Vladika Grigorije o povlačenju Pape

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ajde lepo da pisemo o bratskoj nam spaniji i bratskoj drzavi Vatikan sto nisu priznale samostalnu drzavu kosovo:)) 

[Драгана Милошевић]

@,

Подсетите ме шта је икономија .mislise.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ne znam zasto ali papa me je ovim potezom podsetio na sledecu pricu...Desi li se povratak RK u jednu svetu i sabornu Crkvu mislim da je monah govorio monahu kad su se dotakli teme poslednjih vremena bas o tim ljudima. Prica dakle ide ovako: Brate a u poslednjim vremenima Hriscani ce biti toliko jaki da im danashnji Hriscani nece biti ni do kolena. 

[Čedomir Ljubinković]

Поштована браћо и сестре Хришћани.
Од оних који су нам зло мислили и зло чинили,
добру се немојте надати
...
СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка 16. века, задужбина чувених српских православних црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. је обновљена као црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село Клепце). Треба рећи да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато, преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г., Клепчани мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ и, по Сарајеву и широм Босне и Хрватске, почело од стране Хрвата римокатолика, уз сарадњу и бројних муслимана, прогоњење, хватање, депортовање у логоре, бацање у јаме и убијање православних Срба, Јевреја и Цигана, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на „неким шумским радовима“, али изгледа да се био склонио „у шуму“, тј. у неки од збегова српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је старац Вукашин (иако није био много стар, но кријући се по шуми сав је био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом „Само ти, дете, ради свој посао“. Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудео, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Сведочење злочинца…

Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
— Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.

— И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу. Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне — „живио поглавник Павелић!“, или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.

Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче — „живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић!“, или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповједио да узвикне „живио Павелић“ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио:

— Ради ти, дијете, свој посао!…

Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: „Ради ти, дијете, свој посао!…“ И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: „Ради ти, дијете, свој посао!“

И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.“

др Недо Зец

[Crveni Baron]

Једног дана ће папа бити наш човек.

 

 

Pa ovaj je bio nas covek, Srbin.

[Milan Nikolic]

Требало би да размотримо богословско питање Филиоквеа. Није добро ићи у крајности и апсолутизовати Филиокве или потпуно га одбацити - тј. дати Сину Божијем улогу узрочника Светога Духа или му потпуно одузети било какву улогу у исхођењу Светога Духа.

 

Ми православни држимо да Син Божији има извесну улогу у исхођењу Светога Духа. Сматрам да је неопходно нагласити да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина.

[obi-wan]

Оно што је добро јесте да је Папа Бенедикт изговарао Символ вере без тог додатка, јер је верујем схватио у чему је проблем.

 

Iskreno, sumnjam u to...

[obi-wan]

Требало би да размотримо богословско питање Филиоквеа. Није добро ићи у крајности и апсолутизовати Филиокве или потпуно га одбацити - тј. дати Сину Божијем улогу узрочника Светога Духа или му потпуно одузети било какву улогу у исхођењу Светога Духа.

 

Ми православни држимо да Син Божији има извесну улогу у исхођењу Светога Духа. Сматрам да је неопходно нагласити да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина.

 

Umesto sto se prepustas jalovom mastanju, mislim da je mnogo pametnije da dobro proucis prvo sta su Oci o tome pisali i govorili...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Требало би да размотримо богословско питање Филиоквеа. Није добро ићи у крајности и апсолутизовати Филиокве или потпуно га одбацити - тј. дати Сину Божијем улогу узрочника Светога Духа или му потпуно одузети било какву улогу у исхођењу Светога Духа.

 

Ми православни држимо да Син Божији има извесну улогу у исхођењу Светога Духа. Сматрам да је неопходно нагласити да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина.

Umolicu Oca svojega ! to je rekao Hristos nama.

[Guest - . . .-]

@@Čedomir Ljubinković,

 

 

Драги Чедомире, шта би тек могли да каћемо за православне Бугаре ако на овај начин гледамо све римокатолике? Замисли, бугарски Митрополит у то време каже: Силујте Српкиње да би нам рађале мале Бугаре...  а да не причамо штои су гонили псе на наше жене.. о убијањима Срба, масакрирањима и иживљавањима над немоћнима и децом да и не говоримо..

 

дакле, не можемо све гледати кроз ту призму јер онда безпоговорно морамо прекинути јединство (литургијско) са Бугарима. Но, евидентно је да није тако.

 

Свакако, разговор са римокатолицима је додатно отежавајући због историјских околности, то је неоспорно. Чак, мислим да је то данас и највећа препрека али мислим и то да морамо да будемо изнад свега тога јер Царство небеско је наш заједнички циљ.

[Milan Nikolic]

Umesto sto se prepustas jalovom mastanju, mislim da je mnogo pametnije da dobro proucis prvo sta su Oci o tome pisali i govorili...

 

Мислиш да прво проучим Оце па да се препустим јаловом маштању? Дијалог са тобом је постао претежак.

 

Више од деценије читам свете Оце. Мислим да могу разговарати о теолошким питањима.

 

Ако не желиш да разговараш са мном о томе, нико ти неће замерити. Само није лепо што стално показујеш неку скепсу.

[obi-wan]

Skepsu? Brate, Aca ti je vise puta sasvim jasno odgovorio na onoj drugoj temi, pa si ga opet glatko zaobisao. Ko onda nece da razgovara? Nije to lepo kad `oces da razgovaras samo onako kako ti mislis da treba, a svaku kritiku u startu odbacujes. Zato sam ti i rekao da se okanes mastanja.

 

Uostalom, ako sam ja tezak sagovornik, ima ih ovde jos mnogo, pa izvoli. A ja sam po savesti i ljudski rekao sta imam da kazem. Nista drugo...

[Milan Nikolic]

Skepsu? Brate, Aca ti je vise puta sasvim jasno odgovorio na onoj drugoj temi, pa si ga opet glatko zaobisao. Ko onda nece da razgovara? Nije to lepo kad `oces da razgovaras samo onako kako ti mislis da treba, a svaku kritiku u startu odbacujes. Zato sam ti i rekao da se okanes mastanja.

 

Uostalom, ako sam ja tezak sagovornik, ima ih ovde jos mnogo, pa izvoli. A ja sam po savesti i ljudski rekao sta imam da kazem. Nista drugo...

 

Сам си ушао у дијалог са мном. Добацујеш ми. И само желим да разменимо аргументе.

 

Ти кажеш за мене да јалово размишљам. Па какав је то приступ дијалогу? Какве аргументе ти дајеш?

 

Александру Милојкову сам изнео аргументе које не може тек тако да побије тиме што каже да је проблем у некаквом преводу. Није проблем у преводу - реч је о ,,градацији узрочности'' и мислим да треба и он да понови знање.

 

Теологија није академско надметање. Оно о чему говорим представља основу мога бића - једноставно, теологија је мој живот, пречи од жене, пречи од деце.

 

Ако мислиш да можеш у пар наврата унизити мој труд вараш се. Лепо сам рекао, хоћу да разговарамо о Филиоквеу који није по себи јерес, него је то постало јерес због изопаченог тумачења од стране римокатолика. Свети Максим Исповедник сведочи да Филиокве није по себи јерес, јер за његово време није било критичног тумачења.

 

Сада је време нових изазова и прилика да се многа питања поједноставе и многи проблеми разреше. Ако нећеш ни да разговараш о томе како приличи, на обичан људски начин поштовања саговорника, то могу прихватити исто као и са неким иноверником.

[Драгана Милошевић]

Питала сам нешто и чекам одговор.

[Ђорђе Р]

Питала сам нешто и чекам одговор.

 

Јован Брија у Речнику православне теологије каже:

 

 ИКОНОМИЈА (гр. οικονομια, лат. dispensatio, домострој, промисао, управљање, руковођење, план, н?црт, разрешење): појам је у употреби у више смислова.

 

а) Божији план о судбини твари и човека; посебно припрема Спасења у Староме Завету и остварење Спасења у Новоме Завету: "Обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће (икономије) времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему" (Еф. 1,9-10; уп. Еф. 3,2-3,9; Кол. 1, 24-25). За Апостола Павла, божанска икономија јесте дело љубави Божије, "Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (1. Тим. 2,4). Икономија се веома често поистовећује са "промислом", јер се тајна икономије открива у Оваплоћењу Сина Божијег (Еф. 1,10). Икономија претпоставља динамички личносни карактер божанства, кретање у божанској вољи утемељено на Његовој љубави према човеку. Николај Мистик овако сажима појам икономије: план Божији о Спасењу човека, стварен у Исусу Христу. Сви који сарађују у остварењу тог плана, најпре Апостоли, називају се "икономима" (οικονομοι) Божијим (1. Кор. 4,1; Тит 1,7: епископ се назива "икономом" Божијим).

 

б) Свети Оци праве разлику између теологије, која обухвата учење о суштини, односу и животу трију божанских ипостаси у унутарњости Тројице, и икономије, односно учења о пројави и делању љубави Божије у свету, тачније историје Оваплоћења и Искупљења у Исусу Христу и кроз Њега. Постоји битна подударност између теологије и икономије, зато што је Бог уредио план Спасења подобно Своме вечном савету: "Та тајна била је позната пре свих векова од Оца, Сина и Духа Светога. Од Оца, као Онога који је благоизволео, Сина, као онога који ју је испунио, а Духа Светога као онога који је сарађивао" (Св. Максим Исповедник, Одговори Таласију, 60, Рум. филок., том 3, стр. 330).

 

в) Икономија је једно од главних начела (в. AКРИВИЈA) које Црква употребљава у примени канонских норми, а састоји се у пастирским ставовима снисхођења и сажаљења. Патријарх Фотије (820-891) сматра икономију консистентном духу Православља, особито у разумним околностима и у одређеним личним случајевима, где је у питању не само опште добро Цркве него и спасење појединца.

 

У савременој епохи, икономија је била студирана у склопу канонског права и стављана је у везу са валидношћу тајни извршених у неправославним конфесијама. Те тајне не би имале свештену вредност по себи, али признате "по икономији" Православне Цркве, оне се испуњују свештеном суштином. Применом икономије Православна Црква, на пример, признаје валидност крштења у неправославним конфесијама, не узимајући у обзир важеће јуридичке и дисциплинске аспекте који би спречили такво признање. Црква у примени својих средстава спасења има право да установи у којим случајевима и у каквим условима уобичајава икономију. Наравно, Црква не може да примени начело икономије што се тиче учења вере. У једном писму Амфилохију, говорећи о пракси прихватања јеретичког крштења, Свети Василије се позива на "црквене обичаје", а не на изузетке од правила које је дала црквена власт. Према томе, икономија није изузетак, као у римском праву, разрешење које би подразумевало запостављање, суспендовање канона, него подражавање Божије љубави у конкретном случају. Икономија има као темељ павловско начело по коме заповести Божије остављају могућност и слободу пастирском савету. Божански план не само да допушта велики простор човековој слободи него захтева и њену потпуну сарадњу.

 

---------------------------------------------------------------------------------------------------

Википедија каже:

 

Икономија грч. οικονομια је теолошки концепт који представља Божији план о спасењу човека и свега створеног.

 

По апостолу Павлу, божанска икономија је дело љубави Божије, „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2,4).

 

Икономија, уједно, представља и начело које Православна црква употребљава у примени канона, а састоји се у пастирским ставовима снисхођења и сажаљења, тако да се у појединим случајевима не примењују одређени канони или правила ако би то могло да саблазни или удаљи од Цркве појединца или поједине групације и тиме наруши Божји план спасења. У том смислу, иконимија, представља супротстављен појам акривији која подразумева дословну примену црквених канона.

 

Применом икономије Православна Црква, на пример, признаје валидност крштења у неправославним конфесијама, не узимајући у обзир важеће нормативне и дисциплинске аспекте који би спречили такво признање. Икономија се може применити и на појединца разрешавањем поста, дозволом да ступи у брак са лицем које је друге вероисповести, и сл.