Однос Цркве и света!

[Guest]

Старозаветни великани вере

    
    

Вера као сједињење у Христу

            Аутор: Јован Благојевић,
        Број 1099-1100, Рубрика Библијске теме
        

        
        
        
         И сви ови, иако посведочени за своју
веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље, да
они не дођу до савршенства без нас.
Јеврејима 11, 39–40

Закључни
стихови Химне вере сажимају тему која се развија од Јевр. 11, 1. Они,
истовремено, обезбеђују везу са текстом који следи у Јевр. 12, 1–13.
Вера је на почетку 11. поглавља одређена као животно искуство којим се
потврђују ствари (још) невиђене ишчекивањем онога чему се надамо (Јевр.
11, 1). Аутор се враћа мотиву сагледавања реалности недоступних физичким
очима истичући да сви наведени сведоци вере јесу добили сведочанство
вером (Јевр. 11, 39а уп. 11, 2), али не и испуњење обећања (39б).

Израз
обећање овде значајно мења значење у односу на оно које је
подразумевано у стиху 33, односно оно овде представља обећање коначног
есхатолошког избављења и бољег васкрсења (Јевр. 11,35 уп. 9,15). Сведоци
вере су то обећање само издалека видели (Јевр. 11, 13б). Живот у
категоријама обећања Божијег, и то без остварења есхатолошке награде,
јавља се као основна карактеристика вере. Нагласци из стиха 39 показују,
међутим, да намера писца није била да једноставно састави листу примера
појединаца који су живели вером. Та листа има за циљ уздизање у
есхатолошку стварност у којој сви они примају коначно испуњење божанских
обећања.

Кључни израз одељка је нешто боље (Јевр. 11, 40а).
Поменути израз повезан је са завршним речима, а не приме савршенства без
нас (Јевр. 11, 40б). Сведоци вере, од доба библијске праисторије и кроз
читаву историју Старог Завета, нису искусили савршенство божанског
обећања и месијанског доба (премда су осетили њихов предукус). Сврха
овог оклевања у испуњењу обећања је чекање да и потоње генерације
хришћана добију прилику да учествују у коначној стварности. Бог је
одлагао њихову награду до навршавања пунине времена и појаве Христа и
новог савеза у његовој жртви којој су се вером присаједињавали сви
самопожртвовани сведоци вере библијске давнине.

Аутор употребљава
изузетно снажан израз савршенство. Термин је у изворном језику повезан
са пунином, смислом и коначним циљем. У библијском језику има изразито
религијско значење. Тај смисао је нарочито истакнут ранијом употребом
термина. У Посланици, он је повезан Христом – савршеним свештеником и
савршеном жртвом (Јевр. 7, 11.26–28) који је до савршенства довео оно
што је најављено старозаветним култом (Јевр. 10, 14 уп. 9, 9; 10, 1). За
писца Посланице термин има христолошко-сотириолошко значење. У
Христовој крсно-васкрсној жртви заједница већ има спасење. Есхатолошки
нагласак из стиха 40 треба сагледати у том светлу. Обећање из стиха 39б
дијалектички је повезано са савршенством из 40б и тиме се показује да
савршенство треба разумети у категоријама коначног испуњења вечног
наследства, односно есхатолошког спасења у целини. Христовим делом дато
је савршено спасење, али савршено искуство тог спасења је реалност
будућег, есхатолошког доба. Христова жртва и његово васкрсење је залог
савршених благослова и у Христу они постају доступни не само
новозаветној заједници, већ и старозаветним сведоцима вере који су се
унапред уздали у Христа (Еф. 1, 12). Они уживају исте привилегије као и
припадници новозаветне Цркве и учествовали су у новом савезу и нади на
боље васкрсење.

Дијалектика између сотириолошког и есхатолошког
спасења у Посланици разрешава се у савршенству спасења које остварује
заједница верујућих. Она своје постојање црпи из савршенства Христове
жртве, а снагу у искушењима из савршенства есхатолошке заједнице са
васкрслим Христом који је заступа у небеском светишту у које хришћани и
сами вером ступају (Јевр. 10, 16–20 [19] уп. 4, 16).


На
неки начин вера има демонстративну функцију, јер есхатолошку реалност
која није доступна физичко-емпиријском искуству остварује у историји,
омогућујући јој материјализацију у богослужењу, самопожртвовању и
верности. Сведоци вере наведени у Химни сведоче о овој способности да
конкретно животно и историјско искуство обликују у односу на очекивану
будућност (уп. 11, 7.10.13.27.31.35–38). Они су, стога, у вери, имали
поузданог животног водича који им је омогућио учествовање у божанским
обећањима, чак иако их нису у потпуности искусили (11, 23.39). Писац
исповеда и промовише снагу вере као основе моћи хришћанског живота који
је такође усмерен ка будућности, која у светлу вере није несигурна и
неизвесна.

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили
коначно есхатолошко избављење бољег васкрсења, не због својих
недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст.
40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте
сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као
централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења захтева подвиг
вере и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том
правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о
којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив
ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између
вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути
будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа
вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу
хришћанске заједнице (Јевр. 11, 6). Вера, стога, потврђује реалност
онога у шта се надамо, стварност божанског обећања.

Овај
ходочаснички позив показује нарочиту снагу када се сагледа у контексту
заједнице примарних читалаца Посланице коју су у бројним и тешким
искушењима (Јевр. 10, 32–34), напуштала сабраћа (Јевр. 10,25) и којој су
божанска обећања, каткад, изгледала недоступна (Јевр. 10, 35). Писац
Химне их охрабрује да се уздигну изнад стања самосажаљења и
малодушности. Подсећа их на савршеност спасења дарованог им у Христу
(Јевр. 10, 23.36) са којим делатном вером заједничаре (Јевр. 10, 38–39)
потврђујући реалност (још невиђеног) будућег века (Јевр. 11, 1). Примери
наведени у Химни обесхрабреној заједници указују на снагу и карактер
вере као есхатоцентричне реалности која у богослужбеном животу заједнице
има свој конкретни исказ. Том и таквом вером хришћанин и данас
учествује у будућим благословима загарантованим божанским обећањем.
Најснажнији исказ вере, који претпоставља везу са невиђеним светом,
јесте суочење са патњом, мучеништвом и смрћу. У светлу закључних стихова
Химне, међутим, и поменути искази верности су богослужбени чин
сједињења са Христовом жртвом (Јевр. 11,
4.5.7.11–13.17–23.25–26.29–31.33–38). То сажртвовање са Христом, као
услов саваскрсења са Њим, јесте циљ на који нас упућује аутор Посланице.
                                        

    









Извор: Православље

[Guest]

Старозаветни великани вере

Вера као (у)гледање на Христа (први део)

Аутор: Јован Благојевић, Број 1102, Рубрика Библијске теме Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока,одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће.Стрпљивошћу трчите трку која нам предстоји,гледајући зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамотуи сео је са десне стране Божијег престола. Размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше. Јеврејима 12, 1–3

Нова целина почиње у Јевр. 12, 1 што показује и промена жанра. На бази историјске приповести аутор изводи богословско-пасторални закључак у коме је јасна његова жеља да подстакне и охрабри читаоце. Промена се, такође, примећује и у обраћању. Од трећег лица, које користи у поглављу 11, аутор се окреће употреби другог (12, 1–9) и првог лица (12, 3–4; уп. 12, 5.7.8.12.13), што је карактеристика Посланице у делу који претходи Химни вере (10, 35–39). Одељак карактерише префињени ораторски стил којим се постиже звучни ефекат. Врло успешно су искоришћени и метафорички изрази и снажне асоцијације којима се указује да су истрајност и поверење исправни хришћански одговор на текуће невоље.

Субјекат више нису сведоци из далеке или блиске историје Израиља, већ хришћани који тренутно војују борбу коју су сведоци већ извојевали (12, 1.3; уп. 12, 5.7.9.12–13). Основа за ову промену од историјске нарације ка пасторалном саветовању постављена је већ у 11, 39–40, јер у наведеним стиховима аутор Посланице прославља сведочанство вере старозаветних сведока, али истовремено подстиче хришћане да у тој слави и сами учествују. Ова идеја се наставља у почетним стиховима поглавља 12. Стихови се, на неки начин, могу схватити као коментар закључка из претходног поглавља, што се потврђује и првим речима поглавља 12, јер формулација зато, дакле, недвосмислено сугерише континуитет са ранијом нарацијом. Нови одељак, образован у хијастичкој форми, протеже се до Јевр. 12, 11, при чему потцелина на коју се усредсређујемо (ст. 1–3) истовремено представља почетак нове целине, али и средство њеног повезивања са претходном. Описи мучеништва из Јевр. 11, 35б.38 логички се настављају у 12, 1–3. Наставља се тема истрајности у вери, али је нагласак са сви они (11, 39) премештен на ми (12, 1). Тиме је постигнут ванредно снажан ефекат личног обраћања. Зависни везник зато, дакле употребљен у оригиналном тексту није карактеристичан за Нови Завет (види: 1 Сол. 4, 8), али у класичној књижевности често је употребљаван као средство најаве закључка, што је значење које и овде има, јер заправо показује да позив које следи јесте последица ранијег излагања.

Кључна метафора употребљена у Јевр. 12, 1–3 је преузета из панјелинских атлетских игара, код којих је трка била једно од пет основних такмичења. Аутор, стога, користи управо трку као базу своје метафоре, што је било у складу са грчко-римским, али и јелино-јудејским учитељима етике, који су и сами употребљавали ову метафору. Слика је била довољно јасна да је могла да симболизује моралну борбу у коју се улаже максимални напор праћен непрекидним усредсређењем на коначни циљ, и која у крајњем смислу има карактер мучеништва. Метафора коју употребљава аутор Посланице употребљена је и на другим местима у Посланици (5, 14; 10, 32.33; 11, 33; 12, 4.11) и Новом Завету уопште (нпр. Фил. 3, 13–15; 2 Тим. 4, 6–8). Употреба метафоре у Јевр. 12, 1–3, међутим, има извесне специфичности. Сцена, пре свега, дозива у сећање антички амфитеатар као природни контекст атлетских такмичења. Амфитеатар је имао низове трибина са којих је такмичења посматрала бројна публика. Тај моменат визуелне фасцинације не само атлетским такмичењем, већ читавом атмосфером стадиона аутор вешто употребљава да би својим читаоцима указао на три реалности које треба да посматрају.

ПРВИ ПОГЛЕД – ПОГЛЕД ОКО СЕБЕ

Аутор Химне, своје читаоце најпре позива да погледају на трибине амфитеатра подсећајући их да на њима не стоје хиљаде пасионираних навијача већ толики облак сведока. У библијској терминологији сведок никад није пасиван посматрач. Оригинални термин је у хришћанској литератури рано почео да се примењује на мученике, и има за циљ да нас подсети на мученике који су описани у Јевр. 11, 35б–38, који су својим сведочењем вере (мучеништвом) постали пример нама који сада ступамо на стазу коју су они већ прешли (види и паралелу између Јевр. 12, 1 и 4 Maк. 17, 10–24). Присуство оних који су већ победили је охрабрење за садашње учеснике трке. Значајно је да аутор користи метафору амфитеатра, али нагласак није на погледу публике усредсређеном на такмичаре, већ обрнуто. Аутор истиче квантитет сведока речима толики облак, што сугерише да аутор међу сведоцима види не само наведене примере старозаветних великана вере, већ и све оне које због недостатка времена и простора није могао да спомене (Јевр. 11, 32–38). Нагласак је, ипак, на изразу облак који је, у складу са античким стилским фигурама, употребљаван да би се нагласио квалитет описиване групе.

Сведоци вере описани у Јевр. 11, заиста су величанствени примери који могу да буду надахнуће сваком хришћанском борцу у његовој животној трци. То су били људи који су се, попут свих других, па и нас данас, суочавали са најразличитијим животним искушењима, на личном, породичном и друштвеном нивоу. Можда се налазимо у искушењу да постанемо малодушни због тога што смо неком у нашој породици учинили неправду, па и страхујемо од његове освете. Охрабрење можемо да пронађемо у Јакову који у борби са Богом постаје Израиљ, да би затим са сузама замолио опроштај од свог брата Исава. Уколико је, са друге стране, неко у нашој породици био неправедан према нама и немамо снаге да му опростимо, надахнуће за тај чин можемо да пронађемо у величанственом примеру Јосифа. Можда нам се нуди одлична пословна прилика, могућност величанственог друштвеног успона, али под условом да учествујемо у модерном египатском поробљавању мноштва малих обичних људи. Етичка и морална дилема је јака, а пример који можемо да следимо је Мојсије. Можда, са друге стране, припадамо управо тој групи малих, обичних, и неретко обесправљених људи који живе дан за даном, у оскудици и немаштини. Охрабрење можемо да пронађемо у величанственим примерима пророка и свих оних који су живели сличан живот потуцајући се по јамама и пећинама земаљским, следећи пример великих праотаца – номада који нису имали сталног станишта, већ су вером гледали у будућност ишчекујући град есхатолошког Царства Божијег.

 

 

Наставиће се....

 

 

Извор: Православље

[Guest]

Старозаветни великани вере

Вера као (у)гледање на Христа

Аутор: Јован Благојевић, Број 1103, Рубрика Библијске теме Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока,одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће. Стрпљивошћу трчите трку која нам предстоји,гледајући зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту и сео је са десне стране Божијег престола. Размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше. Јеврејима 12, 1–3

Пошто је подсетио читаоце на величанствене сведоке вере из библијске историје, аутор Химне их позива на самосагледавање и самопреиспитивање. Он наставља са употребом метафоре античког атлетског такмичења и указује на неопходност припреме за учешће у трци вере. Та припрема подразумева други поглед – поглед у себе.

ДРУГИ ПОГЛЕД – ПОГЛЕД У СЕБЕ

Писац Посланице подсећа своје читаоце на уобичајену одећу антике која подразумевала хаљину и дугачки, тешки, плашт (тогу). Оваква одећа знатно је ограничавала кретање и учесници античких такмичења су морали скинути такву одећу са себе да их она не би ометала у трци. На неизговорено питање читалаца, шта је потребно да ми са себе скинемо? аутор одговара: Одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће (Јевр. 12, 1а). Израз терет је у класичном грчком језику још од времена Демостена употребљаван као метафора за порок и овде је то значење потврђено употребом израза грех (уп. Кол. 3, 5–8). Писац сугерише да се трка вере може добити уколико јој претходи ваљана и темељна припрема, самопреиспитивање најтананијих дубина сопственог бића, разоткривање најмрачнијих тајни и наизглед најбезазленијих навика, уочавање свега што може да буде спутавајући фактор у трци коју хришћани треба да стрпљивошћу трче (12, 1в).

Хришћани су позвани да учествују у трци, и да јој се потпуно посвете. Квалитет који се истиче није брзина него издржљивост и истрајност у вери (уп. 4 Мак. 17, 13). Сличан мотив се може пронаћи и код Филона. Инсистирање на истрајности подразумева удаљеност од циља. У контексту употребљене метафоре, писац бодри читаоце у жељи да их удаљеност есхатолошког циља не учини малодушнима у тренутним напорима. Есхатолошки циљ је управо трећа и најзначајнија тачка на коју се упућује поглед читалаца Посланице.

ТРЕЋИ ПОГЛЕД – ПОГЛЕД ИСПРЕД СЕБЕ

Велико је охрабрење које хришћанин може да добије из примера других, нарочито већ прослављених, учесника трке. Они су, међутим, и сами били људи попут нас који су каткад посустајали у слабостима. Уочавање сопствених слабости, недостатака и мана, неопходна је припрема за трку вере. Потпуна усредсређеност на себе и своје грехе, међутим, може да буде самодеструктивни пут у очајање. Управо је очајање оно што аутор Посланице жели да хришћани избегну кад их позива да поглед са својих мана и недостатака подигну ка зачетнику и усавршитељу вере (Јевр. 12, 2а). Употребљени су ванредно снажни и сажети изрази који потичу, највероватније, из ранохришћанске христолошке доксологије. Први термин сугерише да је Христос иницијатор борбе и поглавар војника вере, док потоњи израз савршитељ описује Христову космолошку победу над демонским силама (уп. 2, 10–15). Узети заједно, изрази недвосмислено сведоче да је писац Посланице у Христу заиста препознавао Алфу и Омегу спасења хришћанске заједнице (уп. Јевр. 5, 8; 10, 5–10).

У наставку аутор Посланице сажето говори о Христу који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту (Јевр. 12, 2б). Писац Химне се, дакле, најпре усредсређује на Христово добровољно унижење. Спаситељско дело Христово почело је напуштањем превечне небеске заједнице са Оцем (радости), силаском међу људе и учешћем у најдубљој трагедији њиховог постојања – смрти. Христос је слободно прихватио самоодрицање и мучеништво и позива и нас да следимо његов пример на тај начин што ћемо постати учесници његових страдања. Употреба личног имена Исус, потврђује овако разумевање исказа. Оно се у Посланици увек употребљава да би истакло Христово човештво. Бременит и неуобичајен израз поднео крст употребљен је да би се нагласила Христова истрајност у вери на коју су и хришћани позвани. Писац наглашава чињеницу да Христос није устукнуо пред страхотом распећа, као ни пред срамотом која је повезивана са казном која се примењивала на робовима, убицама и државним непријатељима... Христос је, према писцу Химне, презрео ту срамоту. Оригинални израз не означава омаловажавање, већ неустрашивост (уп. 4 Мак. 6, 9). Управо неустрашивост је била жељена карактеристика хришћана тог доба (уп. 13, 12–13).

Христос и његова крсна жртва представљени су као савршени идеал вере и верности (10, 36; 11, 40). Он представља коначну парадигму вере, верности и истрајности (12, 4–11 уп. Јевр. 2,13). То је идеал који је не само квантитативно снажнији, већ и квалитативно другачији од раније наведених старозаветних примера. Квалитативна разлика види се у томе што је Он већ досегао есхатолошки циљ вере и сео са десне стране Божијег престола (Јевр. 12, 2в). Наведене речи су у оштрој супротности са ранијим описом понижавајуће смрти. Међутим, читав исказ је формулисан тако да сугерише да је Христово уздизање на небески престо започето његовим унижавањем које је врхунац имало на крсту. Христос је вазнесење до небеског престола започео добровољним и крајњим унижењем (уп. Јевр. 2, 10; 5, 7–9; 7, 28; 9, 14; 10, 5–10.14). Упућивање на Христово унижење (оваплоћење), смрт и прослављање је вероватно формулисано на основу ранохришћанског символа вере (уп. Фил. 2, 6–8).

Христово вазнесење на небески престо је честа сотириолошка тема Посланице (1, 3.13; 2, 5–9; 8, 1–2; 10, 12–13). Повезана са христолошком интерпретацијом Пс. 110, 1 (уп. 1, 3; 2, 5–9; 8, 1–2; 10, 12–13) и богословљем синовства које једно од најзначајнијих богословских нагласака Посланице. Христос је досегао циљ, али не као изолована историјска фигура, већ као претеча (Јевр. 6, 20).

Циљ који аутор Посланице има није догматски, већ пасторални. Вероисповедни исказ је основа пасторалног савета из ст. 3: Размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше. Речи откривају дубоку пасторалну бригу за заједницу мучену бројним искушењима. Та искушења су водила обесхрабрењу и напуштању вере (уп. 10, 32–35). Аутор наставља са ранијом атлетском метафором и бираним изразима осликава тркача који исцрпљен и обесхрабрен удаљеношћу циља постепено напушта трку. Хришћанска вера се, насупрот томе, показује као истрајно (у)гледање на Христа чијим посредством и сами учествујемо у есхатолошкој реалности (Јевр. 12, 3). Израз размислите је јединствен у Новом Завету (уп. 3 Мак. 7, 7; 1 Клм. 38, 3). Њиме се сугерише потреба да се Христос прихвати као пример који треба следити (уп. 3, 1–2). Из тог примера треба црпити снагу у тренуцима замора, обесхрабрења и очајања. Његово трпљење је у јасној опозицији са слабошћу заједнице. Писац позива заједницу да своје посустајање у искушењима упореди са Христовом истрајношћу у тим истим искушењима. Истовремено, писац хришћане подсећа и на славну победу у којој могу да саучествују, јер је Христово вазнесење и седање на небески престо залог вазнесења оних који га вером следе.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1103/tekst/vera-kao-u-gledanje-na-hrista/

[Number15648]

Добар  facenew22222222

[JESSY]

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

 

Vera i dela

 

Pokajte se i vjerujte u jevandjelje[1] – poucava nas Jevandjelje.

 

Jednostavna, istinita, sveta je ta pouka: treba da se pokajemo, da ostavimo gresni zivot, da bismo postali sposobni da pristupimo Jevandjelju. Da bismo primili Jevandjelje, treba da poverujemo u njega.

 

Sustinu celokupne propovedi sveti apostol Pavle je smestio u propoved pokajanja i vere. On je objavljivao svima, i Judejcima, i Jelinima, pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda nasega Isusa Hrista.[2]

 

Jevandjelje, kao otkrivenje Boga, koji je iznad svakog poimanja, nedostupno je palom covecijem razumu. Neobuhvatni Boziji um obuhvata se verom: vera moze da primi sve – i nesaznajno razumu, i protivrecno razumu. Za veru je sposobna samo ona dusa koja je odlucnom voljom odbacila greh, uputila se celom svojom voljom i svojom snagom prema Bozijem dobru.

 

Ja u svijet dodjoh kao svjetlost,[3] rekao je o sebi Gospod. Ta Svetlost je stajala pred Judejcima, obucena u telo; pred nama Ona stoji obucena u Jevandjelje.

 

Stoji ta Svetlost pred nama da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima zivot vjecni: Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje vec je osudjen.[4]

[JESSY]

A ko ne veruje u Sina Bozijeg? Onaj sto otvoreno, odlucno odbacuje Boga, ali i onaj koji se naziva hriscaninom a provodi gresni zivot, juri za telesnim nasladama; onaj za koga je bog utroba; onaj za koga je bog srebro i zlato; onaj koji je iskazao postovanje zemaljskoj mudrosti, neprijateljskoj Bogu, kao bogu. Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova,jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova, jer su u Bogu ucinjena.[5]

 

Covek koji ne moze da se odrekne samog sebe nije sposoban za veru; njegov pali razum se protivi veri i drsko trazi objasnjenje od Boga za Bozija dejstva i dokaze za istine koje je Bog otkrio coveku; palo srce hoce da zivi zivotom pada, a vera tezi da umrtvljava taj zivot: telo i krv, bez obzira na grob koji ih ceka svakog casa, takodje hoce da zive svojim zivotom, zivotom raspadljivosti i greha.

 

Upravo zato je Gospod objavio svima koji zele da se prikljuce Njemu i da Njega slede zivom verom: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga; a ako ko izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga.[6]

 

Pad se toliko usadio u celokupno ljudsko bice da bi odbacivanje tog pada izgledalo kao odbacivanje zivota. Bez tog odbacivanja nemoguce je naci veru – taj zalog vecnog, blazenog, duhovnog zivota; a ko hoce da ozivi strasti srca ili tela, da se nasladjuje njima, ko zeli da ozivi svoj pali razum, taj ce otpasti od vere.

 

Ziva vera je hod u duhovni mir, u mir Boziji. Ona ne moze da obitava u onome koji je prikovan za zemaljski svet, gde vladaju telo i greh.

[JESSY]

Vera – to su vrata ka Bogu. Nema drugih vrata prema Njemu: A bez vjere nije moguce ugoditi Bogu.[7] Ta vrata se postepeno otvaraju pred onim koji cisti sebe neprestanim pokajanjem; sirom su otvorena ona pred cistim srcem, a zatvorena za greholjupca.

 

Jedino verom mozemo da pristupamo Hristu; jedino verom mozemo da sledimo Hrista.

 

Vera je prirodno svojstvo covecije duse, koje je Bog zasadio u njoj prilikom njenog stvaranja.[8] To prirodno svojstvo izabrao je Bog pri iskupljenju kao granu drveta najbolju da se na nju nakalemi blagodat.

 

Opravdano je Bog izabrao veru za orudje spasenja ljudi: mi smo izgubili zivot cim smo poverovali laznim recima neprijatelja Bozijeg i naseg. Zacula se nekada u raju buka reci iz usta zlotvora, uslisili su ih nasi praroditelji, poverovali u njih – i bili izgnani iz raja; sada, u dolini izgnanstva, razleze se za njihove potomke glas reci Bozije – Jevandjelje – i opet ulaze u raj oni koji uslise i veruju u Jevandjelje.

 

Nevernice! Okreni se od neverja svoga. Gresnice! Obrati se od gresnog zivota svoga. Mudrace! Obrati se od lazne mudrosti svoje! Obratite se! Svojom nezlobivoscu i nelukavstvom postanite slicni deci, sa decijom prostodusnoscu poverujte u Jevandjelje.

 

Mrtva vera, priznavanje Hrista jedino nevoljnim intelektualnim ubedjenjem, moze biti i stvar demona! Takva vera sluzi tom “verniku” samo za jos vecu osudu na sudu Hristovom. Prodji se, sta hoces od nas, Isuse Nazarecanine, vapio je duh necisti Gospodu. Dosao si da nas pogubis? Znam te ko si, Svetac Boziji.[9]

[JESSY]

Vera u Jevandjelje mora biti ziva; moramo verovati umom i srcem, ispovedati veru recima, ispoljavati, dokazivati je zivotom. Pokazi mi vjeru tvoju bez djela tvojih,[10] govori apostol nekom coveku koji se hvali samo mrtvom verom, samim golim znanjem Bozijeg zivota.

 

“Vera” – rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov – “u sirem smislu te reci, sadrzi u sebi sve bozanstvene Hristove zapovesti: nju obelezava ubedjenje da u Bozijim zacovestima nema nijedne crte bez znacenja, da sve u njima, do poslednje jote, jeste zivot i uzrok vecnog zivota.”[11]

 

Veruj u dogmate koje propoveda Jevandjelje, razumej ih i ispovedaj po istinitom ucenju pravoslavne, istocne Crkve, jedine koja sadrzi jevandjelsko ucenje u svoj njegovoj cistoti i pravilnosti.

 

Veruj u tajne koje je sam Gospod ustanovio u Crkvi, koje Istocna crkva cuva u svoj njihovoj punoci.

 

Veruj u svete, zivotvorne jevandjelske zapovesti, i znaj da mozes pravilno da ih ispunjavas jedino u okrilju istinske Crkve, i da njihovo ispunjavanje, po svetim ocima, cini delatnu veru hriscanina.[12]

 

U dogmama je sadrzano bogoslovlje koje je preneo sami Bog. U odbacivanju dogmi sadrzano je huljenje na Boga poznato pod imenom neverovanje; u izopacavanju dogmi sadrzano je huljenje na Boga poznato pod imenom jeres.

[JESSY]

Kada se um – koji se jos nije ocistio kroz pokajanje, i jos luta u oblasti i mraku pada, kojeg jos nije prosvetio i ne vodi Sveti Duh – drzne da sam od sebe, sopstvenim bolesnim snagama, iz mraka gordosti rasudjuje o Bogu, tada on neminovno upada u zabludu. Takva zabluda je bogohuljenje. O Bogu mozemo da znamo jedino ono sto nam je On po velikoj milosti svojoj otkrio.

 

Kroz tajne hriscanske Crkve verujuci se privodi u jedinstvo sa Bozanstvom, u cemu i jeste sustinsko spasenje, obelezavanje vere delom vere, cime pocinje primanje zaloga vecnih dobara.

 

Ko se radi vere u Hrista odrice djavola, greha i sveta, taj umire za zivot pale prirode, koji je do sada ziveo u neverovanju i gresnosti; pogruzavajuci se u svetoj vodi krstenja, on se sahranjuje za ovaj zivot; on izlazi iz svete vode ponovnim rodjenjem za novi zivot, za zivot u Hristu.

 

Krstenjem se hriscanin sjedinjuje sa Hristom, oblaci se u Hrista; pricescivanjem svetim Hristovim tajnama sjedinjuje se sa Hristom. Tako, posredstvom tajni, on postaje sav Hristov.

 

Krsteni u Hrista vec ne zivi kao samosvojno bice, nego kao bice koje je svu punocu zivota pozajmilo od drugog bica – Hrista. Niste svoji – govori apostol hriscanima – jer ste kupljeni skupo. Tjelesa vasa udovi su Hristovi. Proslavite Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su Boziji[13]

[JESSY]

Ako odrzava zivotvorne jevandjelske zapovesti, hriscanin ostaje sjedinjen sa Hristom.[14] Udovi Hristovi ne mogu da ostanu u jedinstvu sa Hristom nikako drukcije nego delujuci iz Njegove volje, iz Njegovog uma. I volja i um Hristov izobrazeni su u jevandjelskim zapovestima.

 

Svakom bicu svojstveno je da deluje, u sebi i izvan sebe, saobrazno svojoj prirodi. Tako je i obucenom u Hrista, novom coveku, svojstveno da misli, oseca i deluje onako kako misli, oseca i deluje Hristos. Rukovodjenje mislima i osecanjima starog coveka – makar, spolja gledano, i dobrim – za njega je protivprirodno.

 

Rukovodilac hriscanina mora biti Sveti Duh, kao sto su telo, krv i lukavi duh rukovodioci starog coveka. Prvi covjek Adam postade dusa ziva, a poslednji Adam duh koji ozivljuje.[15] Sve pomisli, osecanja i dejstva hriscanina moraju da proizilaze iz Svetog Duha: to troje ne sme biti sopstveno, dusevno, po prirodi starog Adama. Ti ces to dostici kada budes potpuno rasporedjivao zivot po jevandjelskim zapovestima, po njegovim najsvetijim recima: Rijeci koje vam ja govorim – govori Gospod – duh su i zivot su.[16]

 

Pravoslavna vera u Hrista, zapecacena tajnom krstenja, sama je dovoljna za spasenje, bez dela, kada covek nema vremena da ih ucini: zato sto vera zamenjuje coveka Hristom, a dobra dela covekova Hristovim zaslutama.

[JESSY]

Ali u nastavku zemaljskog zivota neizostavno su potrebna dela. Za hriscanina su dobra jedino ona dela kojima on ispunjava jevandjelske zapovesti, dela kojima se hrani, od kojih zivi njegova vera, koja drze njegov zivot u Hristu: jer jedini delatnik u hriscaninu mora da bude Hristos.

 

Krsteni nema pravo da postupa po osecanjima srca, zato sto ona zavise od uticaja tela i krvi na srce, ma kako ti uticaji izgledali dobri: od njega se prihvataju jedino ona dobra dela na koja Duh Boziji i rec Bozija podsticu srce da ih ucini, koja pripadaju prirodi obnovljenoj Hristom.

 

Pravednik ce od vjere zivjeti.[17] Istinska vera u Hrista je jedino sredstvo spasenja, ali ziva vera, dakle vera koju iskazuje celokupno covekovo bice.

 

Tu zivu veru trazi od hriscanina sveti apostol Jakov kada objavljuje da je vera bez dela mrtva, i da se vera ostvaruje kroz dela.[18]

 

Protivljenje dela veri izoblicava druga verovanja, tajno i zlikovacki ugnezdena u covecijem srcu.

 

Velicajuci delo patrijarha Avrama, sveti Jakov velica delo njegove vere – prinosenje na zrtvu sina po zapovesti Bozijoj, delo potpuno protivno svojstvima pale prirode, i to upravo onim svojstvima koja se nazivaju dobrim. Snagu za izvrsenje tog dela dala je vera, a delo je iskazalo snagu vere: tako se objasnjava sustina Avramovog postupka u tumacenju dvojice apostola, Jakova i Pavla.[19]

[JESSY]

Slepi su oni koji daju veliku cenu dobrim – po njima dobrim – delima pale prirode. Ta dela imaju svoju pohvalu, svoju cenu, u vremenu, medju ljudima, ali ne pred Bogom, pred kojim svi zastranise i zajedno nevaljali postase.[20] Koji se uzdaju u dobra dela pale prirode, ti nisu poznali Hrista, nisu razumeli tajnu iskupljenja, upetljavaju se u mreze sopstvenog laznog umovanja time sto protiv svoje polumrtve i kolebljive vere iznose besmislen prigovor: “Zar je Bog toliko nepravedan da dobra dela koja su ucinili idolopoklonici i jeretici nece nagraditi vecnim spasenjem?” Nepravilnost i nemoc svog suda te sudije prenose na sud Boziji.

 

Kada bi dobra dela – ali dobra po osecanjima srca – donosila spasenje, onda bi Hristov dolazak bio izlisan, iskupljenje covecanstva stradanjima i krsnom smrcu Bogocoveka nepotrebno, jevandjelske zapovesti bile bi nepotrebne. Koji smatraju da spasenje mogu da donesu sama dela pale prirode, ti, ocigledno, unistavaju znacenje Hrista, odbacuju Hrista.

 

Nezakonito su ustajali protiv vere Judejci kada su zahtevali od verujucih da ispune obredne uredbe starog zakona; nezakonito sinovi Bogu neprijateljskog sveta, daleki od tajanstvenog i ujedno sustinskog poznanja Hrista, zahtevaju od verujucih u Hrista dobra dela po razumu i osecanjima pale prirode.

 

Onaj ko veruje u Hrista izvukao je iz korica mac Hristov protiv osecanja srca: on prisiljava svoje srce time sto macem poslusanja Hristu poseca ne samo ocigledne porocne teznje no i one teznje koje su naizgled dobre, a u sustini su protivurecne jevandjelskim zapovestima. A takva je sva covekova delatnost koja je udesena po teznjama pale prirode.

[JESSY]

Prividno dobra dela – dobra po sklonosti pale prirode – gaje u coveku njegovo ja, unistavaju veru u Hrista, neprijateljska su Bogu; dela vere umrtvljuju samozivost u coveku, gaje u njemu veru, velicaju u njemu Hrista.

Jer ako ispovijedas ustima svojim da je Isus Gospod, i vjerujes u srcu svojemu da ga Gospod podize iz mrtvih, bices spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje.[21]

 

Istinska ziva vera, samo ako je covek ispoveda ustima, donosi mu spasenje. Donela je ona spasenje razbojniku na krstu; donela je ona spasenje, posredstvom pokajanja, mnogim gresnicima u poslednjim, predsmrtnim trenucima njihovog zivota.

 

Tako je vazno, tako neophodno za spasenje ispovedanje ustima iskrene vere i dusevnog ubedjenja da su sveti mucenici svih vekova hriscanstva, od samih apostola Hristovih, radije pristajali da pretrpe uzasna i dugotrajna stradanja, da proliju svoju krv kao vodu, nego da izgovore da se odricu Hrista, cak samo prividno, jedino ustima, bez ucesca srca.

 

Bog trazi od coveka za njegovo spasenje samo zivu, istinsku veru. Ona, kao zalog spasenja i vecnog blazenstva, mora biti hriscaninu draza od njegovog zemaljskog zivota.

[JESSY]

Mucenistvo je bilo plod istinskog bogopoznanja, koje daruje vera. Mucenistvo je bilo delo vere. Na to delo hulili su i hule oni koji visoko cene dela pale covecije prirode: taj velikodusni, najsvetiji, covecanstvu od Boga darovani podvig oni, u svojoj zaslepljenosti, nazivaju posledicom ludila.

 

Tako je vazna svaka misao od Boga predanih dogmata da su sveti ispovednici, bas kao i mucenici, obelezili pravoslavno ispovedanje dogmata teskim stradanjima i potocima krvi.

 

Zbog vaznosti vere u delu spasenja i grehovi protiv nje imaju posebnu tezinu na vagi pravednosti Bozije: svi oni su smrtni, to jest oni donose i smrt duse, i sledi im vecna pogibija, vecne muke u adskim bezdanima.

 

Smrtni greh je neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo spasenja – veru u Hrista.

 

Smrtni greh je odricanje od Hrista: on lisava odricatelja zive vere u Hrista, koju otkriva i zadrzava ispovedanje usta.

 

Smrtni greh je jeres. ona sadrzi u sebi huljenje na Boga – zbog nje se zarazeni njome kloni istinske vere u Hrista.

 

Smrtni greh je ocajanje: on je odbacivanje delatne, zive vere u Hrista.

 

Isceljenje od svih ovih smrtnih grehova je sveta, istinska, ziva vera u Hrista.

 

Sustinski je vazno u delima vere ispovedanje ustima: cim je veliki zakonodavac Izrailjaca, bogovidac Mojsije, u delu vere izgovorio rec sa nekim prizvukom sumnje, odmah je bio lisen ulaska u Obecanu zemlju.[22]

[JESSY]

Cim je ucenik nekog egipatskog pustinozitelja, u besedi sa Jevrejem, izgovorio, zbog svoje prostodusnosti, dvosmislenu rec o hriscanskoj veri, blagodat krstenja je istog trena odstupila od njega[23].

 

Istorija Crkve prica da su u prvim vremenima hriscanstva, u vreme gonjenja, neki neznabosci neiskreno, sale radi i smeha, izgovarali ustima ispovedanje Hrista – i najednom ih je osenila blagodat Bozija: u trenu su se ti okoreli neznabosci pretvorili u revnosne hriscane, i kasnije obelezavali krvlju to ispovedanje, koje su u pocetku izgovorili kao svetogrdje.[24]

 

Stradanja i smrt za jevandjelske zapovesti takodje su delo zive vere u Hrista, takodje mucenistvo.[25] Prvenstveno svetim monasima pripada to mucenistvo.

 

Noseni zivom verom, svetitelji, monasi, kao i Avram, ostavljali su domovinu i rodni dom; kao i Mojsije vise su voleli da stradaju za Hrista nego da uzivaju u zemaljskim nasladama; kao Ilija, poluobnazeni, izabrali su da provode zivot u pustinji i pecinama; ocima vere gledali su na nebesko dobijanje nagrade.

 

U svojim pustinjama, daleko od ljudi, daleko od rasejanosti i propadljivih zanimanja, oni su stupili u podvig protiv greha, izbacili ga iz svojih postupaka, pomisli, osecanja, i u njihove ciste duse sisao je Duh Sveti, ispunio ih blagodatnim darovima. Ziva vera u Hrista i u Jevandjelje darovala je prepodobnima snagu da izdrze podvig protiv greha, ucinila ih sasudima Svetog Duha.

 

Vera je majka trpljenja, majka hrabrosti, snaga molitve, voditeljka ka smirenju, davateljka nade, lestvica prema prestolu ljubavi.

 

Vera u Hrista, koju pokazujemo i ispovedamo vidljivim i nevidljivim ispunjavanjem Hristovih zapovesti, cuva netaknutim zalog spasenja, a onima koji su napustili svet da 6i celog sebe posvetili jevandjelskoj delatnosti pruza hriscansko savrsenstvo.

 

U onima koji su dostigli hriscansko savrsenstvo pojacana vera, po dejstvu Svetog Duha, gleda narocito jasno na obecanja Bozija, kao da vidi, kao da dodiruje vecna blaga. Ona je, po ucenju apostola, u punom smislu osnov svega cemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.[26]