Ово вреди прочитати! Лична карта ЖРУ-а

[Милан Меденица :)]

тема - ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА КОД НАС-приближавање Ватикану или приближавање народу?!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3676.msg104568.html#msg104568

само ћу рећи једно - отац Угрин НЕ МОГУ И НЕЋУ КУЋИ ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ! ВИ? ОД НАС ЗАВИСИ!

Ono sto je najpotresnije jeste to da niko ne zeli da uci vec bi svako da naucava, apsolutno uvere u sopstvene stavove, po stepenu civilizovanosti, brani ih svim silama. No, kako su takvi obicno i veoma niskog edukativnog pa i odgojnog nivoa to se dijalog vrlo brzo pretvara u monolog, diskusija u prepirku. Najsmesnije od svega jeste da opisani sloj ljudi svako razmisljanje pocinje recima - po meni bi trebalo... ili po mom misljenju... - ne zeleci da razumeju da njihovo misljenje po pitanjima Liturgijske obnove ni najmanje nije bitno i to ne zbog toga sto nisu teolozi, kao sto i nisu, vec zbog toga sto je to pitanje Sabora episkopa (na nivou cele Pomesne crkve), ili samog episkopa (na nivo njegove episkopije). Cin Vere jeste upravo izraz poverenja u ono sto bas i ne razumemo da ipak i pored toga u tome ucestvujemo posto oni koji nas uzvode ka Hristu i konacnom ozdravljenju (posto je Sam Hristos, za one koji ne znaju da ipak napisem, rekao - da nije dosao zdravima nego bolesnima jer je gresnost ravna oboleloscu, stavise njen je sinonim), tako nalazu i na to nas pozivaju. Crkvenom terminologijom, takav cin, jeste imenovan recju - poslusanje a podrazumeva pored gore navedenog nacina zivljenja jos i ljubav, kao pokretacki motiv tog zivljenja i takvog etosa, samim tim. Borci iz Duskovca jesu sustinski identicni svojim sajber saborcima i odbrani ''vjere pradjedovske'' tako da su im i nacini identicni a oni su, kao i u Duskovcima, prepoznatljivi - siladzistvo, primitivizam, perfidno dusebriznistvo, licemerno bratoljublje i izopaceni nacionalizam. Napokon, to sto neko konstatuje cinjenicno stanje ne implicira da taj neko i osudjuje ucesnike tog stanja iako izoblicava uzroke same situacije. Tako da, ako za nekoga kazete da boluje od raka i da je samim tim taj isti bolestan na smrt ne znaci da vi osudjujete tog coveka ako mu tu bolest predocite. Vi u sustini konstatujete cinjenicno stanje a tom konstatacijom zelite da tog coveka prenete iz njegove iluzije zdravlja, posto svaki tren koji nije iskoriscen za borbu protiv te bolesti na smrt jeste tren koji je izgubljen te, posto takav covek, nema mnogo ''trenova'' pred sobom, veoma je bitno urgentno i sto jasnije osvescivanje tog coveka, predocavanjem o njegovoj bolesti. Ono sto vazi za pomenutog, od raka obolelog, coveka vazi i za sve ljude. Jos je Hajdeger okarakterisao coveka kao - ''bice na smrt'' - sto i jeste tacno posto taj ''poslednji neprijatelj'' jeste bolest svih nas, bolest na smrt, koju prevazilazimo jedino i iskljucivo u odnosu sa Hristom, koji je, opet, nemoguc mimo Liturgijskog sabranja a koje je, dalje, nemoguce mimo pravilnog ispovedanja kojem mora najpre predhoditi ljubav, na sta nas Liturgijski vozglas i poziva - ljubimo jedni druge da bismo jednodusno ispovedali!!! Tako da su stvari jasne i reci nekome da je bolestan nije osuda vec konstatacija, kao nus posledica pravilnog razumevanja Hristovog dolaska, koju je veoma bitno na vreme i bez uvijanje izgovoriti ne bi li se sa procesom ozdravljivanja moglo sto pre zapoceti a koji je nemoguce zapoceti mimo htenja i svesti te same osobe. Dovodjenje ljudi pre svega u svesno stanje o svojoj bolesti, zatim na Put ozdravljenja, jeste zivot (posao), svestenika. Ja sam svestenik i opisano lecenje jeste moj i zivot i posao, kako cu ga sprovoditi jeste episkopova i moja stvar i nicija vise. Tako da vasi komentari jesu krajnje irelevantni a to sto ''po vasem misljenju'' svestenik bi trebao da izgleda ili da radi ovako ili onako krajnje je sporedno i nebitno a nije ni tema tako da bi vas zamolio da to zadrzite za sebe jer naslov teme nije - KAKO MALI PERICA ZAMISLJA SVESTENIKE I LITURGIJU. Razmisljajte o sebi, pre svega o tome kako je moguce da ste sebi dali toliku slobodu da svoje misljenje pretpostavite episkopskom i svoje svestenike vi pokusavate da ucite kako ce oni ziveti, raditi, izgledati.... Da li vam se bar u jednom trenutku ucinilo da nesto tu nije u redu, ako vec znate da po Bon-tonu nije kulturno nekome nesto predocavati ili ga naucavati ako niste njegov roditelj, profesor ili svestenik. Verujem da vam je ta stranica promakla kada ste citali tu knji... da li ste je citali? A da li ste citali ista sto se tice Liturgijske obnove ili tomove i tomove knjiga koje se ticu Liturgijske konstitucije i razvoja? E, kada odgovorite na ova pitanja sebi, onda dodajte i jos jedno a ono glasi - da li je moguce da toliko ne znam o toj temi a toliko pisem i pisem, ostrasceno branim nesto o cemu nemam pojam i svaku tu svoju neosnovanu ekspertizu zapocinjem recima - ''po mom misljenju... - kao da je ono ne znam kako bitno i ne znam ti koja referenca. Osvestite se malo i ispumpajte te svoje sujete i obuzdajte takodje i te komplekse nize i vise vrednosti shvativsi da vase misljenje nije ni malo bitno a da je ovaj prostor koji vam omogucava da ga iznesete edukativnog karaktera ne bi li ista razumeli i ne bi li napokon neke stvari na pravilan nacin primenili i ziveli. Kako, u krajnjoj liniji, neko ko nema redovan Liturgijski zivot moze uopste o Liturgiji i diskutovati, ne slagati se, Liturgiju braniti od onih koji redovno nju cine sluzeci na svoj svestenicki ili mirjanski nacin. Otreznite se napokon!

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest свештеник Иван]

А ко ће други но Жељко   confused

_____________________________

На фејсбукви пре неког времена, кад је устоличен нови патрија, покрене се код једног корисника на његовом зиду прича о достојности новог патрије Иринеја с обзиром на његову изјаву о доласку папонија у Србистан.

И по старом добром обичају отидем ја тамо мало нако нешто да рекнем, бат оћеш, сви али листом сви који су учествовали на тој теми-расправи закључују како је то издаја Цркве тј. православља.

После мојих млогих и дугих објашњенија, видим ништа се не мења.

Реко идемо на другу игру, ајд да видим реално ко је од свих ових црквен човек , кад већ толико познају каноне, да видим ко заиста иде у Цркву и верује у Бога.

После врло кратке расправе од њих 20-ак остаде само један који иде у Цркву, али и он на крају изјави да ће напустити Цркву ако се "ово стање " у Цркви вако настави , јел. 

Један рече да је атеиста, други да га баш брига, трећем заправо сметају аудији у возном парку патријаршије, четврти је љут на вероучитља, пети пита шта је то причешће...

Па реко људи с којим правом ви сад солите памет нашем патрији а у Цркву нисте ни завирили?

А јесмо , јесмо , како да нисмо- одговарају они- и онда креће оно , били смо на крштењу , на паљењу бадњака, на венчању, био поп код нас за славу...ко да мора ићи човек у Цркву да би био православац и тако даље...

Да то је интересантно код овог народа Српског ( ваљда је тако и код других народ нем појма) , у Цркву не идемо, али знамо ми вас попове.

Но добро, него ја био убеђен да је барем њих троје из Цркве, кад оно само један, а расправа жестока, као на ихтусу-све у знаку одбране православља.

Заправо ово су сам навијачи за православље, али у утакмици не учествују, а ја мислео да су то репрезентативци.

Питам се колико је само таквих који преко нета навијају за Цркву а да у Цркву нису ни завирили.

То најбоље можемо видети по овим нашим анкетама , кад питамо нешто конкретно а добијамо резултате као да смо анкету спровели у САД-у .

[Дејан]

И опет Жељко  0104_cheesy

Ако ћемо по канонима постоји и канон који вели да ако се неко не причести у року од три недеље и не појави у Цркви да је сам себе аутоматски искључио из Цркве.

Причешће није условљено исповешћу.

Јер се на тај начин даје примат исповести .

Такође се прави илузија да је достојан причешћа онај који се непосредно пред причешће исповедио, а заправо није, јер није нико.

На жалост има ту доста магијског гледања на свете тајне, па и то са дверима на пример, то ти је брате магијско схватање по коме ако се промени нешто од ритуала па макар и најмањи део ритула више нема ефекта, то није вера , поготово не Хришћанска.

Шта сад значи у периоду од исповести до причешћа бићеш без мозга, јербо како да ти ама баш ништа не падне на памет, а мало је ту ко величина да разабере које су какве мисли и помисли, па и ако у том периоду не учиниш никакав смртни грех , или неки мањи грех или пропуст, ипак је немогуће мислити, а с обзиром да си грешник а не анђео мислићеш грешно хтео ти то или не, дакле ипак приступаш пришешћу недостојан па и ако си се исповедио.

Такође исповест без покајања нема неку нарочиту сврху, али исто тако знам и из искуства калуђера да покајање рађа плодом тек по исповести.

Дакле покајање и исповест су повезани на тај начин на који ми везујемо у не знању исповест и причешће.

Јести се мора , иначе ће душа умрети, али једу само они који су покајници, непокајаном Јуди је џаба било што се причестио.

Човек Хришћанин мора да пребива душом у сталном покајању , у смирењу , да се сваким даном смирава, то је стање духа у које треба да се доведе, а причешће је надоградња покајника.

Исповест је печат појаништва, али исповест треба да прати и духовно руковођење, није довољно само изрецитовати своје грехе, потребно је преумљење и свештеник који ће нас упутити на прави пут.

Три године без причешћа то је брате три године ван Цркве.

Немој да те помисао доводи у ситуацију да се нађеш ван Цркве, немој да те помисао наводи на то да због тога што се ниси исповедио не одеш у Цркву.

А кад дођеш у Цркву , остало ће доћи само по себи.

[Guest Alefshin]

Јустинијан ex. Лопез

Символ свевидећег ока, All seen eye, eye of providence, апосолутно нема никакве везе са старом српском историјом, нарочито не неком измишљеном старости неколико миленијума. Символ свевидећег ока може се пронаћи широм света, не само у православним богомољама него и у храмовима других религија, као и палатама, и другим објектима.

Свевидеће око нема никакв преображај Јеванђељем, нити се њему као таквом може дати некакво значење. Свевидеће око, баш као и десница Божија, уста Божија, и остали термини који се помињу у Св.Писму само су алегорични описи Божанског деловања, и као такви не могу се изображвати јер осим што не приказују суштину Божију која се не да ни спознати ни приказати, не показују ни деловање Божанских енергија које нама може бити појмљиво.

Као што се може видети на сајту правоверје, помиње се како је не важно колико тај символ постоји да ли 100, 200 или више година, него да ли се тај символ може оправдати св.Писмом. Па се ту онда наводе цитати који ето то поткрепљују као, цитати св.Отаца итд. Само зато што је неко или негде употребио реч "свевидеће око" то стварно не даје могућност да се оно и изображава. Но ми у св.Писму имамо исто тако у откровењу Јовановом, опис једне звери која је описана као звер са седам глава и десет рогова. Заиста би било бесмислено да се таква звер заиста замиљша као таква и да се онда на неким сликама приказује као седмоглави змај са десет рогова, као што то чине јеховини сведоци у својим часописима. Колико дуго се употребљава свевидеће око заиста је важно, јер врло је лако доказати да се оно не појављује у хришћанским богомољама у време пре настанка масонерије дакле пре 16 века. Свевидећег ока једноставно нема у визнатијском иконопису, и зато се оно не може прихватити као символ погодан за употребу. Да је било сврхе имали би га у византијском наслеђу али га нема.

Иконопис и црквено сликарство заиста је доживело свој врхунац у Византији негде у 10 и 11 веку. Доживео је свој врхунац не само по естетици и техници иконописа, него и у својој теолошко-богословској позадини. Икона у византији није представљала само пуку слику са својом естетско-историјском димензијом, она је била више од тога, икона је била сама теологија, у њој је било овековечено кроз боје и изведбу сама Јеванђеоска истина о оваплоћену Божијем, о васкрсењу и обожењу самог човека крзо Господа Исуса Христа. Ево погледајмо једну најпознатију фрску из доба Византије:

На њој се види Христос као Пантократор, Сведржитељ, где је фигура урађења без правилних пропорција људског лика, без сенчења са јаким основним бојама, и са две изведбе лица. Најпре треба уочити да је Христос осликан, комплетан као личност са својим телом, где се подразумева и душа и дух. Византијско тумачење и ове фреске и свих икона, састоји се у томе да се изостанак сенчења подразумева под тим, што иконе не само што приказују историјски аспект, и чињеницу да је лик који се изображава постајао као личност на земљи, него се приказује и у светлу васкрсења када дође живот будућег Века у коме ће не сунце обасјавати људе него сам Господ Бог где нема сенке, где нема светлосне аномалије, где слава Божија исијава из оних који су наследили вечни живот. Иако је на овој фресци има мање, а на неким византијским је прусутно више, аномалије у физиологији тела ако су приказане, као и аномалије простора где нема перспективе управо су намерно осликане како би се исказало да је овај свет превазиђен Христовим васкрсењем, и да ми очекујемо ново небо и нову земљу, па се тиме изоставља реалан приказ ликова и простора. Ова фреска Пантократора има још једну посебност због тога што је Христово лице приказано у две форме. Лева страна приказује благог Господа, а десна страна праведног судију.  Но све у свему Византијском иконом обухваћена је сва Истина Јеванђеља, оваплоћења, страдања, васкрсења и обожења.

А шта имамо са свевидећим оком?

Какву истина се може извући из овакве слике? Шта...свевидеће око, јел у томе поента? А зар га нема и овде?

Зар на овој слици нема и свевидећег ока, и моћне деснице Божије, и уста Божијих и премудрости Божије, и срца Исусовог и свега осталога, зар овде нема Бога и Човека Христа комплетног у његовој једној личности и Божанској и Људској природи? Зар нам на овој икони није Бог у свом комплету приказан? Шта ће нам и чему нам служе "фрагменти" Божанске личности и деловања? Истина је да се ми Богу обраћамо као личности, и Богородици и светима, као личностима, не као очима, ушима, устима и енергијама. Пред иконом Господа, кад станемо да се помолимо, ми изговарамо "Господе буди милостив мени грешноме", или "Слава теби Христе Боже наш", или било како друго, а исто тако чинимо и пред иконама Богородице и светитеља, "Пресвета Богородице спаси нас, Свети Оче Василије моли Бога зас". Дакле обраћамо се личностима, живим особама које сада обитавају у слави Господној, не фрагментима и деловима тела. Зато свевидеће око нема никакву употребну вредност нити је имало у Византији јер га није ни било, јер се њиме не могу исказати Јеванђелске истине на потпун начин, и зато што одсуствује изображење личности. Према томе том символу не треба одавати пажњу, јер је окултан и мистериозан и приличи паганским, алхемијским и другим култовима, а не чистоме и Божанскоме православљу. Макар с налазило и у једном православном храму, не њга не треба ображати пажњу.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4052.msg107275.html#msg107275

[Цвеле1993]

Предивно размишљање... dada

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2909.15.html

after_silence

Ova tema se ponavlja od foruma do foruma godinama vec...

Ja imam neko svoje osecanje i svoje "favorite", ali na svaku sabornu odluku cu reci amin!

Ako mozemo da ucimo "Strane" jezike od malih nogu ja zaista ne vidim problem u Csl samo u nasoj lenjosti da ga naucimo i da ga razumemo.

On mi je mnogo siri, izrazajniji i lepsi od srpskog jezika i sasvim mi je lepa citava sluzba na csl ali zbog naroda volim kada je "pola pola", kada su neke jektenije na srpskom, a neke na Csl...

Meni vecernje, jutarnje, nekako nisu "lepe" na sprskom, psalme volim na crkvenoslovenskom, pa kako "Gospodi vozvah tebje" na srpskom mi nekako zvuci sturo...

Sto bi rekao jedan svestenik, "8086.gif iz mrtvih, smrcu smrt unisti..." zvuci tako rogobatno i puno suglasnika i tvrdo i grubo, kao da nije Hristos Vaskrsao nekako i tesko se peva...

Ali dobro to je moje neko misljenje, nesto volim i na srpskom sve zavisi...

Bogu hvala pa se ja tu nista ne pitam, samo znam da se protiv csl bune oni "uceni", nikad nisam videla nekog neucenog da dize svoj glas, niti jednu bakicu kojoj crkvenoslovenski smeta niti jednog mladog.Sta vise to je mladima izazov.

Pa jos ako svestenik okupi ljude da ih uci crkvenoslovenskom kroz citanje Svetog pisma, recimo jevandjelja, pa usput i objasnjava i poucava i tesi, ma milina jedna.

Umesto da csl posmatramo kao divni izazov i priliku za misionarenje ponekad sticem utisak da je to vise "e sve cemo da preslovimo na srpski pa vise necemo morati da se zamlacujemo objasnjavanjima i pricom" jer sam od mnogih svestenika cula da su i propovedi za vreme Liturgije glupost i gubljenje vremena i sve im je tesko...

Dakle sto nemamo nista protiv surfovanja, cetovanja, i ostalih stranih reci i izraza kada csl uopste nije toliko nerazumljiv i ima mozda desetak reci koje su "problem" i koje treba nauciti.

Kakvu poruku saljemo svojoj deci?

"uci ti sine engleski i ostalo, ali taj crkvenoslovenski, ma on je zatucan stari jezik" i onda se posle cudimo sto ne postujemo ni svoj narod ni svoju istoriju ni svoje poreklo pa se to siri i na roditelje i na autoritete i ucitelje i sve druge i eto problema.

Postuj sebe da bi te drugi postovali, naravno jezik nije idol, ali relativizovanjem, mi se gubimo, potpuno...

[Милан Меденица :)]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2909.msg108998.html#msg108998

Марко Весић, тема Богослужбени језик у нашој Цркви

А сад, браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користит ако вам не будем говорио или у откровењу, или у познању, или у пророштву, или у поуци?

И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговетне гласове, како ће се разумети шта се свира или гуди?

Јер, ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој?

Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву реч, како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у ветар.

Ма колико да је на свету гласова, али ниједан од њих није без значења.

Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин.

Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве.

Зато који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи.

Јер ако се тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а мој ум је без плода.

Шта треба дакле? Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу га и умом

Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верникарећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?

БЛАГОДАРИМ БОГУ МОЈЕМУ ШТО ГОВОРИМ ЈЕЗИКЕ ВИШЕ ОД СВИЈУ ВАС.

АЛИ У ЦРКВИ ВОЛИМ РЕЋИ ПЕТ РЕЧИ УМОМ СВОЈИМ, ДА И ДРУГЕ ПОУЧИМ, НЕГОЛИ ХИЉАДЕ РЕЧИ ЈЕЗИКОМ. 1 Кор. 6 - 19

Овим речима ап. Павле лепо учи: Ако већ користите стране језике, а црквенословенски је страни језик, онда га лепо и протумачите да и они који су обични верници могу да учествују у богослужењу а не да стоје ко кипови у Цркви. А ако неумете да протумачите, а већина данашњих појаца у Цркви нема појма да преведе - протумачи оно што отпева онда какава вам је корист од страног језика? Па људи данас већина свештеника не зна црквенословенски. Црквенословенски може да користи само онима који желе да сакрију поредак богослужења од народа, да исти не би могао да види колико се ствари избацује из богослужења. И ничему више тај језик не служи.

Ево и примера: У Великом типику из 1984. год. којег је саставио прота Василије Николајевић, и који се и дан данас користи у нашој Цркви лепон стоји да пред сваку Литургију треба да се служи и јутрење? Лепо стоји за сваки велики празник велико вечерње које у себе укључује и Петохлебницу ...

Мали типик из 1959. год, којег је саставиоМилан Мратинковић постоје поредци за следеће Јутарнје службе: Свакидашње јутрење када је свети са великим славословљем, недељно јутрење, празнично јутрење, празнично јутрење кад празник светога или Пресвете Богородице падне у недељу.Служебник који издаје Свети Архијерејски Синод, дакле књига из које су свештеници дужни да врше богослужења, потврђује горе поменута два Типика. А да не улазимо сад у остале детаље око других богослужбених књига.

Такође Мокрањчев Осмогласник је побијање коља а не музика. РЕците ми ко по Богословијама учи ђаке да певају по нотама. Нико. Уче их да сричу и кроје како им је ћеф. Мокрањац је правио Осмогласник за професионалне музичаре (хорове и оперске певаче) који су распоређени у тачном и правилном музичком поретку.

Византиско појање је сачињено да би народ могао да учествује у Цркви. Једноставно потпуно је прилагођено народу. Даље без икакве сметње се може певати на српском језику у византиском напеву. Исто тако без тешкоћа може се певати на енглеском, руском, италијанском, француском, а да не говоримо о арапском или јеврејском. То само доказује да је то певање много сложеније и много лепше од било ког хорског певања као што је то Мокрањац приредио.

Проблем са нашим народом је у томе што не зна како је код нас уведен црквенословенски језик. Како је уведено Мокрањчево певање и како је настало. Такође проблем је у томе што се све црквенословенске речи у богослужбеним песмама сакате да би се добила ритмика српског језика.Тако се свугде уместо слова ШЧ говори Ш, уместо ОТ чућете ОД, погрешно се акцентују речи, погрешно се изговарају падежи и све је потпуно упропаштено само да се добије назови што лепша мелодија. А за значење реченог- отпеваног никог није ни најмање брига.Из тог разлога народу делује лепше певање по Мокрањчевом Осмогласнику.

[w.a.mozart]

ђомла,тема о менструацији и причешћу

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4135.msg110027.html#msg110027

  Драги моји, ја разумем ваше погледе јер сам и сам прошао кроз све то. Читав живот сам у Цркви и кад отворим уста да нешто проговорим не чиним то по својој мудрости него према ономе шта сам научио од оних људи који су у Цркви аутритети и у академском и у духовном и у смислу животних примера који собом дају. Све ово везано је за мој лични живот у Цркви. Сваки текст који сам о било чему читао или одговоре на питања која сам постављао себи и другима увек сам стављао на практични терен и повезивао са својим поступцима. Знао сам шта ме очекује као будућег пастира, па сам се заиста трудио да сваку дилему до краја разрешим и схватим не само ради себе него и ради других, ради ближњих својих којима сам потребан. Ово све не говорим како бих уздигао себе у односу на вас, него да бих покушао да вам искрено предочим да са друге стране компјутера стоји неко ко се озбиљно и одговорно, а не шарлатански и тек тако бави црквеним питањима. Шта да радимо. Не бих имао потребе за тим да имате могућност да ме уживо видите и да ме чујете.

          Упутио бих вас на тему Како доживљавате слободу у Цркви. Све ово о чему смо овде износили мишљења везано је за то. На који начин смо ми слободни у Цркви ако нам духовник или свештеник или епископ каже уради онако или овако? Где је ту наше ЈА? Где наша слобода? О чему говоримо?

          Покушаћу да поједноставим. Духовник који ограничава нашу слободу у Цркви НИЈЕ ОЗБИЉНО И ИСПРАВНО СХВАТИО СВОЈУ СЛУЖБУ МА НА КОМ СЕ ПОЛОЖАЈУ НАЛАЗИО У ЦРКВИ. Његов посао је да нас доведе до тога да будемо истински слободни и одговорни у својим одлукама и поступањима. Ако се ја само ослањам на то шта ми духовник каже и слепо га слушам моја хришћанска одговорност, самоодговорност не постоји. Моја личност тада не постоји. Ја сам само машина, један робот, један обичан роб који нема своје ја већ иде тамо како га неко навије. То није хришћанство. Шта ако духовник греши. Ко је онда пред Богом одговоран? Он? Зар нас Господ није створио као слободне и одговорне људе? Посао и најсветији задатак духовника мирјанима јесте да их доведе до тога да спознају своју одговрност, да слободно мисле, слободно поступају, да буду одговорни за своје промашаје и своје успехе. Посао му је да нам у томе помогне, а не да нам наметне правила, која ни сам не разуме, ни сам их не испуњава, деградира нас јер нас шаблонира, не дозвољава нам да размислимо да ли је нешто добро за нас или није или зашто је нешто добро за нас а зашто није. То је синовски однос сарадње на делу спасења, а не робовласништво где нико нема право гласа осим духовника који је у нашем српском случају самозванац и монополиста и који нам намеће нека правила и норме живота које је беспотребно коментарисати. Рекао духовник и тачка. Нема расправе. Нема ти ту шта да мислиш. Чист комунизам. Чист гуруизам.

          Е сад. Духовник у манастиру је нешто сасвим друго. Монах се заветује на апсолутну послушност игуману и свој у Христу братији, и ако му игуман каже скачи у бунар, има да скочи баз икаквог испитивања јер је слободно изабрао да се на тај начин спасава. Међутим, ми који се нисмо заветовали на такву врсту послушности, имамо другачију меру спасења.

          Духовник или свештеник који намеће правила поступа из перспективе да је он изнад Цркве и да је он једино мерило спасења. Духовник или свештеник који допушта својој пастви извесну флексибилност сходно духовном узрасту и приликама и сам слуша Цркву и води своје вернике ка достизању истинске слободе. Тврда је ово прича, али је морамо сажвакати да не бисмо од Цркве направили верски сервис који ће само да нам пружа извесне услуге и даје рецепте за овакав или онакав живот. То раде секте. Црква је заједница слободних људи које води Дух Свети, а где је Дух Свети онде је и слобода. Том Духу треба да буду послушни и духовници, а не да се стављају на Његово место. Он је регулатор те наше слободе која није апсолутна, али мора у неком облику да постоји. Могу ја о овоме писати целу ноћ, али ако сте заиста заинтересовани да разјаснимо ово веома важно питање слободе у Цркви, без кога не можемо ништа исправно схватити, пређите на ту тему која већ на овом форуму постоји. Ако смо се већ окупили да нешто научимо, немојмо се затварати него трагајмо смело и незазорно.

        Нисам заговорник непослушности, али морамо разјаснити шта, како, када и у чему некога послушати или не. Не сме нико да буде изнад Цркве и изнад Бога који је љубав и слобода и ширина, ма био он и митрополит Јован, и Атанасије, и Иринеј, и отац овај, отац онај... Слажем се да су сви они духоносни, али ако нас воде ка ропству нису прави духовници, прави су ако нас воде ка слободи у Христу, која подразумева одговорност и радост, а не учмалост и тескобу. Немојмо дозволити да будемо пасивни примаоци црквеног предања, већ активни учесници градећи Цркву у свом времену на славу Божју расуђујући о свему. Немогуће је слободно изграђивати Тело Цркве, ако нас било ко ограничава правилима, јер правила су старозаветна вера, а Господ нам је Собом дао љубав и слободу.

       

          Менструација није никакав грех, већ практична ствар, природан детерминисан процес. Духовник који вам забрањује да се у циклусу причешћујете ОДВАЈА ВАС ОД ХРИСТА!!! Добар духовник треба да саветује овако: Што се тиче причешћа ту нема никакве препреке, али ти остављам на слободу да ти одлучиш како желиш. Пошто није у питању грех, потпуно је прихватљиво да духовник да благослов да се може у циклусу причестити, а недопустиво је да забрањује макар то био не знам колико продуховљен старац.

        Прави и добри хришћани су увек самоодговорни! Духовници у томе треба само да им помажу, а не да их спутавају.

        Има ли још нејасноћа? Да разјаснимо? Задовољство ми је да о овоме разговарамо, а не да празнословимо у разбибризи иако је и то понекад потребно.

[Млађо]

     Оливера - такође о менструацији.

     https://www.pouke.org/forum/index.php?topic=4135.new;topicseen#new

     "И никад то себи више нећу ускратити...него ћу прићи Оцу свом. Нарочито ако крварим због болести... sunce...Разумеће Он већ."

      Опрости Оља што ово радим, али ово ЗАИСТА вреди прочитати! Нека је на корист свим сестрицама и мајкама.

[Милан Меденица :)]

трапа strikes again

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4212.msg112040.html#msg112040

Љубав је дати слободу ближњем

Мој уводни текст је имао за циљ нешто друго. Не ради се о томе да ли ће неко некоме на неки физички или било какав начин ускратити слободу него да ли ћемо волети онога ко нас је изневерио. Тј. да ли ћемо искористити нашу слободу да волимо другога без обзира како ће он ту нашу љубав искористити. Још уопштеније да ли смо у стању да волимо безусловно, једноставно што те више познајем више те волим без обзира да ли ти волиш мене. Таква љубав ослобађа. Нећу те волети само зато што делиш ужину самном већ ако сам те једном заволео волећу те иако отмеш моју ужину.

По неком мом мишљењу праве љубави без слободе нема а ни слободе нема без овакве љубави. Ради се о љубави слободној о било каквих услова. Наравно потребно је прво да заволимо некога, а да би га заволели потребно је само да га упознамо и да препознамо у другом лик Божији. Што више познајемо некога више га волимо али и обрнуто што га више волимо више га познајемо. Можеш знати све информације о неком човеку од висине тежине па до карактерних ообина свега али ако га не волиш не познајеш га. Али зато ако једну ноћ ја проведем са неким странцем у кафани и спријатељимо се ја га познајем иако не знам ништа конкретно о њему.

Мало одужих и закомпликовах али ето ово је неки мој став. 

[Guest ага пије млеко]

Mario  

ТУЧА МОНАХА У ГРАЧАНИЦИ

Туча монаха нетреба уопште да нас изненађује. ТО је сасвим нормална ствар. То што смо ми од монаштва направили лажно божанство и што замишљамо да су монаси апсолутно савршени то је психички проблем у нашим главама али такође и еклисиолошки проблем.

То је еклисиолошки зато што смо ми побркали лончиће у сопственој теологји, а извор и корем лоше теологије треба тражити у погрешној борби против римокатолика, протестаната и аустро - угара, али и русификацији карловачког богослужења у 18. столећу. у периоду од 16. до 17 столећа примили смо лажна учења преко малоруса и њихове академије. Тако смо заведени глупостима Петра Могиле и Теофана Прокоповича стекли погрешну еклисиологију али смо пореметили и поредак богослужења кроз прихватање русификације богослужења, доносно прихватили смо њихове богослужбене књиге, а своје сопствене побацали. Овоје довело до потпуно погрешног схватања светотаинског живота. ЗАто овакве слике нетреба да нас чуде. Јер да ти калуђери нешто знају сигурно не би један другом мајку псовали, што се лепо чује на снимку.

Психолошки проблем јесте тај што смо потпуно без икаквог расуђивања и употребе сопственог разума (а Бог нам је дао разум да би могли бити Његове иконе) ми прихватамо здраво за готово теорију по којој су ето калуђери велики духовници јер су пљунули на телесност која је по неким нашим мерилима јелте зла и Бог је као злу створио - тако велики број верника данас верује у Церкви. Зато имамо сва ове верско - туристичке дестинације код којекаквих духовика по манастирима. Притом ти калуђере причају све и свашта и намећу некаква њихова правила народу. Несхватајући притом да сва та калуђерска правила могу само у манастиру да важе, јер манастир има игумана или духовника који по читав боговетни дан може да контролише калуђере, зато је узгред послушност код калуђера најважнија.

Поред ова два проблема специфично за нашу Цркву јавља се и проблем народног свезнања. По том народном свезнању свака баба је врхунски теолог иако од школе има једа два разреда основне. Притом су врхунски теолози окарактерисани на најгори могући начин. Све ово смешано са предрасудама, разним обблицима магиских ритуала, које често изводимо а нисмо ни свесни њихове погубности ( типа љубљење врата од Цркве - а да питамо неког шта му то значи...затим разних обичаја за славу, сахрану и шта све не још) изродило је разне митинге и штрајкове против Синода и епископа Цркве.

Ова туча је само доказ да калуђери уопште нису никакви надљуди, као што је створена слика у народу о њима, већ да су то људи као и сви остали, чак и гори од других. Ова туча је само показатељ да заправо ти монаси немају никакав духовни живот (без обзира на коју су страну стали). Јер да ико од њих има и мало памети не би себи дозволио да се упуста у тучу. Ти монаси да су заиста схватили поенту богослужења не би дозволили себи тако нешто. Можда звучи излизано рећи то на овај начин, али људи овај дан је дан праштања и измирења а не туче. Ако толико воле свог епископа, а што онда нису један дан сачекали па лепо отишли ко људи? Јасно постоји само једно објашњење, нахушкани су од стране истих оних који су окруживали владику и чинили злодела иза леђа владике, искористивши на зло његову доброту и поверење. Сада је свему томе дошао крај и ти исти који су чинили зло - а владика Иринеј је у име Синода јасно рекао какво зло су чинили и јасно рекао да су владику Артемија привремено сменили само да би могли том злу да стану на пут- сад покушавају да на један крајње подмукао начин сачувају своје положаје небили поново могли да чине безакоње. Исти ти зликовци су поново заиграли на исту карту, на поштен верни народ који је због недостатка теолошке едукације заведен и обмањен да верује у полуистине које му сервирају исти ти који су шуровали око владике. На то додајмо и монахе који се не разликују у свом теолошком образовању пуно од народа (у ово сам се уверио лично и то на превише примера) и добићемо сјајно сретство за прављење немира и раздора у Цркви. Питање је само коме ти раздори одговарају?

Знате не може ме нико убедити да су демонстрације испред зграде БЕоградске митрополије биле мирољубива подршка еп. Артемију. Људи који пишу транспаренте са вулгарностима и позивом на линч једног другог Епископа Цркве, су све друго само не мирна и цивилизована подшка.

Иста та руља наставља своју кампању и после владикиног поздрава и уверавања да је донета исправна одлука од стране Синода. Видимо почетак деловања те гомиле пуне зла и сваког безакоња.

"message" in a bottle

[karadjordje]

'Жива истина.

[w.a.mozart]

Поред ова два проблема специфично за нашу Цркву јавља се и проблем народног свезнања. По том народном свезнању свака баба је врхунски теолог иако од школе има једа два разреда основне. Притом су врхунски теолози окарактерисани на најгори могући начин. 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha smej.gif smej.gif smej.gif

[Guest свештеник Иван]

сМиле  :smiley:

Стварно вреди прочитати и коментарисати на тему коју је брат сМиле поставио

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4778.msg129231/topicseen.html#msg129231

Да ли је ближњи увек оличење кривице за наш его?...

Људи су такви, маса је таква, гето је такав, друштво је такво, да увек тражи жртву, некога кога ће да окриви за лично незадовољство у нечему. Голгота итекако има савремену димензију. Довољно је набасати на једно пијано друштво у парку да човек изгуби ни због чега живот само зато што је скупина у њему видела оличење и кривицу свог несрећног живота. Довољно је набасати на порнографију и видети да сваки протагонист или посматрач заправо тражи жртву, потчињен и немоћан положај другог, као кривца за свој личносни статус. Знао је то и Онај који је заштитио блудницу од каменовања јер је видео у свима исти тај однос који и данас постоји. И за такве се жртвовао, само да би они нашли свој мир у заједници са Њим. Изван те заједнице, жртвовање остаје. И зарад чега? Само да би видели бљесак смрти у очима другог као највеће достигнуће. А Бог је подарио Вечни Живот својом смрћу али се људи и даље спотичу умом и срцем као да је учешће у тој благодатној стварности највеће понижење.

[Млађо]

Трапа, одговор на теми ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ОБЈАШЊАВА ЗАШТО МОНАСИ МОГУ ДА ЈЕДУ МЕСО И КАДА

Јутрос сам се мало преслишавао читајући свог омиљеног старца Пајсија и нађох један пример који би поменуо. Старац је причао о једном свештенику који је имао многе благодатне дарове, чуда је чинио и исцељивао болесне. Он је имао праксу да поједе нешто пре литургије па тек онда да служи и да се причести али после цео дан није ништа јео. И сазнао патријарх да он једе пред причешће па га позвао на рапорт. И у чекаоници је било тамно и загушљиво и само је један зрак пробијао кроз неку пукотину, и овоме свештенику се учини да је то конопац и скиде један део одежде и окачи о зрак сунца. Присутни су се запрепастили и рекли о овоме чуду патријарху. Патријарх је исправио свештеника и рекао му да више не једе пре литургије. И свештеник је послушао.

Сад какве ово везе има са темом па лепо имамо пример послушности и старца Пајсија је задивило смирење тог свештеника који иако чудотворац послушао је патријарха без роптања, даље имамо пример да форма није толико битна већ суштина јер је овај свештеник јео пре причешћа што није црквена пракса чак се тако нешто забрањује, али Бог га опет обдарио благодатним даровима, и видимо мудрог и смиреног патријарха који иако обавештен о чуду свештеника обавља своју дужност, исправља га и учи црквеној пракси, и имамо пример да је један чудотворац поступао по нецрквеној пракси тј. на неки начин чинио грешку и то нам говори да ни чудотворци нису свезнајући и увек управу.

Узгред да поменем свештеник је јео пре причешћа јер је сматрао да ће на тај начин Христос бити горе а храна доле у његовом стомаку.

Ето колико можемо да научимо из једног малог примера, мени овај пример даје одговоре на све дилеме са којима смо се сусрели на овој теми.

[trapa]

Да се мало у ове дане исчекивања празника Васкрсења Христовог подсетимо мудрих речи старца Пајсија

Људи муве и људи пчеле...

Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”

Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”