Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[Данче*]

Умивање блатом
У стварности, осуда је тежак грех. На жалост, лако се шири. Осуду сусрећемо свуда. То је као загађени ваздух који ми свакодневно удишемо. То је толико уобичајена појава да се може рећи да је постала нормална за човека. "Ништа не причињава човеку веће задовољство, него да осуђује друге", каже Свети Грегорије Богослов. Управо због лаког ширења осуде, тешко је борити се против ње. Тешко је борити се против овог греха, а још је теже испуњавати Божју заповест која гласи: "Не судите!"

Нико не може оспорити ово тужно стање у нама, али ни једна особа здравих размишља не може тврдити да је осуда оправдавајућа. Тешко нама ако, као етичко мерило за вођење иправног живота, ми узимамо за пример неуредан живот других. Наша савест, без обзира колико заслепљена збуњујућим и неуредним стањем друштва, побуниће се и осудиће осуду. Завапиће наша савест да нашим животима не треба да владају глас и навике света, већ она - савест, која у коначној анализи јесте глас Божији. Због тога сваки човек, без обзира колико далеко отишао у осуду, сматра "Не судите!" важном и исправном Божијом заповешћу.
"Не судите!"...Заиста, зашто бисмо друге осуђивали? Зашто бисмо се ми бавили оним шта други говоре и чине? Ко је нас учинио испитивачима, инспекторима и судијама других и њиховог понашања? Нико. Поред тога, зар ми не грешимо? Напротив, Господ нам више пута недвосмислено забрањује осуду и цензурисње других речима: "Не судите!"
Једино Он има право да суди. Једино Он је Законодавац и Судија. У његовом присуству ми смо сви подједнако одговорни - било да смо судије или да смо осуђени. Дакле, тенденција и навика осуде и прекоравања других је уклањање и одузимање власти и права Господу. Зато у Саборној посланици Свети Апостол Јаков каже: "Не оговарајте један другога, браћо, јер ко оговара брата или осуђује брата својега, осуђује закон и оговара закон, а ако закон осуђујеш, ниси вршилац закона него судија. Један је Законодавац и Судија, који може спасити и погубити. А ко си ти што другога осуђујеш?" (Јаков 4:11-12). А и за нас, Бог је рекао да волимо и љубимо ближњег свог. Међутим, када осуђујемо брата свога, ми газимо, занемарујемо и поништавамо закон Божији. Ми више нисмо браниоци, већ кршиоци тог закона. Осудом ми чинимо грех, можда већи него онај грех који је наш брат починио, грех због кога смо га ми осудили.

Зато Свети Апостол Павле додаје: "Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто"(Рим 2:1). Сви смо ми одговорни пред Господом. Њему ћемо положити рачуне за дела наша. Када год судимо и оговарамо друге, помислимо само које бисмо оправдање дали Богу и како бисмо имали смелости да питамо за благост и милост? Такође, особа коју осуђујемо може да се покаје или се већ покајала и може да нађе милост пред Господом, може да буде спашена и помилована, док ми можемо остати са својим тешким осећањем кривице због осуде коју смо починили. Дакле, када год осуђујемо друге, ми осуђујемо себе саме.
Озбиљне су кривице које осуђивање собом носи. И требамо знати да те кривице нису мале. У многим случајевима Свето Писмо осуђује окрутност осуде и сматра је грехом против Бога и недостатком љубави према ближњем. То је оно што је Свети Хризостом имао у виду када је рекао: "Браћо, немојмо бити горке судије и тужиоци других да не бисмо били одговорни за озбиљно супротстављање Богу. Немојмо заборавити да смо и ми починили тешке грехе, који траже већи опроштај. Нека, дакле, будемо благи према другима,без обзира колико су тешко сагрешили, да бисмо и ми били сигурни у благост и милосрђе Божије".

 

Братство манастира Ватопед
Извор: manastir-lepavina.org

[JESSY]

Осућивање је изопачено духовно стање!

 

Живот православног хришћанина је незамислив без Цркве, без духовника. Многи људи признају да им је раније црквено мишљење било туђе и да су се задовољавали тим тешким положајем у коме су живели. Међутим, након што су прогледали и дотакли се спасавајуће црквене благодати, већ не замишљају свој живот без Цркве, без духовника. Духовник је исповедник Христове вере и томе учи своје парохијане, паству.

Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву.

Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши.

Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства".

Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина.

Архиепископ потијски и хобски Григорије (Бербичашвили)

 

Glogovac Monastery

[Guest]

 

Живот православног хришћанина је незамислив без Цркве, без духовника. Многи људи признају да им је раније црквено мишљење било туђе и да су се задовољавали тим тешким положајем у коме су живели. Међутим, након што су прогледали и дотакли се спасавајуће црквене благодати, већ не замишљају свој живот без Цркве, без духовника. Духовник је исповедник Христове вере и томе учи своје парохијане, паству.

Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву.

Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши.

Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства".
Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина.


Архиепископ потијски и хобски Григорије (Бербичашвили)

 

http://manastirglogovac.blogspot.rs/2016/02/blog-post_53.html

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Драган άσημος :)]

Спомен на монаха. Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.

 

пролог 30. март

[JESSY]

Страст осуђивања често примећујемо и код других црквених људи. То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се не понашају „по правилима“. То су различити црквени „активисти“ који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни.

Ако водимо активан духовни живот, многи од нас ће ту страст открити у себи самима. Нама се много тога не свиђа код других људи. Недостаје нам те обичне дружељубивости, недостаје нам љубави. Ми на све начине прекоревамо себе за тај недостатак љубави и без обзира на активан и правилан духовни живот који водимо, наш процес борбе са осуђивањем слабо напредује, ако уопште напредује.

У Цркви, где је разрађена наука борбе са страшћу осуђивања, постоје такви моменти који многима нису познати. Аутор ове брошуре је од детињства много страдао од те страсти и, без обзира што је био упознат са делима скоро свих познатијих светих отаца, моја борба је практично била безуспешна. Да, ја сам се трудио да се молим за оне које сам осуђивао, као што и уче свети оци, али молећи се „Господе, помилуј га!“ јасно сам осећао како та подла страст придодаје мојој молитви савршено нежељени, нездрави подтекст: „Господе, опрости тој заблуделој души!“, „Господе, опрости том ниткову! Погледај само шта ради!“ Као што знамо, молитва треба да је строго усмерена против оне страсти са којом се боримо. Када се боримо са унинијем, молитва „Слава Богу за све!“ је усмерена управо против унинија и роптања, и зато делује беспрекорно. Када је у питању осуђивање, молитва „Господе помилуј га!“, како сам је ја вршио, била је практично бескорисна, зато што сам лако успевао да је сјединим са осуђивањем истог човека. Тако сам се мучио док ми истакнути свештеник, протојереј Николај Крачетов, није напоменуо којом молитвом треба да се борим против те страсти, а то је: „Господе, благослови га“. Tада сам се напокон померио с места у борби против осуђивања, зато што ту молитву демони нису могли да сједине са осуђивањем човека, јер у њој не говоримо ништа о претпостављеној кривици човека пред Богом, коју му је потребно опростити, него само призивамо на човека Божији благослов, а сви знамо да се благослов даје за добра дела, а не за зла. Често препоручују да се против осуђивања користи молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, уразуми, спаси и сачувај слугу твога (име) и његовим светим молитвама помилуј и мене грешног!“ Да, та молитва је такође неспојива са осуђивањем. Нажалост, међу људима који нас окружују нема тако много молитвеника.

Без обзира на позитивно искуство борбе са осуђивањем помоћу молитве „Господе, благослови га!“ и сећања на сопствене грехе, сматрам да знања из области психологије, која хоћу да поделим са вама, могу ту борбу да учине још успешнијом, благодарећи дубљем разумевању механизма помоћу којег се формира наша страст осуђивања.

У психологији постоји појам „прихватање“. Простије речено, то значи да човек прихвата нешто без негатива, без икаквих лоших осећања. Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити и осуђивање.

Изражавајући се психолошким терминима, механизам недовољног прихватања људи може се описати са две тврдње. Прво: наше неприхватање других људи је у основи условљено нашим неприхватањем себе. Друго: наше неприхватање самих себе је условљено тиме што у детињству нисмо били довољно прихваћени од родитеља и нисмо добили довољно љубави. Хајде да размотримо те две тезе мало пажљивије и да размислимо како оне могу да буду искориштене од стране православног човека, а на корист сопствене душе.

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/07/strast-osudjivanja-neprijateljstvo-fanatizam-neprilagodjenost/

[JESSY]

Осуђивање

 

 

Непријатно сам се изненадио кад сам испод текста о депресији у којој се, између осталог, помиње и Ејми Вајнхаус, наишао много коментара попут: „Шта жалите наркоманчине“, „Како мој деда није био депресиван, радио два посла, био рат... итд“, „Крмача се предозирала дрогом“ и многе друге, још горе коментаре.

Немамо ми појма о људима.

 

 

Познајем девојку која се облачи провокативно у изласку. Пуши, пије и псује. Кад је срела просјака, видео сам да је извадила последњи динар из новчаника и дала му. Често удоми напуштену животињу. Ревностан студент и биће сјајан лекар. Веома је несигурна у себе, уплашена животом, али то прикрива вештачким самопоуздањем: шминком и ставом.

Познајем момка који је тетовиран, слуша хеви метал. Он је један од највреднијих људи које познајем. Уредио је породични дом најбоље што може. Поштен, срдачан. Неколико пута је читао „Апостол“ у цркви. Бори се са породичним губицима из прошлости. Склон је опијању викендом. Жуди за „сродном душом“.

Познајем много људи који су грешили и даље греше, али ја их свакако волим и не дам на њих. Јер ми требају људи, а не уџбеници етике.

Већина нас би људе сврстала у овај или онај кош грешникâ након првог сусрета. Због њиховог речника, повишеног тона, због начина облачења и чешљања, због суровог хумора или недостатка бонтона. Због многих ствари које су условљене средином у којој су ти људи одрасли и живели, или због прошлости која им и даље наноси ожиљке.При првом сусрету помислили бисмо да су грешни, да су другачији од нас.

Али грешници нису другачији нас.

То је оно што упорно и, рекао бих, намерно заборављамо.

Ако другог посматрамо као другачијег и као грешника, ми смо себи доделили улогу безгрешног.

Ко ми даје право да судим туђем слуги? („Ко си ти који судиш туђем слуги? Он свом господару стоји или пада. Али ће устати; јер Бог може да га подигне.“ Рим.14,4)

На крају свега, само Бог заиста зна шта је у човековој души, колики и какав бол га је натерао да буде слаб, гневан, тужан или равнодушан. Једино Он зна и шта људе тера да чине зло себи и другима; да ли је то само себичност или погрешно усмерена потреба да воле и буду вољени.

Не подносе бол сви подједнако. Неке душе као да су створене од тананог материјала, па лако пуцају, гуше се, неуспешно се траже у свету који их чешће осуђује него што им помаже. Не утиче живот на све људе једнако.

Ако је нечији деда и холокауст прошао храбро, не значи да сви могу бити толико храбри. Некима није дато, неки поклекну пред животом. Лакше је осудити него ставити се у туђу кожу.

Христос је одбранио жену ухваћену у прељуби, похвалио љубав коју је имала проститутка, посетио омраженог Закхеја, дружио се са људима на лошем гласу, говорећи како болесни требају лекара, а не здрави. Људи су се удаљили од Бога а Он је њима први пришао, јер је разумео и осећао њихову празнину.

Ако смо Христови, настављамо се на Његово дело. Прилазимо другоме, не пресуђујући да ли су они више или мање грешни од нас. Прилазимо другом јер га волимо.

 

 

Немамо ми појма о људима, све док их искрено и без икакве рачунице не заволимо. Тада, иако их и даље не разумемо сасвим, прихватамо их и пратимо на крстоносном путу. А то сапутништво може спасити живот. И туђи и наш. (Авденаго)

[JESSY]

“Ne sudi” – ljudi su samo ljudi

 

Sve počinje i završava se time koliko smo zapravo spremni da prihvatimo tuđu različitost.

Međutim, da bismo prihvatili druge kao nesavršena i komleksna ljudska bića, moramo krenuti od sebe.

Da li primećujete nekad koliko ste skloni samokriticizmu? Koliko ste skloni da osuđujete sebe zbog nekih grešaka koje ste napravili, ili neuspeha koji su vam se dogodili? Mislite za sebe kako ste neuspešni, manje vredni i slabi…

Važno je da znate da u tom trenutku vršite grešku preterane generalizacije svodeći sebe celog, na jedan svoj aspekt – što je pre svega logički nepravilno. Često nam se dešava da sebe poistovećujemo sa svojim neuspelim brakom, činjenicom da nismo uspeli završiti fakultet koji smo hteli, ili su nam dali otkaz na poslu… Ili nas je ostavio neko koga smo voleli? Ljudi su skloni da u tim situacijama sebe obezvređuju. Da daju sebi raznorazne negativne etikete zbog kojih se osećaju loše. Stoga često sebi govorimo da smo “neuspeh od osobe”, “slabić”, ili još neki pogrdniji naziv. Pre svega, mi nismo svoje greške. Ali greške jesu deo čovekove ljudskosti. Razmislite o tome kako izgleda jedan ljudski život? Da li je on serija savršenih, nepogrešivih događaja i postupaka ili je on ipak nešto drugo?

Ako bih vas pitala, da li beba odmah nauči da trči – šta biste rekli?

Odgovor je naravno ne. Naša pogrešivost je duboko ljudska osobina. Od trenutaka kada dođemo na ovaj svet, do trenutka kada sa njega odlazimo – mi pravimo greške, i događaju nam se loše i neželjene situacije. To je sastavni deo života. Branko Miljković rekao je jednu predivnu rečenicu “ Ako smo pali – bili smo padu skloni.” U prirodi čoveka je da iz svojih greška uči. Naša nesavršenost je naša inherentna osobina. Međutim, svi mi branimo sebi i drugima da budu pogrešivi, zahtevajući da čovek bude savršenstvo u malom. Ali čovek nije savršeno biće.

Zašto onda sebe i druge obezvređujemo kada te greške pravimo?

Ovde nije na odmet setiti se jedne metafore… Ako imate veliku korpu voća, u kojoj su jabuke, kruške, pomorandže, banane, jagode, trešnje, višnje… I u toj korpi nađete dve, tri trule voćke – da li ćete uzeti tu korpu i celu je baciti u đubre. Nećete. Probraćete one koje su trule, a ipak pojesti one koje su zdrave. Tako je i sa ljudskim bićem. Svi mi imamo svoje vrline i mane. Snage i slabosti. Da li možemo otpisati sve ono lepo što neko poseduje, zbog nekih njegovih određenih mana? Za nas nije dobro da to radimo. Zašto? Zato što globalno vrednovanje sebe i drugih ljudskih bića stavlja nas u poziciju Boga iz koje sudimo sebi ili drugima celokupno, a posedujemo samo određen set informacija o toj osobi. Na taj način kod sebe generišemo pregršt negativnih emocija poput depresije, krivice, besa, povređenosti i slično.

Zapravo postoji jedna mnogo zdravija filozofija – a to je filozofija bezuslovnog prihvatanja sebe i drugih ljudi sa svim svojim nesavršenostima. Ovakav pogled na ljude daje nam mogućnost da ih ne osuđujemo nego da ih bolje razumemo. Kad neki fenomen bolje razumemo – to nam  omogućava tačniju poziciju iz koje donosimo sud i zaključke. Pritom, uvek treba znati da je naš kognitivni aparat (mozak) poprilično ograničen aparat, i uvek treba ostaviti prostora da neke stvari nikad nećemo saznati – jer prosto ne možemo. Ovo nas uči izgradnji jednog posebnog kapaciteta – a to je kapacitet za negativno i neobjašnjivo. To znači da prihvatamo činjenicu da ne možemo sve znati niti razumeti i da je to u redu. Neke stvari će ponekad ostati nejasne. Ali da bez obzira na to, mi možemo da ih integrišemo kao životna iskustva.

Zapravo, dajući pravo sebi i drugima da budu pogrešivi – dajemo sebi i drugima slobodu da budemo ljudi. I upravo iz te pozicije mi možemo na funkcionalniji način pristupiti problemu. Ako sebi branite da pogrešite – kada se to dogodi, osuđivaćete sebe, i biti ljuti na sebe ili depresivni, ili pak osećati krivicu zbog stvari koje ste učinili. Važno je oprostiti sebi. Praštanje je jedan predivan čin kojim oslobađate sebe bespotrebnog tereta. I hrišćanstvo upravo govori istu stvar “Ne osuđuj grešnika – nego greh”. Mi možemo govoriti o neadekvatnosti nečijeg postupka, ali ne i o čoveku u celini, jer nikada ne znamo sve uslove iz kojih je neko potekao, iskustva koja su ga gradila, i zbog čega je postao ono što je postao. Takođe, obezvređujući ga – ne dajemo mu šansu za promenu. A mnoge životne situacije, dokazuju da je čovekov kapacitet za promenu – veliki!

Važno je, pre nego što krenemo da sudimo nekome, da se za trenutak odmaknemo od slike njegovog dela, i setimo se da mi ne znamo šta se sve u toj osobi dešava, koje muke je muče, na koji način je odrastala, šta joj se pre pet minuta desilo. Čuveni filozof Lajbnic rekao je da smo mi svi monade. Svetovi za sebe. I mi se samo u nekim tačkama dodirujemo. Ali nikada u potpunosti ne saznajemo drugo ljudsko biće. Uvek treba imati na umu da je polazna tačka iz koje donosimo zaključke poprilično bazirana na ograničenom broju informacija. Ljudi nisu stvari. Ljudi nisu unapred određeni mehanizmi. Ljudi su individue – u pravom smislu te reči. Zbog toga je važno, negovati filozofiju prihvatanja nasuprot filozofiji osuđivanja i obezvređivanja.

Ono što možemo da uradimo, jeste da pokušamo da razumemo iako neke stvari nikada nećemo razumeti do kraja. Ali važno je dati ljudima šansu – da budu ljudi. Prvi korak ka tome jeste svest o nesavršenosti i pogrešivosti.

Svako od nas nosi svoj “krst”. I svakome je svoj najteži. Međutim, pre nego što kažemo da je neko zao, lud, slab ili bezvredan, treba duboko da se zapitamo – “ko smo mi da sudimo?”. Ono što se treba preduzeti jeste mera, da se loša ponašanja drugih svedu na minimum. Ali svi mi imamo svoju odgovornost i doprinos u kreiranju takvog sveta.

Najlepše stvari na ovom svetu su besplatne i svima dostupne. Topla reč podrške. Osmeh. Srdačan pozdrav. Nikada ne znate koliko mali gest, u datom trenutku, može značiti.

Zato ne škrtarimo na onome što malo zahteva a može mnogo da znači.

 

http://psihologika.rs/ne-sudi-ljudi-su-samo-ljudi/

 

[JESSY]

Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakterima, treba imati na umu da ljudi, iz raznih uzroka koji ne zavise od njih, ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto nemaju snage za taj podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu - atleti.
(Ivo Andrić)

[Flojd]

"Ko osudjuje i ispravlja, pada materijalno duhovno i moralno. " O. Nikolaj

[Биљана, два]

Napisala u prošlom pismenom moja Jelena (14 god.):

- Kad se čovek usami, na kraju dana, ponekad pita sebe da li je nekog nehotice povredio  svojim rečima.

Gubim polako sećanje na citate iz omiljenih knjiga. Sad slažem te rečenice iz razgovora, ili dečijih sastava.

Sve su one poznate, ali me uvek iznenade. Uvek su mi nove, jer ne znam kako su došli do njih đaci moji. To je taj prostor, mislim ja, u kome raste naša savest.