О васпитању деце

[Таша]

Mi smo nasu lozinku smisli. Predlazem da i vi uradite isto.

[Arsenija]

Larino pravilo br. 1.

Ukoliko dete voli da baca igracke na pod,a vi mu je dodajete...pocinjete da primecujete da to dete namerno radi i da vam se u lice smeje...Ne dozvolite da se to desava. Dodajte mu tog medu 2 ili 3 puta,a onda pustite dete da samo dopuzi do njega....

Gledam nesto ove ljude oko sebe.Dete baci lopticu,svi se polomise ko ce pre da mu je doda. Strasno.    

[Драган άσημος :)]

http://www.porodicnibukvar.com/stvarala269ko-vaspitanje.html

[nana]

...па да нам никада не буде изговор " не могу,  нема ко да ми причува дете"  

 

 

пс.

Хвала Ана што си ово поставила на свој статус

[obi-wan]

Dr. Zoran Milivojevic: roditeljski autoritet

[JESSY]

Николај Е. Пестов
ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

 

 

 

 

УПОРНИ ТРУД ОКО ДЕТЕТА

 

 

У зноју лица својега...
1. Мојс. 3,19.

 

У чему је тајна великих достигнућа? Обично се сматра да су великим људима својствене нарочите, изузетне способности и природни дарови. Али није баш тако. Многи философи и мудраци сматрају да је свако достигнуће резултат пре свега напорног и упорног рада током дужег временског периода. Тако да значајне резултате у неком послу може да постигне свако ко има просечне способности и дарове. И степен успешности ће, очито, бити директно пропорционалан утрошеној енергији.

Овде се срећемо са законитошћу која је подједнако својствена неживом свету, биљкама, животињском свету и свету Духа. Ми знамо да се количина струје добија множењем силе струје, напона и времена... Што се тиче васпитања деце аналогно се може рећи: успех ће бити осигуран ако не будемо штедели своје снаге, ако се са напором воље будемо трудили око своје деце, и то не само понекад, већ увек, све време посвећујући том послу.

Овде постоји аналогија и са послом баштована којем успева да одгаји дивно цвеће и плодове високе културе тек после вишегодишњег упорног рада.

Постизање циља као резултат упорног труда је закон који је Бог дао човечанству после пада: "У зноју лица својега јешћеш хлеб". И без зноја нема успеха, без зноја се није могуће исхранити, немогућ је сам живот.

"Дај крв - прими Дух", кажу Старци, под крвљу подразумевајући труд и телесни подвиг. "Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да прилегнеш, утом ће доћи сиромаштво твоје као путник..." - каже Премудри Соломон (Прич. 6, 1011). И апостол Павле препоручује да водимо рачуна о времену "користећи вријеме, јер су дани зли" (Еф. 5,16).

Рад на детету као основа васпитања је био дат као заповест још Јеврејима у Књигама Старог Завета. "Учи сина свог и ради на њему да не би имао огорчења због недоличних његових поступака", каже се у Књизи Премудрости Исуса сина Сираха (Сир. 30,13).

У Новом Завету апостол Павле овако описује труд родитеља: "Као отац децу своју, преклињасмо вас и храбрисмо и сведочисмо" (1. Сол. 2, 1112). "Земља да је проклета због тебе... трње и коров ће ти рађати..." чуо је Адам од Бога после пада (1. Мојс. 3,1718). Знамо како се у души наше деце лако и брзо разраста духовни коров - коров рђавих склоности и страсти. Зато је потребно улагати упоран и дуготрајан труд на обрађивању те материјалне и духовне оранице: стално и без посустајања треба из ње чупати сав тај брзорастући коров.

Постизање циља је нераскидиво повезано са саможртвовањем. Ради бриге о деци родитељи треба да оставе такозвани "лични живот" и "личне интересе", забаве, позориште, празна познанства, провођење вечери "у гостима", световну литературу која не храни дух, итд. Све ово нам одузима снаге и време којег је мало, које је драгоцено као поверени нам од Господа "таланти", које нам недостаје за спасење и себе и деце.

Труд и борба су потребни за васпитавање деце и за "велико" и за "мало", јер се од "малог" прави "велико", "у маломе си био веран, над многим ћу те поставити" (Мт. 25, 21).

"Док мало проспаваш, док мало продремаш" - и срешћеш се са осиромашењем духа, са ишчезнућем врлине, са ослабљењем вере, гашењем љубави у себи и деци.

"Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају" (Мт. 11,12).

Кад треба да почне рад родитеља на дететовој души? О овоме овако пише отац Александар Јељчанинов: "Зашто су битни утисци детињства? Зашто је важно пожурити и испунити срце и ум детета светлошћу и добром од најранијег детињства?

Детињство је тле поверења, једноставности, благости, способности умиљења, саосећања, снаге маште, одсуства суровости и окамењености. То је баш оно земљиште које, када га засејемо, даје тридесетоструки, шездесетоструки и стоструки принос. Касније, када се душа окамени и отврдне, оно што је доживљено у детињству може поново да очисти, спаси човека. Зато је тако важно држати децу близу Цркви, то их поји за читав живот".

 

http://www.svetosavlje.org

[Ljubičasta]

Koliko je ovo fenomenalna tema i koliko mnogo fenomenalnih tekstova i iskustava. :aplauz:

[Драган άσημος :)]

Dragi moji ,sutra,na Sv. Jovana, se vidimo na RTS-u u 21,u emisiji UPITNIK.Tema :Štap ili protiv štapa. Da li štap ozakoniti?Pozdrav.

MIlica Novković

Porodični bukvar

 

http://www.rts.rs/page/tv/ci/series/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/32/%D0%A3%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA.html

[ВИЛМА]

7 UVRNUTIH RODITELJSKIH PRAVILA KOJA IZNENAĐUJUĆE DOBRO DELUJU

Pravilo #1: Ne možeš biti u prostoriji kada ja u njoj nešto radim, ukoliko i ti nešto ne radiš.

Cilj: Da vam dete ili pomogne, ili prestane da vas gnjavi dok radite kućne poslove

Pravilo #2: Ne radim posle osam uveče

Cilj: Odlazak na spavanje na vreme i slobodno veče za vas

Pravilo #3: Šta si dobio – dobio si, nema ljutnje

Cilj: Nema više preganjanja oko toga ko je dobio perecu sa više soli ili mleko u lepšoj šolji.

Pravilo #4: Idi vidi dal sam tamo

Cilj: mir i tišina

Pravilo #5: Nema rasprave o novcu

Cilj: Predupredite moljakanje oko kupovine stvari

Pravilo #6: Ne razumem taj jezik

Cilj: Zaustavite kmeženje, urlanje i nepristojnost

Pravilo #7: Dosada ne postoji

Cilj: Sprečiti dete da kaže kako mu je dosadno i naučiti ga da se zabavi samo.

 

 

Sad kad pročitah ovo, sa ponosom mogu reći da sam uvežbala svih sedam pravila odavno

[Драган άσημος :)]

Dragi moji ,sutra,na Sv. Jovana, se vidimo na RTS-u u 21,u emisiji UPITNIK.Tema :Štap ili protiv štapa. Da li štap ozakoniti?Pozdrav.

MIlica Novković

Porodični bukvar

 

http://www.rts.rs/page/tv/ci/series/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/32/%D0%A3%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA.html

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1804485/%D0%A3%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA.html

[JESSY]

Ne govorite deci da se ne smeju nečemu, samo zato što vi niste baš najbolje raspoloženi tog dana. Posle će im dani zavisiti od vašeg raspoloženja. Njihove želje će biti ispunjavanje vaših, jer vas to čini srećnima, a onda će i oni imati pravo da budu srećni. A to nije fer.
Svako treba da ima svoju sreću.

Ne govorite deci da se zagrljaji podrazumevaju.
Podrazumevanje ljubavi je izmislio neko ko ne voli sebe (neko ko i sebe samo podrazumeva na ovom svetu). Nemoguće je da postoji osoba koja ne uživa u energiji zagrljaja.

Ne učite ih da nema svrhe da maštaju, samo zato što su nas istorija i geografija nekako podelile, pa na ovom ili onom podneblju snovi bolje i lakše sazrevaju. Ako ste vi odustali od svojih snova zbog tuđih razloga, to ne znači da oni ne treba ni da ih imaju.

Ne govorite deci da nemaju šta da kažu.
Ćutaće.
Vama veruju najviše, zapamtiće to.
Ja pamtim.

Ako već hoćete nešto da im poručite,
javite se na onaj plastični telefon koji, kobajagi, zvoni, a vaš dvogodišnjak vam ga užurbano pruža, kao da je poziv hitan.
I jeste.
Nema hitnijeg.

Ako to uspete, ako na taj poziv odgovorite,
drugi vam u životu ni ne treba.

Autor: Tijana Šovljanski

http://www.psihoverzum.com/ne-govorite-deci/

[JESSY]

Vaspitanje ispunjeno optimizmom

Krstarica

 

 

 

Foto: Elijahssong/Pixabay.com

Opterećeni svakodnevnim brigama, roditelji svojoj deci suviše često govore kako je život težak, a zaboravljaju da im napomenu da on može biti i lep. Međutim, ne treba biti veliki psiholog da bi se shvatilo kako su optimisti uvek uspešniji od pesimista, kao i da je vera u srećnu budućnost jedan od osnovnih preduslova za uspeh u životu. Zato bi bilo dobro da svoje dete odmalena učite da život posmatra s njegove vedrije strane.
Za početak, ne bi bilo loše da svom detetu pružite pozitivan primer, jer deca u svemu imitiraju roditelje. Ukoliko želite da naučite dete optimizmu, dajte mu dobar primer. Uvek budite lepo raspoloženi – dobro raspoloženje je zarazno. Istina, teško je biti raspoložen kada se nagomilaju problemi, ali trudite se da bar pred decom zadržite osmeh na licu. Ne opterećujte ih detaljima o svojim nedaćama. Za upoznavanje surove stvarnosti uvek ima vremena i ona će ih kad-tad sustići. Zbog toga je važno da detetu ukazujete na sve ono lepo što se događa oko njega. Mediji nas svakodnevno bombarduju lošim vestima: ratovi, elementarne nepogode, velike saobraćajne nesreće, ubistva… Međutim, tu su i vesti o ljudskoj solidarnosti, ljubavi, lojalnosti… Zainteresujte svoje dete za takve primere, naučite ga da vidi i lepu stranu sveta u kojem živi. Pokažite mu svu lepotu prirode koja ga okružuje i veličanstvena dela ljudskih ruku.
Ako osetite da je vašu porodicu zahvatilo loše raspoloženje ili tuga, ne dozvolite da se svako zavuče u svoju sobu i prepusti sumornim mislima. Kada se svi okupite za stolom u vreme ručka ili večere, pustite prijatnu muziku i tražite da svako ispriča bar jednu anegdotu koji će vas sve nasmejati. Neka to postane mali porodični ritual i vaše dete će naučiti da ne treba lako da se prepušta lošem raspoloženju, nego da se protiv njega bori osmehom.

[JESSY]

Како правилно кажњавати дете?
Треба кажњавати с љубављу

 

Живот иде напред и ако се за неке промене може рећи да се запажају одмах или
скоро одмах, друге зрију постепено, као дечја болест попут шарлаха, који има свој
инкубациони период, а онда се изненада открије у осипу или другим карактеристичним
симптомима.
Овакав "шарлах" је, по мом мишљењу постала либерализација погледа родитеља на
проблем кажњавања. Још крајем 90-их година разматрање ове теме у родитељском
аудиторијуму није изазивало ни велику узнемиреност, ни посебне несугласице. Свима је
било јасно да се без кажњавања, авај, не може, и обично су се људи занимали за конкретне
ствари: да ли је "педагошки" лупити дете по меком месту или је боље да родитељ престане
с њим да разговара? Добро, понекад је неко могао да се пожали да се његов изданак "не
може васпитати" – на њега не делује никаква казна. (Приликом детаљнијег разматрања
обично се испостављало да није ствар у детету, већ у родитељским грешкама.) Али, много
веће интересовање су изазивале сасвим друге теме: опасност раног сексуалног
просвећивања, шта ће деци патриотизам, треба ли деци од малих ногу усађивати
"тржишну психологију", зашто је боље гледати наше, домаће цртане филмове.
А данас актуелност горе поменутих тема у великој мери зависи од састава
аудиторијума. Православни родитељи многе ствари схватају и без додатних објашњења. А
и људи далеки од Цркве су се већ приметно охладили према многим западним новинама
видевши да су тесно повезане с такозваном "културом рока-секса-дроге". А неко се чак у
ово уверио у горком искуству своје старије деце или млађе браће.
Али, зато сад, кад човек почне да говори о потреби за кажњавањем то изазива
ефекат бомбе која је експлодирала. По лицима се види да су се људи потресли, да су чак и
шокирани, а затим се са свих страна чују питања, усклици, почињу ватрене расправе... Кад
сам се први пут сусрела с оваквом реакцијом отписала сам је као случајност. Затим сам
помислила да је то "закон парних случајева". Али кад је "бомба" почела да експлодира у
скоро сваком аудиторијуму, схватила сам да је дошло до озбиљних промена. Док смо с
либерализмом ратовали на једном фронту, он је отворио други и обишао нас је иза леђа.
Истовремено све јаче постају жалбе родитеља на дечју тврдоглавост, агресивност и
грубост. У томе нема ничег чудног: јер не саградивши како треба систем подстрека и
казни, родитељи бивају лишени полуга утицаја на дете. Тако је сад ова тема постала, може
се рећи, "хит сезоне".

 

Т.Л.Шишова

[JESSY]

Сведозвољеност = психолошка траума

 

А последњих година у мом хоризонту се све чешће појављују предшколци чије
понашање изазива најтужније мисли – толико су они агресивни, непослушни,
неадекватни. Имам жељу да их одмах пошаљем код психијатра, али већ знам да не треба
да журим. Врло је лако могуће да су то просто жртве "слободне педагогије" – деца која су
до четири године васпитавана "без љутње", ништа им није забрањивано и нису
кажњавана. А у случају демонстративног непослушања родитељи су беспомоћно ширили
руке и почињали чак и да се боје детета. И да се не би свађали били су спремни да му
попуштају буквално у свему.
Наводно, то су суперкомфорни услови, а у ствари је у питању врло окрутна
психолошка траума, и то перманентна. Док овакав брод без кормила и једара плови само у
породичној луци, он се још мање-више одржава. (А и то је у случају да у породици постоје
још једно дете или бака и дека, који још нису заборавили да се деца не смеју распустити.).
Али неизбежан је излазак на отворено море – социјуму прети бродолом.
Како туђи одрасли могу да реагују на дивље испаде оваквог слободара? Ако савети
не помогну, начин је обично само један – одбацивање. А дете је, насупрот томе, навикло
да буде у центру пажње тако да га сопствена непожељност веома погађа. Неуспеси рађају
увреде и нови круг агресија... Излазак из врзиног кола је у томе да родитељи промене
позицију. Ако схвате на време, ако саграде јасан систем подстицаја и казни, дете се може
променити на боље до непрепознатљивости. (С раним психотраумама се то дешава, јер
родитељи још нису стигли да спознају какво је њихово дете у ствари, а његов карактер се
већ изопачио под утицајем психолошке трауме.)
Ако се процес "слободног васпитања" отегне, врло је вероватно да ће одлазак код
психијатра постати неизбежан и да се ствар неће ограничити само једним одласком.
Али понекад су (на срећу, још увек ретко) родитељи толико прожети либерализмом
да им је лакше да оду код лекара и да кљукају дете таблетама него да промене своје
понашање. Једна моја познаница је дошла да се посаветује у вези са својим
шестогодишњим сином, који је више пута био ухваћен у крађи. У принципу, крао је
ситнице, али то није мењало ствар. Ситуација свеједно није била баш пријатна. На моје
питање како је први пут казнила Игора мајка је неочекивано оштро одговорила: "НИКАД
ГА НИСАМ КАЖЊАВАЛА и НЕМАМ НАМЕРУ да га кажњавам. То је моја
принципијелна позиција." И ма колико да сам се трудила да је убедим у просту мисао о
томе да у школи, у коју ће Игор кренути за пола године, на његове "мале несташлуке"
нико неће гледати кроз прсте, и да касније неће моћи да се избави од лошег гласа, мама је
тврдоглаво понављала своје. Напокон, мислећи да ћу је тиме уплашити, понудила сам да
јој дам координате дечјег психијатра. Можда дете треба озбиљно да се лечи? Какво је
било моје чуђење кад је мама лако, па чак и радосно пристала на то! А Игор није био
болестан. Он је просто, као што се у старо време говорило, "небивено дете". Али мами је
лакше било да га упише у психичке болеснике него да разгневи идола слободе, којем се
тако усрдно и неразумно клањала.
Т.Л.Шишова

[JESSY]

Да би казна деловала...

Да би казна деловала родитељи морају бити доследни. Не сме се десити да данас
дете буде кажњено за неко неваљалство, а сутра, кад мама не буде имала времена, да на
исто то не обрати пажњу. Верујте, дете неће оценити мамину племенитост, већ ће
сматрати да само треба просто дуже да плаче, да буде тврдоглаво, да лупа ногама – и
постићи ће своје.
Важан је и породични консензус у погледу захтева према детету. Ако не сме –
значи не сме, и за кршење забране обавезно следи казна. Иначе ће дете навићи да
манипулише одраслима и због тога ће ауторитет свих чланова породице бити пољуљан.
Али пре него што било шта забраните упитајте себе: да ли је то неопходно? И
видећете да је врло много тога што уопште не мора да се забрањује, већ да у многоме
може да се нађе разуман компромис или да је чак просто могуће сложити се с жељом
детета. Рецимо, дете не жели да руча, а ви инсистирате на томе сматрајући да треба
поштовати режим. А сад примените ову ситуацију на себе и размислите: да ли увек једете
по сатници или кад огладните? Зар се не дешава да је дошло време ручка, а вама се не
једе? И шта онда? Вероватно не трпате у свој стомак на силу. Али, ако је тако, зашто
слично право не оставите детету? Јер, ни оно није аутомат, већ жив човек, и његов
организам, као и ваш сопствени, ни из далека не ради по распореду.
Може се навести велико мноштво сличних примера. Смањивши број сигнала
забране на васпитној траси нећете сувишно нервирати дете и њему ће бити лакше да
поштује ваше захтеве. Не претварајте га у возача који доспева у "црвени талас" и који је
принуђен да се зауставља на свакој раскрсници. Чак ће се и одрастао човек у оваквој
ситуацији пре или касније разбеснети и осврнувши се на све стране да види да није
милиционер у близини – понекад пројурити на црвено. Дете има и слабије нерве, а ни ви,
ма како строг израз лица да придајете себи, ипак не личите на званичног чувара реда...

Т.Л.Шишова