Марко Евгеник је рекао - НЕ!

[marko_13]

Како су се мирили Исток и Запад

 

Марко Евгеник је рекао - не!

 

 

И у наше време говори се и расправља о могућности да се хришћанство после безмало хиљаду година уједини. Као што је познато, до „Великог раскола” дошло је 1054. године, кад се хришћанска васељена распала на два дела, православни Исток и римокатолички Запад. У столећима која су уследила, с времена на време, улагани су знатни напори да дође до поновног уједињења хришћанства

 

Илустровао Драган Максимовић

Унија је склопљена у два маха, у Лиону 1274. и у Фиренци 1439. године, али је оба пута остала мртво слово на папиру. Одбацили су је како византијско свештенство, тако и византијски народ јер је утаначена под условима који су православље стављали у потчињен положај. Један од најважнијих учесника на црквеном сабору у Фиренци с византијске стране био је Марко Евгеник. Реч је о ученом богослову и доследном духовнику, антилатински настројеном и непоколебљивом у својим уверењима.

 

Сматра се да је будући црквени великодостојник рођен у византијској престоници 1394. године. Потицао је из угледне византијске породице: био је син ђакона Георгија Евгеника који је службовао као сакеларије (једна врста црквеног чиновника) у храму Свете Софије у Цариграду. Иначе, Георгије Евгеник потицао је из Трапезунта, града на јужним обалама Црног мора и престонице малене царевине која је припадала византијском цивилизацијском кругу. Георгијева супруга и мајка Марка Евгеника звала се Марија и била је кћи лекара Луке. Дечак је на крштењу назван Манојло, што је било његово световно име све док није примио монашки завет.

Долазе Руси!

 

Мало пре почетка великог црквеног сабора у Ферари и Фиренци на коме је између римокатолика и православаца требало да буде склопљена унија, Марко Евгеник постао је митрополит града Ефеса. То се десило 1437. године. Како је забележено у сачуваним изворима, учинио је то после убеђивања и повинујући се вишим интересима цркве, а не добровољно. Реч је о славном античком, а потом и хришћанском средишту на западним обалама Мале Азије. Овај град се још од 1304. године налазио у турским рукама и био је заувек изгубљен за Византију. То што је изабран за митрополита Ефеса није значило да је отишао у древни град. Тек неколико година касније, под околностима које могу понети придев ванредне, Марко Евгеник стигао је у Ефес. Као и многи други титуларни митрополити и епископи малоазијских градова који су били на простору под влашћу Османлија, и он је углавном боравио у Цариграду.

 

Да би се разумели догађаји везани за одржавање црквеног сабора на коме су се срели представници источног и западног хришћанства, потребно је нагласити оновремену подељеност византијског друштва на противнике и присталице уније с римокатоличком црквом. Трагика и једних и других састојала се у томе да су обе оштро супротстављене групације, додуше свака на свој начин, биле истовремено реалисти, али и жртве идеалистичких заблуда у којима се губио смисао за реално сагледавање ондашњег стања. Реализам латинофила огледао се у процени да само са Запада може доћи помоћ против Османлија који су опасно запретили да сруше немоћно и исцрпено царство и да је унија само нужни уступак којим би се обезбедио спас. Исту врсту смислене процене показивали су и туркофили, свесни огромног нерасположења већине свештенства и највећег дела становништва које је сваку помисао црквеног сједињавања чинило утопистичком. У том смислу чувена је изјава Луке Нотараса, византијског великодостојника 15. столећа, који је рекао: „Више волим да усред града (Цариграда) видим турски турбан него латинску митру.” Заблуда присталица уније лежала је у нереалним надама у готовост Запада да похита у помоћ, а идеализам противника уније огледао се у погрешном веровању у мирну симбиозу са Османлијама.

 

Византијски цар Јован VIII Палеолог (1425-1448) све наде у борби против Турака полагао је у земље западне Европе и веровао је да ће после склапања црквене уније одатле стићи помоћ животно угроженој Византији. Пут Италије кренула је веома бројна византијска делегација у којој су се, осим цара и васељенског патријарха Јосифа II (1416-1439), налазили бројни црквени и световни великодостојници. Међу двадесетак архијереја био је Висарион, митрополит Никеје и касније кардинал римске цркве, док је Марко Евгеник заступао интересе источних патријарха - првосвештеника Александрије, Антиохије и Јерусалима - којима муслиманске власти нису дозволиле да путују на сабор у Ферару. У делегацији су се налазили и филозоф Георгије Гемист Плитон, затим тројица монаха са Свете горе, функционер цариградске Патријаршије и историчар Фирентинског сабора Силвестар Сиропул, Георгије Схоларије и други.

 

Византијска делегација, коју је предводио василевс Јован VIII Палеолог, на пут је кренула крајем новембра 1437. године. У Венецију су стигли у фебруару, а у Ферари, где је требало да се одржи сабор, обрели су се у марту 1438. године. Изасланици из Русије, којих је било око две стотине и које је предводио кијевски митрополит Исидор, после дугог путовања приспели су у августу 1438. и умногоме су ојачали православну странку. Било је учесника и из других земаља које су припадале источном хришћанству, а када се поброје и сви њихови пратиоци, папска курија морала је да издржава око осам стотина људи.

 

На сабору који је свечано отворио папа Евгеније IV (1431-1447) расправљало се о суштини чистилишта, затим су се водиле жустре препирке око такозваног филиоЬуе, то јест происхођења Светог духа, много сати расправљало се и о папском примату, а није мимоиђен ни разговор о употреби квасног или бесквасног хлеба приликом причешћа. Била је реч о вишемесечним заморним заседањима, појединачним преговорима, свађама и жалбама на беспарицу јер папска курија није била у стању да редовно исплаћује трошкове многобројним учесницима. Због куге која се појавила, али и све горе ситуације с папином благајном, сабор је у првим месецима 1439. године из Фераре пребачен у Фиренцу.

 

Међу учесницима с православне стране од самог почетка издвојио се неустрашиви и проницљиви Марко Евгеник, који се показао „као храбри и непобедиви лав”, како је касније остало забележено у његовом житију. Он је ватрено упозоравао западне богослове да су они скренули с некада заједничког пута и да су увели неке новине, а да православци и сада верују у исто оно у шта су веровали и раније. Кад је видео куда воде саборске седнице, ефески митрополит размишљао је у једном тренутку и о томе да се врати у домовину. Ипак, на наговор цара Јована VIII Палеолога одустао је од такве намере и био најтврђи преговарач православне стране.

 

Остали чланови византијске делегације, спремни да се попусти Латинима, убеђивали су га да у име виших интереса попусти у својим богословским стајалиштима. Посреди је била чувена икономија, византијско политичко начело којим се у нередовним приликама и у име часних циљева дозвољава одступање од строге привржености црквеним канонима. На то им је Марко Евгеник наводно одговорио: „Ствари вере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као када би казао: ‘Одсеци себи главу, па иди куда хоћеш!’ Никада, о човече, оно што се тиче цркве, не решава се нагодбама. Јер, не постоји нешто средње између истине и лажи.” На истрајавање да се над читавом хришћанском васељеном призна папина врховна власт, Марко Евгеник је упозоравао да је римски првосвештеник само један од патријарха, „али и то под условом да буде православни”.

Мучно ћутање

 

Сабор је протицао у напетој атмосфери у којој су узвишену и мирну расправу, каква би доликовала таквом скупу, замениле бескрајне и мушичаве препирке. Као доказни материјал често су изношена и позивања на недопустиво мали и тенденциозно изабрани број рукописа светих отаца и учитеља цркве, а недовољно познавање латинског код Византинаца и грчког међу Латинима додатно су отежавали споразумевање. Нису биле ретке ни ружне сцене кад је неким учесницима било забрањено да изнесу своје ставове. Како је сабор протицао, видело се да је византијска делегација све спремнија да попусти противничкој страни. Сачувана су и сведочанства о подмићивању појединих учесника сабора с византијске стране. Узбуђени Марко Евгеник, који се није слагао с равнодушношћу и помиреношћу са судбином испољеном код неких својих сународника, одлучно је тврдио: „Латини су уистину јеретици, а ви их не називате тако јер очекујете да се заблудели преобрате.” Двојица архијереја, озлојеђени због овако искључивог и увредљивог става, оштро су му узвратили питањем: „Ко си ти да Латине називаш јеретицима?” Том приликом умало није дошло и до физичког обрачуна међу појединим учесницима сабора. У свађи која је настала, Висарион, митрополит Никеје, добацио је Марку Евгенику: „С безумницима не желим да разговарам!” Будући да је излазио, митрополит Ефеса му је довикнуо: „Ти си изрод и тако се и понашаш!” Евгеник се с подједнаким жаром борио и против латинских учесника и против униониста на византијској страни.

 

Кад се говори о току сабора и његовим учесницима, не треба губити из вида да једну слику дају византијски извори, поготово они изразито наклоњени Марку Евгенику, а сасвим другачију латински источници. Док први готово некритички величају доследног духовника, други митрополиту Ефеса пребацују да је био претерано тврдокоран и потпуно неспреман да о спорним питањима прихвати било какво разложно убеђивање Латина. У сваком случају, он је остао доследан својим уверењима и на завршној свечаности у фирентинској катедрали, 6. јула 1439. године, кад су кардинал Јулијан Чезарини и никејски митрополит Висарион на грчком и латинском језику прогласили унију, није ставио свој потпис на саборски записник. Кад је то чуо, папа Евгеније IV разочарано је узвикнуо: „Дакле, ништа нисмо урадили!”

 

Свестан да његов одважни гест, због кога су га у Византији касније дочекали као јунака, носи одређене опасности, Марко Евгеник је од Јована VIII Палеолога затражио и добио заштиту како у Италији, тако и у Византији. Василевс га је у неколико наврата узимао у заштиту, па му је чак обезбедио и да се у Цариград враћа на галији, а не на теретним лађама. Тако се ефески митрополит, заједно с царем, преко Венеције вратио у византијску престоницу 1. фебруара 1440. године. По повратку на Босфор, а у ишчекивању западне помоћи и настојању да смањи супротности унутар византијског друштва, Јован VIII Палеолог показивао је широкогрудост и стрпљење према противницима уније.

 

Дука, византијски историчар 15. века, саопштава како су у Цариграду дочекали византијску делегацију по повратку из Италије. Тек што су се путници искрцали, радознали житељи престонице, као што је било уобичајено, почели су да их запиткују: „Како сте? Какве вести нам доносите са сабора? Јесмо ли победили?” Уследио је горак одговор учесника сабора: „Издали смо своју веру и продали побожност за безбожништво. Издали смо свете дарове и постали азимити.” (Азимити је назив за римокатолике који користе бесквасни хлеб - азиму - док православци употребљавају квасни хлеб.) На питање „Зашто сте потписали?” они су одговарали: „Због страха пред Францима!” Помало збуњени, грађани су упитали: „Зашто? Зар су вас Франци стављали на муке, бичевали или затварали у тамницу?” Уследио је негативан одговор: „Не, али је потписала наша десна рука, и нека буде одсечена. Исповедио је наш језик, и нека буде ишчупан!”

 

Потом је завладало мучно ћутање. Становници Цариграда били су потиштени због оног што су чули, а учесници сабора посрамљени оним што су учинили, па се догодило да црквена служба није одржана иако је било време Великог поста. Једноставно, нико није желео да служи са онима који су издали своју веру. У таквом расположењу и осећању погружености и неверице прошли су фебруар, март и април 1440. године. Онда је Јован VIII Палеолог одлучио да изабере новог патријарха: најпре је столицу византијског првосвештеника понудио Марку Евгенику, који је ту почаст одбио, а онда се обратио Антонију, митрополиту Хераклеје, али је и он захвалио на указаном поверењу. Ни трапезунтски митрополит, као ни представник светогорског манастира Ватопеда, нису желели катедру унијатског патријарха. Јовану VIII Палеологу је лакнуло кад се, најзад, осведочени унијата Митрофан из Кизика сагласио да постане цариградски архипастир. Истовремено, био је то тријумф униониста.

 

У међувремену, по повратку са Апенинског полуострва, Марко Евгеник је развио живу делатност којом је желео да сруши оно што је договорено у Фиренци. За разлику од осталих чланова византијске делегације, становници Цариграда њега су дочекали с дивљењем и окупљени народ, без обзира на узраст и друштвени положај, поздрављао га је и клањао му се. Поједини западни истраживачи сматрају да Марко Евгеник своја богословска дела није писао за учене теологе, него пре свега за обичан народ и да се трудио да их срочи тако да буду јасна и недовољно образованим монасима и народу. Важно је подвући чињеницу да је делатност ефеског митрополита далеко надмашивала оквире црквених распри и непосредно је утицала на распоред и понашање политичких снага у царству. Уследио је прави мали рат против присталица сједињења с Римом, али је после избора унионисте Митрофана за новог патријарха, митрополит Ефеса морао осетити извесну несигурност, па се 15. маја 1440. године, управо на дан кад је нови цариградски архипастир служио свечану литургију - и у њој помињао папино име! - заједно са Антонијем, митрополитом Хераклеје, одлучио на бекство из престонице.

 

Марко се најпре запутио Османлијама у Брусу, да би отуда накратко отишао у Ефес, седиште своје дијецезе и град у коме, како је речено, никада раније, а ни касније није боравио. Онда се упутио на Свету гору, али кад је пролазио поред Лимноса, неки су га препознали. Царске власти деловале су врло хитро - ухватили су непопустљивог свештеника и бацили у тамницу на овом острву у Егејском мору, где је провео око две године (1440-1442). У међувремену био је очевидац турског напада на Лимнос и, пошто је схватио да никако неће моћи да оде на Свету гору, у лето 1443. године обрео се у Цариграду. И овога пута боравио је у манастиру Светог Георгија Манганског. Будући нежног здравља, а мучен тешком болешћу с којом се суочио још у Фиренци, Марко Евгеник се упокојио 23. јуна 1445, тек што је напунио педесет година. Сахрањен је у манастиру Светог Георгија Манганског. Тако се завршио један живот који је у Цариграду имао и своје исходиште и своју утоку.

***

Већ су савременици за Марка Евгеника тврдили да је „нови Василије Велики” и „нови Богослов”, доводећи га на најлепши начин у везу с Василијем Великим, знаменитим кападокијским оцем 4. столећа. С друге стране, назив Богослов уживају само тројица људи: Јован Богослов, Христов најмлађи и омиљени ученик, писац јеванђеља, Григорије Богослов, епископ града Назијанза и велики црквени отац 4. века, и, напослетку, Симеон Нови Богослов, чувени мистик који је живео у другој половини 10. и првим деценијама 11. столећа.

Због заслуга и непоколебљивости у одбрани вере, православна црква га је 1734. године прогласила за светитеља и сваког 19. јануара прославља преподобног ефеског митрополита Марка Евгеника.

Радивој Радић

http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2897/02.php

[marko_13]

Изузетан текст проф. др Радивоја Радића који расветљава један од најзначајнијих догађаја у историји човечанства. 

Када се ово прочита постаје јасно зашто је пао Цариград, како се десила Инквизиција, али и зашто је Римокатоличка црква учествовала у злочинима у НДХ.

[Sudija]

Eh,moj dragi profesor Radic,dobih X kod njega svojevremeno.Dobar covek,izuzetna licnost,visok preko 2m.

 

Medjutim,interesuje me da li neko zna pravi razlog za Veliku sizmu 1054.godine?Istoricari ocigledno nemaju blagoslov obe Crkve da daju tumacenje pravog razloga za sizmu,tako da obican narod idalje misli da su su razlozi tumacenja svetih tajni i prirode Hristove,kvasni i beskvasni hleb i slicne gluposti.

[Дејан]

U narodu je poznatiji kao sveti Marko Efeski

[Number15648]

Eh,moj dragi profesor Radic,dobih X kod njega svojevremeno.Dobar covek,izuzetna licnost,visok preko 2m.

 

Medjutim,interesuje me da li neko zna pravi razlog za Veliku sizmi 1054.godine?Istoricari ocigledno nemaju blagoslov obe Crkve,da daju tumacenje pravog razloga za sizmu,tako da obican narod idalje misli da su su razlozi tumacenja svetih tajni i prirode Hristove,kvasni i beskvasni hleb i slicne gluposti.

 

 

Па зато што је тадашњи Папа скренуо с' пута и хтјео власт над свима и наравно што је самовољно унио јеретичко учење филиокве у Символ вјере. Ако је то за тебе мала ствар и није разлог, онда стварно не знам. Од тада је још много јереси произашло из те заједнице послије одвајања од Цркве Христове.

[marko_13]

Eh,moj dragi profesor Radic,dobih X kod njega svojevremeno.Dobar covek,izuzetna licnost,visok preko 2m.

 

Medjutim,interesuje me da li neko zna pravi razlog za Veliku sizmu 1054.godine?Istoricari ocigledno nemaju blagoslov obe Crkve da daju tumacenje pravog razloga za sizmu,tako da obican narod idalje misli da su su razlozi tumacenja svetih tajni i prirode Hristove,kvasni i beskvasni hleb i slicne gluposti.

 

Наравно да је разлог више него познат. Ко жели о томе да се информише препоручујем магистарски рад др Владислава Пузовића "Црквене и политичке прилике у доба великог раскола 1054."

[Justin Waters]

Један једини разлог, манијачко настојање Рима да читавом Хришћанском свијету буде власт.

Несугласице око теолошких питања нису небитна, али нису разлог бацања анатема. Прво се закува на политичком плану, а послије несугласице око теолошких питања дођу као повод расправу. Филиокве је настало још у 6 вијеку па се заједничарило читавих 500 година скоро. И бесквасни хљебови и целибат свештенства и шта све није постојало, па је могло и још да није било жеље Рима да буде над свима и све.

Сад након хиљаду година, та жеља и даље не јењава, до јединства неће никад дођи због тога, а и не треба кад је тако.

[Manolis]

Eh,moj dragi profesor Radic,dobih X kod njega svojevremeno.Dobar covek,izuzetna licnost,visok preko 2m.

 

 

Хаха, ја добио 6-тицу ко врата али зато што нисам урадио оба колоквијума, одличан човек, врсан познаваоц свог "заната", закажеш испит код њега кад год хоћеш Е јес вала лепо беше на Филозофском

 

 

Ево једне фине "фан" клуб странице на ФБ:

 

http://www.facebook.com/pages/%D0%A0%D0%90%D0%94%D0%98%D0%92%D0%9E%D0%88-%D0%A0%D0%90%D0%94%D0%98%D0%8B/282227841889913?fref=ts

[Дејан]

Историја је учитељица живота,многи сада говоре да Цркве треба да се уједни због најезде Ислама,а овде видимо да то није рађено ни пре па неће ни у будућности.

Ислам био ,отишо,ми и даље постојимо и постојаћемо.

[školarac]

 a kada je unija ponistena?

[Manolis]

 a kada je unija ponistena?

 

 

Падом Цариграда, мада нико до тада је није узимао за озбиљно.

[Дејан]

1. УВОД

 

Св. Марко Евгеник, митрополит ефески (1391-1444) велики светитељ Божји и један од најзначајнијих Отаца и Учитеља Цркве у новија времена, од својих савременика називан Новим Василијем, Новим Богословом и Атлантом Православља, данас је, нажалост, веома слабо познат не само широј црквеној, него и богословској јавности - у новијем, техничком значењу те речи. Већина зна о њему само тек толико да он једини није потписао унију на заједничком источнозападном сабору у Ферари и Фиренци 1438-9. г. да је тиме Бог преко њега спасао чистоту апостолске православне вере наше, - што је, уосталом, и сушта истина, - да је благодарећи њему Православна црква избегла ропство под неправославним Латинима и да је због свега тога папа Евгеније IV, видевши на крају Сабора да на Акту Уније недостаје потпис "Ефесца", са очајањем узвикнуо: "Елем, ништа не учинисмо!"

Која је, међутим, била дубља унутрашња, духовна и богословска условљеност и подлога таквога Марковог става и држања у Фиренци, познато је само малобројним испитивачима његових списа, већим делом још необјављених, сем његових полемичких списа из периода Флорентинског сабора које је критички издао Louis Petit у серији Patrologia orientalis (том. 15 и 17), аката и докумената која се тичу Флорентинског сабора, а која издаје у више томова Папски институт за источне студије у Риму под општим називом "Concilium Florentinum - documenta et scriptores" (од 1940. па све до данас) и још неких омањих списа. Уз то ваља додати да су сви римокатолички историчари и теолози који су се бавили личношћу и делом Марка Евгеника пристрасно и тенденциозно приступали њему и проблематици коју његово име повлачи за собом, не изузимајући чак ни таква у научном и богословском свету угледна имена, као што су Ј. Gill, V. Grumel и L. Petit, мада су ови објективнији у односу на старије римокатоличке стручњаке. Грчки пак православни истраживачи епохе св. Марка склони су, опет скоро без изузетка, да припишу Марковој борби за чистоту Православља националистичке мотиве, и да тако на један други начин ипак "осенче" и погрешно прикажу духовни лик и богословско "вјерују" Светога Марка. Том борбом за Православље једино се да објаснити, како његов став на Флорентинском сабору, тако и читав његов живот и рад, па и светитељство његово. Екстремни примери ове "националистичке интерпретације" јесу Никифор Калогерас из прошлога века и Николај Василијадис у Атини наших дана. Руси су мало писали о св. Марку, али што су дали, солидно је и објективно (у наше време Амвросије Погодин), а од неправославних протестанти су кудикамо најобјективније проценили и оценили његову личност и дело, разуме се, под призмом својих критеријума. И поред свега, међутим, без критичког издања његових сабраних дела и без монографија заснованих на његовој целокупној богословској заоставштини, слика о његовој светој и јуначкој личности, и његовом огромном подивигу "атлантског" ношења Православља на својим плећима, остаће мањкава, крња и непотпуна. Отуда смо сагласни са сетном констатацијом грчког историчара Адамантија Дијамантопулоса да је св. Марка "Запад заклонио сенком дубокога мрака своје мржње" а да га је Исток, особито грчки Исток, "обавио побожном нејасноћом, узвисивши га додуше тамо где му заиста и припада место, али и прекривши га дебелим прекривачем, као оно Хомер своје богове..." [1]

Будући да на српском језику до сада немамо дела о св. Марку Ефеском, сем штурих извештаја о његовом непоколебивом православном држању на Флорентинском сабору, расејаних по уџбеницима црквене повеснице, писац ових редака је покушао да баци макар зрачак светлости на његов духовни светоотачки лик, тиме што је превео са грчког и објавио на страницама овога часописа два омања списа његова - први, "О васкрсењу" недавно критички издат од стране о. Александра Шмемана, а други још неиздат, о молитви Исусовој.[2] Хотимице смо избегли да св. Марка представимо нашем богословски заинтересованом читаоцу кроз његову догматску борбу на сабору у Фиренци, сматрајући да, онтолошки и логично, афирмација свагда претходи негацији, и да се Марково исповедничко "Не!" на сабору заснивало на једном животном и егзистенцијалном "Да" на једном "амин" свега бића његова, усмереном Путу, Истини и Животу - еванђелском Господу Христу, који, као оваплоћени Логос Божји, за св. Марка и јесте "први богослов и учитељ богословима."[3] Данас, међутим, неодољиво се намеће потреба да изучимо и схватимо и богословски темељ Светитељеве борбе на Флорентинскоме сабору, да разјаснимо себи и другима основна начела која за нас православне важе приликом сусрета и богословских разговора са инославним хришћанским заједницама, уколико, дабоме, желимо да останемо и убудуће верни себи и својим водичима на путу спасења, светим и богоносним Оцима Цркве, а поименце св. Марку Ефескоме, Исповеднику. Споменута основна начела назвасмо теологијом дијалога, не само за љубав савремене терминологије, већ и у духу изражавања св. Марка, који је такође, како ћемо ниже видети, спомињао и заступао "дијалог". Неко ће, може бити, запитати: па добро, зашто ли je и чега ради важно за нас данас, баш данас, да се упознамо с "теологијом дијалога" па још и у издању св. Марка Ефескога, за многе "фанатичнога"? - Ево зашто и ево чега ради: прво, зато што је у наше дане дијалог између разних хришћанских вероисповести постао свакодневна стварност са амплитудом од озбиљних званичних преговора свеправославних теолошких комисија са старокатолицима, дохалкидонцима и англиканцима, па до помодног и површног сентименталног "екуменизма без услова и међа"; и друго, стога што посебно напори Старога и Новога Рима, мада знатно мање грозничави после смрти патријарха Атинагоре I и после последњих римских "заокрета удесно" у унутрашњем дијалогу Рима са сопственим "протестантским крилом", ипак умногоме подсећају на околности и на атмосферу уочи сазивања Флорентинског сабора; и треће као најпретежније, због тога што св. Марко, с једне стране као Црквом прослављени светитељ Божји и несумњиво светоотачки ум, а с друге стране као активни делатник дијалога у своме времену, може и треба да буде пример за углед и богонадахнути путовођ нама у нашем времену, дословце бременитом дијалозима у свима правцима.[4] Јер, ваистину је поверење у облагодаћено искуство и у богомудрост светих Божјих људи, као и следовање њима, једно од основних мерила не само православнога богословствовања и мишљења, но и православнога живљења и побожности.

Из досад реченога произилази да је нама, данашњим православним хришћанима, св. Марко Евгеник најмеродавнији светоотачки ауторитет по питању дијалога са инославним хришћанима уопште, а с римокатолицима посебно, и отуд један од најактуелнијих и "најсавременијих" светих Отаца, уз Григорија Паламу и остале "паламисте" пре и после Паламе. А то и такво чињенично стање и дало нам је подстрека да се, макар у оквирима једног чланка, позабавимо његовим учењем и методама, суштини и циљевима хришћанскога дијалога.

[Дејан]

Та бољка јесте чињеница великога раскола (1054. г.) и прекида општења између хришћанског Истока и Запада, од тада па све до данас. То је ваистину најтрагичнији догаћај у историји хришћанства. "Ја мислим - вели о томе св. Марко Ефески - да ће онај ко је увео ту раздеобу и растргао свишеизаткани хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди неголи они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици

[Grizzly Adams]

Само да приметим каква је то оштра расправа била... Деки би их све бановао без дискусије.

[Дејан]

Деки би их све бановао без дискусије

Svako vreme nosi svoje breme,to je tada bilo normalno