"Мир који надилази сваки ум"

[Дејан]

Желимо да поразговарамо са Вама о мученику Харитону, Ви сте га познавали…?

О.Лука: Сви смо ми познавали о.Харитона, као и многе друге монахе
Рашко-Призренске епархије. Недавно се појавила књига о њему. Једино што
ја могу да испричам о о. Харитону — то је о њоговој мученичкој смрти и о
томе како сам се са њим упознао. За време рата на Косову о. Харитон је
био монах у Призрену на Косову. Он је покушавао за заштити људе од
суровости албанаца, да их сакрије, спасе од смрти. Албнци су то сазнали,
ухватили су га, и следећих 7-8 година, не сећам се тачно, ми ништа
нисмо знали о његовој судбини. На крају су, специјалци Међународних
снага, нашли његово тело, и ми смо сахранили о. Харитона у манастиру
Црна Река.

о. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину пре
мученичке смрти. Али са мном се догодио један догађај о коме бих хтео
да вам испричам.

Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумео, и за шта нисам
ни био спреман. То се догодило на хиротонији владике
Захумско-Херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био
ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено место у
врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на њеогово
место су случајно сместили о. Харитона, за кога се није нашло друго
место. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је
постао монах.

Али, чим је он сео поред мене, он њега се ширило такаво осећање мира,
да сам ја био у чуду. „Како је могуће, — помислио сам — да за само
годину дана монашког живота човек стекне такав мир“. То је био потпуни
мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сећам се да су му руке
биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се
стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се
осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе
деценије монашлог живота, који је прошао све проблеме и искушења и који
се удостојио мира. Такав мир сам већ осетио поред неких људи, великих
подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен.
Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је
он просто сијао. После неколико дана он је мученички погинуо.

Да ли се спрема канонизација о. Харитона?

Народ се већ моли о. Харитону, као светом, испевана је једна песма,
која подсећа на тропар: „И када моја душа тоне у мору тегоба, помози ми,
помози ми, свети Харитоне“. Ја сам разговарао са неким епископима. „Ти
можеш да му се молиш као светом. Он је свет јер је примио мученичку смрт
зато што је хтео, друге да заштити“, — рекли су ми они. Потпуни и
свеобухватни мир, који је исходио од њега, био је такав, да очигледно:
он је достигао врхунац духовног живота и био је спреман да заврши свој
земаљски пут.

У Српској Православној Цркви, као и у Руској, много је новомученика…

Да, много је људи који су погинули. Ко је од њих мученик? Мученици су
и они који су погинули за време бомбардовања (1999 године): мала Милица
Ракић, коју је шрапнел бомбе расекао напола, чији се лик већ слика у
црквама, на фрескама. Сликају и свештеника Миливоја из Варварина. Када
је после празничне Литургије на Педесетницу, на улици експлодирао
„Томахавк“ и ранио једну девојчицу Сању, он се са својих 70 година
притекао да јој помаже, и следећа ракета је њега убила. Њих по
дефиницији можемо сматрати светим.

Канонизација
свих тих људи: мале Милице, војника Саше, који је био прва жртва
бомбардовања („Томахавк“ га је убио на улазу у касарну у Даниловграду),
деце из поправног дома за малолетне деликвенте, — свих без изузетка који
су погинули под бомбама НАТО — канонизација свих тих жртава ће се
десити. Све укупно од бомби НАТО је погинуло око 2500 људи, и сви они су
у неком смислу мученици. Када ће бити формална канонизација, тешко је
рећи. Црква је канонизовала мученике из Другог светског рата, који су
пострадали у српским земљама. Отприлике 700.000 људи је заклано у
страшним конц-логорима Јасеновац, Стара Градишка, и другим и они су
канонизовани, као свети. Недавно су прослављени 40-торо деце и 2
свештеника, које су турци живе спалили још у XIX веку.

Очекује се канонизација мученика из Превлаке у Црној Гори. Мошти тих
мученика шире миомирис јаче, чини ми се, него мошти свих других мученика
у Православној Цркви. Они су примили мучеништво још крајем XVI века, и у
схватању Цркве они су — свети, али се десило тако да није било фактичке
канонизације. И то ће се засигурно десити, али Црква не жури, ми
чекамо, када ће их Архијерејски сабор објавити мученицима. Ми се сећамо и
новомученице Јаглинке из времена Другог светског рата. Немачки војници
су спалили кућу у коју су сатерали целу њену породицу, сем ње — њу су
војници оставили себи за забаву. Да би спасла своју девственост, она се
отргнула из њихових руку и скочила у ватру. Црква је сматра
новомученицом, као и једну девојку из Крушевца, која је, да би заштитила
своју девственост од разбојника, скочила са 11. спрата. Они још нису
канонизовани али се сматрају мученицима, који су пострадали за своју
веру. Али је, после Другог светског рата, највише мученика који су
погинули под бомбама НАТО пакта, на Косову и у другим српским земљама.

Постоји таква изрека: “Крвљу новомученика се спасавамо“. То значи
да се новомученици моле за народ, и народ се њиховим молитвама спасава.
Јел то тако?

То
је тако. Нас спашава молитва новомученика. Српски народ је пролазио
кроз неиздржљива искушења. На пример, у Првом светском рату је погинуо
сваки трећи мушкарац, у Другом светском рату је погинуло више од милион
људи. То су огромни губици за народ који је тада имао око 6 милиона
људи. Тако да, једино на шта се ми надамо — су молитве новомученика.

Ми често употребљавамо термин „Небеска Србија“, подразумевајући под
тиме на првом месту новомученике, који су пострадали за своју веру. Ми
се надамо, да се они сада моле за нас, у овом тешком периоду кроз који
наш народ пролази. Надамо се да ће нам они помоћи да се очистимо њиховом
крвљу и да постанемо хришћани, како су нам завештали свети кнез Лазар и
косовски мученици, који су још у XIV веку пострадали за Христа. Њима је
било предложено да приме ислам, да пређу на страну турака и тиме да
сачувају живот или да погину али да сачувају веру и да се удостоје
Царства Небеског.

Да ли личе животни путеви новомученика Руске Цркве и Српске Цркве?

Вероватно.
Мени се јако допало велико поштовање новомученика које постоји у
Белорусији. На једном месту сам видео портрете свих свештеника, који су
пострадали за веру. То је дивно, то је истинско памћење Цркве и томе
треба да учимо нашу децу. И још путујући по аутопуту, приметио сам поред
пута крстове, тамо где су погинули људи. Знате, тако може да поступа
само народ, који схвата важност новомученика. У Европи и Америци то
данас не раде. Они заборављају, за њих је мртав човек — мртав заувек, а
за нас новомученик — није мртав човек, већ човек који је живљи него сви
ми живи.

На пример, пре 2-3 месеца у Сирији је убијен јеромонах Василије. О
томе се не говори, међутим, тај човек је пострадао за веру, и у сазнању
Цркве, он треба да буде новомученик, као и о. Данил Сисојев, који је
такође дао свој живот за веру. Али свакодневне бриге у нашем животу нас
заокупљају и не дозвољавају нам да запамтимо важне моменте у историји,
који нам служе као путокази у Царство Небеско.

Чудно је да се све то дешава у такозваном цивилизованом свету. Вероватно, данас се води рат на неком другом нивоу?

Постоји једна интересантна прича индуса који се звао Сундар Синг. Он
је умро одавно. Тај човек је пришао православљу на чудесан начин. Он
није био православни, тада у Индији уопште није ни било православних.
Али он је нашао тајне хришћане на Тибету и придружио се њима. Он је
причао о томе да су будисти ухватили једног хришћанина и осудили га на
смрт. Привезали су га за дрво, намазали медом и пустили на њега пчеле,
стршљане и осе. Ако се одрекнете од вере, они вас неће убити, али ако ви
сачувате веру — чека вас сигурна смрт. Много народа се скупило да гледа
погубљење. Тада им је тај мученик рекао: „Ви сте данас дошли да видите
како умире хришћанин. Ви то нећете видети. Ви ћете видети, како умире
смрт“. То је истински хришћански мученик.

Шта покреће таквог човека?

Ми
понешто заборављамо. Када је реч о новомученицима а и уопште о
мученицима, ми мислимо само о мучењима, о томе како су они страдали. Али
ми заборављамо на то, да им Бог у том моменту даје такву благодат, која
их чини потпуно спремним за мучеништво. Како, је на пример, о. Харитон,
носио у себи такав мир, да је он заиста, био спреман за Царство
Небеско. Бог даје мученицима благодат да осете Царство Небеско још овде,
и муке су им радост, њихове муке — нису само оне, које ми видимо.

Постоји једна прича из Другог светског рата, када је у Јасеновцу била
егзекуција српских затвореника. Међу усташким џелатима је чак
организовано такмичење, ко ће заклати више срба за једну ноћ. Један је
заклао те ноћи 1800 срба, а други 1200. Један од њих је после полудео и у
нападу лудила испричао о томе шта су учинили.

Он је испричао, да је у том сулудом убијању дошао до човека који се
звао Вукашин из села Клепци. Џелат му је предложио да се одрекне од
Православља и да спасе живот. Вукашин је то одбио, и џелат му је отсекао
уво. Затим је опет предложио да се одрекне — и опет одбијање, џелат му
је отсекао и друго уво, затим нос, ископао очи … Али, причао је тај
џелат у бунилчу, тај човек, Вукашин, ширио је око себе необјашњив мир и
само је понављао: „Само ти, дете моје, ради свој посао“. Мученици,
добијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост.
Спољашњи, физички човек страда, али унутрашњи човек се радује, обнавља
се и сусреће Христа.

Али мучитеље и њихову децу очекује Божија казна, зашто људи не мисле о томе?

Знате,
у том тренутку, у коме мученик прима венац, није тако ни важно казнити
убицу. У првом реду, ни сами мученици то баш и не желе. Свети архиђакон
Стефан у моменту свог мучеништва је рекао: „Боже не урачунај им ово у
грех, опрости им јер не знају шта чине“. Дивно о томе говори свети
владика Николај (Велимировић) у једној црквено-народној песми о томе
како је Пресвета Богородица стојећи под Крстом, питала Господа, да ли га
боле ране. А Он је одговорио: „Све моје ране боле, али више од тога се
бринем за судбину оних, који су доле, оних који ме муче. То што су
учинили одвешће их у пакао и то ме боли, јер не желим да их лишим
Царства, желим да их спасем, желим да им Бог опрости“. Тако да, ако се
говори о казни, она наравно постоји, али мученици не размишљају о томе,
већ се просто радују Лицу Господњем.

За време Другог светског рата, немачки војници су стрељали људе и
када су извели на стрељање учитеља са ученицима, како је потом то
овековечила песникиња, учитељ, није молио да га ослободе, већ је рекао:
“Пуцајте! Ја и сад држим час, час не овога света, већ Царства Небеског“.

беседио Димитриј Артјух

текст припремила ин. Јоана (Пањкова)

Извор: Манастир свете Јелисавете у Минску

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[pink panter]

Dejane hvala ti za ovaj tekst. 

[DankaM]

Zaista lep tekst; interesnatna je ta činjenica da su svi mučenici odisali mirom; postoji zapis o bratu i sestri, Hansu i Sofi Šol, koji su bili pripadnici grupe Bela ruža, nenasilnog pokreta koji se pred II sv.rat suprotstavljao nacističkom režimu; Aleksandar Šmorel iz istog pokreta je proglašen novomučenikom u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. U tom spisu je opis njihovih poslednjih časova: Šolovi su bili smireni, sabrani, čak im je i koža blistala... Oni su zaista najbolji od svih, naši zastupnici pred Bogom...

[JESSY]

-Kako dostići duhovni mir?

-Treba se smiravati, -odgovorio je otac Dorotej, osmehujući se.

-Šta znači smiravati se? – ponovo sam upitao.

-Evo šta je to. Kada sam ja bio mlad poslušnik (iskušenik) na Valaamu, moj starac, kojem sam prisluživao, rekao mi je jednom: «Dimitrije, teško će tebi biti da se smiravaš. Bolećivo je kod tebe narav vesela i živa. A ako se ne smiriš, nećeš dostići čistu molitvu, neće ti biti ničemu ni monaštvo». Eto, ja sam ga i pitao, kao vi mene sada što pitate: «Šta znači smiravati se?». Starac mi je odgovorio: «To je veoma jednostavno. Sada je leto, a ti, vidiš, čekaš jesen, kada će posla na njivama biti manje». «Da, oče». «E, kada dođe jesen, onda ćeš čekati zimu, onda opet, Slave, a kada ona prođu, očekivaćeš proleće, a onda Uskrs – Svetlo Hristovo Vaskrsenje?» - «Istina je, oče». «Eto ti si sada poslušnik, a vidiš, čekaš ono vreme, kada ćeš biti rasoforni?» - «Da, oče». «E, a onda, vidiš, i na mantiju ćeš čekati, a onda jeromonaštvo. Eto, to i znači, da se ti ne smiravaš. A kada tebi bude sve jedno, proleće ili jesen, leto ili zima, Slave ili Vaskrs, da li si poslušnik ili shimnik, i kada budeš živeo u današnjem danu, jer «dosta je svakom danu zla svojega», kada ne budeš imao pomisli i očekivanja, i u potpunosti predaš sebe volji Božijoj, tada ćeš se i smiriti». Mnogo je godina prošlo od tada, ja sam dobio mantiju, dobio jeromonaški čin, i sve nešto očekivao. Premestili su me zatim za saoničara. Nisam hteo, ali potčinio sam se tome. E, a kada su me ovde premestili, išao sam veselo, a drugi su plakali. Sve je to volja Božija. Ako budeš prihvatao volju Božiju blagodušno i s ljubavlju, i ne budeš čekao ostvarivanje svojih luckastih prohteva , eto tada ćeš se i smiravati. Samo to je za vas još daleko, Sergeju Nikolajeviču. Vi još «svoje tražite». Samo, bez smirenja ne može se dostići čista molitva!

 

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/o_isusovoj_molitvi/

[JESSY]

Циљ је да човек све корисно употреби за подвизавање. Да настоји да стекне унутрашњи мир [безмолвије]. Да корисно употреби буку, имајући добру помисао. Основно је гледати на све с позитивне стране, са свиме се суочавати добрим помислима. Велику вредност има успешно постизање унутрашњег мира усред буке. А ко не успе да постигне унутрашњи мир окружен немиром, неће га постићи ни у миру. Када човек постигне унутрашњи мир, умири се све у њему и ништа га не омета. Ако му је неопходан спољашњи мир, да би се његова унутрашњост умирила, када се једном нађе у миру, дању ће узети прут да би терао зрикавце, а ноћу ће растеривати шакале, како му не би сметали. Тераће, дакле оно што му ђаво подметне. Шта мислите? Шта му је посао? Ђаво нам све приказује наопако, све док и нас не преврне наглавачке.

У једном скиту су два стара монаха купила магаре које је око врата имало звонце. Један млади монах, који је имао тежње да постане безмолвник, жалио се због тог звонцета и прикупио све могуће каноне не би ли доказао да у скиту није дозвољено држати магарце! Остали оци рекоше да им магаре не смета. Ја му кажем: "Зар није довољно што не морамо да бринемо о старим монасима и што им то магаре служи за све њихове потребе? Кад магаре не би имало звонце и кад би га они изгубили, морали бисмо ми да идемо да га нађемо. Зар да се још и жалимо?" Ако немамо такве добре помисли и ако не искористимо све на своје духовно добро, онда и код светитеља да одемо, нећемо напредовати. Затекао сам се, на пример, у војном логору. Морам да искористим трубу уместо црквеног звона и оружје да ме подсећа на моје духовно оружје против ђавола. Ако све корисно не употребимо на своје духовно добро, сметаће нам и црквено звоно: Или ћемо ми све корисно употребити, или ће то исто злоупотребити ђаво. Онај ко је немиран, пренеће и у пустињу своју узнемиреност. Пре свега, душа треба да стекне унутрашњи мир у условима спољашњег немира, како би била у стању да се умири и тихује и онда када је у тишини и миру.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije79.htm

[JESSY]

Кроз патње ћемо се спасити, а кроз угодности ћемо пропасти. Без муке не можемо да стекнемо никакво добро. Ма колико да имамо невоља, ма колико да трпимо, ма колико да страдамо, ништа се од свега тога не може упоредити са добрима које нам је Бог припремио. Ту мисао стално држите, јер она је мач који сече свако зло. Увек имајте наду и никада немојте очајавати. Чак ако и мислите да је нешто непоправљиво, немојте очајавати, јер где је Бог у свему томе? Очајавање је хула на Духа Светога, и према томе, немојте никада очајавати. Јер, Бог је Љубав Који све прашта, а ђаво је онај који мучи и доводи човека до очајања.

Гледајте Бога као Љубав, као што и јесте Љубав, а не као што вам ђаво представља у мислима и срцима вашим, да је Бог строг и немилосрдан. Иза тих таквих мрачних и малоумних мисли крије се сам ђаво, који шапће те мрске и одвратне лажи упаковане кроз мисли. Ви добро знајте да је Бог Љубав, Љубав неизрецива. Уосталом, сетите се многих Светих који су били лоши људи, који су променили животе своје и постали Свети. Зар ту не видите Љубав Божију? Лоши били, а сад Свети. Зар ви не знате да је многим блудницама и многим блудницима, многим пијаницама и многим другим људима који су се бавили злим радњама, Бог опростио све. Јер је Бог, Бог Љубави. Јер је Бог Тај Који говори: Ако ви као зли људи можете да дајете добре дарове деци својој, колико ће тек онда Отац Ваш дати онима који га воле?!

Свака добра мисао јесте од Бога. А свако зло јесте од злог, поквареног, прљавог и смрдљивог ђавола. Јер, шта је смрад, ако не грех? А многи су у греховима и самим тим су смрдљиви, мада је њихова смрдљивост не толико видљива. Али, једном ће се све открити. Јер је написано: Ништа није тајно што се неће дознати!

МОЛИТЕ СЕ ЗА ВАШ ДУШЕВНИ И ТЕЛЕСНИ МИР

Никад немојте очајавати, чак и ако је нешто непоправљиво. Јер, Бог ће погледати на нас чим почнемо да стичемо смирење, смирење праћено молитвом.
Оштра је зима грешних помисли и грешних радњи у овоме животу, али је рај Божији сладак. Узак је пут који води ка Царству Небеском, али прелепо је када се дође до краја тог пута и када се сретнемо са Лицем Нашег Оца и Бога, када се сретнемо са сестрама и браћом нашом у рају бесконачном, када се сретнемо са њима, са онима који крварише зарад правде Божије. Јер је речено: Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Молите се за ваш душевни и телесни мир. Јер, шта је лепше од душевног и телесног здравља? И једно и друго чине човеков живот угодним. Ако вам недостаје једно или друго, не може човеку бити добро и онда се човек мучи. Али ако ви не желите да се мучите беспотребно, узмите у уста своја молитву и задобијте и једно и друго. Бог је, када је био на земљи наишао на олују и када је видео олују, устао је и запретио ветру и рекао мору: Ћути! И престаде ветар да дува и море се утиша. Тако и ми молитвом својом требамо да стишавамо ветрове који долазе кроз помисли и да стишавамо море разних злих помисли.

Увек, кад год нам наиђе олуја, призовимо Име Божије и олуја ће бити утишана. Јер, ако са вером тражимо оно што тражимо, наравно да ћемо то кроз веру и добити. Јер, речено је: Који моли, даће му се и који куца отвориће му се. И немојте туговати. Туга није од Бога. Умереност је потребна у свему. Тако будите умерени у свему. Побрините се да будете смирени и опрезни како бисте избегли и тугу и свако друго зло. Јер, ако не будете смирени, сама савест ће вас гристи.
Поправите се. Радите на томе да поправите себе, јер свако од нас може да буде бољи, ма колико да је добар. Ништа немојте чинити тек тако, него све испитајте кроз мудро размишљање. Јер, речено је: Испитујте духове. Значи, ништа у животу немојте да чините тек тако, него све са мудрим размишљањем, размишљањем по Богу.

 У СВЕМУ БУДИТЕ СТРПЉИВИ

Када патите, гледајте да све то примате као из Божијих Руку. За то је потребно трпљење или стрпљивост. И Исус Христос је трпељив. Сетимо се да када грешимо пред Њим, Он чека да се покајемо. Тако и ми. Угледајмо се на Њега и постанимо трпељиви, јер трпљењем се такође купује Царство Небеско. Трпљење је уједно и смирење. Јер је Бог и трпљење и смирење, а ђаво је супротно од овог.

У свему будите стрпљиви, јер ћете од свега тога имати велику корист. Зар Христос не беше стрпљив све до смрти? Сваког доброг Православног Хришћанина Христос често и непрестано посећује. И никада Бог није тај који ће оставити не само добре Хришћане, него и непобожне лоше људе. Али смо ми ти који остављамо Бога и на жалост остајемо без живота, јер Он је Живот. Остајемо без Светлости и живимо у тами. Јер, како ћемо имати Светлост ако немамо Бога?
 
РАДУЈТЕ СЕ КАДА ПРОЛАЗИТЕ КРОЗ ПЕЋ КОЈА ПРОЧИШЋУЈЕ

Немојте се жалостити када привремено страдате. Да бисте то избегли имате разне лекове. Размишљајте, на пример, о ономе што је вечно. И то ће вас утешити и освежити. И то ће вам дати живот и кроз то ћете задобити Духа Светог.

Радујте се када пролазите кроз пећ која прочишћује оне душе чији је живот сав посвећен Богу. Радујте се када пролазите кроз ту пећ, јер кроз њу не пролазе кукавице, него само они којима је Царство Небеско припремљено. Та пећ је заиста она пећ која прочишћује и која води у тако драги и вољени рај. Будите храбри када улазите у ту пећ, јер ће ту душа бити очишћена и кроз то ће примити Самог Бога у срцу. Сам Христос говори: Ваља вам ући кроз огањ да бисте очврснули. Шта је тај огањ, ако не пут ка Богу? 

И када будете у огњу искушења, никога никада ни за шта не кривите, већ и ако налазите кривице, нађите их само себи. То је једино исправно и једино непогрешиво размишљање. У тој мисли је Сам Бог. Јер, сетите се, Њега су разапели и убили ни за шта. А док су Га разапињали и док је висио на Крсту, Он је говорио: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Тако и ми не смемо никада никога кривити, већ ако кривимо некога, кривимо себе. Али не до те мере да бисмо упали у очајање, јер очајање као што се зна није од Бога. Како можемо да кривимо човека и како можемо судити туђем створењу? Ми ако кривимо неког поред нас, то може да буде само ђаво. А ако и неком човеку говорите о његовим злим радњама, не говорите то њему као њему, него се обраћајте лично ђаволу. Јер он стоји иза сваког зла.

Из књиге: “ОВИМ ХРАНИТЕ ДУШЕ СВОЈЕ“
извор: Манастир Клисина

[LISA]

  On 6. 5. 2011. at 16:07, Vlada Lambada рече

Kako da razlikujem mirnoću (smirenje) od ravnodušnosti?

 

Po radosti u srcu. Kad imamo smirenje imamo i tihu radost u srcu, a kod ravnodusnosti nje nema.

[LISA]

  On 15. 7. 2014. at 16:16, JESSY рече

-Kako dostići duhovni mir?

-Treba se smiravati, -odgovorio je otac Dorotej, osmehujući se.

-Šta znači smiravati se? – ponovo sam upitao.

-Evo šta je to. Kada sam ja bio mlad poslušnik (iskušenik) na Valaamu, moj starac, kojem sam prisluživao, rekao mi je jednom: «Dimitrije, teško će tebi biti da se smiravaš. Bolećivo je kod tebe narav vesela i živa. A ako se ne smiriš, nećeš dostići čistu molitvu, neće ti biti ničemu ni monaštvo». Eto, ja sam ga i pitao, kao vi mene sada što pitate: «Šta znači smiravati se?». Starac mi je odgovorio: «To je veoma jednostavno. Sada je leto, a ti, vidiš, čekaš jesen, kada će posla na njivama biti manje». «Da, oče». «E, kada dođe jesen, onda ćeš čekati zimu, onda opet, Slave, a kada ona prođu, očekivaćeš proleće, a onda Uskrs – Svetlo Hristovo Vaskrsenje?» - «Istina je, oče». «Eto ti si sada poslušnik, a vidiš, čekaš ono vreme, kada ćeš biti rasoforni?» - «Da, oče». «E, a onda, vidiš, i na mantiju ćeš čekati, a onda jeromonaštvo. Eto, to i znači, da se ti ne smiravaš. A kada tebi bude sve jedno, proleće ili jesen, leto ili zima, Slave ili Vaskrs, da li si poslušnik ili shimnik, i kada budeš živeo u današnjem danu, jer «dosta je svakom danu zla svojega», kada ne budeš imao pomisli i očekivanja, i u potpunosti predaš sebe volji Božijoj, tada ćeš se i smiriti». Mnogo je godina prošlo od tada, ja sam dobio mantiju, dobio jeromonaški čin, i sve nešto očekivao. Premestili su me zatim za saoničara. Nisam hteo, ali potčinio sam se tome. E, a kada su me ovde premestili, išao sam veselo, a drugi su plakali. Sve je to volja Božija. Ako budeš prihvatao volju Božiju blagodušno i s ljubavlju, i ne budeš čekao ostvarivanje svojih luckastih prohteva , eto tada ćeš se i smiravati. Samo to je za vas još daleko, Sergeju Nikolajeviču. Vi još «svoje tražite». Samo, bez smirenja ne može se dostići čista molitva!

 

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/o_isusovoj_molitvi/

 

To je to!

[LISA]

Prava, duboka ravnodusnost nije odraz smirenja nego psihickog poremecaja koji se u strucnoj literaturi zove apatija. 

 

Nikako ne bih stavila znak jednakosti izmedju smirenja u hriscanskom smislu reci i ravnodusnosti. Mislim da su to u biti potpuno razlicita, pa cak i opozitna stanja. 

 

Ravnodusnost je kada te ni ljudi ni dogadjaji ne doticu, ne interesuju, emotivno ne pokrecu, kada ti je svejedno. To nije smirenje. Smirenje je kada te i ljudi i dogadjaji doticu i emotivno i intelektualno i kako god, ali ih primas i na njih reagujes na pravi nacin - s ljubavlju i dozivljajnim punim poverenjem u Boziju promisao.

 

Mislim da je ravnodusnost veliko zlo i velika posast savremenog doba. 

[LISA]

  On 19. 7. 2014. at 8:09, Suncokret54 рече

...свакако си у праву, проклето незнање...опрости Боже глупост моју и зло моје...

 

Ih sad...

 

Nisam imala nameru da "preslisavam lekcije" vec da podelim iskustvo i vlastito i mnogih drugih koje sam srela do sada. Ruku na srce, ravnodusnost je prijatno stanje prividnog mira, ali to nije smirenje u hriscanskom smislu reci. 

[JESSY]

Slava Gospodu što nas nije ostavio sirote, nego nam je poslao na zemlju Duha Svetog koji uči dušu neizrecivoj ljubavi prema ljudima i sažaljenju prema onima koji su zašli sa pravog puta. Gospod se sažalio na zabludele i poslao im Sina Svog Jedinorodnog da ih spase. Duh Sveti uči takvoj žalosti prema zabludelim koji idu u ad. Onaj ko u sebi nema Duha Svetog, neće se moliti za svoje neprijatelje.

Prepodobni Pajsije Veliki molio se za svog učenika koji se bio odrekao Hrista. Gospod mu se javio za vreme molitve i rekao: "Pajsije, za koga se to moliš? Pa on se odrekao Mene". Prepodobni, međutim, nije mogao a da i dalje ne žali svog učenika. Tada mu se ponovo javio Gospod i rekao:

"Pajsije, ljubavlju svojom postao si sličan Meni".

Tako se, eto, stiče mir i drugog puta nema.

Možeš se ti i moliti i mnogo postiti, ali ako nemaš ljubavi prema neprijateljima nećeš imati duševnog mira. Da me Duh Sveti nije naučio ljubavi, ne bih mogao govoriti o ovome.

 

ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV

[Volim_Sina_Bozjeg]

To je onaj mir...koji svako dobija na dar pre sopstvenog izbora...

[JESSY]

...ja taj mir, kao bljesak svetlosti, osetim kada na trenutak napustim ovaj svet i sva pravila koja ovde vaze....kada sam samo sa Gospodom i kada se predam volji Njegovoj...ali to na zalost veoma kratko traje....ali sam Gospodu zahvalna i za taj tren pravog zivota....

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 5. 9. 2014. at 10:11, JESSY рече

...ja taj mir, kao bljesak svetlosti, osetim kada na trenutak napustim ovaj svet i sva pravila koja ovde vaze....kada sam samo sa Gospodom i kada se predam volji Njegovoj...ali to na zalost veoma kratko traje....ali sam Gospodu zahvalna i za taj tren pravog zivota....

I ja sam mu tad bliži i potpuno smiren a izrazito koncentrisan i orjentisan,na nešto što mi dobro čini a ne umem drugome da objasnim...

[JESSY]

Ништа на свету није боље од мира у Христу - у њему се поништава свака борба ваздушних и земних духова: " Јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе поднебесних." (Еф. 6, 12)

Знак је разумне душе да човек погружава ум у себе и има делање у срцу своме. Тада га благодат Божија осењује и човек пребива у мирном настројењу, а уз помоћ овога и у настројењу наднебеском: у мирном, то значи са добром савешћу; у наднебеском - јер ум сагледа у себи благодат Светога Духа, по речи Божијој: "У миру је место Његово." (Пс. 75, 3)

Може ли човек да се не радује, видећи сунце телесним очима? А колико већа радост настаје када човек унутарњим, (духовним), очима угледа Сунце Правде, Христа. Тада се уистину радује анђелском радошћу. О томе је Апостол рекао: "Наш је живот на Небесима" (Филип. 3, 20).

Када неко живи у мирном настројењу, он као да кашичицом захвата духовне дарове. Имајући мирно настројење духа, и будући осењивани благодаћу Божијом, Свети Оци су дуго живели.

Када човек дође у стање мира, он из себе и на друге може да излива светлост просветљења разума. Он пре свега треба да понавља речи пророчице: "Нека не излазе из уста ваших речи охоле" (1. Сам. 2, 3). И речи Господње: "Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата својега" (Мт. 7, 5).

Овај мир је као неко бесцен-благо Господ оставио ученицима Својим уочи смрти Своје, говорећи: "Мир вам остављам, мир Свој дајем вам" (Јн. 14, 27). О њему такође говори и Апостол: "И мир Божији који превасходи сваки ум, нека сачува срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу." (Филип. 4, 7)

Ми, дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божији и са Црквом свагда вапимо: "Господе Боже наш! Дај нам мир!" (Ис. 26, 12).

 

ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ САРОВСКИ