О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут

[Captain]

272. Писмо

Трговцу стоке: О задржавању

Причаш о чудном догађају из свог живота, који те је задржао да се не утопиш у реци. Путовао си кочијама са два своја рођака на сточни вашар. Скела је превозила свакога сата. И ви сте журили да не изгубите скелу у тај и тај сат. Но наједном сретнете аутомобил, који је јурио великом брзином. Ви хитро затегнете узде и тргнете коње у десно, али аутомобил удари у један точак ваших кола и сломи га. Љутито сте викали за шофером и обасипали га грдњама и клетвама. Гневни и очајни што ћете пропустити скелу у одређени сат ви се дате на оправљање точка. Мучили сте се дуго и дуго док сте сломљени точак некако привезали и оспособили за котрљање. Но кад сте стигли реци, имали сте шта и видети. Несрећа! Скела, препуњена људима, колима и стоком - потонула. Само је испливало на обалу нешто стоке и неколико људи. Све остало отишло под воду. Тада ви уздигнете благодарност Богу и почнете од срца благосиљати онога шофера, што вам је сломио точак и тиме проузроковао ваше закашњење.

Тако то бива посведневно са људима. Љуте се људи на догађаје што их задржавају од њихових планова, али мало доцније увиђају, да је то задржавање било по тајанственом промислу Божијем на њихову корист. Читај шта је написано о апостолу Павлу и Тимотеју: дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти (Дап. 16, 7). И то би на добро.

Случај који ти се догодио научио те је, да се никад више не љутиш на задржавање, кад ово није у твојој власти. И више пута доцније искусио си, да су таква задржавања увек била на неко твоје добро. Нека би се од тебе научили многи самовољни, који би хтели, да све у овом свету бива по њиховој вољи. А теби мир и здравље од Господа. - Св. Николај Велимировић (Мисионарска Писма)

[Гост]

...

[emilija]

prelepi tekstovi i pouke!

[DYNABLASTER]

[ego]

СУДОВИ БОЖИЈИ, Свети Игњатије Брјанчанинов

Нема слепог случаја! Бог управља светом, и све што се дешава на небу и под небом дешава се по суду премудрог и свемогућег Бога, недокучивог у својој премудрости и свемоћи, недокучивог у свом управљању.

...

Бог управља светом. Заслепљени грешници не виде то управљање. Они су измислили случај, потпуно стран разуму: они не увиђају да у њиховом погледу нема правилности, да је њихов поглед туп, помрачен, изопачен; они Божијем управљању приписују одсуство правилности и смисла; они хуле на управљање Божије, они премудрост сматрају и називају безумљем.

...

Нашој пажњи Јеванђеље предлаже две особите црте Спаситељеве делатности: најтананије испуњење Божије воље у делима која зависе од слободне воље, и потпуну покорност Божијој вољи у Божијим судовима. Ја сам дошао с неба - рекао је Господ - не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла.[55] Чашу коју ми је дао Отац зар даје не пијем?[56] Најтананије испуњење Божије воље и покорност Божијим судовима Богочовек је показивао целим својим животом. Велику врлину, основу свих врлина, коју је Адам изгубио на небу, врлину послушности Богу, Богочовек је донео са неба на земљу људима који се муче у пропасти, а муче се зато што не слушају Бога. Та врлина је нарочито дошла до потпуног изражаја у чињеници да је Господ прихватио велика страдања. Будући да је био у обличју Божијем, Он није престајао да буде Бог, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, изгледом се нашао као човјек, унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.[57] Због такве свесавршене покорности Богу Господ је био једини истински слуга Божији по својој човечијој природи.[58] Он је био свесавршени слуга Бога који никада није одступио од испуњавања Божије воље и од покорности тој вољи. Ниједан праведник није довољно и без пропуста испунио ту човекову најсветију обавезу према Богу.

...

Молитва Богочовека изговорена пред излазак на страдања представља духовно, драгоцено наслеђе целокупног хришћанског рода: она има силу да излије утеху у душу која се мучи под бременом највећих мука. Оче мој - говорио је Господ у својој молитви - ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти![64] Али не моја воља, но твоја нека буде![65] Чашом је Господ назвао судове Божије. Ту чашу Бог предаје човеку на његово спасење.

...

Противљење Божијим судовима сматра се сатанским делом. Када је Господ почео да говори ученицима да ће много пострадати и бити убијен, Петар га поче одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него што је људско.[69] Петра је, по свој прилици, подстакло добро осећање, али он је поступао онако како мисли и како добро схвата пала човечија природа. А разум и добро пале човекове природе непријатељски су Божијој вољи и свесветом добру, које извире из Бога; они негирају и осуђују судове Божије. Људски разум и људска воља спремни су у својој заслепљености да се супротстављају и одупиру Божијим судовима и одређењима не схватајући да је такав подухват бесмислен, да је то потпуно ограничена борба ништавног бића против свемогућег и свесавршеног Бога.

...

Шта доводи до нарушавања, до гажења Христових заповести, до супротстављања Божијим судовима, и то супротстављања узалудним напорима, ропотом, хулом, очајем? Престанак сећања на вечност, одсуство сећања на смрт, заборав да смо краткотрајни путници на земљи, одбацивање мисли да смо изгнаници на њој, тежња да задовољавамо похоте и страсти, жеља за телесним и грешним насладама, погубно обмањивање и саблажњавање себе, а кад све то опчини човека, онда он безумно злоупотребљава власт над собом и својом добром вољом тако што приноси целог себе на жртву земаљској сујети, убија себе за блаженство, које је Искупитељ вратио страдалничким подвигом, и тиме припрема себи вечни гроб у паклу, гроб за тело и за душу.

...

Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу,[71] саветује хришћане апостол Павле, и указује на покорност Богочовека Божијим судовима, на беспоговорну покорност која иде до примања на себе оне казне којој су подвргнути једино разбојници из редова варварских народа, дакле казне на коју нису могли бити осуђени они злочинци који су били римски грађани. Одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту. Помислите, дакле, на Њега, који је од грјешника поднио такво противљење да не малакшете и не клону душе ваше.[72] Зато и Исус, да би осветио народ крвљу својом, пострада изван града. Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи.[73] Излажењем изван станишта и одбацивањем сваког бремена названо је одустајање од љубави према свету. Апостол подсећа на Божију утеху, изговорену оним Његовим изабраницима које је Он усинио, и које, да би доказао усиновљење, посећује невољама: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.[74]

...

При наиласку искушења немојте се предавати тузи, безнађу, унинију, ропоту, тим пројавама гордости и безверја, већ, супротно томе, оживљени и окриљени вером понизите се под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.[83] Страдалници! Знајте да страдате по Божијој вољи; будите убеђени да вас без Божије воље, без допуштења Божијег не би дотакла никаква невоља. Господ је милостиво погледао на вас, заволео је вас, увидео је да су ваше срце и ваш живот по Његовој вољи, и зато је вама пружио руку помоћи у судовима својим! Он вам је послао или допустио невоље да буду ваше очишћење, ваша заштитница, средство за достизање савршенства. Зато сви који страдају по вољи Божијој нека при наиласку невоља предају целог себе Божијој вољи и милости, нека свесрдно испуњавају Божије заповести.[84] Време невоља је оно блажено време у коме Бог зида душу свог љубљеног изабраника међу људима.

...

[Драган Јашић]

Верујем да се сви с времена на време питамо шта је Божија воља за нас и наш живот. Вероватно често чујемо: "Бог има диван план за нас...", али се све углавном завршава на уопштеним изјавама које се тичу општег спасења. Воља за појединца неретко остаје запечаћена тајна, јер не знамо како да је докучимо.

Способност да разумемо вољу Божију долази кроз одвојење од света и посвећеност њеном тражењу, као и кроз учење да чујемо и препознамо Његов глас.

"И не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божија." (Рим. 12:2)

Иако лоше ствари могу да задесе богобојазне људе, Божија воља за њихове животе је увек добра,

"Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро..." (1. Мој. 50:20)

"... знамо да онима који љубе Бога све иде на добро..." (Рим. 8:28)

Дакле, потребно је тражити, искати да се позна воља Господња.

"Истражујте што је Богу угодно... Тога ради не будите неразумни, него познајте што је воља Божија." (Еф. 5:10-17)

Ово се постиже кроз блиску заједницу са Богом. Што више читамо Писмо и проводимо време у молитви тражећи Његову вољу, више ће нам се и открити. Духовно сазревање нам помаже да препознамо и када нам Господ не говори, Јев. 5:14. Исус на ово јасно упућује:

"Овце моје слушају глас мој, и ја познајем њих, и за мном иду." (Јн. 10:27)

Управо како овце препознају глас свога пастира тако се и верници вежбају да препознају Божији глас. Добра обученост у Речи као и препознавању гласа Божијег су предуслови да нас Он води:

"Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме, води ме на тиху воду. Душу моју опоравља, води ме стазама праведним имена ради својега." (Пс. 23:1-3)

Тешко је чути Божији глас усред узнемирености свакодневног живота и зато је потребно да одвојимо време у коме ћемо бити сами са Господом и када ћемо утишати своја срца како би Га боље чули.

Једна од могућих грешака у молитвама може бити да превише говоримо, а премало слушамо. Када смо у успону своје молитве чекајмо у тишини на Божији глас и предајмо се у Његовој присутности да би се у нас уселио мир и да би се испунили силом Духа, јер је ово веома важна компонента у постизању исправног разумевања Његове воље.

Своју вољу нам Господ може јављати на више различитих начина. Без обзира на то како ће говорити, сигурно је да ће нам је саопштити према нашој индивидуалној грађи и духовној зрелости. Имамо обећање:

"Зови ме, и одазваћу ти се, и казаћу ти велике и тајне ствари, за које не знаш." (Јер. 33:3)

[ego]

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА

СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА

Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда?

Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет.

То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери.

Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа.

Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања.

Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19)

Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4).

И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нaјинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије.

Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом.

Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“

Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена.

Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова.

Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато.

Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом.

Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18)

И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9)

Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти.

Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38)

И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу.

Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине.

У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота.

Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу.

Александар Милојков

http://www.vidovdan.org/arhiva/print1692.html

[Srdjan Kotur]

Kako je prepoznati i slediti?

[mirjanap]

Божији закони садрже вољу Божију. Сигуран пут да се следи воља Божија је испуњавати законе Божије.

[Дијана.]

ima tekst na tu temu, od svestenog lica.

da vidim koliko se sjecam:

bozija volja se otkriva u Sv,Pismu - zapovijestima; slaze se sa porivima koji su u skladu sa nasom savjescu; cesto se otkriva u poslusanju duhovniku, tj. preko njega...

meni se desavalo da se u situaciji dvoumljenja molim da se ona otkrije,tj.kad se moje zelje ne slazu s gore navedenim, i obicno se put ocrtavao, uglavnom ne prema mojoj zelji, vise prema onome sto moja savjest prepoznaje kao ispravno....

odrastanje je uvijek bolno.

[Дијана.]

ne znam otkud mi dupli post

e to nije Bozija volja, vec cist determinizam. mea culpa

[Sherlock H.]

Prepoznaces je ako ti obrazac postojanja bude evharistija, koja je nista drugo do ikona Trojicnog Boga.

E sad, naravno, ljudi smo, gresimo, pa najcesce nismo u stanju da je sledimo, ali sve je to normalno. Samo ne treba ocajavati zbog toga, vec prihvatiti sebe onakvim kakvi jesmo. Pritom, to prihvatanje ne znaci pomiriti se nasim palim postojanjem vec ima za cilj suocavanje sa nasim slabostima. Iskrenost je prvi korak na putu ka obozenju.

[Srdjan Kotur]

Prepoznaces je ako ti obrazac postojanja bude evharistija, koja je nista drugo do ikona Trojicnog Boga.

Šta ovo u svakodnevnom životu, u svakodnevnim situacijama zaista znači?

[Sherlock H.]

Šta ovo u svakodnevnom životu, u svakodnevnim situacijama zaista znači?

Znaci tvoju zelju da se poistovetis sa Hristom, tj. da poneses svoj krst koji se sastoji u predavanju drugome i zrtvovanju za njega, kao sto se Hristos predaje radi svih nas.

[Милан Меденица :)]

срђане, имаш ли ти исповедника/духовника?