О васпитању деце

[JESSY]

Родитељи верници морају да се баве васпитањем своје деце и да управо томе, пресвега, посвете свој живот. Искушеништво у манастиру је потпуно другачији начинживота. У манастиру мајка не може у потпуности да се преда васпитању детета, јер је за то потребан посебан начин живота, посебна, породична атмосфера, као иодређена мера слободе

Ако дечак не налази мушко начело у кући, ако га васпитава само мајка, његов сеживот, по правилу, формира у два сценарија. У првом случају, он ће постатизависан од мајке и феминизиран по свом карактеру, инфантилан и беспомоћанзато што га мајка несвесно подсећа на беспомоћност и зависност од ње. У другомслучају, када мушко начело ипак побеђује, он одлази на улицу и тамо налазистаријег и јачег лидера, или можда одраслог човека, те напросто постаје деоуличне средине.Са сигурношћу могу рећи да је други излаз за дечака много бољи. Зашто? Затошто у том случају он задржава мушко начело, мушко достојанство, мушкиидентитет.

Религиозно фарисејство родитеља рађа ропство, потиштеност и патње. "Слово"убија радост, слободу, једноставност, детињство, како у породици, тако и у цркви,ствара атмосферу потиштености, а потиштен дух суши кости (Приче 17, 22).Деца тугују када се осећају као затвореници. Атмосфера у неким кућама понекад је толико мучна и тешка да се ту дете буквално гуши. Родитељи многих од насживели су у тешко ратно време када је беснео тоталитаризам који је оставио печатна њихову свест, на њихов однос према себи и према људима. Судбина их нијемазила раскошним поклонима. Они су се васпитавали у тешким условима жестокеконтроле и најстрожег кажњавања. Зато можда у животу родитеља није било такомного благости, нежности, осетљивости и доброте. То се може схватити: такво јебило време. Они су деца свог доба, која су постала наши родитељи.Али искрени родитељи-хришћани који одгајају децу у атмосфери духовне слободе,не смеју бити извор очајања и гнева, већ извор љубави, утехе и доброграсположења, пример људског достојанства.Родитељски религиозни егоизам руши породични мир и наноси непоправљивуштету самим родитељима. Потцењивачки однос према деци, сузбијање у њималичности, противприродни су за човека. То сведочи о постојању греховног стањакоје мора бити уклоњено у животу родитеља силом благодати Светога Духа.Нарочито је болно слушати приче о томе да у неким породицама родитељи усађујудеци религиозност репресивним методима. Последице су веома жалосне: одраслимладићи и девојке дуго времена неће чак ни да чују ни за шта црквено, формираим се постојани имунитет и алергија на оно чиме су их превише накљукали удетињству

[JESSY]

Бог је љубав. Љубав је стваралачка снага нашег бивствовања. Мржња је разорнаснага и личности, и породице, и самог друштва. Ми морамо да волимо своју децу,да волимо једни друге. Мудар родитељ сведочи својој деци о хришћанству пресвега својим добрим и мудрим срцем. Давши известан минимум знања детету, онће га веома брижно подсетити на Бога и при томе ће пружити више самосталностидетету у грађењу његових властитих односа с Богом."Задатак васпитања је да пробуди занимање за духовни живот. Треба научитидете да воли лепоту моралних поступака. Ако ваш васпитаник зна много, али сеинтересује празним стварима, ако се понаша одлучно, али при томе у њему нијепробуђена живо занимање за морално и лепо, нисте постигли циљ васпитања" -писао је велики педагог Ушински.У парохијском животу се често може видети оваква слика: родитељи буквалногурају своју децу у олтар. Све изгледа веома лепо, нарочито приликом уласка иизласка из олтара. Али, шта се заправо догађа? Када се дечак налази у храму сродитељима и под њиховом је контролом, они виде чиме је обузет и у извесномтренутку могу да изађу с њим у двориште. Када је дете у олтару, родитељи семирно моле у храму, а свештеник и старији олтарници једноставно нису у стању дасе њиме баве - они за то немају времена. Најпре је дечаку занимљиво, а затимпочиње да га замара, те почиње нечим да се игра. Нарушава се побожан односпрема светињи, а код куће родитељи, који ништа о томе не знају, говоре: "Ти синаш олтарник. Мораш да се лепо понашаш". А вршњаци су рекли једном таквомдечаку: "Ти си наш светац и нећемо с тобом да се играмо". Доведен у нимало једноставну ситуацију, дечак је принуђен да бира: или другови, или храм. Знамдечаке који су потпуно отишли из цркве, иако се то сигурно не би догодило дародитељи нису сину дозволили да прислужује у олтару.Понекад ми се срце цепа када по ко зна који пут чујем за овакав парохијскиобичај у овом или оном храму: сви, и одрасли, и деца, пију у олтару после службе"православни чај" - кахорско црно вино помешано са врелом водом. Па такав јеобичај у Православљу, чега има у томе лошег. Лоше је то што се код деце укидаприродна психолошка баријера у односу на употребу алкохолних пића - јер свешто се догађа у олтару чини се "по благослову".

[JESSY]

Када      адолесцент   одлази из Цркве 

Молим верујуће маме и тате који воле своју децу да обрате пажњу на следећучињеницу. По правилу, у извесном тренутку адолесцент одлази из Цркве.[1] Уцркви му постаје досадно, непријатно, сувишно и незанимљиво. То се догађа садететом у 11-12 години, понекад нешто мало касније.Митрополит Антоније Сурошки узроке оваквог одласка види у следећем: "Мислимда један од проблема који се појављује пред адолесцентом јесте у томе што његауче нечему док је још мали, а затим, када постане 10 или 15 година старији,наједном откривају да има и сумње и питања и неразумевања. Он је прерастао свеоно чему су га учили у детињству, а у међувремену га ничему нисмо научили затошто нам ни на памет није падало да пратимо каква се питања у њему рађају, и даобраћамо пажњу на та питања, да се односимо према њима озбиљно, а не само дакажемо: 'Како можеш то да доводиш у питање?'... Често се догађа да, када намодрасло дете поставља питање, ми на њега не одговарамо. Не одговарамо,нажалост, врло често не зато што смо непажљиви према њему, већ зато штонемамо шта да одговоримо, јер и сами никада нисмо о томе размишљали.Једном сам окупио родитеље и децу, адолесценте. Одрасли су очекивали да ћуобавити разговор, да ћу обраћати пажњу на децу, а родитељи ће само такоседети: јер они ионако све знају. А ја сам предложио деци: 'Ето, имате питања -поставите их својим родитељима и видећемо шта ће вам одговорити'. Родитељиништа нису могли да одговоре. После тога реакција родитеља је била: 'Како стемогли тако с нама да поступите! Па ви сте нас постидели пред нашом децом!' Алиод стране деце је уследила другачија реакција: 'Било је изврсно! Сада знамо да сунаши родитељи исти као и ми!'".[2]У том периоду који није нимало једноставан за адолесцента, периоду самосталногтражења, веома је важно подржати га, задржати топлу, домаћу атмосферу пунуразумевања, да, одлазећи из црквеног живота, не би био искључен из породице. Уто сложено и веома важно време за формирање вредности он се не смеизбацивати из породичног круга. Треба га на све могуће начине подржати уњеговом самосталном животном трагању.Многи савремени родитељи греше одступајући од овог правила. Треба показатисину или кћерци да су вољени, без обзира на то што су престали да иду у цркву иживе без молитве, без исповести и Причешћа. Важно је не изгубити душевниконтакт с дететом, чак и ако оно сада нема тежњу према духовном. А ради тога(пазите, драге православне тате и маме!), морате да поднесете одређене жртве.Можда ће оно што ћу сада рећи некога шокирати, али не и оне који се боје даизгубе своју децу: они ће све што ћу рећи прихватити с пажњом

[JESSY]

Ако се вашем детету свиђа савремена музика, можете сести поред њега када јеслуша и послушати је заједно с њим. Поразговарајте с њим отворено, искрено.Поштено признајте да сте ви човек старијег поколења, да сте васпитани надругачијим ритмовима, да се вама више свиђају песме са смисаоним садржајем,можда чак и не толико музика, колико текст. Отворите му своје срце, али неправите никакве критичке оцене онога што се њему свиђа. Замолите дете да вамобјасни шта му је блиско управо у тој музици. Искрено (али обзирно) признајте муако вам се та музика не свиђа, или реците детету да је, на пример, ево овакомпозиција чак врло занимљива. Прецизирајте зашто је детету важно слушање темузике ако је веома гласна. Односно, искрено сазнајте од свог детета у пубертетуо свему, не покушавајте да га приведете правилном (с вашег гледишта) одговорупо том питању.Једна мама ми је испричала овакву причу."Ја сам са својим малим сином дуго времена имала односе који су били пуниповерења. Али када је син мало одрастао, почео је да се одушевљава рокмузиком, нарочито једном познатом групом. Ја сам се, поштено признајем, умладости такође много одушевљавала рок музиком, имала сам велику дискотеку,ишла сам сваки дан у најбољу продавницу да видим последње новитете, зими самсе смрзавала у огромним редовима, преплаћивала и све остало; ко се од одраслиходушевљавао роком зна колико је тада било тешкоћа. Али затим сам се обратилаПравослављу, избрисала сам то из свог сећања и живота и одлучила сам: 'Мојсинчић неће правити такве глупости, он ће слушати само класику и лепу духовнумузику'.Када сам сазнала да се сину свиђа та група доживела сам шок. Носио је спортскумајицу с портретом солисте групе преко целих груди, при чему се тако брижноодносио према тој мајици да сам почела да се бринем. Једном сам узела мајицу да је оперем, али мој син је добио хистерични напад - ја нећу успети да оперем какотреба. Наљутила сам се и више нисам хтела да такнем ту мајицу. По навици (синми је увек поверавао све своје доживљаје) он ми је пришао с касетом: 'Мама,послушај како је Добро!' Ја сам (о, како сам дуго затим прекоревала себе због тогтренутка!) рекла: 'Ма шта ти то слушаш?! То је неки сатанизам...'С мог гледишта, ја сам поступила апсолутно исправно. Била сам стопостотнахришћанка и читала сам књиге о погубном деловању рок музике на човековудушу, хтела сам да се мој син васпитава у идеалним условима, на идеалнимдостигнућима светске културе. Али сам у то време приметила да је син почео даживи својим животом, а не оним који сам му ја намењивала. Та моја реченица јеразорила наше искрене односе током многих месеци.Веома дуго сам покушавала да саградим оно што је било срушено. Колико је биломојих душевних патњи, колико суза, колико молитава! Јер син се удаљио од менедушевно, иако је био учтив, није био дрзак, али оно што је немогуће изразитиречима отишло је. Ишла сам према њему као према танком и крхком леду, јер самзнала да ће моћи да поверује само у моју искреност, а не у моје речи. 'Оштровидо је само срце. Оно најважније се не може видети очима' - тако је рекао мудриЛисац философ у мом омиљеном Малом принцу Антоана де Сент-Егзиперија иморала сам дуго да поправљам своје односе са сином зато што се наша драга децане могу обманути, она нас заиста виде не очима, већ срцем

[JESSY]

  Тада сам почела да слушам снимке омиљених група мог сина, читала сам оњеговим омиљеним извођачима, чак сам гледала видео спотове на МТV. Тамо самсазнавала све новитете из омладинске музике, упознавала се са омладинскимсленгом.Сад из искуства знам: да бих дисала са својим сином у једном даху, не треба да сеуздижем изнад њега својом "праведношћу и начитаношћу", већ стално да живим иразвијам се, да држим своју руку, како се то каже, на пулсу времена. И није важнода ли ми се свиђа ова или она музика, да не говорим о текстовима. Важно је да мојсин осети да нисам равнодушна према његовим интересовањима и заносу.И још нешто. Увидела сам и схватила да су, упркос помодним струјама у музици,деца вероватно генетски склона нашим, родитељским укусима. Ја и мој син имамоовакву игру. Укључујемо неку радио емисију или телевизор где се преносиконцерт и расправљамо о свим музичким новитетима у шаљивом облику.Приметила сам, сину се не свиђају глупе и бесмислене речи песама. Мени се свиђашто има добар укус, што има захтеве не само у односу на музику, него и натекстове.Недавно ми је рекао:- Мама, знаш ли, ми (то јест, он и његови другови) много волимо да слушамо'Битлсе', 'Јураја Хип', 'Пинк Флојд', 'Лед Цепелин'. Ви сте одрасли на добројмузици!Када ти верује сопствени син и види да тежиш да схватиш и прихватиш његовсвет, можда не баш уобичајен, али за њега вредан свет, он, с своје стране,прихвата и поштује твој унутрашњи свет. У породици почиње да влада атмосфераљубави и поштовања. А шта је још потребно?"

[JESSY]

 

МУДРОСТ РОДИТЕЉСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ

 "Очеви, не раздражујте децу своју" 

И ви очеви, не раздражујте децу своју,него их подижите у васпитању и науци Господњој.Посланица Ефесцима, 6,4

Обуздавати, исправљати и васпитавати, то није право избора, већ озбиљан захтевОца небеског свим земаљским очевима и мајкама. Они су одговорни за своју децу.Приоритет одговорности неоспорно припада родитељима и само родитељима.Отворимо странице Светог Писма и наведимо неколико цитата: "Децо, слушајтеродитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. Очеви, не раздражујте децувашу, да не клону духом " (Кол. 3,20-21). "Децо, слушајте своје родитеље уГосподу, јер је ово праведно. Поштуј оца својег и матер; ово је прва заповест саобећањем: да ти добро буде, да и дуго поживиш на земљи. И ви очеви, нераздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф.6,1-4).У овим поглављима апостол Павле разоткрива веома озбиљан проблем. Међусобниодноси с децом имају узајамни карактер - Децо, слушајте своје родитеље и Очеви,не раздражујте децу своју - они су као два таса на ваги. У зависности од тога,колико ће ти тасови бити уравнотежени, толико ће породица бити спокојна ихармонична.Очеви, не раздражујте децу своју. Апостол Павле прави озбиљан акценат на овојфрази. Неоспорно је да се то у једнакој мери односи и на мајке. Ако апостолупозорава, то значи да је сретао у свом животу овакве случајеве. Он је боравио уразличитим породицама, видео је различите школе васпитања - и либералне, итоталитарне. Често су му се пред очима налазили "чувари реда" - нервозни ираздражљиви очеви са шибама у рукама. Исправљајући слабе стране оваквепедагогије, апостол Павле је више пута подвлачио ову мисао: "И ви очеви, нераздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф.6,4), "да не клону духом " (Кол. 3,21).Апостол Павле изражава апсолутну сагласност тим поводом: "Сунце да не зађе угневу вашем " (Еф. 4,26), као и апостол Јаков: "Гнев човеков не твори правдеБожије " (Јк. 1,20).

[JESSY]

Ако родитељ васпитава децу у Речи Божијој, она се никада неће раздраживати иочајавати. Пре него што васпитава децу учењу Господњем, најпре треба и сам да буде прожет њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово,спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16). Ето где се крије кључуспешног васпитања. Учи дете својим реалним поступцима и својим животом онимправилима по којима и сам живиш. Ако родитељи покушавају да уче децузаповестима Божијим, а сами их газе, васпитање постаје брбљање и празнословљекоје никада никога неће променити. Осим раздражљивости и потајног роптања утом случају ништа нећеш постићи од васпитаника. Деци не требају речи, већобрасци за подражавање."Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем будупоучавана у врлини, то ће бити почетак и темељ твом спасењу, те ћеш, осимнаграде за сопствена добра дела, добити велику награду и због њиховогваспитања" - рекао је св. Јован Златоуст. Циљ васпитања нису досадна дугачкапредавања, нису наравоученија, него реални живот, љубав од чистог срца, добарсавет, нелицемерна вера. Ето шта ће исправити и изменити, улити љубав премаБогу. Чувајте се у васпитању празнословља: речи које нису поткрепљене делима,ни мудрошћу. Гнев рађа гнев, бес рађа бес, а тупост тупо супротстављање.

[JESSY]

Свето Писмо не пориче нужност строгости и телесног кажњавања у васпитањудеце. "Ко жали шибу своју, тај мрзи сина; а ко га воли тај га од детињствакажњава " (Приче 13, 25), "Глупост се прилепила за срце младића, али шиба којага поправља удаљиће га од ње " (Приче, 22, 15), "Шиба и разобличавање дајумудрост; али младић који је препуштен занемарености, представља срамоту својојмајци " (Приче 29, 15). Али Реч Божија позива да истражујемо себе, проверавамосвоје путеве, срце и савест. Главни мотив кажњавања је вера покретана љубављу."Ја оне које љубим кажњавам и поправљам " (Отк. 3,19). Ако су мотиви чисти, ако је савест добра, ако је вера нелицемерна, не жали твоју шибу и "кажњавај синатвога док има наде и нека те не збуњује његова вика " (Приче 19,18).У љубави нема страха. "Ако га казниш шибом, неће умрети: казнићеш га шибом испашћеш душу његову од пакла " (Приче 23,13-14). Боље је у петој години каишиз оца руке који воли, него у двадесет петој затворска казна.О неопходности тражења равнотеже између родитељске строгости и родитељскељубави пише св. Јован Златоуст: "Бог није допустио да деца буду лишенаприродне благонаклоности родитеља према њима и, у исто време, није свепрепустио тој благонаклоности. Када би родитељи волели своју децу не поприродној нужности, већ само због њихове нарави и добрих поступака, тада бивидео многу децу која су истерана из родитељских домова због своје немарности ирод наш би био потпуно растројен. С друге стране, када би Бог све предао у властприроде и не би допустио родитељима да мрзе чак и злу децу, ако би, напротив,будући вређани од стране деце и трпећи од њих хиљаде непријатности, поприродној нужности очеви морали да постају благи према дрској деци која ихвређају, онда би наш род дошао до крајње безбожности.Ако и сада деца, уздајући се у љубав родитеља, често ове вређају, иако не могупотпуно да се ослоне на природу, знајући да су многа, поставши неваљала, билалишена и дома, и очевог наслеђа, до какве тек безбожности не би дошла да Богније оставио родитељима могућност да се гневе на децу, да их кажњавају ипрогоне од себе када постају зла? Зато је Бог и поставио љубав родитеља узависност и од потребе природе, и од понашања деце, да би они, с једне стране,били снисходљиви према погрешкама деце, будући подстицани на то природом, ас друге, да злу и неисцељиво болесну децу не би учврстили у злу недопуштенимповлађивањем, што би било неизбежно ако би их природа приморавала да мазе ирђаву децу. Помисли, колико је само бриге у томе што је Бог и заповедио даволимо децу, и поставио меру те љубави, и у исто време одредио награду за доброваспитање деце?Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем будупоучена у врлини, то ће бити почетак и темељ твог спасења и, осим награде завластита добра дела, добићеш и велику награду за њихово васпитање".

[JESSY]

Све је могуће ономе који верује. Ако родитељ покушава да кажњава дете и неверује у његово исправљање, већ само искаљује на њему свој бес, у очимаБожијим он чини грех. Јер "све што није од вере, грех је" (Рим. 14,23). Васпитање деце увек претпоставља веру и добру савест, "коју неки одбацивши, претрпешебродолом вере " (1 Тим. 1,19), бродолом своје васпитне стратегије и педагогије.Породица се као санта леда мрви на делове, пукотине се повећавају, дистанцарасте. Деца се затварају у себе и све више и више се удаљавају од родитеља."Душа, препуштена својој властитој самовољи, као запуштени виноград безнадзора, разраста у гране и троши се на непотребно и некорисно, те све што чиничини на саблажњавање народа" - говори о таквој деци св. Василије Велики.Васпитање без љубави је "слово које убија", које руши породицу до темеља.Васпитање без љубави је грех због којег се треба кајати и из корена променитисвој педагошки приступ.Одгајати синове није нимало једноставна ствар. Али, родитељи, када васпитаватедецу, нипошто не губите власт над собом, то је опасно: једном нећете моћи да сеобуздате. Савладавајте се и брижљиво чувајте те драгоцене кључеве успешногваспитања - љубав из чистог срца, добру савест и нелицемерну веру.Неоспорно је да се родитељи морају поштовати и слушати. Прва заповест саобећањем - Поштуј оца својега и матер - јесте неоспоран и апсолутан закон засвако дете. Непоштовање, неуважавање и запостављање родитеља је исти грехкао и убиство, крађа, прељуба и идолопоклонство. Али, родитељи, ако непоказујете делотворну љубав, ако за децу немате времена, ако осим гнева она неизазивају у вама друга осећања, онда ваша деца немају никаквог разлога да васпоштују. Размислимо заједно, како да исправимо ситуацију

[JESSY]

  Типичне педагошке грешке 

Родитељски статус је свештен. Али у исто време он даје право родитељима дазлоупотребе своја овлашћења. Многи родитељи знају шта се у Светом Писмуговори о деци, али уопште не желе да знају какве захтеве Бог поставља предњима. Управо се ту скрива горки корен породичних сукоба и дуготрајнихграђанских ратова између родитеља и деце."Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? " (Рим. 2,21). Чувајте се да небудете фарисеј у властитој кући, чувајте се да не будете писмознанац који предсвима одреда маше "словом", показујући свима у породици како ко треба да сепонаша. Ова схема неће деловати, јер "слово убија, а Дух оживљује " (2 Кор. 3,6). Не променивши себе, нећете променити свет око себе.Зауставимо се на најважнијим моментима дијалога свештеника с родитељем којиискрено хоће да схвати проблем лоших односа са својим дететом.Пре свега, неопходно је разјаснити колико је оправдан разлог родитељевогузнемиравања поводом детета. Једноставније говорећи, треба разјаснити да ли једете психички нормално или су пак претерани страхови самог родитеља? Јесу литешкоће, чудноватости и настраности понашања детета испољавањенезависности, самосталности, поседовања представа које се разликују одродитељских, или су пак у његовом понашању, изјавама и реакцијама заистаприсутне неке особине које сведоче о патолошким психичким или социјалнимпоремећајима.Затим је важно разјаснити каква осећања настају код родитеља према свомдетету, као и то шта је у основи обраћања свештенику за помоћ: властитипроблеми или брига за дете? Тежња да му помогне или жеља да стекне помоћ иподршку за себе, да се ослободи властитог страха, осећања кривице исувишности? Можда је цела ствар у претераним очекивањима да ће у старостидете бити његов ослонац и да ће сав свој живот посветити физичкој, моралној иматеријалној подршци остарелом родитељу?Једна од изузетно озбиљних опасности у хришћанском васпитању детета јепокушај родитеља да контролишу религиозни живот своје деце. На све могућеначине се борећи за хришћанско васпитање, ја говорим о недопустивостинасилног улажења у област најинтимнијег живота детета, ја сам против контролењеговог духовног живота. У млађем узрасту, када дете има од пет до седамгодина, то се изражава у потпуно невиним питањима: "Па шта ти је баћушка рекаона исповести?" То се не сме чинити! Општење свештеника и детета на исповестимора остати тајна, тајна његове исповести.

[JESSY]

Обично у прелазном узрасту, око тринаесте-четрнаесте године, дете престаје даиде у цркву, на исповест. Али у извесном тренутку оно ће изненада изјавити мами своју жељу да оде и да се исповеди. На ово мама може одговорити: - Мислим да јето твоја лична ствар. Ако хоћеш иди, зашто ме онда питаш.Овај мудри родитељски одговор даће могућност детету да схвати одговорност засвоје односе с Богом, да схвати одговорност сопственог духовног избора.Знајући да дете већ поседује почетне навике у молитви, понекад га можемоупитати није ли заборавило да се помоли ујутру или увече. Нипошто му не требадосађивати питањима: 'А колико си молитава прочитао?", "Вероватно си читаонепажљиво"... У оваквом случају у свести детета Бог постаје нешто налик народитеља који га вечно гњави и досађује му

[JESSY]

Родитељи морају да схвате да се њихова деца налазе у опасном и тешкомположају, у окружењу најјачих саблазни овога света. Њихове душевне снаге суслабе, оне су несразмерне са савременим саблазнима које су дубоко продрле у свесфере нашег живота, тако да је њихово удаљавање од цркве потпуно природно.Она испитују овај свет, она траже свој пут. И само је безусловна љубав родитеља,безусловно прихватање детета, умножено личном искреношћу односа с Господом,у стању је да сачува његову дечију веру."Хришћанско васпитање није учење односа, то је учење ступати у живе односе.Хришћанска антропологија не може да замисли могућност дресуре човека, то јест,да човек буде издресиран на одређене реакције; хришћанско васпитање јестицање унутарњег система вредности, који и руководи човековим животом" -истиче архиепископ Ивановски и Кинешемски Амвросије.[1]Нису увек за своје несреће и неуспелу судбину крива деца, иако се то и догађа уживоту. Блудни син није могао да пребаци оцу због своје упропашћене судбине,као што ни Каин није могао ни за шта да оптужи Адама. Али осим појединачнихситуација постоји још и фундаментални Божији закон, и њега је немогуће заобићи.Господ је пребацио одговорност васпитања деце на родитеље. У формирањуличности детета, његовог мишљења, што значи у формирању његове судбине,одлучујућу улогу имају родитељи. Ако дете живи у атмосфери родитељских свађа,сукоба и пркошења, оно по правилу израста као непослушно и оцу и мајци. Оно неможе да одлучи кога да слуша: јер међу њима нема слоге, те, на крају крајева,оно не слуша никога. Свака свађа, свако неслагање одраслих у присуству деце, јако и знатно поткопава родитељски ауторитет у њиховим очима

"Поучавајмо нашу децу тако да претпостављају врлину свему другоме, а обиљебогатства да сматрају за ништа" - рекао је св. Јован Златоуст; и даље код истога читамо: "Ако си лепо васпитао свог сина, а он свога, а овај свога - то ће бити каонека стабљика најбољих живота који ће израсти, добивши зачетак и корен од тебеи доносећи ти плодове старања о потомцима".

[JESSY]

Каквог Бога проповедамо нашој деци?

Данас видимо мноштво апатичних адолесцената који немају ни жељу, нииницијативу да самостално живе и да нешто постигну у овом животу. То сеуглавном догађа "захваљујући" осећањима безнађа, несигурности у себе,беспомоћности, које су посејали у дечије душе родитељи, наставници и другаодрасла лица око њих. Стварајући посебну психолошку атмосферу око деце,одрасли често лишавају децу вере у себе, у сопствене снаге, они не могу дапренесу деци веру у Бога зато што су и сами у дубини својих срдаца људи"неверујући" или "селективно верујући". А ако је тако, они не могу да науче децуда верују људима, Богу, Божанском Промислу, пошто ни сами не умеју да верују.Одрасли не преносе својој деци у развоју одлучност, веру и надахнуће, који сутолико потребни за смело кретање у будућност. Деца виде да се њиховиродитељи, проглашавајући себе хришћанима, у световном животу руководенимало хришћанским начелима.Савремена деца се удаљавају од Бога и од вере својих родитеља зато што врлочесто сами родитељи изопачавају слику Бога, те за дете Он постаје не Отац Којиволи, већ некакав космички Тужилац који све забрањује и сурово кажњава. СликуБога оваква деца сликају полазећи од родитељских забрана, а не од родитељскељубави.Уместо да уливају наду и љубав у дечија срца, родитељи им усађују своје животнепрограме, комплексе, убеђења, који неретко имају потпуно нехришћанскикарактер, пројектују их на Бога, тврдећи у Његово име шта Му је угодно, а штаније.

[JESSY]

  "Често тако чинимо - пише митрополит Антоније Сурошки - да када дете учи ушколи, заједно с њим учимо да бисмо му узгред помагали. Али исто то не чинимо уодносу према вери. Према веронауци да: ево ти катихизис, ево ти Нови Завет,Стари Завет, све што хоћеш; можда и сами понешто знамо о томе. Али није ствар узнањима, већ у томе каква се питања у детету појављују, одакле та питањапотичу. Нека питања потичу споља: друг је рекао, или школа, или време је такво,општа атмосфера је таква, а друга питања се појављују потпуно исправно: како томоже бити? Ја не могу више у то да верујем! Често би требало рећи: добро је штовише не можеш да верујеш у онаквог Бога у Којег си веровао када ти је било петгодина. Зато што таквог Бога онда и није било, није ти требало таквог Бога ни'подметати' - ради удобности родитеља, наравно.Када родитељи признају да њихова деца верују у неког њима несхватљивог Бога,онда то прилично лоше говори о родитељима".[1]Задатак родитеља је да у детету формирају слику Бога, Оца Који воли, да му дајупример опраштања, да му покажу ону безусловну љубав којом нас воли Господ. Аради тога је потребно тражити Га, спознавати Га, жудети за Њим.Често дете мора да открива Бога не захваљујући, већ упркос родитељскомрелигиозном васпитању. Тешко ми је да се уздржим а да не наведем још једносведочанство митрополита Антонија Сурошког из његове књиге О вери и Цркви:"О околностима у којима сам читао Еванђеље сада нећу говорити; али једна одпрвих ствари која ме је запањила када сам се срео са еванђељском речју коју Богговори човеку, јесу речи о томе да Бог шаље Своје сунце на добре и на зле, назахвалне и на незахвалне, на оне који воле и на оне који мрзе, да су за Њега свиљуди Своји (Мт. 5, 44-46). Ми Њему можемо бити туђи, али је Он нама Свој; ми Муможемо окренути леђа и бити издајници у оном најгорем смислу речи, али Он ћеостати веран од краја (до каквог краја, тада ми још није било јасно зато што је тобио тек почетак еванђељске приче; затим сам открио какав је то крај).

[JESSY]

Сећам се какво је то за мене било откривење. Откривење се састојало у следећем: ја сам окружен људима које сам увек сматрао правим непријатељима, опасношћуза живот, опасношћу за целовитост душе; и наједном се испоставља да те људеволи Бог, као што отац воли своју децу - и мене такође! Сећам се да сам првог јутра после читања изашао, гледао око себе са изненађењем све људе који суишли улицом, журили на воз, на посао, и мислио: 'Какво је то чудо! Они можда ине знају да их Бог безусловно воли, али ја то знам и они ми више не могу битинепријатељи... Шта год они учинили мени или било коме - ниједан од тих људиникада ми неће бити непријатељ; он може бити грабљива звер, може поступитисурово, може поступити безумно, али ја знам да имамо једног истог Оца, да јесвако од њих - од нас - једнако вољен, и да нема непријатеља...''Вама се може учинити да је таква реакција, такав одговор душе на овај кратки и једноставни одломак из Еванђеља, дрскост и незрелост - нека; али ја и садамислим исто, након што је прошло четрдесет пет година или више. То је једно однајглавнијих открића које може човек учинити у Еванђељу: открити да смо сви миза Бога деца, да смо своји. Туђих нема. Читајући даље, открио сам другу особину.