељима дрско одговара! Каква су ово деца? Ни стида, ни савести. Каквасрамота!

  А шта су сами родитељи учинили да њихова деца постану људи, а не"жутокљунци", да у њихов живот не продру просташтво, суровост и насиље? А штасу сами родитељи учинили да деца више теже да бораве у кући, него на улици? Дали им је пријатно код куће, да ли их тамо разумеју?

[JESSY]

Главна тајна послушности

 

Однос деце према родитељима, као у огледалу одражава однос родитеља премаБогу. Да би се променила деца пре свега је неопходно да се пред Богом променеродитељи. Захтевати од других више него од себе далеко је лакше и једноставније.Савремени родитељски свет је пун роптања и гунђања:- Каква непослушна деца, то је невероватно! Кажем му: 'Иди у продавницу' - нећеда иде. 'Намести кревет' - неће да намести. 'Опери посуђе' - ни прстом да мрдне.Немам више снаге, у гроб ће ме отерати...Драги родитељи! Сетите се шта вам је Бог поверио да свакодневно извршавате.Сетите се својих родитељских дужности. Ако схватите да ви то у одговарајућојмери не вршите, гледајући истину у очи, открићете једноставну истину: ваша децасу се угледала на вас. Деца се буне зато што се ви буните против оних које је Богпоставио над вама: против власти, против шефова на послу, против пастираЦркве. Деца су непокорна вама зато што сте ви непокорни Богу. Деца су посталаравнодушна према вама зато што сте ви постали равнодушни према Богу. Деца невиде у вама духовни ауторитет зато што је Бог престао да буде ваш Покровитељ.Деца су огледала својих родитеља.Ако хоћете да промените децу, морате ви да се промените пред Оцем небеским.Промене у вама неизбежно ће повући за собом и промене у вашој деци. Да бистеваспитавали децу учењу Господњем, неопходно је да и сами боравите у њему, дабудете прожети њиме, да живите њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер

чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16), то јест, жену,децу и цео свој дом.Дечија душа је крхка. Како се лако може у њој уништити клица Човека са великимсловом, како је својом грубошћу лако згазити нежни пупољак Божанскеизабраности и призвања сугерисаним осећањем мање вредности. Шта ће постатинаша деца? Да ли ће она остати у ропству страстима овога света или ће битисинови слободе у Христу? Свети Јован Златоуст је рекао: "Узраст дечији је нежан,дете брзо усваја оно што му говоре други; као печат на воску утискује се у душудеце оно што она чују. Самим тим и њихов живот већ почиње да се приклања илипороку или врлини. Зато, ако се на самом почетку и, да тако кажем, у предвечерјеона заштите од порока и усмере на бољи пут, у будућности ће се то већпретворити у навику и као у другу природу, те се она неће тако лако и својомвољом приклањати најгорем зато што ће их навика увек привлачити добримделима".Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30) - рекао је једном ваплоћени Син Божији, давшинам образац односа између Родитеља и Сина. Да ли данас многа деца могудостојанствено поновити ове речи поводом својих односа са својим родитељима

[JESSY]

Господ чека нашу децу. Пустите децу и не браните им да долазе к мени (Мт.19,14). Једном су Исуса Христа упитали: Учитељу, која је заповест највећа узаповестима? А Исус му рече: Љуби Господа свога, свим срцем својим и свомдушом својом и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је каои ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим двема заповестима висисав закон и пророци (Мт. 22, 36-40).Две заповести су као две шине по којима јури локомотива нашег духовног живота.Када се уклони једна - катастрофа је неизбежна. Заволети Господа је прва.Заволети ближњега је друга. То су фундаменталне заповести. Без њих се животпретвара у пустињу, у суморно гробље. Оне су међусобно повезане. Другапроистиче из прве. Не може бити љубави према ближњему без љубави према Богу,а љубави према Богу без љубави према ближњему. Нарушавање прве заповестинеизбежно повлачи за собом и одбацивање друге.А даље следи ланчана реакција разарања: породичног, црквеног, друштвеног,економског и политичког. Ако се руши темељ, руши се цела зграда.Љубав према Богу и љубав према ближњему - то је онај непоколебиви угаоникамен Божијег Царства. А ко је ваш ближњи? О коме се ту ради? Ко може битиближњи ако не онај који се назива вашим сином, вашом кћерком.Заволети Бога и заволети децу - на тим двема заповестима почивају закон ипророци, породица и Црква, земља и држава, царство земаљско и Царство Божије.Велики педагог Ушински је рекао: "Љубав је једино средство да се душа дететапотчини. Ко слуша другога из љубави, тај се потчињава већ по закону сопственедуше и од туђег посла прави свој"

[JESSY]

Суштина родитељског служења 

Најважнија и најспецифичнија улога родитељског делања јесте волети иваспитавати своју децу, одгајити у њима живу веру у Бога, увиђање својевредности у очима Божијим и осећање сигурности у то да је с Њим у овом животумогуће све (Мк. 9,23). Ако у својој деци одгајате самосталност и одговорност, акоих васпитавате уз увиђање могућности и перспектива које се отварају у њиховомживоту, ви вршите своје родитељске дужности у највишем смислу те речи. Ако пакобезбеђујете своју децу материјално, али их одгајате да буду зависна од васлично, од ваше родитељске подршке, ви запостављате свој главни родитељскизадатак.Просечан одрастао човек вероватно 50 година свог живота превладава оно што јебило утемељено током првих пет година живота. Човек који је одрастао безљубави највероватније ће је тражити током целог свог одраслог живота, уместо дареализује потенцијал који је у њега утемељио Бог. Најчудесније што могу даучине родитељи јесте да, подржавајући у породици климу у којој се дете осећа употпуности вољеним од стране њему најближих људи у свом животу, дају дететуонакву меру љубави и емоционалне подршке, која ће му бити довољна за то дазатим расте и самостално се развија.Одрастајући, дете се развија у здраву личност директно пропорционално количинии каквоти љубави коју добија. Исто онако као што су биљци потребне сунчевасветлост и влага, тако су детету потребне љубав и брига.Родитељи хоће за своју децу најбоље. Они хоће да их одгајају да буду срећна издрава. Зашто онда тако много деце одраста, осећајући се недовољно вољеном?Јер управо из "недовољно вољене" деце израстају они који затим себи "додајуљубав" алкохолом или дрогама

[JESSY]

Зашто родитељи недовољно воле?

Постоје три основна узрока због којих родитељи не могу да воле децу у довољнојмери.Први: родитељи се налазе у незнању у односу на излаз према извору љубави -Богу, или су пак њихове представе о Богу, које они преносе на децу, искривљене.Они Бога замишљају као суровог, као оног који их кажњава за најмањи пропуст иводи доживотни досије о човеку ради тога да би му затим поднео рачун наСтрашном Суду. Не примајући снагу из Извора љубави - Господа, родитељскаснага љубави временом се исцрпљује и задобија егоистичне облике.

Други узрок: родитељи не воле саме себе у еванђељском смислу тих речи (Мт. 22,39). Људи с ниским нивоом самопоштовања доживљавају огромне тешкоће утежњи да својој деци дају више љубави, него што је имају према самима себи.Трећи узрок недовољне љубави према деци састоји се у томе што родитељипогрешно сматрају да су деца дужна да оправдавају њихова очекивања.Родитељски осећај да њихова деца нису у стању да допру до "неопходног нивоа"често постаје главни повод сукоба.Многи родитељи посматрају своју децу као покретну имовину, као обликвласништва. Они сматрају да се деца понашају на одговарајући начин само ондакада говоре и чине оно што од њих траже њихови родитељи. Дечије понашањекоје се разилази са очекивањима родитеља изазива њихову критику. Отац илимајка изговарају речи препуне смртоносног отрова:- Таквог те не волим!Не чинећи то намерно, они ипак лишавају дете своје љубави и одобравања. Детепочиње да се осећа невољеним. Тако се поставља темељ његових личноснихпроблема у будућности: многима од нас су познати људи који, непрестано сеулагујући значајним људима који су изнад њих по рангу (шефовима на послу,свештеницима), покушавају да стекну наклоност, да "оправдају поверење". Њима,нажалост, нико није рекао да уопште није потребно оправдавати поверење - онини за шта нису криви.Свако негативно или антисоцијално понашање адолесцента јесте крик за помоћ,покушај да се ослободи осећања кривице, злобе и повређености, које су изазваликритика и неприхватање, а с којима се суочио на самом почетку живота.Тема која је покренута у овом поглављу дубоко је и подробно изложена у књизиН. А. Дробишевске Дечија истина, издање Белоруске епархије, 2002. Аутор јелекар, психотерапеут с праксом, хришћанка која је шест година радила с тешкомдецом и адолесцентима на дечијем одељењу психијатријске болнице.Боравак овакве деце у психијатријској болници обично не доводи до побољшањапонашања. Ту и не може доћи до оног правог побољшања понашања које очекујуродитељи и педагози зато што се ту лекари суочавају већ са последицом.Међутим, штета од боравка у психијатријској болници, од лепљења дијагнозе као"етикете", несумњива је.Аутор сматра да је мрежа психијатријских болница у нашој земљи почела да сешири у мери рушења Цркве, да су нашој деци пре свега неопходни достојнипримери живота одраслих. Деца ће лежати у злу све дотле док им ми, одрасли,личним примером поштеног живота не покажемо другачији пут.

[JESSY]

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ КОЈИ НАСТАЈУ У ПРОЦЕСУ ВАСПИТАЊА ДЕТЕТА

 Тражење помоћи код свештеника 

Рушење породице неизбежно повлачи и рушење нације. Крах родитељскогауторитета у породици рађа крах свих идеала у друштву. Из тога се рађаанархија, супротстављање и сукоб поколења. Деца оптужују родитеље, родитељиоптужују децу.Данас управо Цркви и њеним служитељима ради помоћи, савета и подршке хитајумноги родитељи. Хитају када је ситуација већ дошла до краја, када су стеклидовољно мудрости да схвате своје грешке и своју беспомоћност. И како је доброкада у Цркви Божијој родитељи срећу доброг пастира који ће срдачнимсаосећањем и пастирском мудрошћу помоћи да се реши ситуација, који ћепоставити одговарајућа и усмеравајућа питања, дати мудар савет, помолити се сачовеком за његову ситуацију.У овом поглављу ћемо се подробније зауставити на случајевима у којима серодитељи најчешће обраћају свештенику. Поразговараћемо и о томе у чему сесастоји помоћ свештеника родитељима и деци.Свештенику се најчешће обраћају са жалбама на децу у пубертету: никога непоштују, не иду у цркву. Обично се то може чути од мајке, али понекад се очевитакође жале на дете које је у детињству било "диван дечак", малтене се спремаода оде у манастир, а онда је одједном потпуно охладнело према цркви, у њему сусе појавила друга интересовања. Свештеник по правилу нема могућност дапоразговара с таквом децом и зато треба помоћи мајци или оцу да се снађу у томсукобу.Мислим да ће пастир направити велику грешку ако, саслушавши овакву жалбу,каже: "Да, омладина је код нас сада таква. Бог јој уопште није потребан, младиљуди су огрезли у греху, то су телевизор и рок-музика учинили своје..."Подржавши став верујућег родитеља у односу на "децу-безбожнике", такав сепастир, уместо да помогне оцу или мајци да схвате да можда они не доприносесвојим понашањем настанку конфликтне ситуације, одмах ставља на странуродитеља. Мама ће се, наравно, учврстити у својој исправности - јер ето, самбаћушка ју је подржао! И сада ће већ с "благословом" свештенослужитељанаставити да грди и "гњави" сина или кћер.