О васпитању деце

[JESSY]

Занимљиво је да се психоанализи подвргавају врло специфичне личности: обично су то они људи код којих је грех знатно нарушио унутрашњу целовитост личности. Какви би били резултати када би се психоанализи подвргавали нормални људи, поготово Светитељи? Несумњиво је да би таква испитивања указала научницима на потпуно нови образац нормалности.

Психоаналитичари или заборављају или не знају да је човек био створен као безгрешан, па је зато за човекову природу нормално Адамово стање пре пада у грех. Грех је човека удаљио од норме, и што је грешнији, то је ненормалнији, па ми можемо и да то не приметимо јер људе оцењујемо према сасвим другачијим мерилима: за нас је нормално оно што се не издваја из грехом зараженог окружења. Када је Варнава продао своју земљу и, доневши новац, положио га пред Апостолове ноге, (Дел. ап., 4:3637), за заједницу првих Хришћана то је било нормално. Када би данас човек учинио нешто такво, многи би га сматрали за ненормалног. Исто тако, данас се сматра да је потпуно нормално ако човек све своје снаге ангажује да би стекао што више новца и ствари, па макар то било и на штету свога ближњег.

[Тања1]

Веронаука Епархије врањске

 

Наравно, постојала је претпоставка да су они психички оболели. Међутим, новине су ускоро јавиле да су ти младићи савршено нормални. Нису били наркомани, нису припадали озлоглашеном друштвеном отпаду, већ су потицали из потпуно нормалних, успешних породица. Њихови родитељи су о њима говорили као о добрим дечацима; из њихове школе је стигло обавештење да су то натпросечно интелигентна деца.

Одакле онда такав садизам, откуд толика застрашујућа и бесмислена окрутност?

Како то да новине дају дијагнозу савршено нормални? Шта је савршено нормално?

 

Дијагноза је закључак. Дијагностика је процес прикупљених чињеница физичког прегледа, анамнезе и осталих дијагностичких метода, пример генетичка дијагноза и други аспекти.

 

 О каквом  успеху породице је овде реч? Шта је потпуно нормално?

[Тања1]

Међутим, подсвест може да сакупља и грешне мисли и осећања, са којима душа и свест не могу да се помире. Уосталом, оно добро које се налази у подсвести може да се бори са грешним поривима свесне мисли пре него што човек прихвати грех који му се нуди или намеће.

Дијалог између наше свести и наше подсвести је људски развој. Постајемо више своји.

 

Модел наше свести: Здрав разум, контрола фокуса, аналитика, рационалност, логика, структура и планирање, ограничење.

 

Заштита: против ситуација које можемо да предвидимо да су опасне.

 

Модел наше подсвести: наша личност, стартујемо празни, научено 75 % као 5-огодишњи, база информација за живот, сећање, доживљаји, искуство, асоцијација, веровања, навике, вредности, опирање променама - чврста личност, реаговање на осећања, енергија, мотивација и моћ чињења, неограничени капацитет, формирање програма, ресурси и способности.

 

Заштита: против познатих опасности, мотивише да задовољимо потребе.

 

Несвесно: обезбеђује физичке потребе, регулише физичке процесе: срце/плућа/ мало учење, физички одговор на емоције, хипноза, ублажавање болова, заштита.

 

Заштита: имуни систем и рефлекси.

[JESSY]

За прве Хришћане је и блуд био неспојив са нормом, тако да је апостол Павле говорио Коринћанима да се не друже са онима који, примивши формално Хришћанство, нису оставили своје блудне навике (1. Кор. 5:910). Сада многи сматрају да је тај грех толико уобичајен и неважан да се у својој толеранцији блуда не разликују много од пагана из времена апостола Павла.

Навешћемо један случај који је типичан за америчку школу. Једна ученица, Рускиња од својих шеснаестак година, најбоља је ученица у школи и по успеху и по општем развоју, не шминка се и нема момка. Руку на срце, то је једна обична православна девојчица, какве су некада у Русији биле готово све девојчице. Тој девојчици су психолози неколико пута препоручивали да би требало да има момка, али она није налазила да јој је момак потребан. Најзад су педагози ступили у контакт са њеним родитељима и, настојећи да преко њих изврше утицај на своју ученицу, рекли им да у њеном понашању има нечег помало ненормалног. То је врло илустративан пример тога колико представа о нормалном у области морала и васпитања може да буде извитоперен.

[JESSY]

Дакле, када говоримо о правилном развоју Хришћанина и о његовом васпитању, пре свега морамо да утврдимо каква је норма коју би требало оваплотити и спровести у живот.

Од руских емиграната у Америци се понекад може чути како деца треба да се прилагоде средини у којој живе. Ради тога су спремни да жртвују чак и свој црквени живот. Такви родитељи не би требало да се чуде ако њихова деца, изгубивши основе православне етике, из друштва у коме се крећу усвоје само оно што је најгоре.

Човеков Хришћански живот не би смео да зависи од света који га окружује; први Хришћани, иако су били острвце у мору паганског света са којим су морали да контактирају, ипак су одолевали њиховом утицају.

[Тања1]

Навешћемо један случај који је типичан за америчку школу. Једна ученица, Рускиња од својих шеснаестак година, најбоља је ученица у школи и по успеху и по општем развоју, не шминка се и нема момка. Руку на срце, то је једна обична православна девојчица, какве су некада у Русији биле готово све девојчице. Тој девојчици су психолози неколико пута препоручивали да би требало да има момка, али она није налазила да јој је момак потребан. Најзад су педагози ступили у контакт са њеним родитељима и, настојећи да преко њих изврше утицај на своју ученицу, рекли им да у њеном понашању има нечег помало ненормалног. То је врло илустративан пример тога колико представа о нормалном у области морала и васпитања може да буде извитоперен.

 

Узећу за непосредан одговор на моја питања о томе шта је нормалитет.

 

Често је веома различито од града до града, а понекад чак и од класе до класе и од религије до религије, онако шта је норма. И стога и други имају право да кажу да већина 16 годишњих девојака има момке или да 18- годишње никад нису имале момка. Нормално је да једна 16 - годишња девојка сигналира да је заинтересована за момка. Нормално је и да не налази да јој је момак потребан. Како све има своје зашто и зато, претпостављамо да је девојци приоритет успех у школи. Има нас који мисле да је незгодно да се буде са момком и да се буде у школи. Друго, ако је норма да чека на благослов родитеља да би имала веома блиски контакт са неким момком...еј девојко, шта радиш ту тако рано? Онда имамо питање ауторитета.

 

Да се је потпуно незаинтересовано,није нормално, без обзира која религија да је у питању. 16 - годишње девојке су прилично развијене и у развоју. Онда када учимо, мисли нам одлутају и почнемо да мислимо о: момку, о дворцу, дечици, некима је лако да се сконцентришу ујутру, некима предвече и друго. Нормално је и да нам мисли не одлутају, али то је већ теже и тражи одговор зашто се не налази за потребу да се има момак. Истинит одговор треба поштовати. Овде није питање нормалитета већ невиности. ,,Лепо је невин ући у брак."

 

"Човек ће оставити оца и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело." (Постање 2,24).

[JESSY]

Забрањујући дружење са блудницима, апостол Павле подвлачи да има у виду само оне који претендују на то да су чланови Цркве, а не и пагане. Он од нас не тражи оно што је немогуће јер је немогуће живети у свету и мећу људима, а не контактирати са њима. Међутим, Хришћани могу да живе својим животом који се по култури разликује од живота осталих људи. То Апостол и тражи од нас. Ми живимо међу људима који имају другачији етички систем и са којима морамо да ступамо у контакте, али смо дужни да своју душу и срце чувамо од њиховог утицаја.

Задатак православних родитеља је да у деци развију осећај да припадају хришћанској вери и да се у складу са њом

понашају. Тај осећај се у њима мора развијати од најранијег узраста, па ма у каквим условима породица живела.

...Нема ничега лепшег од чистог, неисквареног детета и није узалуд Христос истакао дечију чистоту као узор за све Хришћане. О томе можемо да прочитамо у Јеванђељу: " Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18: 3). Зато је крајње непријатно и страшно видети дете које је, услед погрешног васпитања, већ изгубило своју непорочност и које у себи развија клицу греха!

[JESSY]

Сетимо се шта је Преподобни Јован Дамаскин говорио о закону греха, који у наш живот улази кроз телесну пожуду и који онај неразумни део наше душе покреће да се бори против закона савести. Запажања лекара показују да дете од две године већ показује очигледне знаке раздвајања и ступа у област противречности. Оно је већ тада принуђено да бира између два противречна нагона или жеље. У њему још увек не постоји свесна греховна воља, али искушење већ може да проникне у "неразумни део душе".

Формирање човека као моралне и духовне личности почиње веома рано и није нимало случајно то што је, од давнина, жена која очекује дете брижно чувана од нервозе и брига: мајчино стање и расположење итекако утиче на дете које се налази у њеној утроби.

Пресвета Дјева Марија и неки други велики Свети људи родили су се после великих молитава којима су њихове мајке од Бога измолиле њихово рођење. Трудноћа њихових мајки била је непрекидно праћена усрдном молитвом. Природа детета, припремљена захваљујући вери његових родитеља, веома рано постаје способна да упознаје Бога и да Га поштује као Небеског Оца (и обрнуто - порочно понашање мајке за време трудноће често оставља тешке последице на психу детета). Чак је и Фројд, иако је био атеиста, признавао да је дечијој свести својствена представа о Свемогућем Оцу; истини за вољу, он се трудио да тој чињеници да вештачко објашњење, које никако не може да се поткрепи доказима, али је практично био приморан да призна како вера, од самих људских почетака, постоји у човековој свести. Ово признање практично руши све његове атеистичке конструкције.

[R.Žiskar]

Узећу за непосредан одговор на моја питања о томе шта је нормалитет.

sHa_sarcasticlol ...можеш да узмеш шта год хоћеш 

[JESSY]

дакле, поставила сам тему са сајта веронауке епархије врањске...можете слободно да дајете своје коментаре....пишите и ако се слажете и ако не....

[Number15648]

Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена (Приче Сол. 13, 24)

Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао.
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара.
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[Тања1]

Ми живимо међу људима који имају другачији етички систем и са којима морамо да ступамо у контакте, али смо дужни да своју душу и срце чувамо од њиховог утицаја.

Способност да осећамо задовољство и бол је урођено у људском телу, то је део људске природе, део врсте ентитета, од које је. Човек не може да изабере да их искључи, али може да изабере стандард који одређује шта ће учинити да осећа физичко присуство, задовољство или бол. Шта је стандард код морања да ступимо у контакте са људима који имају другачији етички систем?

 

Многи имају сопствене кодексе понашања, који описују како се понашају социјално и морално. Кроз вековне катастрофе проузруковане разним моралним кодексима вриштало се да су кодекси прекршени, да су куге казна за кршење истих. Осудио се човек, проклело постојање, проклела ова земља, али се никада нико није усудио да испита свој кодекс. Поново се вришти да је овај или онај кодекс племенит, да људска природа није довољно добра да га практикује. И нико не устаје да пита: Добар? - по чијем стандарду?

 

Пошто не постоји други ентитет као што је "друштво", пошто је друштво само број појединачних људи, са којима како кажете морамо да ступимо у контакте, то значи да су неки људи ( већина или каква банда која тврди да је већински портпарол) етички одговорни да не следе друге људе, док су други етички приморани да користе своје животе у складу са овом бандом и њиховим жељама? Нема рационалне етике икад дефинисане, и да, када је реч о етици ( у избору својих вредности, чињења, тежњи, својих животних циљева), човек мора да буде вођен нечим другим. Од чега? Вера, инстикт, интуиција, визија, осећања, укуси, жеље и друго.

 

Шта год, етика је субјективна ствар, и постоје три ствари које су забрањене у овој области: разлог, свест и стварност!? .smesko.

[JESSY]

Паралелно са урођеном способношћу да верује, у човеку постоји и слободна воља, на чије пориве утичу најразличитији узроци и поводи. Православна вера (узгред буди речено, то потврђују и резултати савремених научних испитивања), насупрот позитивистичко-протестантском рационализму, придаје посебан значај хришћанском васпитању које претходи преласку детета у свесни узраст. Нема ничег погрешнијег од мишљења да упознавање детета са вером треба одложити до времена када ће дете моћи да само и свесно одлучује о томе да ли жели, или не жели да прихвати хришћанске истине и норме. Такво чекање представља велики пропуст: њиме се пропушта важна фаза у развоју детета и његовој психи наноси ненадокнадив губитак. Подаци које у својој књизи "Психијатрија и вера" износе Л. Лин и Л. Шварц показују да родитељи морају да одлуче како ће се поставити према овом важном питању пре него што дете напуни пет година. Психолог Е. Луис тврди да греше они родитељи који не воде рачуна о хришћанском васпитању и развоју детета од његовог најранијег узраста и пише да, уколико се решење тога проблема остави за касније, када дете одрасте - одрасла особа више неће ни имати о чему да одлучује: њено животно искуство и свест неће садржати никакве основе на темељу којих би могла да донесе одлуку, нити ће располагати потребним подацима. Такав проблем је посебно чест у породицама које су засновали супружници који припадају различитим конфесијама. Родитељи тада, обично, одлажу решење овог важног питања из страха да разговори и расправе на ту тему могу да негативно утичу на њихове односе са децом. Таква деца обично израсту у особе које су потпуно равнодушне према вери.

[JESSY]

Црквени писац из 5. века Свети Проспер Аквитански каже да свака људска душа која има вољу жели оно што је пријатно и клони се онога што је непријатно. Пошто је првородни грех ослабио човекове природне импулсе, та воља може да буде двојака: животињска и природна. По Божијој вољи и као Божији дар даје му се и трећа врста воље. Тада воља постаје духовна и она управља нагонима, у складу са законима највише мудрости. Као што пише Свети Проспер, животињска, или телесна воља се не уздиже изнад оних импулса који потичу од телесних осећања, као што је случај код сасвим мале деце, која не умеју и не могу да користе разум, али су способна да покажу шта желе а шта не желе. Ако и одрастао човек има само овакву вољу - он није нормалан. У нормалним случајевима човек у којем се пробудила разумна природа почиње да се уздиже на ступањ природне воље. Она јесте способна да се уздигне изнад животињских импулса, али се бави земаљским и пропадљивим предметима. Само ако постане део Божанске љубави и благодати, воља може да се попне на највиши ниво и да покрене човека да се бори против својих грехова, грешних осећања и жеља.

[JESSY]

Оваква запажања се потпуно слажу са оним што је о деци написао Свети Теофан Затворник. У свом изванредном делу под насловом "Пут ка спасењу" он говори о томе шта крштење значи за дете. Он каже да се крштењем у дете полаже семе живота у Христу који ће, до одређеног узраста, бити и деловати у њему као снага која ствара и поучава. Самостални и свесни духовни живот детета почиње онда када оно свесно и драговољно свој живот посвети Богу и када добровољно и са радошћу и захвалношћу усвоји већ стечену благодат.

Другим речима, да би расли и доносили плодове, и урођеном духовном осећању и благодати, добијеној крштењем, потребна је помоћ (помоћ родитеља, кумова, васпитача итд.).

Свети Теофан даје драгоцене практичне савете о томе како треба поучавати дете. Навешћемо укратко неке од н>их, примењујући их на савремене проблеме са којима се суочавамо.

Крштењем се дете уклања од власти сатане и чини учесником живота у Богу, ради чега му се дају благодатни дарови. Међутим, чим благодатно расположење почне да јењава, грех поново овладава срцем, а преко греха сатана поново добија своју власт. Тако крштена особа губи Божију наклоност и право на сунаследништво живота вечног. Зато су они који подижу дете у хришћанској вери обавезни да сву своју пажњу усмере на то да не допусте да грех овлада дететом и да у њему подстичу и јачају његову тежњу ка Богу." Дете живи - значи, може се утицати на његов живот", - писао је Светитељ. Тај утицај се врши кроз Свете Тајне, кроз црквени живот, кроз веру и побожност родитеља.